Храм Свете Тројице (Београд)

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Храм Свете Тројице у Београду
Храм Святой Троицы (Белград).jpg
Данашњи изглед храма Свете Тројице
Опште информације
Место Београд Таковска 4.
ОпштинаСтари град
Држава Србија
Време настанка1924.
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
СедиштеБеоград
АдресаКалемегдан Горњи град 14 11000
Званични веб-сајт

Храм Свете тројице названа и Руска црква је храм Руске православне цркве. Подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе, који су након октобарске револуције побјегли од комуниста из Русије. Углавном су то били припадници виших слојева друштва.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Храм Свете Тројице изграђен је у златно доба изградње хришћанских верских објеката у Београду везано је за период између два светска рата (1918 — 1941) када је изграђено око двадесет храмова, који су, укључујући и овај на сасвим специфичан начин, изменили и унапредили визуелну слику Београда.[2]

Храм Свете Тројице је подигнут добровољним прилозима руске емиграције и београдског грађанства на простору источно од старе Цркве Светог Марка, 1924. године на плацу у Таковској 4. Изграђена је по пројекту арх. Валерија Сташевског, а освештена 22. октобра 1925. године.[3][4]

У темеље храма су положили грумен земље донесен из Русије, а у цркви је и гроб руског генерала Врангела, вође царистичних снага против бољшевика.

Црква поседује богату ризницу икона и застава императорске Русије, међу којима се једно време налазиле и војне заставе Наполеона и Турака, које су биле ратни плен руске војске. Ове заставе су 1944. враћене у Русију.[5]

У храму је сахрањен генерал Петар Николајевич Врангел, главнокомандујући руске белогардијске армије.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Храм Свете Тројице својим конструктивним склопом и декоративном естетиком изведена је са одликама типичним за руско сакрално градитељство.[6][7]

Живописна силуета храма, као и целокупно композиционо решење у простору подражава контекстуални приступ пројектовања поштујући затечени амбијент и обликујући силуету падине подно Цркве Светог Марка.[8]

Фрескодекорација

Израда фрескодекорације је дело чувеног зографа, барона Николе Мајендорфе, који је често сарађивао са руским архитектама у великим градитељским подухватима у бившој Краљевини Југославије.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Шал царевића Алексеја („Вечерње новости”, 20. јул 2016)
  2. ^ А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у архитектури (средина XIX – средина XX), Београд, 1997, 158–175.
  3. ^ М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у Београду, ГГБ, 45–46, Београд 1998–1999, 151–171
  4. ^ Група аутора, Водич кроз Београд, Београд 1930, 59.
  5. ^ Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Београд 1935, 49
  6. ^ Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 297
  7. ^ Сташевски Ђорђе у: Лексикон неимара, Београд 2008, 355.
  8. ^ S. G. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II, Beograd 2005, 1086

Спољашње везе[уреди | уреди извор]