Пријатна кандилка

С Википедије, слободне енциклопедије

Пријатна кандилка
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Ред: Ranunculales
Породица: Ranunculaceae
Род: Aquilegia
Врста:
A. grata
Биномно име
Aquilegia grata

Пријатна кандилка (лат. Aquilegia grata) је вишегодишња зељаста биљка из породице љутића.

Опис биљке[уреди | уреди извор]

Стабло је зељасто и усправно и може да нарасте до готово пола метра. На стаблу се уочавају жлездасте длачице.[1]

Листови се разликују према месту на стаблу где се налазе; приземни су потпуни са дециметар дугачким лисним дршкама, троделни (једноструко или двоструко) са клинастојајастим и длакавим лискама. Лице листа је зелене боје, а наличје је сивкасто. За разлику од њих, горњи листови су непотпуни, трорежњевити и претежно линеарни.[1]

Цветова су црвенољубичасти или ружичасти и може их бити један до пет и када их је више, гроздасто су распоређени. Налазе се на дугим цветним дршкама. Двополни су и актиноморфни. Чашични листићи су 3 cm дуги и око једног cm широки, а крунични имају равне или благо повијене оструге дуге до 2 cm. Нектарије дуге до 3 cm. У сваком цвету се налази већи број прашника. Цвета у јуну и јулу.[1]

Плод је мешак, лепљив, длакав, смеђ, наборан и на врху се сужава у кљун. На такође длакавој и лепљивој дугачкој петељци сазрева у групама од по 5 до 10. У плодовима се налазе бројна семена, око 2 mm дуга и око једног mm широка.[1]

Расејавање и размножавање[уреди | уреди извор]

Расејава се ветром и инсектима, а размножава семеном.

Станиште и ареал[уреди | уреди извор]

Ово је ендемит држава некадашњих чланица СФРЈ[2] који насељава сеновита станишта као што су пукотине кречњачких стена, полупећине, сипари...[1] Среће се у листопадним шумама, ивицама шума, шикарама, пашњацима....[3]

Употреба и лековитост[уреди | уреди извор]

Читава биљка је отровна, садржи гликозиде. Употребом долази до дијареје, повраћања и миозу. [3]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Шилић, Ч. 1990. Ендемичне биљке. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд.
  2. ^ Флора Европе, Приступљено 24. 4. 2013.
  3. ^ а б „Pakujac (Aquilegia)”. Plantea (на језику: хрватски). 2014-11-27. Приступљено 2019-09-03. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]