Словенско насељавање Балканског полуострва

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јужнословенска племена око 700. године

Словенско насељавање Балканског полуострва је процес који је отпочео у 6. веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава, а окончао се у првој половини 7. века доласком Хрвата и Срба и трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.

Распад Атилине државе Хуна[уреди]

Средином 5. века Хунски каганат се налазио на врхунцу своје моћи, али је она са Атилином смрћу 453. године нестала у вихору побуна које су потлачени народи подигли против Хуна. Гепиди и Источни Готи срушили су хунску државу створивши своје у:

Вођа Гота Теодорих Велики је ускоро постао савезник Византије и са својим људима је чувао северну границу Царства од варварских пљачкашких упада. Међутим у јесен 488. године по Зеноновом налогу Теодорих са својим Готима одлази на Апенинско полуострво остављајући северну границу небрањену и простор у Панонији ненасељен.

Одлазак Гота из Паноније покреће ново померање народа, а у Византију почињу упадати Прабугари и Хуни, међу којима је вероватно било и Словена.

Бугари су степски народ из Азије који су са собом повукли Хуни. Живели су на простору данашње кубанске области у Русији, а представљали су мешавину више степских народа о чему сведочи и корен њиховог имена булгха што на турскомонголском значи мешати.

Пљачкашки напади током прве половине 6. века[уреди]

Смрт византијског цара Зенона 491. године доводи до кризе у царству и побуна. Све то не пролази неопажено и варварски народи на доњем Дунаву 493. године праве велики упад у Византију. Анастасије I (491—518) је против њих послао јаку војску, али она 499. године бива потучена на реци Цурти од стране Бугара (од 15.000 војника погинуло је 4.000 са 4 заповедника). Бугари 502. године пљачкају Тракију, да би 505. године потукли до ногу Византинце код реке Марге (Мораве).

После Анастасијеве смрти 518. године нови цар постаје Јустин I (518—527.), заповедник његове телесне гарде. Византијски извори су забележили да су варвари поред великих упада, сваке године правили мање пљачкашке походе. Међу тим варварима тадашњи хроничари помињу Словене и Анте за које кажу да су практично исти (једнокрвни) и да насељавају највећи део простора на левој обали Дунава. Избегавајући отворену борбу и користећи се лукавствима и скривањем Словени и Анти су успешно пљачкали византијске крајеве без претераних проблема и губитака, пошто је тек царев нећак Герман успео да им једном приликом нанесе већи пораз. Јустина наслеђује његов сестрић Јустинијан (527—565.), као и рат са Персијом који ће му везати руке за одбрану северних граница Византије.

После Германа, који се колико толико успешно носио са Словенима и Антима на Дунаву, нови заповедник северне границе постаје 531. године Хилвуд (односно Хилбулдије), који је пореклом био Ант. Иако са малом војском, он је као добар стратег успешно водио борбу са Словенима и Антима успевши чак и да пређе у офанзиву презимевши једне године на левој обали Дунава. Међутим он гине приликом једног преласка Дунава 533. године, након чега северна граница поново остаје небрањена.

Хилвудову погибију и нестанак озбиљног противника на десној обали Дунава искористили су Бугари да продру на Балканско полуострво, док су Словени и Анти у то доба заузети међусовним ратом. После обнове сукоба Византије и Персије 540. године Бугари и Хуни поново праве страховит упад на Балканско полуострво. Том приликом су заузели и опљачкали 32 града у Илирику одвевши са собом око 120.000 људи у робље. Јустинијан се након тога окреће Словенима нудећи им град Турис који је подигао Трајан и земље око њега да се населе за шта ће добити и финансијску подршку, за услугу чувања северне границе од варварских упада, али су они то одбили. Већ у то доба помињу се у византијској војсци која се под Велизаром борила на Апенинском полуострву војници, али и заповедници који су Словени и Анти. Током трајања готског рата Словени су наставили да упадају на Балканско полуострво стигавши и до Драча, а хроничари су забележили да их је било толико да се византијска војска која је бројала 15.000 војника није смела супротставити.

Словенски упади нису јењавали, тако да је 548. године једна група која је бројала око 3.000 без борбе је прешла Дунав, а потом и Марицу. Ту се раздвојила кренувши да пљачка Тракију и Илирикум. Византијска коњица на челу са дворјанином Азбадом која је била стационирана у тврђави Цурул у Тракији покушала је да разбије Словене, али би потучена:

Викицитати „без икакве муке”

и

Викицитати „поубијана у најсрамнијем бегу”

Сам заповедник је заробљен и окончао је живот тако што му је одрана кожа са леђа након чега је бачен у ватру. Већ тада су Словени упознати са византијским начином борбе и опсадне справе им нису стране јер већ тада нападају и освајају утврђене градове. Током тог похода заузели су и егејски град Топер, недалеко од Солуна. После заузећа жене и децу су одвели у робље, док су око 15.000 мушкараца побили. Хроничари су забележили да су побијени у граду страдали набијањем на колац или премлаћивањем, а да је стока коју нису могли са собом да поведу жива спаљена у стајама.

Јустинијанови велики планови за обнову Римског царства односно заузетост Византије на свим странама давала је Словенима довољно простора да готово без борбе пљачкају по Балканском полуострву. О томе сведочи и чињеница да су се 550. године сукобили са византијском војском тек када су претоварени пленом кренули кући, стигавши претходно и до цариградског тракијског бедема. Битка се одиграла недалеко од Хадријанопоља и том приликом су Византинци потучени до ногу. Словени су после тога наставили са пљачком одлучивши да те године и презиме у Византији. Један одред византијске војске успео је нешто касније да победи део тих Словена и поврати део опљачканог и ослободи део робова, али је велика већина плена и робља завршила са друге стране Дунава.

Потребе готског рата и стални напади Словена, који су се увек поклапали са сукобима са Тотилом и Готима приморали су Јустинијана да обнови и поново изгради низ утврђења на Дунаву из којих би њихове мале посаде могле да контролишу и спречавају продор Словена на Балканско полуострво односно у Тракију. Ово је спречило Словене да упадну у Тракију, али не и на Балканско полуострво, јер 552. године Словени упадају на простор данашње западне Србије и источне Босне. На повратку су Словени прошли преко територија које су контролисали Гепиди (данашњи Срем) и том приликом су за сваког човека (Словена или заробљеника) који је пребачен преко Дунава платили Гепидима по један златник, што говори о количини плена који су са собом носили.

Ускоро је између Гепида и Лангобарда избио рат у који су се укључили Византинци и Бугари на страни Лангобарда, жељни да спрече поновну сарадњу Гепида и Словена. Сукоб се окончао поразом Гепида.

Пораз Гота код Тагина и Тотилина погибија 552. године који су довели до краја готске државе одрешили су Јустинијану руке на неко време, што је он свакако искористио да појача Дунавске гарнизоне, јер после тога неко време нема вести о упадима Словена.

Међутим то је кратко трајало, јер се преоптерећена царска благајна окренула драстичним мерама смањивши драстично стајаћу војску (са 645.000 на 150.000) и напустивши део утврђења како у Мезији на Дунаву, тако и у Азији. Овај потез показаће се као кобан, као што је сличан потез пола миленијума касније, стајао на Византију главе, јер је смањење стајаће војске био кључни услов који је довео до кобне 1071. што је касније проузроковало слом Византије.

Велика зима 558. године толико је заледила Дунав да су преко њега без проблема могли прелазити не само људи и коњи, већ и кола са товарним животињама. То је искористио кутригурских Бугара Заверган који је прешао Дунав и кренуо да пљачка по Тракији. Исте године Цариград је погодио јак земљотрес који је додатно повећао пукотине и процепе на Тракијском бедему, тако да су Бугари без борбе дошли до самог Цариграда и Теодосијевих бедема. Цариград је захватила паника пошто се у граду налазила само царска гарда, а сам Јустинијан је неке драгоцености пребацио преко Босфора појачавши тако панику. На чело одбране града постављен је остарели и искусни Велизар. Предводећи комбиноване трупе сачињене од царске гарде, слободних војника, ветерана и сељака успео је да одбије Бугаре од града, после чега је Јустинијан прихватио да Завергану плати новчане надокнаде за престанак пустошења.

Долазак Авара[уреди]

Главни чланак: Евроазијски Авари

Средином VI века долази до новог елемента у Панонији, појављује се народ сродан Хунима познат као Авари или Обри(Авар на турском значи бегунац, док је Обар словенски назив). Они су 552. године побегли испред турских сабљи ка Црном мору и даље ка Дунаву. Током неколико векова, колико су провели на историјској сцени Европе, Турци су стално наглашавали да су они њихови поданици.

Стални варварски упади и римска тактика завади па владај довели су 558. године до договора Јустинијана и Авара о томе да они ратују против непријатеља Византије, док ће им цар плаћати за те услуге. Договорене обавезе Авари су извршавали успешно борећи се са Антима, Залима, Сабирима и Утигурима. Међутим они се 562. године обраћају Јустинијану тражећи од њега земљу на којој могу да се населе. Цар им је, према предлогу стратега Јустина, понудио некадашње земље Херула, што су они одбили. Јустинијан је ускоро, преко Јустина, дознао да су Авари заправо бацили око на земље Византије ради пљачкања, а не да би се населили, након чега отпочиње прекид испорука новца, а Аварима који су по Византији куповали оружје оно бива конфисковано. Постало је јасно да ће ускоро доћи до отвореног сукоба, због чега је цар наредио да се ојачају утврђења на Дунаву.

Нестанак Гепида[уреди]

Јустинијан I умире 565. године, а на трону га наслеђује његов сестрић Јустин II(565—578.). Авари су покушали да обнове старе договоре са новим царом, али им је он дао до знања да је готово са Јустинијановом политиком подмићивања варвара. Авари који су, за нешто више од једне деценије, окупили преостала хунска племена и бугарска племена у Панонији и левој обали Дунава налазили су се сада на челу јаке војне силе која је под моћним каганом Бајаном (562—602.) претила да постане нова хунска држава са новим Атилом. Продор на запад у Тирингију и успешни ратови са Францима, јасно су показали њихову снагу.

Избијање поновних сукоба и почетак коначног обрачуна између Гепида и Лангобарда донео је нове значајне етничке промене у јужној Панонији. Лангобарди су у сукобу затражили помоћ Авара против Гепида и Византије. Бајан је на то пристао, али тек када му је обећана гепидска земља (простор данашње Славоније и Срема). Рат је окончан тријумфом Лангобарда и практичним нестанком Гепида. Авари су заузели гепидске земље насупрот византијским Сирмијуму и Сингидунуму. Промене стања на апенинском полуострву, довели су до новог померања становништва јер се 568. године Лангобарди упућују из Паноније на север данашње Италије (по њима касније названа Ломбардија) „са женама и децом и свим покућством“, после чега Авари постају владари целокупне Панонске низије.

Пљачкашки напади током друге половине VI века[уреди]

Заузимање југа Паноније дало је Бајану додатно самопоуздање, због чега је он затражио да му се преда Сирмијум чији су јаки бедеми и јака посада били нож око аварског врата, везујући им руке. После неуспешних преговора, отпочели су војни сукоби у којима су Авари били успешнији, иако није било правих сукоба јер се слабија византијска војска није усуђивала да се упусти у борбу. Резултат рата била је вероватно нека врста званичног признања аварске власти у Панонији и на десној обали Дунава, али је Византија задржала Сирмијум и Сингидунум. Бајан је пробао да прошири своју власт и на Словене око ушћа Дунава због чега је затражио од словенских поглавица и њиховог вође Даврентија да признају његову врховну власт и плаћају му данак. Словени су му кратко одговорили:

Викицитати „Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо?Па ми смо научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то другачије и не може бити, док траје ратова и мачева.”

— Одговор Словена кагану Бајану

Том приликом дошло је и до мањег сукоба у коме је побијено аварско посланство.

Ти исти Словени су 578. године кренули у пљачкашки поход на Тракију, знајући да је Царство заузето ратом са Персијом. Хроничари процењују да је Словена било око 100.000, што довољно говори о њиховој снази и о плену који су носили. Нашавши се у шкрипцу, цар се обратио Бајану за помоћ, што је он и прихватио. Тако су Авари ојачани са 60.000 оклопника преко Византије дошли до Словена на доњем Дунаву и ударили на њихову земљу надајући се:

Викицитати „да ће наћи земљу пуну богатстава, пошто су Словени опљачкали ромејско подручје, а њихово није нико други од осталих народа.”

— Менандар Протектор

Пред овим комбинованим снагама Словени су се повукли „по шипражју и густим шумама“ препустивши земљу Аварима на пљачку. Бајан је тада формално приморао Словене да му плаћају данак, али чим је он отишао вратили су се на пређашње стање непризнавања Бајана и пљачкања Византије. Словени који су се у доба напада налазили у Византији, нису се пренули због напада, већ су наставили са пљачкањем. Разлог овоме је једноставан. Словени су у походе са собом водили целе породице, тако да су за собом остављали само дрвена градишта која су могли опет да подигну где им се прохте. Ондашњи хроничари јасно говоре да су Словени пљачкали готово неометано и да су презимљавали на територији Византије као да је њихове земља, а многи су ту и остајали, записао је 584. године један хроничар. Цар Маврикије (582—602.) је за Словене и Анте записао да су то слободољубива племена, која не трпе ропство.

Пад Сирмијума (582)[уреди]

Дуготрајни рат са Персијом и нови словенски упади јасно су указали Бајану колико снаге има Византија у том трену. Због тога је он решио да сам заузме Сирмијум. Пошто му је исплаћен годишња награда од 80.000 номизмата, Бајан је подигао војску и улогорио се између Сирмијума и Сингидунума. Прво је подигао мост преко Саве тврдећи да је његова градња уперена против Словена, да би по окончању градње затражио предају града. Византинци су одбили, али немоћни да подигну војску за одбрану, мирно су присуствовали храбром одолевању градске посаде аварској опсади која се окончала после три године 582. године када се изгладнели град предао.


Цар Тиберије (578—582.) умире 582. године, а на престолу га наслеђује његов зет Маврикије, са којим Бајан обнавља стари уговор. Процењујући своју и снагу Византије у том трену он 584. године захтева од цара повећање годишње награде са 80.000 на 100.000 номизмата. Маврикије то одбија, што Бајан користи и истог трена отпочиње нападе. У страховитом налету Авари су заузели дунавске утврде Сингидунум, Августу и Виминацијум, продревши до Анхијала. Силовит удар приморао је Византинце на хитне преговоре које су водили Елпидија, некадашњи управник Сицилије, и Коментиол, заповедник телесне страже. Бајан се сматрао толико моћним да умало није погубио обојицу када му је Коментиол одговорио као неком себи равном. Ипак преговори су настављени и 585. године закључен је мир по коме су Византинци прихватили аварске захтеве.

Међутим мало након склапања тог мира поново на Византију ударају Словени. Продор је опет био силовит, јер га је зауставио тек Тракијски бедем, надомак Цариграда. Коментиол је на челу византијске војске успео да у две битке код реке Ергиније и касније недалеко од Хадријанопоља, близу утврде Ансин победи Словене предвођене Радгостом. У јесен исте године и Авари се прикључују пљачкању изговарајући се увредом коју су Византинци нанели Бајану не предавши му љубавника једне од његових жена. У одбрану Царства поново је стао Коментиол, али је на збору у Анхијалу имао на располоагању свега 6.000 са којима је требало да одбрани цело Балканско полуострво. Међутим Византинци су успели да се доста успешно супротставе непријатељу, замало не заробивши самог Бајана једном приликом. Аварска бројчана надмоћ на крају је однела превагу и многе тврђаве су пале у њихове руке, стигавши до Хадријанопоља. Нови налет Авара приморава цара да подигне нову војску која успева да порази Аваре и полако их истера из Тракије.

Прва словенска опсада Солуна (586)[уреди]

Словени који су пљачкали Балканско полуострво осванули су у недељу 22.09. 586. године под Солуном. Прво је на јуриш освојена мала утврда свете Матроне. Следећа мета био је сам Солун који су прво покушали да освоје на јуриш са унапред припремљеним лествицама. Пошто нису успели, отпочели су са његовом опсадом. О војној оспособљености Словена најбоље говори чињеница да су приликом опсаде баратали свим стандардним опсадним справама тог доба катапултима, балистама и корњачама, иако су били варвари који живе у кућицама од дрвета и блата у непрегледним дунавским ритовима. Међутим након седам дана опсаде Византинци изводе један испад из тврђаве, чија се успешност према легенди приписује светом Димитрију Солунском, у коме су у потпуности изненадили Словене и нагнали их у бег разбивши опсаду. Но то није био крај тог словенског похода. Када су се мало прибрали и схватили да их нико не гони, Словени су се окренули и наставили да пљачкају простор данашње Грчке све до 589. године, када су се вратили преко Дунава.

Византијска дипломатија односи 591. године велику победу када на персијски престо ступа Хозроје II, провизантијске оријентације, који склапа са Маврикијем мир по коме Византија добија већи део Јерменије око које су вођени дуготрајни ратови. Окончање сукоба на истоку, ослободило је Византији велики број трупа и она их је одмах пребацила на Балканско полуострво са намером да коначно разреши питање ко ће господарити полуострвом. О значају који је овоме придаван говори и чињеница да је сам цар Маврикије лично изашао на Дунав да обиђе границу и отпрати појачавање одбране. Том приликом су ухваћена три Словена који су као шпијуни изведени пред цара. Они нису били наоружани мачевима и секирама, већ плункама и гуслама. Рекли су да долазе од Словена који живе близу неког западног океана и да је њима Бајан послао изасланике тражећи њихову помоћ против Византије. Њих тројица су представништво које је однело кагану негативан одговор пошто се њихова племена налазе предалеко од Византије. Бајан их је незадовољан одговором заточио, али су они успели да се извуку и побегли су у Византију чувши да Ромеји воле музику, пошто у њиховој земљи нико не зна за оружје, већ само певају уз своје инструменте, а не уз бојне трубе и добоше.Маврикију се допала њихова музика због чега их је наскоро пустио да наставе својим путем.

Непријатељства отпочињу 592. године када Маврикије одбија да захтев Авара за повећањем годишње накнаде. Авари отпочињу припреме за прелазак, ангажујући Словене да направе гомилу бродића за превоз преко Дунава недалеко од Сингидунума. Византијска посада није на те припреме мирно гледала, већ је сталним испадима уништавала припремљену грађу и растеривала Словене. Здружене снаге су на крају напале сам град, али су се после недељу дана повукле задовољивши се добијеним откупом (2.000 златника, један златни сто и једно скупоцено одело). Градња бродова за прелаз отпочела је на другом месту, на Сави подно Сирмијума. На челу византијске војске налазио се Приск који је, иако је командовао малобројнијим трупама, успевао да пружа успешан отпор, али је на крају морао да одступи. Комбиноване снаге су освајала град за градом док нису стигли под Дризперу. После неколико дана опсаде Византинци су успели да нагнају нападаче у бег једним испадом који је био пропраћен чудом јер се варварима учинило да из града навиру небројене грчке фаланге због чега су и побегли. Но каган је ускоро успео да поврати контролу над својим људима и да настави са нападима, опсевши Приска у Цурулу. Овога пута лукавство је спасило Византинце пошто је у Бајанове руке пало писмо које је било наводно намењено Приску, а заправо спремљено да га Бајан прочита у коме се поручује да византијска флота надире уз Дунав и да ће се ускоро искрцати иза леђа здружених снага у срцу аварске државе. Бајан је брзо одреаговао покупивши мањи откуп, после чега се брзо вратио да брани своје залеђе, које заправо није ни било у опасности.

У пролеће наредне године Приск поново долази на Дунав са јасном наредбом да Словенима мора очитати лекцију која ће их на дуже одвратити од упадања у Византију. Прискова појава на Дунаву узнемирила је кагана, али га је војсковођа известио да му је циљ да покори Словене, а не да се бори са Аварима и њима подложним Словенима. Под окриљем ноћи Византинци су прешли Дунав и у ноћном сукобу разбили Словене које је предводио Радгост. О изненадности удара најбоље говори чињеница да се сам Радгост једва спасао скочивши на неоседланог коња. Словени су се брзо организовали и покушали да се супротставе непријатељу, али су поново потучени, а сам Радгост је спас нашао у препливавању једне реке. Приск је са својим одредима похарао тај део леве обале Дунава после чега је сакупљени плен послао за Цариград под пратњом од 300 војника док је он наставио операције против Словена. Конвој са пленом је на шестом ноћењу, у дубини Византије, напао један одред Словена који је крстарио тим делом Царства. Потпуни пораз Византинаца спречио је овог пута један други одред царске војске који се ту случајно изненада појавио, одбивши словенски удар.

Приск је наставио операције против Словена на простору данашње Влашке, ослонивши се на помоћ једног Гепида који их је одвео до скривених Словена који су избегавали борбу навлачећи Византинце у своју земљу. Изненађени Словени су побеђени, а заробљенике је заповедник Александар бацио на муке, али му они нису одали остале положаје или друга словенска градишта. Византинци су се поново ослонили на оног Гепида који је од словенског вође Мужока тражио помоћ да спасе Радгоста, након чега је поверене трупе од око 300 војника са 150 моноксила предао Приску. Потом је повео Византинце до Мужоковог градишта. Искористивши тренутак када је Мужок брату давао даћу Византинци су упали међу пијане Словене и без муке их савладали, заробивши притом Мужока.

Задовољан успехом овог похода Маврикије је наредио Приску да он и трупе презиме на словенској земљи. Оваква наредба изазвала је побуну у војци и трупе су одлучиле да се врате на десну обалу Дунава. Сам каган био је изненађен успехом Византије, због чега је одмах почео да испитује њену снагу истакавши да су нападнути његови поданици (иако га Словени на доњем Дунаву нису признавали и плаћали данак и поред његовог инсистирања) и да је он приморан да их брани. Приск је због тога био приморан да му преда око 5.000 заробљених Словена након чега му је био дозвољен повратак преко аварских територија у Византију. Маврикије је Приска, незадовољан његовим повлачењем и предајом заробљеника, сменио поставивши свог брата Петра за новог заповедника.

Словенима није требало много да се опораве и они већ на пролеће 596. године опет пљачкају по Тракији. Том приликом дошло је до сукоба око 600 Словена који су са собом носили плен и заробљенике са византијском коњицом коју је предводио Александар. Словени су од кола са пленом направили имровизовани бедем, отпочевши са убијањем војноспособних заробљеника унутар импровизоване утврде. Пошто је увидео да на коњима не могу пробити бедеме, а било му је јасно шта се збива унутар њих Александар је наредио својим људима да сјашу и пробају на јуриш савладају Словене који су им наносили својим стрелама озбиљне губитке. Византинци су на крају успели да савладају Словене, који су током борби елиминисали и део преосталих заробљеника. Међутим остали византијски одреди нису били толико успешни и активни у борби због чега су Словени без већих проблема оперисали по Тракији.

На Дунаву се Петар дуго устручавао да пређе реку и крене у непознато, на шта га је нагонило расположење у војсци, као и рана коју је задобио током лова. Међутим наредбе и прекори који су стизали из Цариграда натерали су га да крене у акцију. Прво је послао 12 војника у извидницу на другу страну реке, али су извидници заспали и били ухваћени од стране Словена, којима су потом открили Петров план напада. Захваљујући томе је вођа Словена Пиригост сачекао да Византинци крену да прелазе реку, разбивши у изненадном удару претходницу Петрових трупа, њих око 1000. Петар је брзо реаговао и наредио општи напад, након чега су се Словени повукли из борбе. Византинци су полако наставили поход, али су на простору данашње Добруџе остали без воде. Поред упорног тражења нису успели да нађу никакав извор или текућу воду, због чега су од једног урођеника затражили да их поведе до воде. Домородац их је одвео до једне реке, али чим су се Византинци бацили у реку да пију воде, из шуме са друге обале на њих је кренула да пада киша стрела. Пошто нису успели да натерају Словене на отворену борбу, Византинци одустају од гоњења и усиљеним маршем се враћају на десну обалу Дунава.

У пролеће 598. године враћа се Приск на чело дунавских трупа. На његов прелазак Дунава Бајан је одговорио заузимањем Сингидунума. Приск је похитао у помоћ граду, одлучивши да проба да приволи кагана да га врати. Њих двојица су на Дунаву водили оштре преговоре са Приском на лађи и Бајаном на обали. Преговоре је окончао Бајан који се изнервиран Присковим наступом окренуо и отишао довикнувши му да ће путем Сингидунума ускоро поћи и други византијски градови. Приск је потом наредио једном од својих заповедника, Гудују да уз помоћ флоте и трупа поврати разрушени град око кога су Авари подигли бедеме од транспортних кола. Византинци су успели да заузму град, после чега су отпочели са обнављањем градских бедема, што је Бајан искористио као повод да Византији објави рат.

Комбиноване трупе упале су у Далмацију и у том походу су опљачкали преко 40 градова. Византинци нису имали довољно војника да се супротставе овом упаду, али је Приск за пљачкашима послао Гудуја са око 2.000 војника који су успешно нападали делове противничке војске, коморе и каравана са пленом. Овом упаду су се придружили и стари аварски савезници Лангобарди, а похода није остала поштеђена ни Истра.

У зиму 599. године окренуо се Бајан на исток. Приликом опсаде Томија Бајан је за Ускрс предложио петодневно примирје пославши храну изгладнелим Византинцима, чиме је морал бранилаца нагло опао. Други одреди комбиноване војске разбили су изненада недалеко од Јатра Византинце које је на путу ка Никопољу предводио Коментиол. Изнанадни напад помутио је самог Коментиола који је својим конфузним наредбама додатно допринео катастрофи Византинаца. Приликом бекства пред Аварима нису му као издајнику дозволили да уђе у Дризперу, већ су га каменицама најурили. Појава остатака разбијене коментиолове војске и њега самог у Цариграду изазвала је општу панику. Маврикије је на брзину скупио своју гарду и нешто грађана и пожурио на трачки бедем да заштити град, али Авари се нису појавили. Бајанове снаге су заузеле Дризперу, али их је тада снашла велика болест која је изазвала помор међу њима, а самом Бајану је за дан помрло седморо деце. Обе стране су се у овај мах нашле неспособне за даљи сукоб, због чега је у Дризпери закључен мир по коме је Дунав остао граница између земаља подложних Аварима и Византије, а снагама Царства су даде слободне руке да прелазе Дунав и боре се са Словенима око његовог ушћа који нису признавали Бајанову власт.

Међутим Маврикије је био одлучан да доврши свој посао и очита једном за свагда лекцију варварима да се држе подаље од Византије. Са тим циљем послао је поново Коментиола на Дунав са војском. Он се у Сингидунуму спојио са Присковим трупама и у лето 602. године велика византијска војска је прешла Дунав и кренула у рат. Искусни Приск је у две битке потукао непријатеља, да би у трећој одлучној бици из строја избацио око 15.000 варавара међу којима је било и Бајанових синова. Приск је наставио да гони непријатеља по Банату и потукао их у још једној борби. Потом је послао један одред од око 4.000 људи преко Тисе. Они су са друге стране реке налетели на три насеља Гепида у којима су побили све живо.

После овог низа пораза Бајан је оформио нову војску и покушао да савлада Приска, али је овај поново убедљиво тријумфовао. Каган се после тога обратио цару тражећи милост према заробљеницима и закључивање новог мира. Маврикије је пристао на то и из Томија је ослободио све заробљенике међу којима је било око:

Поред великог успеха који је Приск постигао Маврикије га смењује, а на његово место поставља поново свог брата Петра. Велика глад која је захватила Цариград, као и вест да је место великог победника Приска заповедник поново неспособни Петар, додатно су повећали незадовољство које је народ осећао према Маврикију. Ствар је додатно погоршала и гласина да је Маврикије одбио да откупи заробљене византијске војнике које је након тога Бајан у бесу побио, тако да је народ био на ивици побуне.

Прискова смена дала је наду Бајану да ће успети да се освети Византинцима, због чега је отпочео са груписањем својих снага у рејону Ђердапа. Груписање Авара и гласине да ће Бајан кренути на сам Цариград нагнале су Маврикија да нареди Петру превентивни удар на непријатеља. Византијски командант се одлучује да уместо директног удара против Авара пошаље једног од својих заповедника, против Словена који су признавали Бајана. Вођа похода био је опробани Гудуј који је успео да потисне локалне Словене уз помоћ Анта и других варвара који су кренули да напуштају Бајана, након великих пораза које му је Приск нанео. Задовољан успехом Маврикије наређује да се обавезно презими на словенској земљи, напоменувши да се војска за храну сналази на терену пошто је у Царству велика глад и нема одакле да им се допрема храна. Ова Маврикијева наредба била је кап која је прелила чашу. Побеснеле трупе су подигле побуну, а за новог цара прогласиле су једног од својих вођа Фоку (602—610.). Побуна је захватила целу земљу и Маврикије је збачен са власти, а Фока је 22. новембра602. године проглашен за цара.

Персијанци који су по Маврикијевом збацивању са власти ступили у рат са Византијом под изговором да чувају стари поредак ствари, деловали су новом цару као већа претња и он због тога повлачи трупе са Дунава и пребацује их у Малу Азију. Током Фокине осмогодишње владавине, граница на Дунаву остаје практично небрањна (изузимајући мале посаде у тврђавама). Авари несметано пљачкају по Византији, док Словени уз пљачкашке походе почињу правити и веће селидбе на територију Византије. Фокина владавина бива окончана почетком октобра 610. године, а за новог цара бива проглашен Ираклије (610—641.).

Походи током прве половине VII века[уреди]

Рат са Персијом који се разбуктао од Фокиног доласка на власт, био је главна Ираклијева преокупација, јер су Персијанци већ 614. године заузели Јерусалим, а 619. године Александрију. Због тога он одмах по ступању на престо он повлачи све преостале трупе са Дунава и напушта систем одбрамбрених утврђења, сматрајући да му сачувана северна граница неће бити од неке користи када Персијанци освоје Цариград и остатак Византије. Од тог трена Словени који су живели на левој обали Дунава, могу слободно и несметано да се насељавају по Византији или да је пљачкају. Због тога се 610. година узима као почетак великих словенских насељавања на Балканско полуострво, иако је битно истаћи да су они и пре тога живели на полуострву односно на простору Византије у великим бројевима, али раштркани и неорганизовани.

Чим се окончала зима 610/611. Словени су упали у Истру, а једна друга група у данашњу Грчку опсевши Солуна.

Друга словенска опсада Солуна (611)[уреди]

Главни чланак: Опсада Солуна (611)

Једна заједница од неколико словенских племена, међу којима су били: Драговићи, Сагудати, Велегезити, Вајунити и Брзити, се након пустошења Тесалије, Епира, Ахаје, Кикладских острва и дела Мале Азије појавио 611. године пред Солуном. Изгледа да је циљ ових Словена био, према тумачењима ондашњих хроничара, да град заузму и ту се трајно населе. У прилог томе, поред чињенице да су се кретала цела племена са женама, децом и покућством, иду и записи да су сличне судбине већ задесиле многе градове у данашњој Грчкој, тако да је могуће да су Словени након што су похарали околину Солуна решили да заузму сам град и трајно се населе на том подручју. Словени су опет покушали да општим јуришем са копна и мора (помоћу својих бродова и моноксила) освоје град. Напад са мора је у потпуности пропао велике међусобне близине пловила, која су се сударала и превртала, што је за последицу имало неуспех целог напада. У борбама је заробљен и вођа Словена Хацон, који је касније усмрћен каменовањем, док су се Словени после пораза повукли од града и населили по околини.

Здружена војска Словена и Авара устремила се после 610. године на Далмацију, заузевши је у потпуности око 614. године. У тој најезди страдали су и порушени су многи градови, међу којима су Сингидунум, Виминацијум, Доклеја, Салона, Епидаурус, Нарона и друге, док су најезде спашени само Задар и Трогир.

Пад Јерусалима 614. године приморава Ираклија на преговоре са каганом. Два владара требало је да се састану у Хераклеји, надомак Цариграда ради договора. Међутим, Бајан (602—617.) није планирао да преговара већ да зароби самог цара и у општој пометњи улети у Цариград. Ираклије је једва успео да се извуче, а градски браниоци су јасно показали нападачима да Цариград неће моћи да освоје на јуриш, после чега се окрећу и настављају да пљачкају по Византији све до 619. године када се враћају својим кућама. Стање у Византији је било такво, да је Ираклије морао да дође до мира или са Персијом или са каганом јер Царство није било у стању да се бори на две стране. Због тога он пристаје на нове каганове услове. Годишња накнада је удвостручена на 200.000 златника, а поврх свега су Византинци морали да дају и таоце, међу којима су били царев ванбрачни син и сестрић.

Византија је потом поново кренула у офанзиву према Персији, обезбедивши леђа према Аварима. Персијског цара Хозроја II је због тога ситуација упућивала на покушај сарадње са Аварима. Заједнички интерес двојице владара разултирао је великом опсадом Цариграда 626. године коју су здруженим снагама извели Персијанци, Авари и Словени.

Словенско-аварско-персијска опсада Цариграда (626)[уреди]

План напада био је да Авари са Словенима и другим себи подређеним народима ударе са европске, а Персијанци са азијске стране, док би удар са мора извели Словени. Главни удар на копнене бедеме отпочео је 31.07. са Аварима на једном и Словенима са својим опсадним справама на другом делу. Истовремено су Словени вршили ударе са мора и пребацивали Персијанце преко Босфора. Међутим византијска флота је била супериорнија у односу на словенске бродиће и моноксиле, због чега напад са мора није био толико јак. Византинци су приметили да се Авари и Словени на води споразумевају паљењем ватри, што су користили за наношење удара словенској флоти навлачећи их. После једне такве варке током које су Цариградски Јермени навукли Словене у луку светог Николе наневши им тешке губитке, каган се изнервирао и наредио да се сви преживели Словени побију због своје неспособности. Том приликом хроничари су забележили да се:

Викицитати „услед многе крви зацрвене се морска вода.”

Последица овог аварског масакра било је повлачење односно разбежавање осталих Словена, што је оставило усамљене Аваре и Персијанце који после тога 10.08. подижу опсаду и повлаче се.


Каганов поступак под Цариградом повећава, ионако велико, словенско незадовољство аварском влашћу услед чега долази до низа побуна, од којих је највећа она у Моравској исте године на чијем се челу нашао Само. Поред Словена подигли су се и остали народи, а после каганове смрти дошло је и до сукоба око власти између Авара и Бугара.

Слом Персије 627. године, после битке код Ниниве није Византији донео толико жељени мир на истоку, јер је Мухамед створио ислам и 630. године окупио око себе Арапе, који ће постати нови противник Царству. Истовремено простор Балканског полуострва скроз се пословенио и они су средином VII века сачињавали огромну већину становништва на њему. Словенима није била насељена само моравска долина, као главни путни правац (Виа Милитарис лат. Via militaris) са већим градовима и простор јужно од Старе Планине и источно од Струме, све остале територије почевши од Пелопонез и Тесалије биле су насељене Словенима.

Однос Авара и Словена[уреди]

Тешко је са сигурношћу рећи какав је однос био између Авара и њима подређених Словена. Ти Словени су задржали своје вође и начин живота, али су своје акције морали да усклађују са кагановим жељама и намерама, али то не мора да значи да нису могли да самостално упадају у Византију и пљачкају по њој у мањим одредима. Иако су зависили од словенске снаге и бројности, Авари су се према њима понашали осионо, о чему сведоче и стари хроничари. Фредегар је забележио да су прво у борбу терали Словене, па су потом улазили у борбу ако би ови губили битку или су покупили плен ако би Словени победили, док би преко зиме одлазили међу Словене и тамо спавали са њиховим женама и отимали им плен.Повест времених лет забележио је да су жене из словенског племена Дуљеба упрезали уместо коња у кола. Исти летопис је затим забележио и њихову брзу пропаст која се очувала у изреци:

Викицитати „Пропадоше као Обри. рус. Погибоша, аки Обре

— Повест времених лет

Иако ове записе не треба узимати као опште, они ипак дају назнаке о односима који су често владали међу Аварима и њима подређеним Словенима.

Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво[уреди]

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника

Податке о пореклу Хрвата и Срба и њиховом доласку на Балканско полуострво, осим домаћих хроника сумњивог порекла и садржаја доноси још само византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу О Управљању Царством (лат. De administrando imperio) писаног средином X века. На основу података и легенди које износи Порфирогенит може се закључити да су Срби и Хрвати са подручја некадашње Источне Немачке, Пољске и севера Чешке стигли на Балканско полуострво током владавине цара Ираклија (610—641.), прецизније у њеној другој половини односно након комбиноване опсаде Цариграда 626. године.

Поразивши Аваре, Срби прелазе Дунав и насељавају се у Далмацију.

Литература[уреди]

Види још[уреди]