Право на побачај у медицинским установама Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Право на побачај у медицинским установама Србије имају само труднице, у складу са Законом о поступку прекида трудноће у здравственој установи Р. Србије.[1] Ово право могу остварити самостално на основу писмена изјаве труднице старије од 16 година, и лица млађа од 16 година и лица потпуно лишеног пословне способности, тек по прибављању писмене сагласности родитеља, односно стараоца (или у случају њихове спречености од надлежног органа старатељства). Без обзира на законско право прекид трудноће не могу извршити труднице када се утврди да би се њиме теже нарушило здравље или угрозио њен живот.[2]

Право на побачај или на абортус данас спада у репродуктивна права и слобода...а она спадају у другу генерацију људских права (оних за чију реализацију и остваривање је дужна држава да обезбеди одговарајуће услове, у овом случају кроз мере и активности популационе политике), и обухватају права и слободе појединаца у сфери људске репродукције које пружају могућност људског бића да схвати своје жеље и намере у вези са потомством. [3]

Епидемиологија побачаја у Србији[уреди | уреди извор]

Да је побачај у Србији с почетка 21. века не само захтевао велику пажњу стручне јавности Србије, и доношење одређених норматива у овој области, утицала је следећа неприхватљива статистика.[4]

  • да једна од 20 девојака у Србији обави побачај пре навршене 18. године живота
  • да око 6.000 абортуса годишње у Србији изврше девојке између 16 и 18 година живота
  • да више од 500 жена дневно у Србији прекине нежељену трудноћу
  • да се сваке године за намерни прекид трудноће одлучи између 150.000 и 200.000 жена
  • да је Србија по броју абортуса на првом месту у Европи.

Предуслови за доношење закона о побачају[уреди | уреди извор]

Имајући у виду да се сваке године изврши 42 милиона прекида трудноће или побачаја, а да се скоро половина или 20 милиона сматра небезбедним јер су извршени од стране нестручних лица и/или у неадекватним условима, Светска здравствена организација и европска пракса указују на чињеницу да је побачај пре свега, хируршка операција о којој одлучујућу реч има жена будући да се ради о њеном телу и здрављу, и која, уколико није на адекватан начин регулисана и примењива у пракси, има дискриминаторан ефекат, што је данас недопустиво.[5]

Имајући у виду да је побачај велики проблем јавног здравља и велико питање људских права, и да има потпуно неприхватљиву статистику тежину, надлежна министарства Републике Србије донела су законске прописе по којима је побачај у медицинским установама дозвољен, безбедан и доступан као последња опција када до нежељене трудноће већ дође, како би за жену побачај био у најмањој могућој мери трауматичан у смислу безбедности процедура и медицинских услова.

Доношењем Закон о поступку прекида трудноће у здравственој установи,[1] законодавство Републике Србије по питању прекида трудноће сврстано је у ред земаља које не одступају значајно од прописа чланица Европске уније, и донекле је у складу са европским стандардима. Свакако да је реформа овог дела законодавства, и праксе, још један корак ка прихватању и остварењу европских вредности којима Србија све више тежи.[5]

Временски рокови за извршење[уреди | уреди извор]

Прекид трудноће може се извршити:

До навршене десете недеље трудноће — на основу сагласности лекара специјалисте акушерства и гинекологије здравствене установе;

Од навршене десете недеље трудноће до навршене двадесете недеље трудноће – на основу мишљења конзилијума лекара одговарајуће здравствене установе;

После навршене двадесете недеље трудноће – изузетно, на основу мишљења етичког одбора здравствене установе.[6][7] После навршене 10 недеље трудноће побачај се може извршти у следећим случајевима:

  • када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дете родити са тешким телесним или душевним недостацима;
  • када се на основу медицинских индикација утврди да се на други начин не може спасити живот или отклонити тешко нарушавање здравља жене;
  • када је до зачећа дошло извршењем кривичног дела (обљуба над немоћним лицем, обљуба над малолетним лицем, обљуба злоупотребом положаја, силовање, завођење и родоскрнављење).

Место извршења[уреди | уреди извор]

  • До навршене двадесете недеље трудноће — прекид трудноће обавља се у здравственој установи која има болничку службу из гинекологије и акушерства, операциону салу и службу трансфузије крви.
  • После навршене двадесете недеље трудноће — прекид трудноће обавља се у: клиници, институту, клиничко-болничком центру или клиничком центру.
  • До навршене десете недеље трудноће — прекид трудноће може се обавити и у дому здравља, лекарској ординацији специјалисте из гинекологије и акушерства, који имају обезбеђену здравствену заштиту жена и хитну медицинску помоћ.

Услови извршења[уреди | уреди извор]

Прекид трудноће под анестезијом обавља се у здравственој установи, односно лекарској ординацији специјалисте из гинекологије и акушерства из која има и специјалисту анестезиологије са реаниматологијом, након испуњености услова за обављање прекида трудноће утврђеног од министарство надлежног за послове здравља.

Трошкови[уреди | уреди извор]

Побачај у медицинским установама Србије, осим ако се обавља из медицински разлог, се плаћа. У државним институцијама трошкови побачаја износе око 150 еура, а у приватним ординацијама и клиникама цена је и до 300 еура.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Закон о поступку прекида трудноће у здравственој установи „Службени гласник РС”, бр. 16 од 12. маја 1995, 101 од 21. новембра 2005
  2. ^ Jelena Stojšić, Pravna regulativa abortusa u Republici Srbiji (Usklađenost sa evropskim standardima i praksom) Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/20 618.39: 342.7(497.11) str. 243-266, Pristupljeno: 26. 1. 2020
  3. ^ Jelena Stojšić, Pravna regulativa abortusa u Republici Srbiji (Usklađenost sa evropskim standardima i praksom) Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/20 618.39: 342.7(497.11) p.244 Pristupljeno: 26. 1. 2020
  4. ^ Поповић, Оливера. „Петсто абортуса дневно”. Политика онлајн, од 17. 4.2008. Приступљено 27. 1. 2020. 
  5. 5,0 5,1 Jelena Stojšić, Pravna regulativa abortusa u Republici Srbiji (Usklađenost sa evropskim standardima i praksom) Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/20 618.39: 342.7(497.11) str. 265, Pristupljeno: 26. 1. 2020
  6. ^ Pravilnik o broju, sastavu i načinu rada Etičkog odbora u zdravstvenoj ustanovi (SG RS 30/95)
  7. ^ Zakon o zdravstvenoj zaštiti (SG RS 107/2005 ž

Спољашње везе[уреди | уреди извор]