Субдурални емпијем
Субдурални емпијем | |
---|---|
Апсцес који је довео до интракранијалног субдуралног емпијема као што се види на ЦТ | |
Специјалности | неурологија |
Субдурални емпием ( лат. емпиема субдурале ) јесте накупљање гнојног садржаја између можданих овојница мозга: дура матер и арахноидалне материје.[1][2]
Епидемиологија
[уреди | уреди извор]Фреквенција
[уреди | уреди извор]Субдурални емпијем чини 15-22% фокалних интракранијалних инфекција. Синуситис је најчешћи предиспонирајући фактор у развијеном свету. Међутим, упала средњег уха и мастоидитис су најчешћи предиспонирајући услови.[3]
Учесталост је слична на глобалном нивоу.[3]
Морталитет/морбидитет
[уреди | уреди извор]У ери пре антибиотика, стопа морталитета се приближила 100%; ово још увек може бити случај у земљама у развоју.
У развијеном свету, стопа морталитета се значајно побољшала: износи око 6–35% (варира у зависности од области и болница); међутим, око 55% пацијената има неуролошке дефиците у време отпуштања из болнице.[3]
Стопа морталитета је наставила да опада због ране дијагнозе и лечења, тачније локализације помоћу ЦТ скенирања главе, ране дренаже синуса и препознавања истакнуте улоге анаеробних патогена у болести.[3]
Висока инциденција морбидитета (неуролошких дефицита) приписује се кратком периоду праћења и ниској стопи морталитета. Болесници са теђким обликом болести који би умрли у прошлости сада преживљавају са дефицитима.[3]
Демографија везана за пол и узраст
[уреди | уреди извор]Субдурални емпијем је чешћи код мушкараца, који могу чинити до 80% случајева. Разлог за ову превласт је непознат. Једна теорија је да нормалан развој параназалних синуса код мушкараца доводи до анатомских разлика које их предиспонирају за понављајући синуситис.[3]
Субдурални емпијем се може јавити у било ком животном добу, али око две трећине пацијената је старости од 10 до 40 година.[3]
Етиологија и патогенеза
[уреди | уреди извор]Најчешће се јавља у 2. и 3. деценији живота као последица инфекција у пределу лица. Јавља се као компликација
- упале параназалних синуса у више од 50% случајева,[4]
- упале уха или повреде главе у око 30% случајева,
- запаљења мождане овојнице,[2]
- мастоидног процеса,[5]
- упале костију
- изазвана дисеминацијом инфекције хематогеним путем (у мање од 5% случајева).[6] Инфекција се најчешће шири венским системом, мада је могуће и пер континуитатем.[6]
Најчешћи етиолошки фактори инфекције су:[6]
- стрептококи (аеробни у 35%, анаеробни у 10%)
- стафилококус ауреус (у 10% случајева)
- аеробни грам-негативни бацили (у 10% случајева)
- стафилококус епидермидис (око 2% случајева)
Клинички слика
[уреди | уреди извор]Недавна историја (< 2 недеље) синуситиса,[7] упале средњег уха, мастоидитиса, менингитиса, операције лобање или трауме, операције синуса или плућне инфекције
У првом периоду болести, симптоми су неспецифични и обично су ограничени на два симптома:
- главобоља - u почетку је фокусна, а касније генерализована
- грозница - температура изнад 38 °C
У каснијем периоду се јављају се карактеристични симптоми за ову болест, као што су:
- мучнина и повраћање
- менингеални симптоми
- жаришни симптоми (тек при крају када се накупи већа количина гноја између можданица), конфузија, поспаност, ступор или кома
- Хемипареза или хемиплегија
- Замагљен вид (амблиопија)
- Потешкоће у говору (дисфазија)
Дијагноза
[уреди | уреди извор]Поуздана дијагноза се може поставити на основу карактеристичне слике компјутеризоване томографије или нуклеарне магнетне резонанце . Треба нагласити да у приближно 25% случајева ови тестови не показују промене на ЦНС- у. Тек поновљена магнетна резонанца након примене гадолинија повећава осетљивост ових тестова и на тај начин омогућава постављање тачне дијагнозе.
Терапија
[уреди | уреди извор]Дренажа емпијема је индикована када дебљина емпијема прелази 9 милиметара, мада о томе треба размишљати и када је лезија мања.[6]
Лечење укључује и три антибиотика који се примењују интравенозно у максималним дозама:[6]
- пеницилин Г (када је етиолошки фактор МРСА - ванкомицин),
- цефалоспорин треће генерације
- метронидазол .
Антибиотике треба користити 2–4 недеље након хируршког лечења и 6–8 недеља у случају конзервативног лечења.[6]
Примењују се симптоматско лечење (антиепилептички лекови и лекови против отока) и рехабилитација.[6]
Прогноза
[уреди | уреди извор]Што се болест касније дијагностикује, већи је ризик од трајних неуролошких дефицита ( епилепсија , пареза , афазија ) упркос излечењу емпијема.[6][4]
Стопа морталитета је приближно 40%.[6]
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Hendaus, Mohammed A. (2013-08-14). „Subdural Empyema in Children”. Global Journal of Health Science. 5 (6). ISSN 1916-9744. doi:10.5539/gjhs.v5n6p54.
- ^ а б Lilitwat, Weerapong; Balikai, Shilpa; Badheka, Aditya (2019). „A RARE CASE OF BILATERAL SUBDURAL EMPYEMA SECONDARY TO ESCHERICHIA COLI IN AN IMMUNOCOMPETENT INFANT”. Critical Care Medicine. 47: 318. ISSN 0090-3493. doi:10.1097/01.ccm.0000551427.89917.47.
- ^ а б в г д ђ е „Subdural Empyema: Epidemiology”. emedicine.medscape.com. 2022-10-28.
- ^ а б Holland, A. A.; Morriss, M.; Glasier, P. C.; Stavinoha, P. L. (2013-02-01). „Complicated Subdural Empyema in an Adolescent”. Archives of Clinical Neuropsychology (на језику: енглески). 28 (1): 81—91. ISSN 0887-6177. doi:10.1093/arclin/acs104.
- ^ Mirza, O.; Varadarajan, V.; Youshani, A. S.; Willatt, D. J. (2014-04-28). „Escherichia coli positive infratentorial subdural empyema secondary to mastoiditis and underlying cholesteatoma”. Case Reports (на језику: енглески). 2014 (apr28 2): bcr2014204498—bcr2014204498. ISSN 1757-790X. doi:10.1136/bcr-2014-204498.
- ^ а б в г д ђ е ж з Szczeklik, Andrzej; Gajewski, Piotr, ур. (2017). Interna Szczeklika 2017. Cholerzyn: Medycyna Praktyczna: Kraków: Polski Instytut Evidence Based Medicine. ISBN 978-83-7430-517-4.
- ^ Coulson, Alan S. (1999). „Temporary Pacing After Pneumonectomy”. Chest. 115 (4): 1214. ISSN 0012-3692. doi:10.1378/chest.115.4.1214.
Литерату
[уреди | уреди извор]- Dwarakanath S, Suri A, Mahapatra AK. Spontaneous subdural empyema in falciparum malaria: a case study. J Vector Borne Dis. 2004 Sep-Dec. 41(3-4):80-2.
- Foerster BR, Thurnher MM, Malani PN, Petrou M, Carets-Zumelzu F, Sundgren PC. Intracranial infections: clinical and imaging characteristics. Acta Radiologica. October 2007. 48(8):875-93.
- Hall WA, Truwit CL. The surgical management of infections involving the cerebrum. Neurosurgery. February 2008. 62 Supplement 2:519-30.
- Krauss WE, McCormick PC. Infections of the dural spaces. Neurosurg Clin N Am. 1992 Apr. 3(2):421-33.
- Mauser HW, Van Houwelingen HC, Tulleken CA. Factors affecting the outcome in subdural empyema. J Neurol Neurosurg Psychiatry. 1987 Sep. 50(9):1136-41.
- Migirov L, Eyal A, Kronenberg J. Intracranial complications following mastoidectomy. Pediatr Neurosurg. 2004 Sep-Oct. 40(5):226-9.
- Moorthy RK, Rajshekhar V. Intracranial Abscess. Neurosurg Focus. 2008. 24 (6):E3.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Класификација | |
---|---|
Спољашњи ресурси |
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |