Ибн Рушд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ибн Рушд

Averroes.jpg

Пуно име Ибн Рушд (Авероес)
Информације
Датум рођења 1126.
Место рођења Кордоба (Андалузија)
Датум смрти 1198.
Место смрти Маракеш (Мароко)
Рад
Епоха Средњи век
Регија Исламска филозофија
Школа филозофије Авероизам
Главна интересовања филозофија, теологија, исламско право, физика, математика, медицина
Значајне идеје егзистенција претходи есенцији, измирење вере и разума, инерција, секуларизам
Утицаји од Аристотел
Утицао на Ибн Халдун, Сигер од Брабанта, Тома Аквински


Ибн Рушд (латинизовано: Авероес; рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.[1] Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Име[уреди]

Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арап. أبو الوليد محمد بن احمد بن محمد بن احمد بن احمد بن رشد ) а скраћено само Ибн Рушд. У модерном тамазигту, његово име би гласило Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Rucd.

Биографија[уреди]

Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице of маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада 1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.[2] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.[3]

У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Мурској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.[2] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.

Филозофија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Авероизам

Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.[2] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.

Авероес, на Рафаеловој фресци

У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.[1] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.[1] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.[1]

Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.

Дела[уреди]

Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:

  • „Одлучујућа расправа“ (Fasl al-Maqāl), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
  • Bidāyat al-Mujtahid wa Nihāyat al-Muqtaṣid, уџбеник маличке правне доктрине.
  • al-Bayān wa’l-Taḥṣīl, wa’l-Sharḥ wa’l-Tawjīh wa’l-Ta`līl fi Masā’il al-Mustakhraja, дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао Muḥammad al-`Utbī al-Qurtubī.

Наслеђе[уреди]

Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.

У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанске схоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.

Астероид 8318 Авероес је назван у његову част.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Авероес, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  2. ^ а б в Ибн Рушд, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
  3. ^ Bynum, WF & Bynum, Helen (2006), Dictionary of Medical Biography, Greenwood Press, ISBN 0-313-32877-3

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ибн Рушд