Светски океан
Светски океан, светско море или глобални океан међусобно је повезани систем океанских вода Земље који састоји се од већег дела хидросфере и који обухвата 361.132.000 km2 (139.434.000 sq mi) (70,8%) површине Земље, са укупном запремином од 1.332.000.000 km3 (320.000.000 cu mi).[1]
Подела[уреди | уреди извор]
Тихи океан[уреди | уреди извор]
Највећи површину светског океана заузима Тихи океан (Пацифик или велики океан). Он захвата 50% укупне површине светског океана и нешто више од половине његове запремине. Простире се од источних обала Азије, Малајског архипелага и Аустралије до западних обала Америка. Због кретања литосферних плоча, на дну Тихог океана јављају се дубоки ровови или бразде, посебно уз обале Азије. Уједно је и најдубљи океан светског мора.
Највеће дубине Тихог океана измерене су у дубоким рововима, од којих пет имају дубину већу од 10 000 m (Маријански ров, Тонга, Курилски, Јапански и Филипински ров). Највећа дубина измерена је у Маријанском рову и износи 11 034 m.
Атлантски океан[уреди | уреди извор]
Између континената Старог света, Европе и Африке на истоку и Новог света на западу, налази се други океан по површини, Атлантски океан, који обухвата 26% укупне површине светског океана. Пружа се правцем север-југ у облику слова S. Дуж средишње осе, на његовом дну, налази се подводно узвишење, настало померањем литосферних плоча.
Индијски океан[уреди | уреди извор]
Индијски океан обухвата 20% површине светског океана. Његове границе су: Африка на западу, Азија на северу (Индија), Малајски архипелаг и Аустралија на истоку и Антарктик на југу.
Северни ледени океан[уреди | уреди извор]
Северни ледени океан је најмањи океан по површини, заузима простор око Северног пола, односно 4% укупне површине светског океана. Ограничен је северним обалама Европе, Азије и Северне Америке.[2]
Јужни океан[уреди | уреди извор]
Према неким поделама издваја се и пети Јужни океан, који обухвата најјужније делове Тихог, Атлантског и Индијског океана.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „WHOI Calculates Volume and Depth of World’s Oceans”. Ocean Power Magazine. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 8. 3. 2018.
- ^ Ситарица Рада и Тадић Милутин 2016, стр. 8,9.
- ^ „Светско море”. Shtreber. Архивирано из оригинала 08. 03. 2018. г. Приступљено 11. 2. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Chekin, L. 2002. The world ocean in medieval cartography. Moscow: S. I. Vavilov Institute of the History of Science and Technology of the Russian Academy of Sciences; thesis for Museum of the World Ocean
- Ocean. The Columbia Encyclopedia, 6th ed. 2003. New York: Columbia University Press
- Danabasoglu, Gokhan; McWilliams, James C; & Gent, Peter R. 1994. The role of mesoscale tracer transports in the global ocean circulation. Science: vol. 264. (no. 5162). стр. 1123–1126.
- Levitus, Sydney; Antonov, John I; Boyer, Timothy P. and Stephens, Cathy. 2000. Warming of the world ocean: abstract, article. Science: vol. 287. (no. 5461). стр. 2225–2229.
- Spilhaus, Athelstan F. 1942. Maps of the whole world ocean. Geographical Review: vol. 32 (no. 3). стр. 431–5.
- UN Atlas of the Oceans:
 | Овај чланак везан за географију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |
