Чулни орган

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пет чула и њихови респективни сензорски органи код врсте Homo sapiens
Активација и респонс сензорског нервног система
Сензорски нервни систем
Gray722-svg.svg
Типични сензорски систем: видни систем, илустрован класичном Грејовом сликом 722 – Ова шема приказује проток информација од очију до централних веза оптичких нерва и трактова, до визуелног кортекса. Област В1 је регион мозга који учествује у виду.
Детаљи
Латински organa sensuum
Показатељи
TA A15.0.00.000
FMA 75259
Анатомска терминологија

Чулни органи или сенсорски нервни систем су део нервног система који је одговоран за обраду сензорских информација. Сензорски систем се састоји од сензорских неурона (укључујући сензорске рецепторске ћелије), неуронске путеве, и делове мозга који учествују у сензорској перцепцији. Најзаступљенији сензорски системи су они за вид, слух, додир, укус, мирис, и баланс. Укратко, чула су трансдуктори из физичког света у царство ума, где се информација интерпретира и формира перцепција света око нас.[1]

Рецептивно поље је област тела или окружења на коју рецепторски орган и ћелијски рецептори одговарају. На пример, део света које око може да види, је рецептивно поље ока; светлост коју сваки штапић или купа може да види, је њихово рецептивно поље.[2] Рецептивна поља се могу идентрификовати за визуални систем, аудиторни систем и соматосензорски систем.

У састав чула кичмењака улазе три типа чулних елемената:

  1. примарне чулне ћелије – настају прве у еволуцији на површини тела; имају способност примања и преношења надражаја; задржале су се у чулу вида и мириса код кичмењака;
  2. слободни нервни завршеци – ћелије које леже дубље испод површине тела и са њом су у вези преко наставака;
  3. секундарне чулне ћелије – имају само способност примања, а не и преношења надражаја; присутне су у већини чула кичмењака.

Према врсти дражи коју примају чула се деле на:

  1. механичка – примају дражи додира, притиска а такође и звучне и друге таласе;
  2. хемијска – примају дражи различитих хемијских материја у гасовитом и течном стању;
  3. оптичка – примају светлосне дражи, чуло вида

Механичка чула[уреди]

* тактилни органи (чуло додира) – најраспрострањеније и еволуционо најстарије чуло; примају дражи из спољашње средине и унутрашњих органа; представљени су или слободним нервним завршецима или секундарним чулним ћелијама; код кичмењака постоје тактилна телашца која реагују на притисак, температуру, бол;

  • бочни органи – код водених кичмењака; налазе се на глави и дуж бочних линија тела; примају надражаје покрета и струјања воде, помоћу њих се оријентишу у кретању кроз воду (заобилажење предмета);
  • инфундибуларни орган – постоји код амфиоксуса и риба; налази се на доњој страни међумозга; служи за оријентацију риба у погледу дубине воде;води порекло од предњег отвора нервне цеви.
  • статички (равнотежни) и слушни органи – обједињени су у заједнички стато-акустички апарат

Органи чула слуха и равнотеже[уреди]

Смештени су у унутрашњем уху. У њему се налазе полукружни каналићи (чуло равнотеже) и пуж (чуло слуха). Полукружни каналићи и пуж су утопљени у течности (перилимфа) и испуњени су течношћу (ендолимфа). У ендолимфи полукружних каналића су кристали калцијум-карбоната који надражују чулне ћелије. У пужу је смештен Кортијев орган чије чулне ћелије примају треперења перилимфе.

Код гмизаваца, птица и сисара су се развили и помоћни делови који примају и преносе звучна треперења – спољашње и средње ухо. Спољашње ухо се састоји од ушне шкољке и спољашњег слушног канала који се завршава бубном опном. Средње ухо обухвата бубну дупљу са бубном опном и три слушне кошчице. Чекић (malleus) је причвршћен за бубну опну, а за њега је покретно везан наковањ (incus). Између средњег и унутрашњег уха је овално окно на које належе узенгија (stapes). Звучна треперења изазивају треперења бубне опне, па се преко слушних кошчица и овалног окна преносе на перилимфу.

Чуло вида[уреди]

Очи кичмењака припадају мехурастом типу и могу бити:

  • непарне очи – има их мали број кичмењака и то као темено (колоусте, неке рибе и гуштери) и пинеално око (код колоуста, а код осталих кичмењака је претворено у епифизу);
  • парне очи.

Парне очи[уреди]

Изграђене су по типу затвореног очног мехура (очна јабучица). Очна јабучица обавијена је са три опне:

  1. беоњачом – спољашња опна, која на предњем крају образује провидну рожњачу;
  2. судовњачом – богата крвним судовима; на предњем крају образује дужицу (различито обојена) која на средини има отвор – зеницу; иза дужице лежи очно сочиво;
  3. мрежњачом (ретина) –унутрашња опна; она је најсложенији део ока; у њој се налазе чулне ћелије:
  • штапићи – одговорни за разликовање светлости и таме; код сисара су бројнији од чепића;
  • чепићи – одговорни за уочавање боја и детаља предмета; највише их има у средини мрежњаче (на линији која пролази кроз центар ока) на месту које се зове жута мрља – место најоштријег вида.

На месту где очни нерв излази из ока нема чулних елемената па се то место назива слепа мрља.

Хемијска чула[уреди]

Припадају им чуло мириса и укуса.

Чуло мириса (олфактивни органи)[уреди]

Смештено је у парним носним (мирисним) јамама. Код копнених кичмењака мирисне јаме добијају и функцију спровођења ваздуха до плућа, па се образује носно-ждрелни канал који повезује мирисне органе са усном дупљом.

Чуло укуса[уреди]

Представљено је групама секундарних чулних ћелија које заједно са потпорним ћелијама образују тзв. густативне квржице. Код риба су ове квржице распоређене по усној дупљи, ждрелу па чак и у кожи на површини тела. Код сувоземних кичмењака налазе се само на језику и непцима, а код сисара само на језику.

Постоје 4 основна осећаја укуса:

  • сланог,
  • слатког,
  • горког и
  • киселог.

Највећа осетљивост за поједине надражаје везана је за одређене зоне језика – врхом језика се осећа слатко, а задњим крајем горко итд. Не постоји чулна зона за љуто, већ се такве дражи преносе преко нервних завршетака као бол.

Референце[уреди]

  1. Krantz, John. „Experiencing Sensation and Perception - Chapter 1: What is Sensation and Perception?” (Pdf). стр. 1.6. Приступљено 16. 5. 2013. 
  2. Kolb & Whishaw: Fundamentals of Human Neuropsychology (2003)

Спољашње везе[уреди]