Пријатна кандилка
| Пријатна кандилка | |
|---|---|
| Научна класификација | |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Ред: | Ranunculales |
| Породица: | Ranunculaceae |
| Род: | Aquilegia |
| Врста: | A. grata
|
| Биномно име | |
| Aquilegia grata | |
Пријатна кандилка (лат. Aquilegia grata) је вишегодишња зељаста биљка из породице љутића.
Опис биљке
[уреди | уреди извор]Стабло је зељасто и усправно и може да нарасте до готово пола метра. На стаблу се уочавају жлездасте длачице.[1]
Листови се разликују према месту на стаблу где се налазе; приземни су потпуни са дециметар дугачким лисним дршкама, троделни (једноструко или двоструко) са клинастојајастим и длакавим лискама. Лице листа је зелене боје, а наличје је сивкасто. За разлику од њих, горњи листови су непотпуни, трорежњевити и претежно линеарни.[1]
Цветова су црвенољубичасти или ружичасти и може их бити један до пет и када их је више, гроздасто су распоређени. Налазе се на дугим цветним дршкама. Двополни су и актиноморфни. Чашични листићи су 3 cm дуги и око једног cm широки, а крунични имају равне или благо повијене оструге дуге до 2 cm. Нектарије дуге до 3 cm. У сваком цвету се налази већи број прашника. Цвета у јуну и јулу.[1]
Плод је мешак, лепљив, длакав, смеђ, наборан и на врху се сужава у кљун. На такође длакавој и лепљивој дугачкој петељци сазрева у групама од по 5 до 10. У плодовима се налазе бројна семена, око 2 mm дуга и око једног mm широка.[1]
Расејавање и размножавање
[уреди | уреди извор]Расејава се ветром и инсектима, а размножава семеном.
Станиште и ареал
[уреди | уреди извор]Ово је ендемит држава некадашњих чланица СФРЈ[2] који насељава сеновита станишта као што су пукотине кречњачких стена, полупећине, сипари...[1] Среће се у листопадним шумама, ивицама шума, шикарама, пашњацима....[3]
Употреба и лековитост
[уреди | уреди извор]Читава биљка је отровна, садржи гликозиде. Употребом долази до дијареје, повраћања и миозу.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
лист
-
лист
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Шилић, Ч. 1990. Ендемичне биљке. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд.
- ^ Флора Европе, Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ а б „Pakujac (Aquilegia)”. Plantea (на језику: хрватски). 2014-11-27. Приступљено 2019-09-03.