Атлантида

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Карта Атлантиде, објављена у Амстердаму 1669. године

Атлантида је митско острво које је први поменуо старогрчки филозоф Платон у својим дијалозима „Тимај“ и „Критија“,[1] који су написани око 360. п. н. е. Према Платону,[2][3] Атлантида је била поморска сила која је лежала са друге стране Херкулових стубова која је покорила многе делове западне Европе и Африке 9000 година пре Солона, тј. око 9600. п. н. е. Након неуспешног покушаја да заузме Атину,[4] Атлантида је услед природне катастрофе потонула у океан за један дан и ноћ.

Историчари се не слажу да ли је и колико Платонова прича инспирисана ранијим предањима. У „Критону“, Платон тврди да његови наводи о античкој Атини и Атлантиди потичу још од Солонове посете Старом Египту у 6. веку п. н. е. Солон се у Египту састао са свештеником из Саиса, који му је превео причу о Атињанима и Атлантиди, забележену на једном папирусу. Неки научници тврде да је Платон засновао причу на успоменама на прошле догађаје као што су ерупција Санторинија или Тројански рат, док други тврде да су му инспирација били догађаји из његовог времена, као што је уништење Хеликеа 373. п. н. е. или неуспела атинска инвазија Сицилије 417-413. п. н. е.

Упркос њеног малог значаја у Платоновом раду, прича о Атлантиди имала је значајан утицај на књижевност. Алегоријски аспект Атлантиде био је прихваћен у утопијским радовима неколико ренесансних писаца, као што су Франсис Бејконов Нови Атлантис и Томас Морова Утопија.[5][6] С друге стране, аматерски научници из деветнаестог века погрешно су протумачили Платонову причу као историјску традицију, посебно у Игнацијус Данелијевом Атлантида: Антедилувијански свет. Платонове нејасне индикације о времену догађаја, од више од 9.000 година пре његовог времена,[7] и наводна локација Атлантиде, „изван Херкулових стубова”, довели су до многобројних псеудонаучних спекулација.[8] Консеквентно, Атлантида је постала појам који означава сваку и све наводно напредне праисторијске изгубљене цивилизације и наставља да инспирише савремену фикцију, од стрипова до филмова.

Док се данашњи филолози и класичари слажу у погледу фикционог карактера приче,[9][10] још увек се води дебата о томе шта је служило као њена инспирација. Као што је рецимо случај са причом о Гигу,[11] познато је да је Платон слободно позајмио неке од својих алегорија и метафора из старих традиција. То је навело бројне научнике да истраже могућу инспирацију за Атлантиду узимајући у обзир египатске записе о Минојској ерупцији,[12][13] инвазију Народа са мора,[14] или Тројански рат.[15] Други су одбацили овај ланац традиције као мало вероватан и инсистирају на томе да је Платон створио потпуно фикционалну нацију као свој пример,[16][17][18] ослањајући се на своју машту подстакнуту догађајима његовог времена као што је неуспешна Атинска инвазија Сицилије током 415–413 п. н. е. или деструкција Хелике 373 п. н. е.[19]

Платонов запис[уреди]

У делу: „Критон“ Платон описује рат између Атланта и остатка тадашњег света и каже да се догодио пре 9.000 година. Податак се односи на рат, а не на катастрофу, која је проузрокавала потонуће острва иако је тај рат прекинула природна катастрофа.

Остали антички аутори који су писали или помињали Атлантиду: Прокл (485 - 412. п. н. е.), Страбон (25. година не.), Плиније Старији (79. године н. е.), Диодор са Сицилије и многи други.

Према Платону Атлантида је била велико острво, величине као Либија и Азија заједно, и налазило се са оне стране Хераклеових стубова (Гибралтар). То је била плодна и богата земља, која је давала две жетве годишње. Становништво се бавило земљорадњом, сточарством, и занатима. Копали су и топили руде. Најцењенији метал је било злато, кога је било у изобиљу и један метал са називом орихалк који се могао наћи свуда по острву.

Мапа која показује локацију Атлантиде по Платоновом запису. Из Atlantis:The Antediluvian World, 1882, Игнацијуса Донелија.

У средини острва налазила су се два извора: један са хладном и један са топлом водом. Око њих су становници изградили базене за купање од којих су неки били покривени. Постојало је више градова и три пристаништа.

Земљом је управљао Атлант уз помоћ 10 царева. Састајали су се сваких 6 година и доносили законе и судили.

Становништво је уживало у срећи и богатству све док њихови цареви, нису решили да зарате са остатком света. Војску остатка света су предводили Јелини, а на њиховом челу су били Атињани. У страховитој бици Грци су однели потпуну победу и спречили да се Атлантиђани прошире са „ове стране Херкулових стубова“.

У јеку најжешћих битака затутњли су страшни земљотреси и Атлантида је потонула у море.

Разлози нестанка[уреди]

Постоји много легенди о Атлантиђанима и о томе како је њихова напредна цивилизација нестала. По једној легенди, уништили су сами себе погрешном употребом некакве страшне енергије, а по другој, богови су их казнили јер су почели да ратују против својих пријатеља и да убијају људе због своје похлепе и за већим богатством. У средњем веку људи су били сигурни да је Атлантида заиста постојала, и чак се веровало да је тај мистични континент стајао на месту данашњег Атлантског океана (одатле и име - Атлантида). Тада су истраживачи пловили свуда по свету у потрази за овом мистеријом, налазећи успут Северну и Јужну Америку, Кину, Јапан и Аустралију.

Модерни мит[уреди]

Модерни мит о овом континенту почео је 1882. године објављивањем књиге Атлантида коју је написао Американац Игнацијус Донели.

Древна цивилизација[уреди]

Данас има доста археолога широм света који мисле да је мит о Атлантиди настао са великим вулканским ерупцијама у Егејском мору које су уништиле тада моћну и богату минојску цивилизацију на данашњем острву Санторини око 1450. п. н. е.

Референце[уреди]

  1. ^ Hale, John R. (2009). Lords of the Sea: The Epic Story of the Athenian Navy and the Birth of Democracy. New York: Penguin. стр. 368. ISBN 978-0-670-02080-5. »Plato also wrote the myth of Atlantis as an allegory of the archetypal thalassocracy or naval power.« 
  2. ^ Hackforth, R. (1944). „The Story of Atlantis: Its Purpose and Its Moral”. Classical Review. 58 (1): 7—9. JSTOR 701961. doi:10.1017/s0009840x00089356. 
  3. ^ David, Ephraim (1984). „The Problem of Representing Plato's Ideal State in Action”. Riv. Fil. 112: 33—53. 
  4. ^ Plato's contemporaries pictured the world as consisting of only Europe, Northern Africa, and Western Asia (see the map of Hecataeus of Miletus). Atlantis, according to Plato, had conquered all Western parts of the known world, making it the literary counter-image of Persia. See Welliver, Warman (1977). Character, Plot and Thought in Plato's Timaeus-Critias. Leiden: E.J. Brill. ISBN 978-90-04-04870-6. 
  5. ^ Mumford, Lewis (1965). „Utopia, the City and the Machine”. Daedalus. 94 (2): 271—292. JSTOR 20026910. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  6. ^ Hartmann, Anna-Maria (2015). „The Strange Antiquity of Francis Bacon's New Atlantis”. Renaissance Studies. 29 (3): 375—393. doi:10.1111/rest.12084. 
  7. ^ The frame story in Critias tells about an alleged visit of the Athenian lawmaker Solon (c. 638 BC – 558 BC) to Egypt, where he was told the Atlantis story that supposedly occurred 9,000 years before his time.
  8. ^ Feder, Kenneth (2011). „Lost: One Continent - Reward”. Frauds, Myths, and Mysteries: Science and Pseudoscience in Archaeology (Seventh изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-811697-1. 
  9. ^ Clay, Diskin (2000). „The Invention of Atlantis: The Anatomy of a Fiction”. Ур.: Cleary, John J.; Gurtler, Gary M. Proceedings of the Boston Area Colloquium in Ancient Philosophy. 15. Leiden: E. J. Brill. ISBN 978-90-04-11704-4. 
  10. ^ "As Smith discusses in the opening article in this theme issue, the lost island-continent was – in all likelihood – entirely Plato's invention for the purposes of illustrating arguments around Grecian polity. Archaeologists broadly agree with the view that Atlantis is quite simply 'utopia' (Doumas, 2007), a stance also taken by classical philologists, who interpret Atlantis as a metaphorical rather than an actual place (Broadie, 2013; Gill, 1979; Nesselrath, 2002). One might consider the question as being already reasonably solved but despite the general expert consensus on the matter, countless attempts have been made at finding Atlantis." (Dawson & Hayward, 2016)
  11. ^ Laird, A. (2001). „Ringing the Changes on Gyges: Philosophy and the Formation of Fiction in Plato's Republic”. Journal of Hellenic Studies. 121: 12—29. JSTOR 631825. doi:10.2307/631825. 
  12. ^ Luce, John V. (1978). „The Literary Perspective”. Ур.: Ramage, Edwin S. Atlantis, Fact or Fiction?. Indiana University Press. стр. 72. ISBN 978-0-253-10482-3. 
  13. ^ Griffiths, J. Gwyn (1985). „Atlantis and Egypt”. Historia. 34 (1): 3—28. JSTOR 4435908. 
  14. ^ Görgemanns, Herwig (2000). „Wahrheit und Fiktion in Platons Atlantis-Erzählung”. Hermes. 128 (4): 405—419. JSTOR 4477385. 
  15. ^ Zangger, Eberhard (1993). „Plato's Atlantis Account – A Distorted Recollection of the Trojan War”. Oxford Journal of Archaeology. 12 (1): 77—87. doi:10.1111/j.1468-0092.1993.tb00283.x. 
  16. ^ Gill, Christopher (1979). „Plato's Atlantis Story and the Birth of Fiction”. Philosophy and Literature. 3 (1): 64—78. doi:10.1353/phl.1979.0005. 
  17. ^ Naddaf, Gerard (1994). „The Atlantis Myth: An Introduction to Plato's Later Philosophy of History”. Phoenix. 48 (3): 189—209. JSTOR 3693746. doi:10.2307/3693746. 
  18. ^ Morgan, K. A. (1998). „Designer History: Plato's Atlantis Story and Fourth-Century Ideology”. JHS. 118 (1): 101—118. JSTOR 632233. doi:10.2307/632233. 
  19. ^ Plato's Timaeus is usually dated 360 BC; it was followed by his Critias.

Литература[уреди]

  • Luce, John V. (1978). „The Literary Perspective”. Ур.: Ramage, Edwin S. Atlantis, Fact or Fiction?. Indiana University Press. стр. 72. ISBN 978-0-253-10482-3. 

Спољашње везе[уреди]