Разговор:Историја Срба/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Екавица

Екавица не би требала и не сме да има тапију на српску викпедију. Голија

• • • Слажем се. Стога бих сав(ј)етовао све оне који виде да је текст започет на једном од наших нар(ј)ечја да га се и придржавају. Тако би било више реда у текстовима. Јефрем

Latinica

Ako su ekavica et al podjednake, zasto onda nemamo ravnopravnost latinice i cirilice?

Ради се на софтверу који треба да омогући подједанку заступљеност латинице и ћирилице. --Ђорђе Стакић (р) 17:31, 14. децембар 2005 (CET)

Дакле, неприхватљиво је имати чланак са оба писма у њему. Плус, овај нови садржај је доста сумњив. Ево, преносим га овде. --Φ ί λ ι π π ο ς | ⌘ 12:10, 15. фебруар 2007. (CET)

Budi ljubazan pa mi objasni šta je u ovim člancima sumnjivog sadržaja. Za istorijske događaje i brojeve naveo sam postojeće izvore, a na osnovu mora pročitanih knjiga i studija izveo sam i neka, čini mi se, logična zapažanja.

За почетак, потребно је да сваку тврдњу референцираш у одговарајућој литератури. Овде није прихватљиво писати своје есеје. --Милош Ранчић (р|причај!) 12:37, 15. фебруар 2007. (CET)

Конкретно, сметају пристрасни тон (личне оцене, бизарне компарације), неенциклопедијски карактер, па и сами "логичка" запажања и закључци. ("Na prvi pogled, iskustva Srba sa obe civilizacije su veoma loša", "Jugoslavija je umrla još 1941.godine", "Samostalniji razvoj i bolju zaštitu interesa biće moguće ostvariti tek kada oslabe velike sile koje kontrolišu jugoistok"...) --Φ ί λ ι π π ο ς | ⌘ 12:44, 15. фебруар 2007. (CET)

Елем да се укључим: енциклопедија је осмишљена као књига са неутралном тачком гледишта тј. не би требало да пружа ништа више од обичних књига које си читао пре него што си дошао до закључака које си написао. (не кажем да нема и пристрасних књига - напротив) Друим речима твоји закључци могу бити тачни или не, али ако их пласираш другима који нису прочитали колико и ти као тоталну и неоспориву истину, да ли им тиме дајеш слободу да сами нешто, можда различито од твога, закључе? Мени се не чини тако.

Има доста места на интернету на којима можеш да изнесеш своја сопствена мишљења (нпр. гуглов блог). Ако си у неку руку познати историчар - тј. крећеш се у универзитетским круговима истих, можеш и да их по томе линкујеш у дну стране као једно од виђења.--Михајло Анђелковић (talk) 16:48, 15. фебруар 2007. (CET)

Poštovanje kolege.Друим речима твоји закључци могу бити тачни или не, али ако их пласираш другима који нису прочитали колико и ти као тоталну и неоспориву истину, да ли им тиме дајеш слободу да сами нешто, можда различито од твога, закључе? Мени се не чини тако.

Nije mi bila namera da bilo koga ubeđujem u bilo šta, već da podstaknem na razmišljanje i diskusiju. Iskreno se nadam da internet enciklopedija nije jedini izvor informacija onima koje zanima istorija nego samo jedan od izvora.Lično mislim da ova enciklopedija treba da , pored faktografskog, ima i analitički značaj. Ako je većinsko mišljenje drugačije , prihvatam ga i ubuduće poštujem. Nadan se da je sam tekst zanimljiv.

Управо је то и проблем. Текст не треба да буде занимљив, личан, с коментарима, закључцима, позивима на дискусију и сл. То треба у есејима, може на блоговима и на другим мјестима, али у енциклопедијском чланку, о којој год енциклопедији да је ријеч, текст мора бити у неку руку сувопаран, тј. само препричавање, описивање, давање свих погледа и ставова, неутралност. То је циљ и Википедије, која није блог ни мјесто за писање личних есеја, већ енциклопедија. Твој текст је у суштини добар и идеја за њега је јако добра, али би могао малчице више енциклопедијски да се напише. То није ствар мишљења већине, већ главна политика Википедије. Погледај и Википедија:Шта Википедија није, Википедија:Упутства и друге смјернице које су туда повезане. --Ђорђе Д. Божовић (разговор) 21:52, 15. фебруар 2007. (CET)

Srbi između Islama i zapadnog Hrišćanstva

Na prvi pogled, iskustva Srba sa obe civilizacije su veoma loša. Ali, ako pažljivije proučimo istoriju, uočava se razlika. Nasilje koje je dolazilo od strane otomanske imperije bilo je po pravilu reakcija na srpske bune koje su podsticane iz Beča i Venecije. Odmazde posle hercegovačkog ustanka, ustanka u Banatu, sama Velika Seoba 1690.godine, sve su to posledice stavljanja Srba na stranu hrišćanskih država u ratu protiv Turske, odnosno dizanja ustanaka u iščekivanju skore pomoći iz Beča ili Venecije. Pomoć je po pravilu izostajala. U doba ratova između imperija stanovništvo je stradalo od pljačke i nasilja koja su podjednako vršilei turska i hrišćanske vojske. Nikada nije bilo organizovanog nasilja protiv Srba samo zbog toga što su Srbi. U doba mira nasilje je dolazilo od strane lokalnih aga i begova ili janičara, a ne od sultana i njegovog okruženja i imalo je uglavnom ekonomsku pozadinu. Posle Velike Seobe sultan je uputio poziv Srbima da se vrate u napuštena naselja. Sam ustanak 1804. godine počeo je kao socijalni, a ne nacionalni bunt.

Posle Bečkog rata 1683-1699.godine i “oslobođenja” Podunavlja od Turaka,usledio je pritisak na Srbe u monarhiji za prelazak na uniju sa Rimom. Te pritiske zaustavila je pobuna protiv Beča u Mađarskoj 1703-1711.godine. Na početku pobune Mađari su ponudili Srbima savezništvo, uz pretnju odmazdom ako ga odbiju. Saradnju, zbog privilegija koje im je dao bečki car, Srbi nisu mogli prihvatiti. Nastojanja Srba da u sukobu ne učestvuju ostala su bezuspešna. Usledila je zaprećena odmazda, današnjim rečnikom genocid, u kome je na brutalan način ubijeno više desetina hiljada Srba ( ”Istorija srpskog naroda” – višetomno izdanje SKZ, Mihaldžić Stevan – “Baranja” ; 10.000 ljudi 1700.godine je kao 100.000 ljudi 2000.godine). Mađarski naučnici koriste frazu “Srbi su u tom ratu desetkovani”( P. Rokai, Z.Đele, T.Pal, A.Kasaš – “Istorija Mađara"). Takav pokolj Turci nikada nisu izvršili nad Srbima. Posledica toga rata bilo je, pored velikih ljudskih žrtava, trenutno slabljenje pritiska za uniju sa katolicima, jer se dvor u Beču uverio da Srbi mogu biti korisni saveznici protiv mađarskog pokreta za nezavisnost.

Polovinom XVIII veka je ukinuta potisko-pomoriška vojna granica, te su Srbi graničari krenuli u seobu u Rusiju. Kada su ih austrijski komandanti stali od toga odgovarati, Srbi su zapretili da će otici Turcima jer, kako su govorili, “oni im barem u veru ne diraju”. U mletačkoj Dalmaciji su vlasti, za nerodnih godina, Srbe ucenjivali da pređu na katoličanstvo ako žele dobiti žito za svoje porodice. Reakcija je bila tipična, samo bi mali broj njih prišao katolicima, a većina bi se preselila kod Turaka u bosansku krajinu, jer kako su tvrdili ”oni im nisu u veru dirali”. Jasno je da su Srbi iz tako udaljenih područja kao što su severna Dalmacija i Pomorišje bili podjednako svesni da im Turci garantuju ono što mi zovemo sloboda veroispovesti, a što su im hrišćanski “oslobodioci” često uskraćivali. Suštinska razlika u odnosu prema Srbima jasna je kada se imaju u vidu pritisci na uniju sa zapada i dalekosežne posledice sultanovog berata kojim je 1557.godine obnovljena Pećka patrijaršija. Tokom celog postojanja habzburške monarhije vlasti su osporavale jedinstvo srpske crkve u Turskoj i u monarhiji, a pred prvi svetski rat Beč je, iz političkih razloga, negirao da su Srbi iz monarhije isti narod kao i Srbi iz Srbije.

Dvadeseti vek doneće nova stradanja. U prvom svetskom ratu će Austro-Ugarska krenuti u uništenje Srbije kao neophodnog preduslova svoje dominacije na Balkanu, a u drugom svetskom ratu će hrvatski nacisti uz pomoć nemačkog okupatora počiniti genocid nad Srbima. U dva svetska rata ubijeno je preko milion Srba (Bogoljub Kočović – “Žrtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji”, Stevan Pavlović – “Srbija, istorija iza imena” ; Isv.rat 1.000.000-1.200.000 ; II sv.rat 500.000-600.000). Po surovosti, bezdušnosti i masovnosti, te po svom planskom karakteru, ovi zločini su daleko gori od svakog nasilja Turaka nad Srbima. Turci nikada nisu planirali, niti su ikada pokušali, uništenje Srba u celini ili u nekoj oblasti samo zbog njihovog porekla i vere, kao što jesu zapadni hrišćani u tri navrata 1703-1711, 1914-1918, i 1941-1945 godine.

Jugoslavija

Jugoslavija je umrla još 1941.godine. Komunistički režim ju je održavao u životu kao što bolesnika u komi lekari održavaju na aparatima. Nestankom komunizma aparati su isključeni i država je umrla. Presudna odgovornost Miloševića za raspad države nije izvesna, Jugoslavija bi nestala i bez njega (Njegoš – “Što se krivo rodi niko ne ispravi”). Još dok je Hrvat Broz bio predsednik, a Slovenac Kardelj premijer SFRJ, došlo je do nacionalističkih pobuna Albanaca 1968. godine i Hrvata 1971. godine. Posle Brozove smrti došlo je ponovo do nacionalističke pobune Albanaca 1981. godine. Milošević nije bio na vlasti 1968., 1971., i 1981. godine. Jugoslavija je jednostavno bila istorijski prevaziđena ideja, bez potencijala za budućnost.

Kada je stvorena 1918. bila je prihvaćena u Zagrebu i Ljubljani kao najmanje loše od mogućih rešenja. Alternativa je bila da Slovenija bude provincija Austrije, a da Dalmacija i Istra budu u sastavu Italije. Za Srbiju je zajednička država bila bolje rešenje jer bi u slučaju stvaranja “Velike Srbije” u njoj postojale brojne manjine, posebno slovenske, koje bi u njoj mogle videti naslednika sistema nepravdi Austro-Ugarske, što bi je učinilo nestabilnom i ranjivom, a neizbežno bi značajan broj Srba ostao izvan njenih granica. Tako je 1918. godine postignuta ravnoteža interesa koja je stvorila Jugoslaviju. Slovenci i Hrvati dobili su zaštitu od pretenzija Italije, a Srbi državu koja ih je gotovo sve obuhvatala.

Ono što se prizeljkivalo u Zagrebu i Ljubljani bile su nezavisne države. To se u slučaju Hrvatske na primitivan način ispoljilo u toku drugog svetskog rata, a nacionalistički ispadi nastavili su se i u komunističkoj državi pod vlašću Broza (1971.). Čekan je i dočekan povoljan istorijski trenutak, nalik onom 1941.godine, da se to ostvari, i dočekan je posle pada komunizma u Evropi. U Hrvatskoj je nacionalizam uvek bio jači od jugoslavenstva ( Franjo Tuđman u knjizi “Bespuća povjesne zbilje” tvrdi “…NDH je bila izraz povjesnih težnji hrvatskoga naroda…”), a u Srbiji je jugoslovenstvo, gotovo do pred sam kraj države, bilo jače od nacionalizma. To je razlog inferiornosti srpskih komunista u odnosu na ostale u SFRJ, jer su polazili od pogrešne pretpostavke da je i drugima jugoslovenstvo na prvom mestu kao i njima. Srpski komunisti su posle II svetskog rata pravili kompromise kako bi se očuvala Jugoslavija, ali su ti kompromisi bili na štetu realnih interesa Srbije, a u korist održanja iluzije zvane Jugoslavija.

Pouke srpske istorije

U srpskoj istoriji, od doseljenje na Balkan do kraja XX veka, naslućuju se sličnosti između različitih epoha na osnovu kojih se mogu izvesti neke zakonitosti.

Do stvaranja i jačanja ujedinjene srpske države krajem XII i početkom XIII veka, došlo je tek pošto su krstaši osvojili Konstantinopolj. To je dovelo do slabljenja uticaja Vizantije na Balkanu, što je bio preduslov za osamostaljenje i snaženje Srbije. U daljem razvoju države došlo se u fazu u kojoj je car Dušan nameravao da, napuštajući ideju etničke države, stvori pravoslavno carstvo Srba, Grka i Bugara, odnosno da obnovi Romejsko carstvo pod novom slovenskom dinastijom. Prerana smrt cara Dušana sprečila je ove planove, a takođe je i dovela do raspada carstva na feudalne oblasti pod upravom oblasnih velikaša. Razjedinjene i međusobno zavađene oblasti Turci su u narednim decenijama lako savladali.

Do obnove srpske države u XIX veku doslo je zahvaljujući slabljenju otomanske vlasti na Balkanu. Dalji proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja u XIX i XX veku bio je moguć zbog unutrašnjeg slabljenja sila koje su kontrolisale jugoistok, Otomanske imperije i Habzburške monarhije. Do ujedinjenja dolazi posle Velikog rata nakon koga su ove dve imperije prestale postojati. Tada se dešava isto što i u srednjem veku. Napušta se ideja etničke države, i kralj Aleksandar, slično caru Dušanu, podstiče stvaranje nadnacionalne države, čiji je osnov bila ideologija panslavizma. Rezultati su bili isti kao u srednjem veku. Strani osvajač pokorio je oslabljenu zemlju u II svetskom ratu i ona se raspala u primitivnom nasilju. Kraj rata dovešće do obnove ideologije panslavizma, ovaj put u obliku jugoslavenskog komunizma, koji će aleksandrovoj državi dati veštacko disanje. Postojali su planovi o osnivanju Balkanske federacije, starom snu srpskih levičara koji su osnovali KPJ, koja bi obuhvatala i Albaniju, severnu Grčku i Bugarsku. Sukob između Broza i Staljina učinio je te planove neostvarivim. Posle Brozove smrti i pada komunizma u Evropi dogodilo se očekivano, država se raspala na više međusobno zavađenih delova. Kao i u srednjem veku pojavio se novi osvajač, ovog puta u obliku prilagođenom prilikama sa kraja XX veka, u vidu onih koji su postali vlasnici tržišta kapitala u zemljama bivše SFRJ.

Zakonitosti :

1. Do snaženja srpske države dolazi tek pošto oslabe velike sile koje kontrolišu Balkan, što omogućuje samostalniji razvitak i brži napredak.

2. Faza stvaranja nacionalne države i u srednjem i u XX veku završavala se njenim utapanjem u nadnacionalne ideologije, pravoslavnog carstva u srednjem i panslavizma u XX veku.

3. Stvorene nadnacionalne države vrlo brzo su se raspadale na veliki broj manjih, međusobno zavađenih oblasti, koje su lako postajale plen stranih osvajača.

4. Rezultat tog raspada bilo je poništavanje onoga što je u prethodnim vekovima učinjeno u procesu stvaranja nacionalne države.

5. Nametanje lične ideologije vladara, cara Dušana, kralja Aleksandra, Broza, Miloševića celoj naciji uvek je vodilo u stranputicu

Zaključak :

1. Samostalniji razvoj i bolju zaštitu interesa biće moguće ostvariti tek kada oslabe velike sile koje kontrolišu jugoistok

2. Ne sme se više nikada utopiti srpska nacionalna država u neku nadnacionalnu. Poučno je i da je očuvanje jedinstva Jugoslavije bilo moguće samo dok su trajale diktature kralja Aleksandra, odnosno jugoslavenskih komunista. Takve ideološke nadnacionalne tvorevine, kao bivši SSSR na primer, obično završavaju u totalitarizmu.Moguće je da slična sudbina čeka i EU.

Nacionalno оpredeljenje u XIX i XX veku

U zemljama Evrope su etničko poreklo i jezik bili osnov za formiranje nacija. Na Balkanu je presudna bila pripadnost određenom civilizacijskom krugu, odnosno religijskom sistemu.

U Evropi je u prošlosti dolazilo do krvavih verskih sukoba između katolika i protestanata, ali oni nisu doveli do stvaranja monoreligijskih nacija. Razlog je što je već pre tih ratova bila stvorena svest kod prosvećene elite o pripadanju širim etnolingvističkim zajednicama.

Na Balkanu su procesi tekli drugačijim tokom. Pre nego što je stvorena svest o zajedničkom poreklu, jugoistok je bio podeljen između dve religijski ustrojene imperije, muslimanske Otomanske i katoličke Habzburške. U njima je religijsku pripadnost pratio i socijalni status. U Turskoj su javna služba i položaj spahije bili rezervisani za muslimane. Nemuslimani su plaćali porez za pravo da ispovedaju svoju veru, bila im je uskraćena javna služba i uglavnom su bili u položaju raje odnosno feudalnog kmeta. U Habzburškoj monarhiji su javnu službu i priliku za napredovanje imali katolici, dok je na nekatolike, uz uskraćivanje prava, vršen stalan pritisak da se preobrate. Sa ovim je išla i identifikacija katolika sa državom i carem u Habzburškoj monarhiji, odnosno muslimana sa Turskom i sultanom u Otomanskoj imperiji, te samoodređenje pravoslavnih u otporu prema ovim imperijama u kojima su imali podređen status. Veoma važno za budućnost biće i učestvovanje na različitim stranama u sukobima između ovih carstava. Često su bosanski muslimani bili u prvim redovima sultanove vojske u borbi protiv Habzburga ili u gušenju pobuna balkanskih hrišćana, kao što su među najžešćim borcima na strani bečkog cara bili njegovi južnoslovenski podanici ili pobunjeni balkanski hrišćani. Međusobno prolivanje krvi za tuđe careve neće biti zaboravljeno.

Proces stvaranja nacija u XIX veku započeće u uslovima već formiranih socio-religijskih identiteta tako da će nacionalna imena zapravo postati sinonimi za verske zajednice. Oko tih imena okupiće se različite grupe istovernih. Nije bilo moguće da potomak bosanskog muslimanskog bega poistoveti sebe sa potomkom hrišćanskog kmeta ili habzburškog krajišnika sa kojim je imao krvave sukobe, ili da katolik i pravoslavac iz Habzburškog carstva postanu deo iste nacije kada su imali potpuno različit odnos prema imperiji - jedni su je doživljavali kao svoju, drugi kao tlačiteljsku. Tako ce Hrvat postati sinonim za katolike, Srbin za pravoslavce, a u XX veku Bošnjak za muslimane slovenskog porekla na zapadnom Balkanu. U Crnoj Gori je, u drugoj polovini XX veka, došlo do podele u okviru pravoslavne zajednice na Crnogorce i Srbe, ali su muslimani ostali Bošnjaci, a katolici Hrvati te se zapravo nije dogodilo ništa novo. Bilo je pokušaja da se od stanovništva istog etničkog porekla stvori jedinstvena nacija, ali nijedan nije uspeo da prevaziđe duboke verske podele stvorene u prošlosti. Propali su pokušaji Hrvata da stvore jedinstvenu naciju od svih Slovena u Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini i Bosni ili Srba da stvore jedinstvenu naciju od svih Slovena koji govore štokavskim dijalektima. Čini se da je na neuspeh osuđen i pokušaj Bošnjaka da od svih stanovnika BiH stvore jednu naciju ili Crnogoraca da to učine sa svim Slovenima u Crnoj Gori. Postojao je i pokušaj u kraljevini Jugoslaviji da se od svih Slovena stvori jedinstvena jugoslovenska nacija koja bi svojim neutralnim i sveobuhvatnim karakterom prevazišla podele iz prošlosti, ali ta ideja takođe nije uspela. Slično ovome i Sloveni muslimani u Makediniji su Torbeši a hrišćani su Makedonci, a u Bugarskoj su Sloveni muslimani Pomaci dok su hrišćani Bugari.

Verska pripadnost postala je osnov za nacionalno opredeljenje. Sva neobičnost ovoga zapaža se kada posmatramo etničke grupe, npr. onu koja govori istočnohercegovačkim štokavskim jekavskim dijalektom nove akcentuacije, koja je podeljena izmedju sve četiri pomenute nacije u zavisnosti od verskog opredeljenje i pokrajine stanovanja njenih pripadnika. Ima i suprotnih primera: katolici iz Konavla, koje u srednjem veku nije bilo u sastavu Hrvatske, koji govore istočnohercegovački štokavski jekavski dijalekat nove akcentuacije i oni iz okoline Varaždina, koji govore ekavskim kajkavskim dijalektima srodnim slovenačkom jeziku, su Hrvati; pravoslavci iz okoline Pirota, koji u srednjem veku nije bio u sastavu Srbije, koji govore balkanizovanim ekavskim štokavskim dijalektom stare akcentuacije i oni iz Trebinja koji govore istočnohercegovačkim štokavskim jekavskim dijalekatom nove akcentuacije, su Srbi; muslimani iz okoline Prizrena, koji u srednjem veku i u Tursko doba nije bio u sastavu Bosne, koji govore prizrensko-južnomoravskim štokavskim ekavskim dijalektom stare akcentuacije, a poneki i zapadnomakedonskim dijalektom i oni iz Cazina, koji govore šćakavskim ikavskim dijalektom nove akcentuacije, su Bošnjaci.

Činjenica da pripadnici različitih vera govore istim dijalektima, dovodi ponekog do pogrešnog zaključka da su svi koji njima govore Hrvati, Srbi, Bošnjaci ili Crnogorci. Međutim, ne treba zaboraviti da balkanske slovenske nacije nisu ustrojene na etnolingvističkom principu, kao u ostalim delovima Evrope, nego na osnovu pripadnosti određenom civilizacijskom krugu, odnosno religiji, koja presudno utiče na nacionalno opredeljenje. Svi Hercegovci imaju isto etničko poreklo, ali nisu svi pripadnici iste nacije, jer nisu svi iste vere. Imena Hrvat, Srbin, Bošnjak, izgubila su svoju srednjevekovnu etničku odrednicu i postala su sinonimi za katolika, pravoslavca i muslimana slovenskog porekla na Zapadnom Balkanu, postala su kulturne odrednice. Ime Crnogorac danas označava pravoslavne Slovene iz Crne Gore koji se ne smatraju Srbima. Slovenske nacije na zapadnom Balkanu treba shvatiti kao skup pojedinaca koji imaju isto kulturno-religijsko nasleđe. Opredeljenje u skladu sa kulturnom tradicijom, a ne etničko poreklo, suštinsko je za definisanje slovenskih nacija na Balkanu.

Пар питања...

1.Ако је нешто контрадикторно и противно правилима и принципима,онда га треба одма` уклонити,нема потребе за шаблоном.

Што се тиче самог питања,нисам још у руци држао историју Срба која се није бавила и стањем на овим српским или како год да их називамо просторима,али са друге стране ово је енциклопедија,а не уџбеник историје.

2.Втф се збива са латиничним текстом(и етногенезом) и какве он претеране везе има са темом?Може постојати веза ка тим стварима као засебним чланцима,али је томе пре место у чланку Срби него овде.

Црни Бомбардер!!! (†) 05:52, 27. март 2007. (CEST)

Нејасно

У овом чланку стоји да су се Срби на Балкан доселили у 7. веку (626) док у чланку на http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5#.D0.98.D1.81.D1.82.D0.BE.D1.80.D0.B8.D1.98.D0.B0 стоји неки много ранији датум.

Да ли би ваљало да се коначно усагласимо када смо (ако уопште) дошли на ове просторе? — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Malenović Milan (разговор • доприноси)

Није ми јасно шта ти је тачно нејасно.Тамо се говори о Словенима уопште (детаљније о томе овден),а овде о Србима,као делу Словена који последњи долази на балканску журку. Црни Бомбардер!!! (†) 01:27, 4. јун 2010. (CEST)

Није ми јасно како ти је то нејасно, ако се студиозно бавиш оним о чему би да пишеш. Одакле ти уопште идеја да су се Срби последњи доселили на Балкан? Немој само да ми цитираш фалсификат који се приписује Порфирогениту, јер је сваком иоле писменом историчару познато да је то тотална измишљотина. Или ти, за дивно чудо, можеш да нам објасниш како је Порфирогенит Србе пре њих самих називао тим именом? Елем, ако на једном месту пише да су се Словени (Срби, Коловени, Расени, Рашани, како год ко хоће) доселили у једном веку, а на другом стоји неко друго време, онда је очигледно да ту нешто није у реду. Бар је јасно ономе ко размишља својом главом.

Свако добро. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Malenović Milan (разговор • доприноси)

Океј,`ајмо јопет.

1. Срби су део Словена. (Скуп А је део скупа Б)
2. На једном месту пише да су се Словени на Балкан доселили у VI и VII веку. (Скуп Б је 1 и 2)
3. На другом месту пише да су се Срби доселили у VII веку. (Скуп А је 2)

Ова два исказа нису међусобно контрадикторна,за све друге нејасноће,обратите се србијанској подружници СтормФронта.

У Здравље! Црни Бомбардер!!! (†) 16:47, 5. јун 2010. (CEST)

Ово канда је ЛДП својим члановима почео да дели ЛСД. Ајмо јопет:

Који су се то Словени, онда, доселили пре Срба?

Основно питање, на које нико да да разуман одговор, односи се баш на чињеницу када су народи почели да стичу националну свест. Данас се једноставно модерни шаблони пребацују у далеку историју без икаквог критичног размишљања. Сумњам, и то оправдано, да су се наши преци пре 15 векова осећали припадницима српског, хрватског или било ког трећег народа, већ су били чланови одређеног рода, братства или племена. Дотле је и досезала њихова свест о заједништву. У времену стварања држава они су се осећали и поданицима неког владара, па су се по томе и називали. Поучан пример нам дају Немци који израз Баварац (дајем само као пример) користе за становника државе Баварске, која је била у саставу Франачког царства (Франци су посебно племе), а који су пореклом Германи и данас Немци.

Ми ћемо до овог степена свести морати да сачекамо још неколико миленијума управо захваљујући надри-историчарима који још и уводе нове, збуњујуће и неприкладне термине.

--igi (разговор) 21:17, 5. јун 2010. (CEST)

Брате Ја нисам добио ЛСД-Неко те је слагао Мада би било добро да смо добили

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 94.140.67.158 (разговор • доприноси)

Значење

Може ли неко да објасни (по могућности на српском) шта значи реченица Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења? И још. шта значи израз историјска ветромашина? Да се ту, којим случајем, не ради о историјској ветрометини?

--Sly-ah (разговор) 15:46, 20. април 2013. (CEST)

Тема

Зашто се даје Главни чланак: Србија у Првом светском рату итд. када овај чланак не [треба да] говори о историји (државе) Србије већ о историји (народа) Срба? — Обсусер✉ 11:33, 2. јул 2016. (CEST)

Занимљиво да си баш ти указао на ову примједбу!

• И Босна и Херцеговина су територије Срба, са мулти-конфесионалним саставом већ вијековима. И нађе се твоја маленкост да лупа глупости политиканствима у чланку Бошњаци и смећом од преко 100.000б деградира оно иоле мало нормалног текста што смо имали, јер си ставио знак једнакости у релацијама: Босанац = Бошњак, муслиман = Бошњак, Босна = Бошњак, Херцеговина = Бошњак... чист идиотлук! А о „генетским”, „чисто илирским” или „чисто словенским Бошњацима” да и не причам...
• Са друге стране, становништво Србије у вријеме Првог свјетског рата је готово етнички монолитно српско, што ће рећи да је прича о тадашњој Србији уједно и прича о добром дијелу српског народа - и ти опет имаш неке примједбе, зар не?!?
• Свако стрпљење према твојим самовољним измјенама (након сличних примједби) је већ потрошено - зато сматрај се да си још једном упозорен пре него их предузмеш! Радован ⁂ 15:44, 2. јул 2016. (CEST)

Слажем се. Да је Србија држава као, нпр. Велика Британија, гдје постоје Ирци, Шкоти, Велшани и Енглези, Обсусерова примједба би имала неку тежину. С обзиром да је Србија настала као држава српскога народа, историја Србије је истовремено и историја Срба.Ljubiša Malenica (разговор) 17:46, 7. јул 2016. (CEST)

Какве везе има ко је шта?

Историја ниједне земље није истовремено историја становника који се већински идентификују некако тј. већина су; има и осталих, који би да су паметни били та већина уместо да се опијају лажима о идентитету док живе у смећу.  — Обсусер✉ 21:45, 13. новембар 2017. (CET)

Датотека на Остави која се користи на овој страници или њеној ставци на Википодацима предложена је за брзо брисање

Здраво! Следећа датотека на Остави која се користи на овој страници или њеној ставци на Википодацима предложена је за брзо брисање:

• Ustaše sawing off the head of a Serb civilian.jpg

Учествујте у расправи о брисању на страници предлога. —Community Tech bot (разговор) 19:00, 6. фебруар 2021. (CET)

Датотека на Остави која се користи на овој страници или њеној ставци на Википодацима предложена је за брзо брисање

Здраво! Следећа датотека на Остави која се користи на овој страници или њеној ставци на Википодацима предложена је за брзо брисање:

• Ustaše sawing off the head of a Serb civilian.jpg

Учествујте у расправи о брисању на страници предлога. —Community Tech bot (разговор) 06:26, 5. октобар 2021. (CEST)