Средњо-источно-малајско-полинежански језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Средњо-источно-малајско-полинежански језици
Географска распрострањеностИсточна Индонезија и Океанија
Језичка класификацијаАустронежански језици
Подподела
ISO 639-5pqw
Глотологcent2237[1]
{{{mapalt}}}
  Средњо-малајско-полинежански језици

  Јужнохалмахерско-западноновогвинејски језици
(основна грана источно-малајско-полинежанских језика)
Основне гране океанских језика (океански језици су основна грана источно-малајско-полинежанских језика): Црне елипсе на северозападу Микронезије су палаучки и чаморски језик (нису део океанске гране језика, али географски припадају Океанији). Црни кругови унутар зелених су острвски папуански језици.

Средњо-источно-малајско-полинежански језици представљају основну грану малајско-полинежанских језика. Ова грана укључује преко 700 језика (Бласт 1993).[2] Средњо-источно-малајско-полинежанскa грана је широко прихваћена као подгрупа, иако је истакнут један број примедби којима се оспорава њена валидност као генетске подгрупе.[3][4]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Средњо-малајско-полинежански језици у употреби су на Малим Сундским и Молучким острвима Бандског мора, у области чије границе приближно одговарају границама индонежанских покрајина Источна Нуса Тенгара и Молуци, као и државе Источни Тимор, када се искључе папуански језици у употреби на Тимору и оближњим острвима, а укључе бимански језик у употреби на источној половини острва Сумбава у покрајини Западна Нуса Тенгара и бурујско-суланско-талиабојски језици, којима се говори на Сулским острвима на југозападу покрајине Северни Молуци. Најважнија острва ове области су Сумбава, Сумба, Флорес, Тимор, Буру и Серам. По бројности најзначајнији језици су бимански језик, мангарајски са западног Флореса, атонијски са западног Тимора и тетумски, који је званични језик Источног Тимора.

Источно-малајско-полинежански језици су у употреби на острвима у близини западне и северозападне обале Нове Гвинеје и у Океанији.

Основне гране[уреди | уреди извор]

Према првобитном предлогу, средњо-источно-малајско-полинежански језици се деле на средњо-малајско-полинежанске и источно-малајско-полинежанске језике. Међутим, за средњо-малајско-полинежанске језике важи мишљење да је то збирни назив, којим су обухваћене гране које не припадају источно-малајско-полинежанској подгрупи, и да они пре чине језички комплекс него јединствену подгрупу.

Средњо-малајско-полинежански језици можда чине језички комплекс. Они нису довољно проучени, али изгледа да не чине кохерентну групу. Многе од предложених одлика које одређује средњо-малајско-полинежанске језике не постоје на рубним деловима области у којима се говори овим језицима.

Источно-малајско-полинежански језици су у употреби од обала острва Халмахера до Океаније. Ова подгрупа је још увек контроверзна, јер је искључиво заснована на лексичким доказима, без заједничких фонолошких иновација.[3] На супрот томе, валидност две њене подргупе, јужнохалмахерско-западноновогвинејске и океанске, потврђују фонолошке и лексичке иновације, и опште су прихваћене као валидне подгрупе.

Критика[уреди | уреди извор]

Средњо-источно-малајско-полинежанске језике одбацују као валидну грану Донахју и Грајмс (2008).[5] Њихов је став да средњо-источно-малајско-полинежански језици чак не чине ни језички комплекс. Према њима, многе особине присутне у средњим или средњо-источним малајско-полинежанским језицима такође постоје у западно-малајско-полинежанским, па чак и у форможанским језицима.

Класификација[уреди | уреди извор]

Средњо-источно-малајско-полинежански језици:

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Central–Eastern Malayo-Polynesian”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Blust, Robert (1993). „Central and Central-Eastern Malayo-Polynesian”. Oceanic Linguistics. 32 (2): 241—293. JSTOR 3623195. doi:10.2307/3623195. 
  3. ^ а б Ross, Malcolm (2005), "Some current issues in Austronesian linguistics", in D.T. Tryon, ed., Comparative Austronesian Dictionary, 1, 45–120. Berlin: Mouton de Gruyter.
  4. ^ Donohue, M., & Grimes, C. (2008). Yet More on the Position of the Languages of Eastern Indonesia and East Timor. Oceanic Linguistics, 47(1), 114–158.
  5. ^ Donohue, Mark; Grimes, Charles E. (2008). „Yet More on the Position of the Languages of Eastern Indonesia and East Timor”. Oceanic Linguistics. 47 (1): 114—158. JSTOR 20172341.