Пређи на садржај

Хелмут Цилк

С Википедије, слободне енциклопедије
Хелмут Цилк
Лични подаци
Датум рођења(1927-06-09)9. јун 1927.
Место рођењаБеч, Аустрија
Датум смрти24. октобар 2008.(2008-10-24) (81 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалдемократска партија Аустрије
10. септембар 1984. — 7. новембар 1994.
ПретходникЛеополд Грац
НаследникМихаел Хојпл

Хелмут Цилк (нем. Helmut Zilk; Беч, 9. јун 1927 – Беч, 24. октобар 2008) био је аустријски новинар и политичар у Социјалдемократској партији Аустрије. Био је градоначелник Беча између 1984. и 1994. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Хелмут Цилк је рођен као син чешког новинског службеника у 10. бечком округу Фаворитен.[1] Имао је веома добре односе са својим либералним оцем који се рано окренуо против националсоцијализма. Отац је забранио свом сину да приступи регрутима Вафен-СС, па је Хелмут био једини у свом разреду који то није урадио. На крају рата постао је члан „Слободне аустријске омладине“ придружене КПО и био је члан КПО од 10. априла 1945,[2] до напуштања 1946. године. У антологији из 1995. Цилк описује своја сећања на детињство и младост под насловом Случајно рођен у Бечу.[3]

Докторирао је 1951. године,[4] 1955. положио је наставни испит из педагогије и почео је да предаје на учитељској школи у Бечу. Исте године почиње да ради на Аустријској радио телевизији (ОРФ). 1967. Цилк је постављен за директора ОРФ-а. На овој функцији Цилк је започео школску телевизију, други телевизијски програм и емитовање аустријске телевизије ван граница Аустрије. 1974. почео је да ради у бечком дневном листу Ноје кронен цајтунг (нем. Neue Kronen Zeitung) на функцији омбудсмана.

Цилк је у политику ушао 1979. године. На позицији градоначелника Беча био је од 1984. до 1994. године. Био је три пута у браку, задњи брак био је са аустријском музичком звездом Дагмар Колер.[5]

Атентат на Цилка

[уреди | уреди извор]

У децембру 1993. Хелмут Цилк је тешко повређен када је отворио писмо бомбу коју је на његову адресу у Првом бечком округу послао Франц Фухс. Фухс је био огорчен због Цилкове благонаклоне политике према гастарбајтерима и другим досељеницима у Беч. Анимозитет Фухса према странцима у Аустрији је можда узрокован Фухсовом неуспелом љубавном везом са једном Југословенком из 1975. године, када је Фухс покушао самоубиство.[6]

Сарадник чехословачке тајне полиције

[уреди | уреди извор]

У октобру 1998. лист Зидојче Цајтунг оптужио је Хелмута Цилка да је сарађивао са чехословачком тајном полицијом (СтБ) током 1960-их. Он је негирао оптужбе. На основу овог текста, као и информација из архиве СтБ, Цилку је ускраћена планирана чешка медаља части. Аферу су навелико пропратили чешки и аустријски медији. Године 1998. канцеларија чешког председника је ослободила Цилка оптужби и председник Хавел му се лично извинио.[7]

У 2009. документи СтБ о Цилку су објављени. Ови документи бележе 58 сусрета између Цилка и агената тајне полиције током 1965–68. Цилк је давао информације о политичкој ситуацији у Аустрији и оцене појединих аустријских политичара; за то је плаћен новцем и робом као што је бохемско кристално стакло.[8] Након совјетске инвазије на Чехословачку (август 1968.) Ладислав Битман, један од чехословачких агената у контакту са Цилком, пребегао је на Запад и тада је изнео информације о Цилку. Неки чешки медији (као и стари документи СтБ) шпекулисали су да је наставак Цилкове политичке и новинарске каријере, упркос томе што је откривен, последица тога што га је нека друга агенција (претпоставља се ЦИА) регрутовала и подржавала.[9]

Трг у Првом бечком округу именован у част Хелмута Цилка, налази се иза Бечке опере и близу улаза у музеј Албертина.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Дана 14. фебруара 2006. Цилк је уградио пејсмејкер након појаве срчане аритмије. Био је и пацијент на дијализи. Преминуо од срчане инсуфицијенције 24. октобра 2008. у бечкој болници Вилхелминен, током лечења инфекције на нози која се развила у његовој кући за одмор у Португалији.

Његов ковчег је 8. новембра 2008. године, после седнице жалости у Градској кући Беча и јавне задушнице у Катедрали Светог Стефана, сахрањен у католичком гробу у Средишњем бечком гробљу (група 32 Ц, број 54 А).

Како је пренео Дер Шпигел, након Цилкове смрти, Вацлав Хавел се извинио што је ускратио Цилку високо државно признање: „Можда смо му понекад нанели неправду из незнања, но сада имамо више информација него раније", рекао је чешки песник и председник.[10]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Helmut Zilk”. ORF. 2012. Приступљено 22. 9. 2022. 
  2. ^ Mugrauer, Manfred (2020-04-05). Die Politik der KPÖ 1945–1955. Göttingen: V&R unipress. ISBN 978-3-8471-1126-9. 
  3. ^ Bei uns zu Hause Prominente erzählen von ihrer Kindheit. Florian Langenscheidt. Düsseldorf. 1995. ISBN 978-3-430-15945-6. OCLC 231647403. 
  4. ^ „Katalogzettel Österreichische Nationalbibliothek”. 
  5. ^ Heinrich, Mark (2008-10-24). „Ex-Vienna mayor targeted by letter bomb dies at 81”. Reuters. Приступљено 2008-10-26. 
  6. ^ „Europe: Letter Bombs May Have Racist, Right-Wing Roots”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  7. ^ [1] Briefly:Havel Apologizes on Spy Charge
  8. ^ „Photocopies of some StB documents about Helmut Zilk (23 pages)” (на језику: Czech). MF Dnes. Приступљено 2009-03-12. 
  9. ^ „Helmut Zilk may have worked for StB and CIA” (на језику: Czech). MF Dnes. 13. 3. 2009. Приступљено 2009-03-13. 
  10. ^ „Böhmisches Glas”. Der Spiegel (на језику: немачки). 2009-03-15. ISSN 2195-1349. Приступљено 2022-09-22. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Медији везани за чланак Хелмут Цилк на Викимедијиној остави
Политичке функције
Претходник:
Леополд Грац 		Градоначелник Беча
1984–1994 		Наследник:
Михаел Хојпл
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хелмут_Цилк&oldid=26207204”