Ибн Рушд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ибн Рушд
Averroes.jpg
Пуно име Ибн Рушд (Авероес)
Датум рођења (1126-04-14)14. април 1126.
Место рођења Кордоба
Андалузија
Датум смрти 10. децембар 1198.(1198-12-10) (72 год.)
Место смрти Маракеш
Мароко
Епоха Средњи век
Регија Исламска филозофија
Школа филозофије Авероизам
Интересовања филозофија, теологија, исламско право, физика, математика, медицина
Идеје егзистенција претходи есенцији, измирење вере и разума, инерција, секуларизам

Ибн Рушд (латинизовано: Авероес (Averroës); рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.[1] Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Име[уреди]

Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арапски: أبو الوليد محمد بن احمد بن محمد بن احمد بن احمد بن رشد‎) а скраћено само Ибн Рушд (арапски: ابن رشد‎‎). У модерном тамазигту, његово име би гласило Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Rucd.

Биографија[уреди]

Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада 1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.[2] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.[3]

У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Мурској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.[2] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.

Филозофија[уреди]

Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.[2] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.

Авероес, на Рафаеловој фресци

У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.[1] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.[1] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.[1]

Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.

Дела[уреди]

Colliget

Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:

  • „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
  • al-Bayān wa’l-Taḥṣīl, wa’l-Sharḥ wa’l-Tawjīh wa’l-Ta`līl fi Masā’il al-Mustakhraja, дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао Muḥammad al-`Utbī al-Qurtubī.
  • al-Kašf an manahidž al-adile, књига коју је написао после Fasl al-makala, у којој критикује теологе и захиритске учењаке. [4]

Наслеђе[уреди]

Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.

У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанске схоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.

Астероид 8318 Авероес је назван у његову част.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Авероес, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. 1999. ISBN 86-7047-303-8.
  2. 2,0 2,1 2,2 Ибн Рушд, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
  3. ^ Bynum, WF & Bynum, Helen , Dictionary of Medical Biography, Greenwood Press. 2006. ISBN 0-313-32877-3.
  4. ^ Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 90.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]