Франческо Бандарин

С Википедије, слободне енциклопедије
Франческо Бандарин
Франческо Бандарин у Бангкоку, 2012
Лични подаци
Датум рођења(1950-12-26)26. децембар 1950. (73 год.)
Италија
ОбразовањеUniversità Iuav di Venezia, Универзитет Калифорније (Беркли)
Научни рад
ПољеАрхитектура

Франческо Бандарин (итал. Francesco Bandarin; рођен 26. децембра 1950) је италијански архитекта. Био је директор Унесковог центра за светску баштину од 2000. до 2010. године, а затим помоћник генералног директора Унеска за културу од 2010. до 2018. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дипломирао је архитектуру на Università Iuav у Венецији и магистрирао урбанизам на Универзитету Калифорније (Беркли). [1]

Као директор Центра за светску баштину, Франческо Бандарин је био одговоран за имплементацију Конвенције о заштити светске културне и природне баштине и у том циљу координирао је институционалне активности које се односе на упис локалитета на Листу светске баштине.

За то време, Центар је покренуо низ тематских програма (шуме, верски интереси, мале острвске државе у развоју, марина, градови и више) и омогућио стварање истраживачких и центара за обуку у Бахреину, Бразилу, Кини, Индији, Италији, Мексику и Јужној Африци.

За очување урбаног наслеђа у ширем смислу залагао се и Франческо Бандарин. Тај приступ је садржан у Препоруци о историјском урбаном пејзажу, коју је усвојила Генерална конференција Унеска 10. новембра 2011. године. Према том тексту, УНЕСКО сматра да, „како би се подржала заштита природног и културног наслеђа, акценат треба ставити на интеграцију стратегија очувања историјског урбаног подручја, управљања и планирања у процесе локалног развоја и урбаног планирања, као што је нпр., савремена архитектура и развој инфраструктуре, за које би примена пејзажног приступа помогла у одржавању урбаног идентитета”. [2]

Током његовог мандата као помоћника генералног директора, Сектор за културу УНЕСКО-а је предводио иницијативе које су помогле да се култура успостави као питање одрживости, сама по себи.

Ово је довело до усвајања Декларације из Хангџоуа: Стављање културе у срце политика одрживог развоја 17. маја 2013. [3]

Ова оријентација се такође налази у првом Унесковом Глобалном извештају о култури за одрживи урбани развој („Култура: урбана будућност“), објављеном 18. октобра 2016. током Треће конференције Уједињених нација о становању и одрживом урбаном развоју (Habitat III).[4]

Унеско и Светска туристичка организација потписали су 12. децембра 2017. Мускатску декларацију о туризму и култури: Подстицање одрживог развоја. Када се њиме правилно управља, туризам може бити „средство за промовисање међукултуралног дијалога, стварање могућности за запошљавање, сузбијање руралних миграција и неговање осећаја поноса међу заједницама домаћинима“. [5]

Франческо Бандарин се редовно појављује у медијима, кад год су културна добра угрожена. [6] [7] [8] [9] [10] [11] [12] [13] Он такође представља једно место светске баштине сваког месеца у Il Giornale dell'Arte. [14]

Године 2014. био је председник жирија Венецијанског бијенала архитектуре. [15] Током 2019. и 2020. године председавао је Светском судијском комисијом за Прик Версаиллес. [16] [17] [18]

Главне публикације[уреди | уреди извор]

  • Bandarin, Francesco; Oers, Ron van (2012). The Historic Urban Landscape: Managing Heritage in an Urban Century. Chichester: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-65574-0. 
  • Bandarin, Francesco; Oers, Ron van (2014). Reconnecting the City: The Historic Urban Landscape Approach and the Future of Urban Heritage. Chichester: John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-38398-8. 
  • Roders, Ana Pereira; Bandarin, Francesco (2019). Reshaping Urban Conservation: The Historic Urban Landscape Approach in Action. New York: Springer. ISBN 978-981-10-8887-2. 

Орден[уреди | уреди извор]

  • Велики официр Ордена за заслуге Републике Италије (2012) [19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ UNESCO website
  2. ^ „Recommendation on the Historic Urban Landscape, including a glossary of definitions”. unesco.org (на језику: енглески). 10. 11. 2011. Приступљено 25. 5. 2021. 
  3. ^ „Hangzhou International Congress "Culture: Key to Sustainable Development"”. unesco.org (на језику: енглески). 17. 5. 2013. Приступљено 25. 5. 2021. 
  4. ^ „Culture for Sustainable Urban Development”. unesco.org (на језику: енглески). 18. 10. 2016. Приступљено 25. 5. 2021. 
  5. ^ „UNESCO and UNWTO Sign Muscat Declaration on Tourism and Culture: Fostering Sustainable Development”. unesco.org (на језику: енглески). 12. 12. 2017. Приступљено 25. 5. 2021. 
  6. ^ „Looting of Libyan treasure highlights illicit antiquities trade”. CNN (на језику: енглески). 11. 11. 2011. Приступљено 25. 5. 2021. 
  7. ^ „Pompéi, patrimoine en péril ?”. Sciences et Avenir (на језику: француски). 1. 6. 2011. Приступљено 25. 5. 2021. 
  8. ^ „Auschwitz-Birkenau : la restauration programmée”. Le Monde (на језику: француски). 14. 2. 2011. Приступљено 25. 5. 2021. 
  9. ^ „What Does Unesco Recognition Mean, Exactly?”. The New York Times (на језику: енглески). 6. 1. 2012. Приступљено 25. 5. 2021. 
  10. ^ „Mausolées de Tombouctou : "Ce jugement qualifie le crime contre le patrimoine"”. Télérama (на језику: француски). 1. 10. 2016. Приступљено 25. 5. 2021. 
  11. ^ „Cuidar nuestro patrimonio arquitectónico”. La Prensa (на језику: шпански). 13. 9. 2017. Приступљено 25. 5. 2021. 
  12. ^ „Menaces contre les sites patrimoniaux iraniens: Donald Trump isolé”. Le Devoir (на језику: француски). 7. 1. 2020. Приступљено 25. 5. 2021. 
  13. ^ „L'après-COVID-19 : réinventer Venise et son tourisme destructeur”. Radio-Canada (на језику: француски). 11. 6. 2020. Приступљено 25. 5. 2021. 
  14. ^ „Francesco Bandarin”. ilgiornaledellarte.com. 
  15. ^ „Premi della Biennale Architettura 2014”. labiennale.org (на језику: италијански). 28. 11. 2017. Приступљено 26. 2. 2021. 
  16. ^ Prix Versailles website
  17. ^ „Winners of the 2020 Prix Versailles Announced”. ArchDaily (на језику: енглески). 21. 12. 2020. Приступљено 26. 2. 2021. 
  18. ^ „Stadi, stazioni, aeroporti: gli edifici più belli del 2020”. Corriere della Sera (на језику: италијански). 28. 12. 2020. Приступљено 26. 2. 2021. 
  19. ^ „Le onorificenze della Repubblica Italiana”. qurinale.it (на језику: италијански). Приступљено 25. 5. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франческо_Бандарин&oldid=27686538”