Бошњаци

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Бошњаци (вишезначна одредница).
Бошњаци
Izetbegovic.jpg
Safet Isovic.jpg
Haris Džinović.jpg
Halid bešlić.jpg
Jasmin Dizdar at the 2015 Cannes film festival.jpg
Dino Merlin (2011).jpg
Danis Tanović.jpg
Jasmila Zbanic KVIFF.jpg
Enis Beslagic.jpg
EXIT 2012 Edo Maajka.jpg
Hamza Alic o.jpg
Emina Jahović 2013 (2).jpg
Mirza Teletovic Nets.jpg
20150331 2026 AUT BIH 2177 Edin Džeko.jpg
20150331 2025 AUT BIH 2130 Miralem Pjanić.jpg
Amel Tuka, 2015 World Championships in Athletics Beijing.jpg
Укупна популација
2,5 — 3 милиона (2015, процена)
Региони са значајном популацијом
Застава Босне и Херцеговине БиХ 1.858.388 ([1])
Застава Немачке Немачка 158.158 ([2])
Застава Србије Србија 145.278 ([3])
Застава Аустрије Аустрија 128.047 ([4][5])
Застава Турске Турска 102.000
Застава Сједињених Америчких Држава САД 98.766 ([6])
Застава Шведске Шведска 80.000 ([7])
Застава Црне Горе Црна Гора 53.605 ([8])
Застава Швајцарске Швајцарска 46.773 ([9])
Застава Хрватске Хрватска 31.479 ([10])
Застава Италије Италија 29.000
Застава Словеније Словенија 21.542 ([11])
Застава Канаде Канада 21.045 ([12])
Застава Данске Данска 21.000 ([13])
Застава Аустралије Аустралија 17.993 ([14])
Застава Републике Македоније Република Македонија 17.018 ([15])
Застава Норвешке Норвешка 16.338 ([16])
Језици
бошњачки језик
Религија

доминантан сунитски ислам[17]

а у мањем броју и други видови ислама[18][19][20][21]
те атеисти;[22]
Сродне етничке групе
други Словени, нарочито други Јужни Словени
Хрвати, Срби, Црногорци, Словенци и Македонци су највише сродни[23]

Бошњаци (раније Муслимани) јужнословенски су народ који претежно живи у Босни и Херцеговини, где чини релативну већину, те у суседним државама где у неколико општина Србије и Црне Горе, у делу познатом као Рашка област, такође значајније учествује у укупном броју становништва.

Традиционално, Бошњаци су претежно исламске вероисповести (сунити), а потичу од исламизованих Словена (углавном Срба) из средњовековне Босне и Србије.[24] Као посебна етничка група настају током отоманске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест и национално име.[25] Данашње име бошњачког народа усвојено је 1993, а потврђено 1995. године,[26][27] са статусом једног од три конститутивна народа у Босни и Херцеговини.

Бошњаци говоре бошњачким језиком,[28] који је готово истоветан српском и хрватском језику (разлика између ова три језика је веома мала; име бошњачког језика је политичко, а не лингвистичко, и — за разлику од претходна два — у себи има више усвојених позајмљеница из оријенталних језика, највише арапског и турског).

Идентитет и етимологија[уреди]

Несумњиво, данашњи Бошњаци потичу од исламизованих Словена,[29] углавном Срба из средњовековне Босне и средњовековне Србије.[30][24] Као посебна етничка подгрупа издвајају се током отоманске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест.[25]

Упоредо са отоманским освајањима на Балкану, покорене земље захвата процес исламизације.[31] Бугарске земље и Македонија су прве захваћене овим процесом и то већ 70их година 14. века,[32] док век касније, са падом српских земаља, исти процес захвата и ове земље. Исто је настављено и са освајањима хрватских и мађарских земаља.

Савременици тог времена, исламизиране Србе у етничком смислу и даље посматрају као део српског етничког корпуса. Католичка енциклопедија из 19. века, позивајући се на последњи попис из 1895, као и раније извјештаје тврди да су становници Босни и Херцеговини 98% Срби (550.000 муслимани, 674.000 православци и 334.000 католици).[33][34] Етнограф Ами Боуе у чувеној књизи „Европска Турска“ из 1840. недвосмислено за муслиманско становништво које претежно живи у Босни, каже да су потомци исламизираних Срба. Њихов језик и обичаје, такође описује као део српског фолклора. Леополд Ранке пишући о великим везирима српске народности из средњовековне Босне, каже: „Ако се, према томе, не може спорити да је српски народ имао највећи утицај на развитак царства, он је такође имао и највећи утицај религије (муслиманске). Прелазак Босанаца на мухамеданство није извршен одједном, већ, како изгледа, полагано кроз читаво стољеће и више... Место да оснује своју државу, српски народ је био одређен да помогне да се турска (држава) подигне... Ни они Срби који су прешли на ислам нису се могли отргнути од љубави према (народној) песми.“ Иста запажања имају и чувени циришки професори Кинкел и Ристов, као и француски академик Сен Рене Таљандије, тврдећи да “Мухамеданци у Босни... са врло малим изузетком су српског порекла.”[35][36] Слична запажања нам дају и бројни други европски историчари, етнографи, путописци. Силвестре Куниберт Бартелеми, каже: „Иако су ова два народа, заједницког језика и порекла, дуго времена сачињавали један народ... на крају српског владања, велики део Босанаца је напустио хришћанство да би примио Мухамедов култ... Босанци сматрају да у Србима виде вечне сведоке апостазије својих предака; они поцрвене кад их Османлије подсете на њихово заједничко порекло са Србима.“[37] Француски слависта Луј Лезе је 1873. године указивао на „пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби разлиците вере.“

Два српска устанка, те националне револуције у Европи из 1848. године, били су аларм Аустроугарској да се озбиљно почне плашити нарастајућег српског национализма[38] на ширем простору Балкана. Након великог Босанскохерцеговачког устанка и окупације Босне и Херцеговине од Аустроугарске, ова монархија креће у озбиљије подстицање формирања неких нових националних група на овом простору,[39] Бошњака (становници Босне) и Херцеговаца (становници Херцеговине). У ову сврху, окупатор је покренуо и лист Бошњак, а локални језик је преименован у „босански“. Међутим и поред прогона другачијег мишљења од оног званичног, највећи број босанских и херцеговачких интелектуалаца муслиманске вере се поистовјећује са српским националним корпусом, од којих су најпознатији Осман Ђикић, Муса Ћазим Ћатић, Смаил-ага Ћемаловић, Авдо Карабеговић, Омер-бег Сулејманпашић и други.

Након формирања Југославије, словенско становништво муслиманске вере у новој држави, третирано је као део српског или хрватског народа. У Другој Југославији, Уставом из 1968. године формира се нови народ под именом Муслимани. Распадом ове државе, део Муслимана, у септембру 1993, током рата у Босни и Херцеговини тражи замену националног имена Муслимани у име Бошњаци, које се до тад сматрало архаичним именом за становнике Босне - Босанци. Дејтонским мировним споразумом, Бошњаци добијају статус једаног од три конститутивна народа у држави Босни и Херцеговини.

Генетика[уреди]

Главни чланак: Генетика

Као и са свим модерним европским нацијама, велик степен биолошког континуитета постоји између Бошњака и њихових древних предака с бошњачком Y-хромозомском лозом, сведочећи претежно палеолитско европско порекло.[29][40] Већина (>67%) Бошњака припада једној од трију главних европских Y-ДНК хаплогрупа / хаплоидних група:[29] хаплогрупа I (48,2%), хаплогрупа R1а (15,3%) i хаплогрупа R1b (3,5%), док остала мањина припада мање учесталим хаплогрупама (хаплогрупа E (12,9%), хаплогрупа J2 (9,5%), хаплогрупа G (3,5%) i хаплогрупа P (3,5%)), уз остале још ређе лозе.[29]

Ова истраживања су показала доминантну Y-ДНК хаплогрупу I, а посебно њену под-хаплогрупу I-M438, тј. I2, која се може наћи код Бошњака, те повезати с палеолитским насељеницима као таква да је допринела древним популацијама које су се прошириле на Балкану након последњег глацијалног максимума пре неких 21.000 година (види чланак Ледено доба).[29] Перичић и сур., например, ставља њихово ширење у период који „није ранији од транзиције YD—Holocene а није каснији од раног неолита”.[40] Недвојбено, словенско становништво се може поделити у две различите групе: прву која обухвата све Западне Словене (Пољаци, Словаци итд.), Источне Словене (Руси, Украјинци итд.), те неколико популација Јужних Словена (северозападни Хрвати и Словенци), а који се одликују хаплогрупом R-M420, тј. R1a; те другу која обухвата све преостале Јужне Словене (укључујући и Бошњаке), а која се одликује хаплогрупом I2a2, тј. I-L69.2. Према ставу Ребаłа и сур.-а, овај феномен се објашњава као „допринос Y-хромозома од народа који су се населили на Балкану пре словенског ширења генетском наслеђу Јужних Словена”.[41]

Исламизација и Османски период[уреди]

Успон османске власти на Балкану је променио верску слику Босне и Херцеговине јер су Османлије са собом донели нову религију — ислам. Целим Балканом људи су се спорадично конвертовали у малим бројевима; Босна је, насупрот томе, доживела брзу и опсежну конверзију локалног становништва на ислам, те до раних 1600-тих око две трећине становништва Босне су постали муслимани.[42] Словенски посматрач Бенедикт Курипечич је саставио прва извешћа о верским заједницама у 1530-им. Према евиденцији за 1528. и 1529. годину, било је укупно 42.319 кршћанских и 26.666 муслиманских кућанстава у санџацима (османским управним јединицама) Босне, Зворника и Херцеговине. 1624. године у извешћу о Босни (без Херцеговине) од стране Петра Мазрекуа (Pjetër Mazreku), апостолског посетиоца Римокатоличкој цркви у Босни из раног 17. века, број верника је следећи: 450.000 муслимана, 150.000 католика и 75.000 православаца.

Стари мост је био османски мост из 16. века изграђен у Мостару. Опстао је 427 година, све док га 9. новембра 1993. снаге босанских Хрвата нису уништиле током тзв. Хрватско-бошњачког рата. Мост се сматра једним од најбољих примера исламске архитектуре на Балкану, а дизајнирао га је Мимар Хајрудин, ученик и шегрт добро познатог архитекта Мимара Синана.[43][44][45]

Многа деца кршћанских родитеља су била одвојена од својих породица и одгајана да буду чланови јањичарског корпуса (пракса позната под именом devşirme (девширма); назив је настао од турског devşirmek — „окупити”, „регрутовати”). Захваљујући њиховом образовању (јер су учили уметност, науку, математику, поезију, књижевност и многе од језика који су се говорили у Османском царству) српски је постао једни од дипломатских језика Порте.

Османска војна катастрофа се наставила у следећој деценији. 1697. године, хабсбуршки принц Еуген Савојски проводи изнимно успешну граничну рацију која је кулминирала у Сарајеву те доспела у жижу интересовања. Велики турски рат је коначно завршио потписивањем Карловачког мира 1699. године. Међутим, у касним 1710-им још један рат између Османлија и хабсбуршко-венецијан-
ског савеза је уследио. Завршен је потписивањем Пожаревачког мира 1718. године, али не пре самог доласка још једног вала муслиманских избеглица који су пребегли у Босну.

Ови су догађаји створили велики немир међу босанским муслиманима. Осећај незадовољства додатно је повећан ратом и повећањем порезног оптерећења. Као резултат тога, уздижу се бошњачке буне у Херцеговини 1727, 1728, 1729. и 1732. године. Велика куга која је резултовала смрћу више хиљада људи током раних 1730-их је допринела општем хаосу. 1736. године, настојећи искористити ове услове, Хабсбурговци крше Мир и прелазе границу реке Саве. У једном од најзначајнијих догађаја у босанској историји, локална бошњачка властела организује одбрану и контранапад који је био потпуно независан од неучинковитих царских власти. Дана 4. аугуста 1737. године, у бици код Бање Луке, бројчано надјачане бошњачке снаге преусмеравају хабсбуршку војску и приморавају их да беже назад у Славонију.

Градачачка сахат-кула, изграђена 1824. године од стране бошњачког генерала Хусеин-
-капетана Градашчевића
, који је ујединио босанске муслимане против турске окупације и протерао Османлије до Косова, те тиме омогућио босански суверенитет проглашен следеће године

Османски војни реформски напори, који су позвали на даљњу експанзију / ширење централно-контролисане војске (nizam), те увођење нових пореза и више османске бирократије, имаће значајне последице у Босни и Херцеговини. Ове реформе су ослабиле посебан статус и привилегије за бошњачко племство, а стварање модерне војске је угрозило привилегије босанских муслиманских војника и локалних господара, који су захтевали већу независност од Цариграда.[46] Барбара Јелавић наводи: „Муслимани Босне и Херцеговине (...) су постајали све више разочарани османском владом. Централизирајуће реформе су директно утицале на њихове привилегије и чинило се да не нуде никакве компензацијске бенефите.”[47] Прекретница за Градашчевића је био крај Руско-османског рата (1828—1829) Миром у Дринопољу 1829. године. Према одредбама Уговора, Османско царство је гарантовало власт Србији, као резултат Српске револуције.[48][49] Овакав потез је разбеснео Бошњаке и покренуо бројне протесте, а нова самостална Србија је такође добила шест округа — нахија (најмања територијална администативна јединица у Царству) — који су традиционално припадали Босни. Након тог потеза, Бошњаци ово виде као померање историјских босанских граница те одузимање дела земље, због чега се рађа бошњачки Покрет за аутономију. Године 1831. Бошњаци се удружују под водством Хусеин-капетана Градашчевића и службено траже аутономију Босне и Херцеговине с изабраним аутохтоним владарем. Градашчевић је у мају 1831. године захтевао да се сви бошњачки аристократи одмах прикључе његовој војсци, заједно са свим осталим из опште популације који то такође желе учинити. Хиљаде људи се придружује покрету, међу којима су и бројни босански кршћани за које се каже да су чинили чак и до једну трећину његових укупних снага. Но османска влада жели сломити побуну, предвођена локалним Херцеговцем Али-пашом Ризванбеговићем из Стоца, који је касније добио Пашалук Херцеговину као награду султана Махмуда II. Хусеин-капетан Градашчевић умро је у Цариграду, под контроверзним околностима, 1834. године, те је постао живућа легенда у своје време. Након смрти, такође је постао нешто попут мученика за босански понос. Овај позитивни осећај није ексклузивно само за муслиманско становништво, јер су кршћани из Посавине такође делили сличан став неколико деценија. Градашчевић се и дан-данас сматра бошњачким националним херојем и једна је од највише цењених фигура у историји Босне и Херцеговине.

Појава идеја о уједињењу (бошњаштво)[уреди]

Након распада Османског царства, Србија је постала независна од османске контроле (19. век); то је било време истовременог поновног буђења српског и хрватског национализма. И Срби и Хрвати су захтевали „историјска права” на Босну. Међутим, чланови Илирског покрета из 19. века, од којих је најпознатији фрањевац Иван Фрањо Јукић чије је бошњаштво било јасно исказано у делу Славољуб Бошњак,[50] наглашавају да су „Бошњаци заједно са Србима и Хрватима једно од ’племена’ које чини ’илирску нацију’”.[51]

Иако припадник католичанства, фра Иван Фрањо Јукић је себе сматрао Бошњаком и заговарао је очување уједињене бошњачке нације (народа) кроз све три религије у Босни и Херцеговини

(...) Ми Бошњаци, некад славни народ, сада једва да смо живи; наши нас пријатељи и наука виде као главе одвојене од словенскога стабла и сажаљевају нас... Време је да се пробудимо из дуговечне игноранције; дајте пехар, и из бунара марљивости црпите мудрост, и науку; настојте прво да наша срца очистимо од предрасуда, тражите књиге и часописе, да видимо шта су други урадили, да наш народ из тмине незнанства на светлост истине изведемо.

—Иван Фрањо Јукић — одломак из текста који је објавио 1848. године[52]

Под утицајем идеја Француске револуције и Илирског покрета, већина босанских фрањеваца је подржавала слободу, братство и јединство свих Јужних Словена, у исто време истичући јединствени бошњачки идентитет као засебан од српског и хрватског идентитета. С обзиром на то, Денис Башић каже да је бити Бошњак у 19. веку био повлаштени друштвени статус, што је и потврђено (пре тога) од стране Ивана Фрање Јукића, који је 1851. године написао да „бегови и други муслимански господари називају сељаке који говоре словенске језике потурицама (потурченима) или ћосама (голобрадима), док их кршћани зову балијима (вулгарни појам који произлази из османског периода, а који се односи на бошњачке повремене номаде који живе у планинским подручјима; данас је то понајвише погрдан назив за Бошњака)”.[53] Понекад се чак и термин Турчин уобичајено користи за описивање Бошњака и других словенских муслимана. У Босни је овај термин одређивао религиозни, а не етнички статус, тј. муслимана. Италијански дипломат М. А. Пигафета (M. A. Pigafetta) је 1585. године написао да су босански кршћани који су били конвертовани на ислам одбијали да буду идентификовани као Турци; тражили су употребу термина муслиман.[54] Конрад Малте-Брун (Conrad Malte-Brun), француско-дански географ, наводи, такође, у своме делу Universal Geographic (1829), да се термин неверник обично користи међу муслиманима у Цариграду да би се приказали муслимани у Босни; даље наводи да су „Босанци потомци ратника северне расе”, и да „њихов барбаризам треба приписати интелектуалној одвојености од остатка Европе, због недостатка просветљености кршћанством”.[55] Хрватски писац Матија Мажуранић из 19. века извештава 1842. године да „(...) ...кршћани у Босни не усуђују себе називати Бошњацима. Муслимани себе називају само Бошњацима а кршћани су само Бошњаци-кметови (раја) или, употребимо другу реч — Власи”.[56] Муслиманско градско становништво, обртници и занатлије, односно они који нису били кметови него слободни (ослобођени од плаћања пореза), су се називали Бошњацима, а свој језик бошњачким (тур. boşnakça).[57] Француски дипломат и научник Масје де Клервал (Massieu de Clerval), који је посетио Босну 1855. године, наводи у свом извешћу да су „босански Грци (тј. православни кршћани), муслимани и католици живели заједно и често у веома доброј хармонији, све док страни утицаји не би пробудили фанатизам и питање верског поноса”.[58]

Јукићев ученик и колега фратар фра Антун Кнежевић био је један од главних протагониста бошњачког идентитета, па чак и више гласан него фра Јукић. Он је жестоко заговарао противљење неизбежној кроатизацији босанских католика с једне стране, као и скорој србизацији босанских православних људи с друге стране, како је он то назвао у свом раду. Његов положај и доктрина је да су „сви Босанци један народ трију вера”, а да до краја 19. века, ни Хрвати ни Срби нису живели у Босни и Херцеговини. Иако фра Антун Кнежевић није био јединствена појава у овом смислу, он је свакако имао највећи утицај, поред фра Јукића.[59][60][61][62] Пре тога, фрањевац фра Филип Ластрић (1700—1783) је био први који је писао о географској, историјској и етно-генетској целовитости свих становника Босанског ејалета, без обзира на њихову религијску приврженост. У своме делу Epitome vetustatum provinciae Bosniensis, објављеном 1765. године у Венецији, Ластрић је тврдио да су сви становници босанске провинције (ејалета, пашалука, беглербеглука) представљали „један народ” истог порекла (корена).[63][64]

Бошњачки отпор током битке за Сарајево 1878. год. против Аустроугарске окупације; илустрација из лондонског часописа График
(The Graphic) (1878)
Једна трећина Бошњака су муслимани, а остале две трећине су подједнако подељене између грчке и латинске цркве.
Томас Гордон (Thomas Gordon), у своме делу A History of Greek revolution (у преводу на српски: Историја Грчке револуције), 1839. година, pp. 19[65]

Аустроугарско управљање[уреди]

Такође погледајте: Историја Босне и Херцеговине

Конфликт се брзо проширио и почео укључивати неколико балканских држава и велесила, што је на крају присилило Османлије да уступе управу земље Аустроугарској преко Берлинског уговора из 1878. године (последњи акт Берлинског конгреса).[66] Након Српског устанка који је почео 1875. године популација босанских муслимана и православних кршћана у Босни се смањила. Популација православних кршћана (534.000 у 1870. год.) смањена је за 7%, док је муслиманска доживела далеко гори губитак — више од једне трећине.[67] Аустријски цензус из 1879. године је забележио свеукупно 449.000 муслимана и 496.485 православних кршћана у Босни. Губици су били 245.000 муслимана и 37.500 православних кршћана.[68]

Велики број Бошњака је напустио Босну и Херцеговину након Аустријске окупације; службени аустроугарски записи показују да је 56.000 људи, углавном Бошњака, емигрирало између 1883. и 1920. године, али је број Бошњака емиграната вероватно био много већи јер службени записник не бележи исељавање пре 1883. године нити укључује оне особе које су остале без дозволе. Они који су остали су концентрисани у градовима, а посебно поносни на своје урбане културе, нарочито у босанском главном граду, Сарајеву, који је убрзо постао један од најважнијих мултикултуралних градова у бившој Југославији.

Док Хрвати тврде да су православци наши највећи непријатељи и да је „српство” исто као и православље, Срби се представљају позивањем наше позорности на неку лажну исотрију, којом су они „србизирали” цели свет. Ми никада не смемо порећи да припадамо јужнословенској породици; али требамо увек остати Бошњаци, као и наши преци, и ништа друго.
—Мехмед-бег Капетановић Љубушак[69]
Губитак готово свих османских територија крајем 19. и почетком 20. века, нарочито након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, те Балканских ратова, резултовао је великим бројем емиграната Бошњака у Турску; ти емигранти су били познатих под називом мухаџири

Током 20. века босански Муслимани су основали неколико културних и социјалних удружења у циљу промовисања и очувања културног идентитета Бошњака. Најистакнутија босанска муслиманска културна и социјална удружења су била Гајрет, Мерхамет и Народна узданица, a касније и Препород. Бошњачки муслимански интелектуалци се се окупили и око часописа Босна 1860. године да би промовисали идеју уједињене бошњачке нације. Ова бошњачка група ће остати активна неколико деценија, уз континуитет идеја и коришћење бошњачког имена. Од 1891. године до 1910. године су издавали часопис под називом Бошњак, штампан латиницом. Његов рад промовише концепт бошњаштва и отворености према европској култури и утицајима. Од тада су Бошњаци усвојили европску културу под ширим утицајем Хабсбуршке монархије. У исто време су и задржали неке необичне карактеристике свог босанског исламског начина живота.[70] Ове почетне али важне иницијативе уследиле су новим часописом под називом Бехар чији су оснивачи били Сафвет-бег Башагић (1870—1934), Едхем Мулабдић (1862—1954) и Осман Нури Хаџић (1869—1937).[71]

Након Окупације Босне и Херцеговине 1878. године, аустријска управа Бењамина Калаја (Benjámin Kállay), аустроугарског гувернера у Босни и Херцеговини, службено потврђује бошњаштво као темељ мултиконфесионалне бошњачке нације која укључује како кршћане тако и муслимане. Политика је покушала изоловати Босну и Херцеговину од њених иредентистичких суседа (православне Србије и католичке Хрватске, али и муслимана Османског царства) и негирати концепте хрватске и српске националности који су већ почели да се формирају на тлу босанскохерцеговачких католичких и православних заједница, респективно.[72][73][74] Појам босанска државност је, међутим, чврсто утемељен само међу босанским муслиманима, док се жестоко противи мишљењима српских и хрватских националиста, који су, уместо потражње и захтева за босанским муслиманима као својим, одбијали босанску државност.[75]

Бошњаци су били регрутовани у елитне јединице аустроугарске армије, те већ 1879. награђивани за своју храброст у служби аустријског владара, освајајући више медаља него било која друга јединица[76]
Бошњаци у немачким новинама Die Gartenlaube — Illustrirtes Familienblatt (1894)

Након Калајеве смрти 1903. године, службена политика је полако почела нагињати према прихваћању троетничке стварности Босне и Херцеговине. У коначници, неуспех аустроугарских амбиција да се бошњачки идентитет почне неговати међу католицима и православцима је довео до тога да се готово искључиво босански муслимани почну придржавати истог, са бошњаштвом тиме усвојеним као етничком идеологијом босанских муслимана од стране националистичких фигура.[77] Почевши од 1891. године, Мехмед-бег Капетановић Љубушак почиње изјављивати да босански муслимани нису били ни Хрвати ни Срби, већ су различити (и, истина, повезани) људи.[69]

У новембру 1881. године, након увођења босанскохерцеговачке јединице унутар аустроугарске војске, аустроугарска власт доноси војни закон (Wehrgesetz) о увођењу обавезе свим Бошњацима да служе војсци Аустроугарске монархије.[78] То је довело до ширења нереда током децембра 1881. године и током 1882. године — што се могло угасити и потиснути само војним средствима. Аустријанци су апеловали муфтији у Сарајеву, Мустафи Хилми Хаџиомеровићу (рођ. 1816), који је ускоро издао фетву „позивајући Бошњаке да се покоравају војном закону”.[79] Друге важне муслиманске вође заједница као што су Мехмед-бег Капетановић Љубушак, касније градоначелник Сарајева, такође позивају младе муслиманске мушкараце на служење хабсбуршкој војсци. На почетку избијања Првог светског рата, босански муслимани су мобилизовани да служе аустроугарској војсци; неки одлучују да је напусте како се не би борили против пријатеља Словена, док су неки муслимане напали босанске Србе због очитог беса након атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Невен Анђелић пише: „Можемо само нагађати какав је осећај био доминантан у Босни у то време. И анимозност и толеранција су постојали у исто време.”[80]

Ведри војни марш (корачница, музичко дело) Бошњаци долазе (Die Bosniaken kommen) је компоновао Едвард Вагнес (Eduard Wagnes) у част Бошњака

Југославија[уреди]

Током постојања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније позната као Краљевина Југославија) босански муслимани су себе сматрали Србима или Хрватима.[81] Какогод, први привремени кабинет је укључивао и муслимане.[82] Какогод, први привремени кабинет је укључивао и Муслимане.[83]

Током Другог светског рата, муслиманска елита и господа се декларише као хрватско цвијеће и заједно са хрватских усташама учествује у масовним убијањима и геноциду над Србима. У фебруару 1943. године Немци су одобрили 13. СС оружану брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска) и почели регрутовање. Муслимани су чинили око 12% државне службе и оружаних снага Независне Државе Хрватске.[84]

Дио муслимана се ограђује од ових убијања јавним морандумима.[85], а један мањи дио учествује на страни анти-фашиста, било на страни партизана или четника.[86][87][88]

Током социјалистичког периода Југославије, Муслимани су и даље били третирани као верска група, умјесто као етничка, најчешће као Срби-муслимани или, у мањој мери Хрвати-муслимани.[89] , и етнички неопредељени муслиман.[38] Као посебна народност Муслимани су признати 1961. године. Том приликом, један од водећих комунистичких вођа, Родољуб Чолаковић, наводи да су „наша муслиманска браћа била равноправна са Србима и Хрватима”, те да „нису била присиљена да се изјасне као Србин или Хрват”. Он је њима гарантовао „пуну слободу у њиховом националном опредељењу”.[90] 1971. године, Муслимани су у потпуности признати као нација, те у Цензусу у БиХ 1971. године опција Муслиман по националности бива додана.[38]

Рат у Босни и Херцеговини[уреди]

Током рата 1992-1995. године, припадници сва три народа БиХ (Муслимани, Срби и Хрвати) били су жртве међусобног етничког чишћења. Муслимани су највећим делом протеривани са подручја Подриња, где су значајно утицали у укупном броју становништва. Са друге стране, са територија које су биле под војном контролом Муслимана, нарочито са подручја Средње Босне и Сарајева, протеривани су Срби.

Због рата је велики број избеглица (укључујући и неколико стотина хиљада Муслимана, тад већ назви Бошњаци) напустио Босну и Херцеговину, а драстичне демографске промене су захватиле многе делове земље. По попису из 1991. године, Муслимани су чинили већину становништва у једном броју општина средње, источне и западне Босне и Херцеговине. У мањем броју су били присутни и у општинама у којима су већину становништва чинили Срби или Хрвати. Услед етничке хомогенизације извршене током грађанског рата. Данас Бошњаци чине апсолутну већину у Сарајеву и његовом кантону (Кантон Сарајево), Унско-санском кантону западне Босне (са центром у Бихаћу), кантонима централне и североисточне Босне (Средњебосанском, Зеничко-добојском и Тузланском), као и у делу Подриња (Босанско-подрињски кантон са центром у Горажду). У мањем броју су присутни и у Брчко дистрикту, деловима Херцеговине и Подрињу.

Језик[уреди]

Главни чланак: Бошњачки језик

Бошњаци говоре бошњачким језиком који је истовјетан српском, односно српскохрватском језику из ког је и настао средином 1990.[91][92][93]

Први службени речник бошњачког језика, чији је аутор Мухамед Хеваија Ускуфија, штампан је у раним 1630-им (Потур Шахидија, 1631. год.).[94][95][96][97][98]

Историјска употреба[уреди]

Граматика босанскога језика из 1890. године, непотписаног аутора Фране Вулетића

Бошњачки хроничар из 18. века, Мула Мустафа Башескија, који је у свом годишњаку додао збирку песама на бошњачком језику, тврдио је да је бошњачки много богатији од арапског, зато што, например, „у бошњачком језику има 45 речи за глагол ићи”.

Једно од најранијих међународних спомињања бошњачког језика је из 15. века — у делу Skazanie iziavlieno o pismenah (у преводу на српски: Историја писаних језика или Слово о правопису), раду једног од најпознатијих источноримских путописаца у то време — Константина Филозофа.

Први познати сачувани и до сада откривени спомен бошњачког језика налази се у једном нотарском спису града Котора, а датира из 1436. године. Наиме, 3. јула 1436. године, млетачки кнез у Котору купио је петнаестогодишњу девојку „босанског рода и херетичке вере, звану босанским језиком Дјевена”.

Италијански лингвист Јаков Микаља (1601—1654) у свом речнику Благу језика словинскога из 1649. године наводи да жели уврстити „најлепше речи”, додајући да је „од свих илирских језика босански најљепши” („Ogn'un dice che la lingua Bosnese sia la piu bella”), те да би сви илирски писци требали покушати писати на овом језику.

Један од првих граматичара, језуитски свештеник Бартол Кашић, је у свом делу из 1640. године (Римски ритуал) бошњачки језик назвао нашким и босанским. Он је користио термин босански иако је био рођен у чакавском региону; одлучио је усвојити „заједнички језик” („lingua communis”), верзију штокавске икавице.[99]

Речник босанског језика Потур Шахидија (Магбули ’ариф), аутора Мухамеда Хеваије Ускуфије, написан 1631. године аребицом, босанском варијантом персијско-арапског писма

У делу под називом Thesaurus Polyglottus, изданом у Франкфурту 1603. године од стране немачког историчара и лингвиста Хиеронимуса Мегисера, босански дијалект се спомиње упоредо с далматинским, хрватским и српским.

Босански фрањевац Матија Дивковић који се сматра оснивачем књижевности Босне и Херцеговине,[100][101] у свом делу из 1611. године (Nauk krstjanski za narod slovinski), на крају његовог првог дела — спомиње прави и истински босански језик („a privideh iz dijačkog u pravi i istinit jezik bosanski”).

Хрватски писац и лексикограф Матија Петар Катанчић 1831. године објављује 6 књига-превода Библије, на чијим насловницама пише да су „преведене са славенско-
-илирског изговора на босански” („Sada u Jezik SLAVNO-ILLYRICSKI Izgovora Bosanskogʼ prinesheno”)

Култура[уреди]

Девојке плешу традиционално бошњачко коло

Као и многи други елементи бошњачке културе, бошњачки фолклор је потекао из европских, словенских и османских утицаја, обично оних пре 19. века. Генерално говорећи, фолклор варира од регије до регије и од града до града. Градови као што су Сарајево и Мостар имају богату личну фолклорску традицију. Многи објекти изграђени људском руком као што су мостови и фонтане, те природни локалитети — такође играју значајну улогу. Саме корене бошњачке народне душе представљају народни музички жанрови: љубавне песме севдалинке и верске песме илахије.

Словенска традиционална митска обележја, као што су змајеви (але), чаробњаци и словенске виле, такође је битно споменути. Предсловенски утицаји су далеко ређи, али ипак присутни. Одређени елементи илирских и келтских веровања су исто тако присутна уверења.[102]

Инструментално извођење познате бошњачке народне песме, односно севдалинке, под називом Жуте дуње

Бошњаци се поносе матерњим меланхоличним народним песмама севдалинкама, драгоценим средњовековним филигранима (једна од техника коришћених у изради накита, која се по правилу изводи искључиво у сребру или злату; основни елементи су плетене и залемљене жице, додатно још комбиноване са ситним зрнцима) које су правиле старе сарајевске занатлије, као и широким спектром традиционалних мудрости које су се преносиле на новије генерације од уста до уста, али у последњих неколико година су записане у бројним књигама. Друга распрострањена традиција је муштулук, при чему доносилац добре вести (муштулугџија), након изговореног узвика муштулук!, очекује поклон или неку другу (новчану) награду.

Река Буна, у близини насеља Благаја у јужној Херцеговини, који се налази на извору Буне и историјске текије (место за окупљање дервиша); благајска текија је саграђена око 1520. године, са елементима османске архитектуре и медитеранског стила,[103][104] те се сматра националним спомеником

Вероватно најпрепознатљивија и најлакше идентифицирајућа врста бошњачке музике — севдалинка — је врста емоционалне, сетне народне песме која описује меланхоличне појаве, као што су љубав и губитак или смрт драге особе, или сломљено срце. Севдалинке се традиционално изводе на сазу, турском жичаном инструменту који је касније замењен (у севдалинкама). Међутим, модернији аранжман, у порузи неких који заговарају изворну форму, обично чини вокал у пратњи хармонике заједно с добошем, контрабасом, гитаром, кларинетом и виолином. Севдалинке су јединствене у Босни и Херцеговини. Оне су настале у османској Босни као урбана босанска музика с присуством оријенталних утицаја. Почетком 19. века, бошњачка песникиња Умихана Чувидина у великој мери доприноси севдалинци писањем песама о изгубљеним љубавима, које је и певала. Песници који су увелико допринели богатој баштини бошњачког народа су, између осталих — Дервиш-паша Бајезидагић, Абдуллах Босневи, Хасан Кафи Прушчак, Абдурахман Сири, Абдулвехаб Илхамија, Мула Мустафа Башескија, Хасан Каимија, Иван Фрањо Јукић, Сафвет-бег Башагић, Муса Ћазим Ћатић, Мак Диздар и др. Баштину су обогаћивали и угледни писци су као што су Енвер Чолаковић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић (иако се изјашњавао као Србин[105]), Абдулах Сидран, Неџад Ибришимовић и многи други. Историјски часописи као што су Гајрет, Бехар и Бошњак су само неки од најистакнутијих публикација, које су увелико допринеле очувању бошњачког идентитета крајем 19. и почетком 20. века. Босанска литература је углавном позната по својим баладама: Хасанагиница, Смрт Омера и Мериме и Смрт браће Морића. Хасанагиница је преношена из генерације у генерацију у усменом облику, док је коначно записана и објављена 1774. године од стране италијанског антрополога Алберта Фортиса у његовој књизи Viaggio in Dalmazia (у преводу на српски: Путовања Далмацијом).[106] Хасанагиница се сматра једном од најлепших балада икад написаних, а касније је и преведена на немачки (Јохан Волфганг фон Гете, 1775), енглески (Волтер Скот, 1798), руски (Александар Пушкин, 1835), француски (Проспер Мериме, 1827; Адам Мицкјевич, 1841), те многе друге светске језике, чиме постаје саставни део светске књижевне баштине већ у 18. веку.

Религија[уреди]

Босанска медреса, око 1906. год.
Шишман Ибрахим-пашина џамија (Хаџи-Алијина џамија), Почитељ; џамија изграђена 1562/1563. год.
Гази Хусрев-бегова медреса (Куршумли медреса, Селџуклија) је медреса основана 1537. године у част Гази Хусрев-бегове мајке Селџуклије чије је име једно вријеме и носила, у Старом Граду у Сарајеву

Већина Бошњака припада сунитском исламу, иако је историјски суфизам такође одиграо значајну улогу међу Бошњацима дајући већу предност матичним сунитским правилима, као што је накшибендијско, рифаијско и кадиријско веровање (тарикат). Босанска Исламска заједница је такође била под утицајем других струја унутар ислама, осим оне преовладавајуће ханефијске школе, посебно након рата 90-их година.[107] Положај суфизма у Босни за време османског доба је био законски исти као и у другим деловима Царства. Бошњачке суфије су се бавиле књижевношћу, пишући често на оријенталним језицима (арапски, турски и персијски), иако их је било и неколико који су користили босански,[108] као што су Абдурахман Сири (1785—1846/47) и Абдулвехаб Илхамија (1773—1821). Још један суфи из Босне је Хамза Хали Бошњак, чија се доктрина сматра супротном од оне службеног тумачења ислама. Његове присталице хамзевије су формирале религијски покрет који се често пореди са сектом уско-везаној тарикату „бајрами-мелами”.[109] Други истакнути бошњачки суфи је Хасан Кафи Прушчак, суфијски мислилац и најистакнутија фигура научне литературе и интелектуалног живота Бошњака 16. века.

У јавном мњењу 1998. године, 78,3% Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине се изјаснило да су верници.[110] Босански муслимани имају тенденцију да се прикажу као умерени, секуларни и европски-оријентисани у односу на друге муслиманске групе.[111]

Кјел Мегнусон (Kjell Magnusson) истиче да је религија одиграла велику улогу у процесима који су обликовали националне покрете и формирања нових држава на Балкану након османског повлачења, јер су Османлије разликовали народе по њиховој религијској припадности.[112] Иако религија игра само малу улогу у свакодневном животу народа у Босни и Херцеговини данас, следећи етничко-религијски стереотипи су још увек прилично чести: Срби морају бити исто што и православци, Хрвати морају бити исто што и католици, а Бошњаци морају бити исто што и муслимани. Међутим, још увек постоје појединци који крше наведене обрасце, те активно практикују друге религије.[107]

Имена и презимена[уреди]

Бошњачка имена су већином арапских, турских и перзијских корена. Пример су имена Осман, Мехмед, Исмет, Кемал, Хасан, Ибрахим, Мустафа и др. Јужнословенска имена као што је име Златан су присутна већином у нерелигијским породицама Бошњака. Оно што је уочљиво је то да су због структуре бошњачког језика многа муслиманска имена измењена у јединствена бошњачка. Нека оријентална имена су добила скраћену форму. Например, Хусо од Хусе(ј)ин, Ахмо од Ахмед, Мехо од Мехмед и сл. Овакав пример су и имена бошњачких вицевских јунака Мује и Суље, чија су имена уствари скраћене форме имена Мустафа и Сулејман. Оно што је још учесталије је трансформација имена која су у арапском и турском прихваћена само за један пол. У бошњачком језику, једноставним одбацивањем слова а име се из женског може променити у мушко: традиционално женско име Јасмина прелази у популарно мушко име Јасмин. Слично, додавањем слова а учесталом имену Махир ствара се женско име Махира.[113]

Бошњачка презимена, као и сва типична међу Јужним Словенима, најчешће завршавају на -ић или -овић. Ова појава патронимије (грч. πατρονυμικόν / патронyмикон — „име оца”) се може успоредити с енглеским суфиксом -son (енгл. son — „син”), који у енглеским презименима игра улогу обележавања наслеђа очевог имена (Johnson, Wilson, Ericson, Stivenson и др.). Оно што долази пре -(ов)ић суфикса може рећи доста тога о једној породици.

Већина бошњачких презимена прати сличан образац који потиче из периода када су та презимена у Босни и Херцеговини стандардизована. Нека бошњачка муслиманска имена садрже име оснивача породице на почетку, а онда следи исламска струка или титула, те завршетак -ић. Примери овог облика су презимена Изетбеговић („син Изет-бега”), Хаџиосмановић („син хаџи Османа”) и сл. Неке варијације овог обрасца укључују презимена која спомињу само име, као што је Османовић („син Османа”), те презимена која спомињу само струку, као што је Имамовић („син имама”). Нека чак спомињу и религију, као што је Муслимовић („син муслимана”).

Одређен број бошњачких презимена нема исламске корене за које би се могла везати, а завршавају се на -(ов)ић, што је често међу словенским презименима. Ова презимена су вероватно остала непромењена још од средњовековног доба, а већином потичу од старог босанског племства или последњег таласа конвертовања на ислам. Примери оваквих презимена су Твртковић, Куленовић и др.

Такође постоје и друга презимена која не завршавају на -ић, уопште. Та презимена су најчешће изведена из назива места порекла, занимања или других различитих фактора у историји одређене породице. Примери ових презимена су Златар, Ковач, Колар и др.

Нека бошњачка презимена имају страно порекло, које указује на то да је оснивач породице потекао из места које је изван Босне и Херцеговине. Многа таква презимена имају мађарско, албанско, влашко, арапско или турско порекло. Примери су Власић, Арнаутовић, Араповић и сл. Постоје и презимена за које се сматра да су предсловенског порекла; келтско-илирског[114] (Матаруга и Моторуга), готског[115] (Манигода), или било којег другог порекла.

Многа бошњачка презимена су слична или истоветна хрватским и српским: Пушкар, Јашић, Сучић, Субашић, Бегић, Хаџић и др.

Књижевност[уреди]

Мухарем Баздуљ је књижевник, преводилац и новинар. Један је од најбољих и најпознатијих младих писаца на простору бивше Југославије.[116]

Заједнице[уреди]

Највећи број Бошњака изван Босне и Херцеговине се налази у Србији и Црној Гори (посебно у регији познатој као Санџак). Град Нови Пазар је дом највеће бошњачке популације изван Босне и Херцеговине. Још 40.000 Бошњака се налази у Хрватској и 38.000 у Словенији.

Због Рата у Босни и Херцеговини, велики број Бошњака је емигрирао у земље изван Балкана. Највећа бошњачка популација настањена изван држава бивше Југославије се налази у САД-у, Шведској, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Аустралији, Канади и Турској. Пријашње генерације бошњачких имиграната у неке од тих земаља су до сада углавном интегрисане у истим.

У западним земљама, велика већина Бошњака су ратне избеглице које су дошле у те земље 1990-их година. Они и даље већином говоре бошњачки језик и одржавају културне и верске заједнице, редовно посећују своју родну земљу, те шаљу писма породицама које су остале код куће.

Дијаспора[уреди]

Сједињене Америчке Државе[уреди]

Бошњаци су били зачетници у успостављању Муслиманске заједнице у Чикагу. Године 1906. године су основали Џемијетул Хајрије у Илиноису ради очувања верске и националне традиције заједнице, као и пружања узајамне помоћи за сахране и болести. Организација је основала своје огранке у Герију, Индијана (1913) и Бјуту, Монтана (1916), а они представљају најстарију постојећу муслиманску организацију у Сједињеним Америчким Државама.

Сједињене Државе имају бројна бошњачка културна, спортска и верска удружења. Новине на бошњачком језику и други часописи се објављују у многим државама. (Босанско-америчке новине Сабах) Највећа заједница Бошњака у Сједињеним Државама се налази у Сент Луису.

Канада[уреди]

Хидајет Туркоглу (Hidayet Türkoğlu) је турски НБА играч бошњачких корена

Традиционални центри боравка и културе за људе из Босне и Херцеговине су Торонто, Монтреал и Ванкувер. Бројна бошњачка културна, спортска и верска удружења успешно делују, а новине на бошњачком језику и други часописи се објављују у многим државама. Највећа бошњачка организација у Канади је Конгрес Бошњака Северне Америке.[117]

Турска[уреди]

Бошњачке заједнице у Турској вуку своје корене углавном до егзодуса босанских муслимана из Босанског ејалета у 19. и почетком 20. века, као резултат пада владавине Османског царства на Балкану. Према проценама из 2008. године од стране Већа за националну сигурност Турске (Milli Güvenlik Kurulu) чак 2.000.000 грађана Турске је српског порекла.[118] Бошњаци углавном живе у регији Мармара која је — другим речима — северозападна Турска. Највећа бошњачка заједница у Турској је у Истанбулу. Јенибосна је градић који се налази на западном делу истанбулског дистрикта Бахчелиевлер (Bahçelievler), који граничи са суседним округом Кучукчекмеџе (Küçükçekmece). Власти дистрикта су забележиле масовне миграције из бившег Османског царства након оснивања Републике Турске.[тражи се извор од 05. 2015.] Назив градића долази из имена главног града Босне и Херцеговине, Сарајева. Насеље се у почетку звало Сарајбосна, што је турски еквивалент Сарајева, пре него што је преименовано у Јенибосну формирањем Републике Турске.

Значајне бошњачке заједнице постоје и делују у Измиру, Карамурселу, Јалови, Бурси и Једрену.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „CIA Fact Book”. Cia.gov. Приступљено 05. 01. 2012. 
  2. „Germans and foreigners with an immigrant background”
  3. „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ” (PDF). Приступљено 22. 12. 2012. 
  4. integrationsfonds.at. Приступљено 22. 12. 2015.
  5. statistik.at. Приступљено 22. 12. 2015.
  6. The 2000 USA census. Приступљено 22. 12. 2015.
  7. swedenabroad.com. Приступљено 22. 12. 2015.
  8. „Census of Population, Households and Dwellings in Montenegro 2011”. 12. 7. 2011. Приступљено 22. 12. 2015. 
  9. „Pub Auslaender” (PDF). Приступљено 22. 12. 2015. 
  10. „Stanovništvo prema narodnosti – detaljna klasifikacija – Popis 2011.”. Приступљено 22. 12. 2015. 
  11. „Population by ethnic affiliation, age groups and sex, Slovenia, Census 2002”. Приступљено 22. 12. 2015. 
  12. „Ethnic origins 2006 counts for Canada, provinces and territories”. www12.statcan.gc.ca. Приступљено 22. 12. 2015. 
  13. „Kilde: "Ældre bosniske flygtninge søger hjem"”. Folkedrab.dk. Приступљено 22. 12. 2015. 
  14. „2054.0 Australian Census Analytic Program: Australians' Ancestries (2001 (Corrigendum))” (PDF). Приступљено 22. 12. 2015. 
  15. „Macedonian Census 2002” (PDF). Приступљено 22. 12. 2015. 
  16. „ssb.no”. Приступљено 22. 12. 2015. 
  17. Bagherzadeh, Alireza (2001). "L’ingérence iranienne en Bosnie-Herzégovine," in Xavier Bougarel and Nathalie Clayer, eds., Le Nouvel Islam balkanique. Paris. pp. 397—428. 
  18. Chapter 1: Religious Affiliation. The World’s Muslims: Unity and Diversity. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 9. 8. 2012.
  19. Gusterson, Hugh (2005). Why America's Top Pundits are Wrong. p. 69. 
  20. Jeffries, Ian (2007). Balkans: A Post-Communist History. p. 330. 
  21. Attila Hoare, Marko (2014). Bosnian Muslims in the Second World War. pp. 3.
  22. Sabrina P. Ramet (2014). Religion and Politics in Post-Socialist Central and Southeastern Europe: Challenges Since 1989. Palgrave Macmillan. p. 157. 
  23. „Ethnologue — South Slavic languages”. www.ethnologue.com. Архивирано из оригинала на датум 28. 6. 2011. Приступљено 27. 5. 2016. 
  24. 24,0 24,1 [„Мом­чи­ло Су­ботић: ПРО­БЛЕМ ЕТНИЧ­КОГ ИДЕНТИТЕТА И ПО­ЛИТИЧ­КО-ДРЖАВ­НОГ ЕНТИТЕТА БОСАНСКО-ХЕРЦЕГО­ВАЧ­КИХ МУ­СЛИМАНА, Инсти­тут за поли­тичке сту­ди­је, Београд, pp. 753“]. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 20. 1. 2013.
  25. 25,0 25,1 Velikonja (2003)
  26. „Bosnia and Herzegovina: People”. The World Factbook. American Central Intelligence Agency (CIA). ISSN 1553-8133. Приступљено 15. 5. 2007.. 
  27. Dimitrovova, Bohdana. "Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names." Southeast European Politics, Vol. II, No. 2., Oktobar 2001.
  28. Нова српска политичка мисао: Босански језик, Бошњаци и Босна и Херцеговина
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 29,4 Dimitrovova, Bohdana (октобар 2001.). „Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names” (у преводу на српски: „Бошњак или Муслиман? Дилема једне нације с два имена”), „Политика југоисточне Европе”. 2. изд. бр. 2.
  30. Catholic Encyclopedia, New Adwent: Bosnia and Herzegovina
  31. Minkov (2004). стр. 8–.
  32. Пламен Павлов; Иван Тютюнджиев. Българите и османското завоевание (края на ХІІІ – средата на ХV в.), историческа библиотека “Слово”, Велико Търново, 1995 год.
  33. Catholic Encyclopedia: Bosnia and Herzegovina, Population
  34. APA citation. Klaar, K. (1907). Bosnia and Herzegovina. In The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Retrieved February 19, 2015 from New Advent:Bosnia and Herzegovina
  35. Ристов, Александер: “Рат у Турској 1875–76”, Цирих 1876. године
  36. Sen-Rene Taljandije: Србија у деветнаестом веку
  37. Силвестре Куниберт Бартелеми „Студија о српској револуцији и независности“ pp. 28, у Лајпцигу 1855. године
  38. 38,0 38,1 38,2 Banac (1983). стр. 463–464.
  39. Encyclopaedia Britannica: Bosnia and Herzegovina, People, Ethnic groups and religions
  40. 40,0 40,1 Маријана, Перичић; et al. (2005). „High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations” (у преводу на српски: „Високо-резолуцијска филогенетска анализа југоисточне Европе прати главне епизоде протока очинских гена међу словенском популацијом”). Molecular Biology and Evolution (22. изд./10). pp. 1964–1975. doi:10.1093/molbev/msi185. 
  41. Rebała K.; et al. (2007). „Y-STR variation among Slavs: evidence for the Slavic homeland in the middle Dnieper basin” (у преводу на српски: „Y-STR варијације међу Словенима: доказ за домовину Словена у Средњодњепарском басену”). (J Hum Genet. 2007—52(5)). pp. 406–14. (електронско издање). 16. март 2007.
  42. Malcolm (1995). стр. 71.
  43. Балић, Смаил (1973). „Култура Бошњака: Муслиманска Компонента”. Беч. pp. 32–34. 
  44. Чишић, Хусеин. „Развитак и постанак града Мостара”. Штампарија Мостар.. pp. 22. 
  45. Стретон, Артур (1972). Синан. Њујорк: Charles Scribner's Sons. ISBN 978-0-684-12582-4. 
  46. Проф. Giacobelli, Francesco. „Arthur J. Evans in Bosnia and Herzegovina during the 1875 revolt” (у преводу на српски: „Артур Ј. Еванс у Босни и Херцеговини током револта 1875. год.”). Anno Accademico 2011/2012, Università degli Studi di Padova. pp. 68–69
  47. Б. Јелавић, оп. цит. pp. 350
  48. „A History of Serbia and the Serbian Revolution” (у преводу на српски: „Историја Србије и Српске револуције”). Енглески превод: Leopold Ranke. Превео с немачког: Alexander Kerr (Лондон: John Murray, 1847)
  49. L. S. Stavrianos. „The Balkans since 1453” (у преводу на српски: „Балкан након 1453.”). (Лондон: Hurst and Co., 2000). pp. 248—250
  50. Крушевац, Тодор. Иван Фрањо Јукић у „Годишњаку Историског друштва”. Сарајево. pp. 171—184
  51. Okey, Robin (2007). „Taming Balkan Nationalism: The Habsburg 'Civilizing Mission' in Bosnia 1878—1914” (у преводу на српски: „Кроћење балканског национализма: Хабсбуршка ’цивилизацијска мисија’ у Босни и Херцеговини 1878—1914”). Oxford University Press. 1956. ISBN 978-0-19-921391-7. стр. 14.. 
  52. Јукић, Иван Фрањо. „Сабрана дјела”. «Mi Bošnjaci njekad slavni narod sad jedva da smo živi nas samo kao očenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i žale nas... Vrime je da se i probudimo od dugovične nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred naša serca očistimo od predsudah, fatajmo za knjige i časopise, vidimo što su drugi uradili, te i mi ista sredstva poprimimo, da naš narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo.». 
  53. Јукић, Иван Фрањо. Земљопис и повиестница Босне. pp. 142—143. фн. 4
  54. Хаџијахић, Мухамед (1974). „Од традиције до идентитета: генеза националног питања босанских муслимана”. Сарајево. pp. 43
  55. Малте-Брун, Конрад (1828). „Universal Geography” (у преводу на српски: „Универзална географија”). pp. 215
  56. Мажуранић, Матија. „Поглед у Босну”. pp. 52—53 (нагласак на Italics); Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”)
  57. Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”)
  58. M. Масје де Клервал (1855). „Rapport adresse a Son Excellence Monsieur le Ministre de I'instruction publique sur une mission en Bosnie, accomplie en 1855, in Archives des mission scientifique and litteraires”. 5. изд. Париз. pp. 35) (оригинал није доступан)
  59. „Земљопис и повиестница Босне”. Google Books.. Приступљено 13. 1. 2012.. 
  60. „Земљопис и повиестница Босне, Иван Фрањо Јукић као Славољуб Бошњак”. Загреб. 1851. год. UDC 911.3(497.15)
  61. „Путписи и историско-етнографски радови”. Иван Фрањо Јукић као Славољуб Бошњак. ASIN: B004TK99S6
  62. „Кратка повјест краља босанских”. Добра књига.. Приступљено 13. 1. 2012.. 
  63. Ластрић, Филип (2003). „Преглед старина Босанске провинције”. (коментаре написао: Андрија Зирдум; с латинског и италијанског превели: Игнације Гавран и Симун Шимић). Сарајево, Загреб: Синопсис. pp. 148—149
  64. Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”). pp. 323
  65. .se/books?id=kYKzLpmWcMgC&pg=PA19&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false Томас Гордон (1839). „A History of Greek revolution” (у преводу на српски: „Историја Грчке револуције”)]
  66. Malcolm, Noel. „Bosnia A Short History.” (у преводу на српски: „Босна: Кратка историја”) New York University Press. 1994. ISBN 978-0-8147-5520-4.
  67. Pinson (1996). стр. 81.
  68. Pinson (1996). стр. 81.
  69. 69,0 69,1 Eller (1999). стр. 263.
  70. Карчић (1999). pp. 148—149
  71. Хаверић, Џавид . „History of the Bosnian Muslim Community in Australia: Settlement Experience in Victoria” (у преводу на српски: „Историја босанске муслиманске заједнице у Аустралији: Искуство насељавања у Викторији”). Institute for Community, Ethnicity and Policy Alternatives (ICEPA), Victoria University. pp. 27
  72. Velikonja (2003). стр. 130—135.
  73. Donia (2005)
  74. „Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States” (у преводу на српски: „Источна Европа и Комонвелт независних држава”). Routledge (1999).. pp. 214. ISBN 978-1-85743-058-5. 
  75. „Central and South-Eastern Europe 2004, Volume 4” (у преводу на српски: „Централна и Југоисточна Европа (4. изд.)”). pp. 110. 
  76. Wheatcroft (2009). стр. 264.
  77. Jack David Eller. „From culture to ethnicity to conflict: an anthropological perspective on international ethnic conflict.” (у преводу на српски: „Из културе до етничности и конфликта: антроплошка перспектива међународног етничког конфликта”). University of Michigan Press. pp. 262
  78. Карчић, Фикрет (1995). „The Bosniaks and the Challenges of Modernity: Late Ottoman and Hapsburg Times” (у преводу на српски: „Бошњаци и изазови модерности: Касна османска и хабсбуршка времена”). pp. 118
  79. Карчић, Фикрет (1995). „The Bosniaks and the Challenges of Modernity: Late Ottoman and Hapsburg Times” (у преводу на српски: „Бошњаци и изазови модерности: Касна османска и хабсбуршка времена”). pp. 119
  80. Анђелић, Невен (2003). „Bosnia-Herzegovina: The End of a Legacy” (у преводу на српски: „Босна и Херцеговина: Крај оставштине”). Frank Cass. pp. 13, 14, 17. ISBN 978-0-7146-5485-0. 
  81. Klemenčič & Žagar (2004). стр. 113.
  82. Ramet (2006). стр. 49.
  83. Ramet (2006). стр. 49.
  84. Velikonja, Mitja (1992). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. pp. 179. ISBN 978-1-58544-226-3. 
  85. Tomasevich (2002). стр. 492.
  86. Malcolm (1996). стр. 188.
  87. Lampe (2000). стр. 206, 209, 210.
  88. Glenny (1994). стр. 192.
  89. Banac (1988). стр. 287—288.
  90. Дураковић. „Проклетство Муслимана”. pp. 165.
  91. Dalby, David. „Linguasphere” (1999/2000). Linguasphere Observatory. pp. 445. 53-AAA-g. «srpski+hrvatski → srpskohrvatski».
  92. Benjamin W. Fortson IV (2010). „Indo-European Language and Culture: An Introduction” (у преводу на српски: „Индоевропски језик и култура: Увод”). 2. изд. Blackwell. pp. 431: „Because of their mutual intelligibility, Serbian, Croatian, and Bosnian are usually thought of as constituting one language called Serbo-Croatian.” (у преводу на српски: „Због међусобне разумљивости језика, српски, хрватски и бошњачки се често сматрају једним заменским језиком који се зове српскохрватски.”)
  93. Вáцлав, Блажек. „On the Internal Classification of Indo-European Languages: Survey” (у преводу на српски: „Унутрашња класификација индоевропских језика: Анкета”). pp. 15—16 Приступљено 20. октобар 2010.. 
  94. Muratspahić, Izet (5. 4. 2012). „Trajan kulturološki spomenik”. Приступљено 25. 2. 2016. 
  95. Faruk (12. 8. 2013). „Muhamed Hevai Uskufi: Bosansko-turski rječnik iz 1631. godine”. Avaz. Приступљено 25. 2. 2016. 
  96. Ćošković, Pejo (2002). „HEVAJI USKUFI, Muhamed (Hevaji Uskufi Bosnevi, Hevajija Uskufija, Hevāji Uskūfī, Hevayi, Hawā’i, Uskifi, Üsküfi Bosnevija, Üskūfī; Mahammad, Mehmed)”. Приступљено 25. 2. 2016. 
  97. M., S. (1. 3. 2012). „Održana promocija Bosansko-turskog rječnika iz 1631. godine”. tuzlarije.net. Приступљено 25. 2. 2016. 
  98. Biblioteka Bošnjačkog instituta – Fondacije Adila Zulfikarpašića (2012). „Bosansko-turski rječnik”. Приступљено 25. 2. 2016. 
  99. Ritual rimski (Roman Rite), 1640
  100. Lovrenović, Ivan (30. 1. 2012.). DIVKOVIĆ: OTAC BOSANSKE KNJIŽEVNOSTI, PRVI BOSANSKI TIPOGRAF. http://ivanlovrenovic.com. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  101. hrvatska-rijec.com (17. 4. 2011.). „Matija Divković — otac bosanskohercegovačke i hrvatske književnosti u BiH” (на хрватском / босанском). http://www.hrvatska-rijec.com. Приступљено 30. 8. 2012.. [мртва веза од August 2015]
  102. Гласник земаљског музеја (1. јул 1894.). „Вјерске старине из Босне и Херцеговине” (scribd)
  103. „The natural and architectural ensemble of Blagaj (у преводу на српски: „Природни и архитекурални састав Благаја”)”. UNESCO World Heritage Centre. Оквирна листа Босне и Херцеговине. Приступљено 21. 5. 2009.. 
  104. „Tekke in Blagaj on the Buna Spring, the natural and architectural ensemble of Blagaj (у преводу на српски: ƒ„Текија у Благају на Буни, природни и архитектурални састав Благаја”)”. Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине. Приступљено 22. 5. 2009.. [мртва веза од August 2015]
  105. Драган Богутовић. Вечерње новости: Пронашао мир у Београду. 9. 7. 2010.
  106. Wolff, Larry. ƒ„Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment” (у преводу на српски: „Венеција и Словени: Откиће Далмације у доба просветљења”). Stanford University Press. 2003. ISBN 978-0-8047-3946-7. стр. 191—192.
  107. 107,0 107,1 Гаши, Ашк, Меламисуфисм и Босниен. „En dold gemenskap”. Lund studije u istoriji religija. 45. izd. Odel za istoriju i antropologiju religija. Lund univerzitet. Lund, Švedska. pp. 38.
  108. Šabanović (1973)
  109. Ћехајић (1986). Хаџијахић (1977)
  110. Velikonja (2003). стр. 261, 365.
  111. Bringa (2002). Bringa (1995)
  112. Magnusson (1994). Olsson (1994)
  113. Сенад Агић (1. јул 1999.). „Муслиманска лична имена: са етимологијом, етимолошком графијом и семантиком (3. изд.)”. Ел-Калем
  114. E. Çabej (1987). „Ilirishtja dhe Shqipja, Studime gjuhesore IV”. Priština. pp. 202.
  115. I. Pašić. „Predslavenski korijeni Bošnjaka — Ilirsko-gotski korijeni bosanske vladarske dinastije, stećaka i Crkve Bosanske”. pp. 469.
  116. „Muharem Bazdulj: Ponovo je vreme danka u krvi”. Вечерње новости. 31. 5. 2015. Приступљено 3. 3. 2016. 
  117. Конгрес Бошњака Сјеверне Америке (bosniak.org)
  118. Milliyet (6. 6. 2008.). „ƒTürkiye'deki Kürtlerin sayısı!”. http://www.milliyet.com.tr. Приступљено 5. 5. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Бошњаци
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима