Реброноше
Реброноше | |
---|---|
![]() | |
"Ctenophorae" из Хекелових Уметничких облика природе (Kunstformen der Natur), 1904 | |
Научна класификација | |
Царство: | |
Тип: | Ctenophora Eschscholtz, 1829
|
класе | |
![]() |
Реброноше на Викимедијиној остави. |
Реброноше (Ctenophora) је тип најједноставнијих еуметазоа који се заједно са типом жарњака сврстава у групу дупљара. Свих 90, до данас описаних врста, су маринске и воде најчешће планктонски и пелашки начин живота, а веома мали број врста живи пузећи по морском дну (бентос). Велики број ктенофора имају способност луминисценције. Има их у свим морима и океанима, а најзаступњеније су у умереним регионима.
Према желатинозном, прозрачном телу веома личе на медузе само што је њихово тело бирадијално симетрично и нема жарне ћелије. Назив су реброноше добиле према органима за кретање који су у виду меридионалних трака које се пружају дуж читавог тела. На тим тракама се налазе низови плочица које носе трепље (цилије) и имају изглед чешљева. Плочице настају стапањем трепљи ћелија епидермиса. Покрети плочица почињу на крају супротном од оног који садржи усни отвор и у виду таласа се преносе читавим телом. На тај начин омогућено је да се животиња креће устима напред.
Грађа[уреди | уреди извор]
Тело им је различитог облика, звонасто, тракасто или мешколико и на њему се разликују две стране:
- орална (доња) на којој је усни отвор који се наставља у систем гастроваскуларних канала;
- аборална (горња) на којој се налази удубљење обложено трепљастим епителом у коме је смештен чулни орган.
Тентакуле (ручице) нису постављене око усног отвора већ се налазе бочно на телу. Веома су дугачке и разгранате и на њима се налазе посебне лепљиве ћелије или колобласте (coloblaste) које омогућавају хватање плена.
Телесни зид обавија гастроваскуларну дупљу и изграђен је од два ћелијска и једног нећелијског слоја:
- епидермиса, спољашњег слоја ћелија који може да буде синцицијелан или да има ћелијску грађу; у њему се налазе:
- жлездане ћелије
- пигментске ћелије које дају боју телу;
- чулне ћелије
- нервне ћелије концентрисане у виду нервног плексуса око усног отвора и испод низова плочица са трепљама
- ендодермиса, унутрашњег слоја ћелија, који, осим ждрела, обавија гастроваскуларни систем па се често назива и гастродермис;
- мезоглеје је дебели нећелијски слој желатинозне масе у којој су разбацане многобројне ћелије:
- амебоидне ћелије
- мишићна влакна постала од амебоидних ћелија.
Гастроваскуларни систем састоји се од делова који се настављају један на други:
- усног отвора који се налази на оралној страни тела
- ждрело, које је у облику дугачке, уздужне, спљоштене цеви и обложено је трепљастим епидермисом;
- једњак се наставља на ждрело и веома је кратко;
- желудац од кога полазе канали којима се храна разноси ка свим деловима тела.
Хране се другим животињама и варење почиње у гастроваскуларној дупљи, а завршава се у ћелијама ендодермиса у којима се врши и апсорпција сварених компоненти. Реброноше немају скелет, респираторне као ни органе за излучивање.
Размножавање и развиће[уреди | уреди извор]
Реброноше су хермафродитни организми. Мушке полне жлезде образују се са једне, а женске на другој страни меридионалних канала, а заједничко им је то да обе врсте настају од ендодерма. Полне ћелије се ослобађају из жлезда и могу да се оплоде у самом телу или у морској води. После оплођења почиње браздање које је детерминисано. Гаструлација се код највећег броја врста реброноша врши инвагинацијом, после чега настаје ларва цидипид (cydippid).
Класификација[уреди | уреди извор]
критеријуми за класификацију реброноша су следећи:
- присуство или одсуство тентакула
- облик тела
- облик низова плочица са трепљама.
Према тим критеријумима тип реброноша дели се на две класе:
1. Tentaculata које поседују тентакуле; ова класа обухвата редове:
- Cydippida — најпримитивније реброноше са типичним особинама тог типа животиња; имају пар тентакула са ћелијама колобластама; представници овог реда су:
- Hormiphora plumosa, која живи у Јадранском и Средоземном мору:
- Euchlora интересантна по томе што садржи жарне ћелије.
- Lobata, које на оралној страни имају два велика режња и 4 набора са жлебовима у којима се налазе тентакуле за исхрану; најпознатији представник овог реда је:
- Cestida, имају тело тракастог облика дужине и преко 1 m; дуж тела се пружа четири низа закржљалих плочица са трепљама помоћу којих се крећу таласастим покретима; представник је:
- венерин појас (Cestus veneris);
- Platyctenea, тело им је спљоштено у орално-аборалном правцу и на адултном стадијуму без трепљастих плочица јер слабо покретне, пузеће животиње; представници су:
- род Coeloplana, и
- род Ctenoplana.
2. Nuda које су без тентакула; припада им ред:
- Beroida, чије је тло јајастог или звонастог облика са великим усним отвором и ждрелом; представник је:
- род Beroe
Литература[уреди | уреди извор]
- Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
- Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
- Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
- Крстић, Љ: Човек и микроби, Драганић, Београд, 2003.
- Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
- Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
- Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
- Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
- Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
- Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
- Библиотека Планета Земља и живот на њој: Човек и животињски свет, ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.