Светлана Тихановскаја

С Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Тихановскаја
Sviatlana Cichanowskaja Vitebsk 01.jpg
Тихановскаја на предизборном митингу
Биографија
Датум рођења(1982-09-11)11. септембар 1982.(38 год.)
Место рођењаБрест
 СССР
Држављанство Белорусија
УниверзитетДржавни педагошки универзитет у Мозиру

Светлана Георгијевна Тихановскаја (рус. Светла́на Гео́ргиевна Тихано́вская (Пилипчу́к), блр. Святла́на Гео́ргіеўна Ціхано́ўская (Піліпчук); 11. септембар 1982) белоруска je активисткиња за људска права и политичарка која се кандидовала на белоруским председничким изборима 2020. године као главна кандидаткиња опозиције. Она је супруга активисте Сергеја Тихановског. Њен супруг био је кандидат за исте изборе до хапшења 29. маја 2020, након чега је Светлана најавила да ће се кандидовати уместо њега.

Александар Лукашенко званично је проглашен победником избора који су били приказани као велика изборна превара.[1] Након тога, Тихановскаја је изјавила да је добила између 60 и 70% гласова[2] [3] апеловавши је на западне земље да је признају као победницу.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Пре него што се кандидовала за председника, Тихановскаја је била учитељица енглеског језика[5] [6] и преводилац. [7] Провела је многа лета у округу Типерари у Ирској као део програма за децу која су погођена чернобиљском катастрофом.[8] Удата је за Јутјубера, блогера и активисту Сергеја Тихановског, који је ухапшен у мају 2020. Имају сина и ћерку.

Председседничка кампања 2020. године[уреди | уреди извор]

Након хапшења свог супруга 29. маја, Тихановскаја је најавила намеру да се кандидује уместо њега. Регистровала се као независни кандидат 14. јула 2020. [9] После регистрације подржала је кампање Валерија Цепкала и Виктар Бабарике, двојице истакнутих опозиционих политичара којима је било забрањено да се региструју, при чему је један ухапшен, а други је побегао из земље. Фотографија Тихановскаје са Маријом Колесниковом, шефом Бабарикине кампање и Вероником Цепкало, супругом Валерија Цепкала, постала је симбол њене кампање. [10]

Ноћ пре избора полиција је привела особље из Светланине кампање и била је приморана да се скрива у Минску, пре него што се поново вратила у јавност на дан избора на бирачком месту.[11]

Узнемиравање[уреди | уреди извор]

Пре председничке кампање, белоруски председник Александар Лукашенко тврдио је да земља није спремна за женског председника.[12] Њена кампања долази након што је Амнести Интернашонал осудио дискриминаторски третман белоруских опозиционара, укључујући претње сексуалним насиљем [13] и претње власти да ће одузети децу од опозиционих личности и послати их у сиротишта којима управља држава. [14] Као одговор на претње, Тихановскаја је послала своју децу у иностранство да живе са баком.[5] [15] Рекла је да јој је више пута прећено,[16] препричавајући телефонски позив где јој је било речено: "Ставићемо вас иза решетака и сместити вашу децу у сиротиште." Тихановскаја је рекла да је ипак одлучила истрајати у својој кампањи: "Мора постојати симбол слободе."

Платформа[уреди | уреди извор]

Тихановскаја је рекла да се кандидује за председника из љубави, да би мужа ослободила из затвора.[17] Она је обећала да ће ослободити све политичке затворенике у Белорусији, увести демократске реформе у земљу и одступити од Савеза Русије и Белорусије, за који многи белоруски опозициони личности гледају као кршење суверенитета земље.[5] Такође се обавезала да ће расписати референдум о враћању првобитног нацрта белоруског устава из 1994. године, поновно постављајући ограничење од два мандата за председника.[11] [18] Она је рекла да јој је главни циљ успостављање слободних и фер избора. Она сматра да су тренутни избори нелегитимни због одбијања владе да регистрира главне политичке противнике Лукашенка као кандидате. Она се обавезала да ће доставити план транспарентних и одговорних избора у року од шест месеци након што је преузела функцију.[19]

Економска платформа Тихановскаје наглашава повећање значаја малих и средњих предузећа у белоруској економији. Планира да понуди малим и средњим предузећима бескаматне кредите, откаже државне инспекције приватних субјеката и пружи законску заштиту страним инвеститорима. Тихановскаја намерава да омогући профитабилним државним предузећима да наставе са радом, док од непрофитабилних државних предузећа захтева помоћ спољних професионалаца. [20]

Подршка[уреди | уреди извор]

Иако се представљала као независна кандидаткиња, Тихановскаја је привукла подршку из читавог спектра политичке опозиције у Белорусији. Витали Римашески, ко-лидер Белоруске хришћанске демократије, најавио је подршку своје странке, као и Белоруска социјалдемократска странка, Уједињена грађанска странка Белорусије и Белоруска женска странка "Надзиеја" . [21] [22] Подршку је добила и од председничког кандидата 2010. године, Николаја Статкевића.

Митинзи подршке Тиханoвској били су највећи у историји постсовјетске Белорусије, привлачећи 20.000 људи у Бресту и 60.000 у Минску.[5]

Након избора[уреди | уреди извор]

Изгнанство[уреди | уреди извор]

Након избора побегла је у Литванију због страха од затвора.[23] 11. августа, литвански министар иностраних послова Линас Линкевичиус објавио је да је Тихановскаја "безбедна" у Литванији, истовремено признајући да има "мало опција".[24] Према њеној повереници Олги Ковалковој, Тихановскају су избацили из земље против њене воље белоруске власти. Председник Литваније Гитанас Науседа разговарао је с њом по доласку у Литванију. КГБ Белорусије је 11. августа саопштио да је покушан атетнат на Тихановскају, рекавши да је демонстрантима требала "света жртва". [25]

Координационо веће[уреди | уреди извор]

Тихановска је 14. августа објавила видео у којем тврди да је добила између 60 и 70% гласова. [26] [27] Она је апеловала на међународну заједницу да је признају као победницу. [28] Такође је најавила оснивање прелазног савета за руковођење преносом власти од Лукашенка. Пријаве за чланство у прелазном савету биле су отворене за све држављане Белорусије који су изборе препознали као фалсификоване и којима је друштвена група веровала као ауторитативна личност као што су лекар, учитељ, пословни лидер, аутор или спортиста. [29] Тихановскаја је 17. августа објавила видео запис у којем је изјавила да је спремна да води прелазну владу [30] [31] и организује нове, слободне и поштене председничке изборе. [32] 20. августа, литвански премијер Саулиус Сквернелис позвао је Тихановскају у своју канцеларију и јавно је назвао "националним лидером Белорусије".[33]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Lukashenka vs. democracy: Where is Belarus heading?”. AtlanticCouncil. 10. 8. 2020. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2020. Приступљено 14. 8. 2020. »However, the vote was marred by allegations of widespread fraud. These suspicions appeared to be confirmed by data from a limited number of polling stations that broke ranks with the government and identified opposition candidate Svyatlana Tsikhanouskaya as the clear winner.« 
  2. ^ „Belarus election: Exiled leader calls weekend of 'peaceful rallies'. BBC News. 14. 8. 2020. Приступљено 15. 8. 2020. 
  3. ^ „Belarus opposition candidate declares victory | NHK WORLD-JAPAN News”. www3.nhk.or.jp. 14. 8. 2020. Архивирано из оригинала на датум 16. 08. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. 
  4. ^ „Тихановская готовится объявить себя победительницей выборов в Беларуси – пресс-секретарь”. gordonua.com. Приступљено 19. 8. 2020. 
  5. ^ а б в г Ex-teacher hopes to free Belarus from president's iron fist, Associated Press (4 August 2020).
  6. ^ Bennetts, Marc (6. 6. 2020). Написано на Moscow. „Svetlana Tikhanovskaya: Housewife steps into election fight with Belarus strongman Lukashenko”. The Times. London. Приступљено 22. 8. 2020. 
  7. ^ Tsikhanouskaya: Belarus Authorities Are Scared Because So Many People Oppose Them, Radio Free Europe/Radio Liberty (4 August 2020).
  8. ^ „News At One: Belarus leader of the opposition Svetlana Tikhanovskaya's ties to Roscrea, County Tipperary”. www.rte.ie. 
  9. ^ "In Belarus, 3 Women Unite to Fight Strongman Lukashenko". Moscow Times. 20 July 2020.
  10. ^ Bennetts, Marc (20. 7. 2020). Написано на Moscow. „Wife of jailed blogger steps up to fight Lukashenko of Belarus”. The Times. London. Приступљено 6. 8. 2020. 
  11. ^ а б Roth, Andrew; Auseyushkin, Yan (9. 8. 2020). Написано на Moscow and Minsk. „Opposition candidate comes out of hiding as Belarus votes”. The Guardian. London. Приступљено 9. 8. 2020. 
  12. ^ "'Female solidarity': In Belarus, three women unite to fight strongman Lukashenko" RTL. 17 July 2020.
  13. ^ "Belarus: Authorities threatening women political activists ahead of election", Amnesty International. 17 July 2020.
  14. ^ Max Seddon, Support surges for wife of jailed Belarus YouTuber fighting Lukashenko's grip, Financial Times (31 July 2020).
  15. ^ "Belarus presidential candidate sends her children abroad after threats". Reuters. 20 July 2020.
  16. ^ Karmanau, Yuras (19. 7. 2020). „Belarus rally for presidential challenger largest in years”. Associated Press. Приступљено 7. 8. 2020. 
  17. ^ "Newsday: The female politicians of Belarus taking on a male president who has been in power for more than two decades". BBC World Service. 22 July 2020.
  18. ^ Дашчынскі, Алесь. „"Можа прынесьці прысягу на вернасьць Канстытуцыі 1994 году". Ціханоўская абяцае новыя выбары. Ці законна гэта?”. Радыё Свабода (на језику: белоруски). 
  19. ^ "«У Лукашэнкі вельмі нізкі рэйтынг». Што Ціханоўская сказала ў сваім першым выступе на тэлевізіі." Radio Svaboda. 21 July 2020.
  20. ^ „Что предлагают в экономике альтернативные кандидаты в президенты: читаем предвыборные программы”. bel.biz. Приступљено 20. 8. 2020. 
  21. ^ "БСДП (Грамада) заклікала галасаваць за Ціханоўскую і адстойваць права на свабодныя выбары." Radio Svaboda. 23 July 2020.
  22. ^ "Статкевіч, Кавалькова, Хашчавацкі, АГП і БХД. Хто падтрымлівае Сьвятлану Ціханоўскую." Radio Svaboda. 22 July 2020.
  23. ^ Kennedy, Rachael (11. 8. 2020). „Belarus election: Sviatlana Tsikhanouskaya made 'independent' decision to flee to Lithuania”. Euronews. Приступљено 11. 8. 2020. 
  24. ^ „Belarus opposition leader 'had few options' - Lithuanian FM”. news.yahoo.com. 11. 8. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. 
  25. ^ „Тихановская в видеообращении объяснила отъезд из Белоруссии” (на језику: руски). Moscow: RIA Novosti. 11. 8. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. 
  26. ^ „Belarus election: Exiled leader calls weekend of 'peaceful rallies'. BBC News. 14. 8. 2020. Приступљено 15. 8. 2020. 
  27. ^ „Belarus opposition candidate declares victory | NHK WORLD-JAPAN News”. www3.nhk.or.jp. 14. 8. 2020. Архивирано из оригинала на датум 16. 08. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. 
  28. ^ „Тихановская готовится объявить себя победительницей выборов в Беларуси – пресс-секретарь”. Gordonua.com (на језику: руски). 16. 8. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. 
  29. ^ Grekowicz, Nikita (16. 8. 2020). „Łukaszence został już tylko Putin, Cichanouska wzywa do lokalnego przejmowania władzy”. OKO.press (на језику: пољски). Приступљено 20. 8. 2020. 
  30. ^ „NEXTA Live Translated to English | Svetlana Tikhanovskaya has written a new appeal to Belarusians”. t.me. 17. 8. 2020. Приступљено 20. 8. 2020. »"I am ready to take responsibility and act as a national leader during this period. In order for the country to calm down, it has entered a normal rhythm."« 
  31. ^ Euronews with DPA (17. 8. 2020). „Tsikhanouskaya says she can be 'national leader' as strikes sweep Belarus”. Euronews. Приступљено 17. 8. 2020. 
  32. ^ Teslova, Elena (17. 8. 2020). „Belarus: Opposition leader says 'ready to lead country'. Anadolu Agency. Приступљено 17. 8. 2020. 
  33. ^ Skvernelis, Saulius (20. 8. 2020). Написано на Vilnius. „Susitikau su Baltarusijos nacionaline... - Saulius Skvernelis | Facebook”. Facebook (на језику: литвански). Menlo Park, California. Приступљено 20. 8. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]