Санторини (вулкан)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Санторини калдера
Santorini Caldera Landsat.jpg
Санторини калдера из свемира
Географске карактеристике
Координате36°23′44″ СГШ; 25°27′33″ ИГД / 36.3956° СГШ; 25.4591° ИГД / 36.3956; 25.4591 Координате: 36°23′44″ СГШ; 25°27′33″ ИГД / 36.3956° СГШ; 25.4591° ИГД / 36.3956; 25.4591
Географија
Санторини на мапи Грчке
Санторини
Санторини
Државе Грчка
Геологија
Последња ерупција1950. године

Санторини вулкан је велика, претежно потопљена калдера, која се налази у јужном делу Егејског мора, 120 km северно од Крита у Грчкој. Изнад воде се налазе острва Санторини групе, која се састоји од највећег острва Санторини (или Тира), Тиразија и Аспронизи на периферији, и Неа Камени Палеа Камени у средини.

Географија[уреди | уреди извор]

Фотографија Санторини калдера из ваздуха.

Калдера је широка од 7 до 12 km у односу на 300 метара високим литицама на три стране.

У средишту калдере постоје два мала вулканска острва која нису насељена, Неа Камени и Палеа Камени.

Главно острво, Санторини је површине 75,8 km², Тиразија 9,3 km², и ненасељена острва: Неа Камени 3,4 km², Палеа Камени km² и Аспронизи 0,1 km².

Изузетна лепота Санторинијевих високих литица, окружених белим насељима, у комбинацији са сунчаном климом и савршеним условима посматрања, представљају магнет за вулканологе,[1] као и врхунац туризма у Егеју.

Геологија[уреди | уреди извор]

Јужноегејски вулкански лук садржи вулкане Метана, Милос, Санторини и Нисорис.

Вулкански комплекс Санторини је најактивнији у вулканском луку јужног дела Егејског мора, који укључује Метану, Милос, Санторини и Нисирос. Представља субдукцију афричке тектонске плоче испод Егејске подплоче евроазијске тектонске плоче, која се помера 5 цм годишње у североисточном правцу. Подручје карактеришу га земљотрес на дубинама од 150–170 км.[2]

Невулканске стене постоје на Санторинију и планини Профитис Илиас, Меса Воуно, Гаврилос гребену, Пиргосу, Монолитосу и са унутрашње стране калдерског зида између Капе Плаке и Атиниоса.[3]

Вулканологија[уреди | уреди извор]

Зид калдера на Санторини острву.

Калдера је сачињена од преклопљених вулканских калдера. Сматра се да их постоје четири од којих је најстарија јужна калдера формирана пре око 180.000 година пре наше ере. Следећа калдера Скарос је формирана пре око 70.000 година п. н. е., и калдера Капе Рива пре 21.000 година п. н. е. Тренутна калдера је формирана пре око 3600 година п. н. е. за време Минојске ерупције.[4]

Пале Камени и Неа Камени су настали као резултат вишеструких, претежно подморских ерупција у центру калдера[5]

Иако миран, Санторини је активан вулкан. Бројне мање и средње, углавном ефузивне ерупције су изградиле тамне лавине плоче на Неа и Палеа Камени унутар калдера.

Последња ерупција била је 1950. године, а сада постоје само фумаролске активности, пре свега унутар недавно активних кратера.[1] GPS инструменти су регистровали обновљене деформације око калдера у 2011. и 2012.[6]

Велика Минојска ерупција на Санторинију из 17. века п. н. е. била је инспирација за легенду о Атландтиди.[7] Оцењена је са 7 према вулканском експлозивном индексу, што је највећа оцена у историји ерупција.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Introduction – Santorini Volcano”. Приступљено 9. 4. 2011. 
  2. ^ „Tectonic setting of Santorini”. Приступљено 20. 4. 2011. 
  3. ^ „Geology of Santorini – The prevolcanic basement”. Приступљено 20. 4. 2011. 
  4. ^ „Santorini, Summary”. Smithsonian Global Volcanism Program. Приступљено 19. 4. 2011. 
  5. ^ „Santorini Volcanic Caldera, Greece”. Приступљено 19. 4. 2011. 
  6. ^ MSNBC "Volcano on scenic Greek island getting a little restless 3 March 2012
  7. ^ Sparks, R. S. J. (2000). „Friedrich, W. L. 2000. Fire in the Sea. The Santorini Volcano: Natural History and the Legend of Atlantis”. Geological Magazine. Cambridge University Press. 137 (5): 593. doi:10.1017/s0016756800224618. 
  8. ^ „Large Volcano Explocivity Index”. Countries of the World. Приступљено 29. 3. 2011.