Пређи на садржај

Храм Свете Тројице (Београд)

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Црква Свете Тројице (Пашино брдо).
Храм Свете Тројице у Београду
Данашњи изглед храма Свете Тројице
Опште информације
Место Београд Таковска 4.
ОпштинаПалилула
Држава Србија
Време настанка1924.
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Храм Свете Тројице (рус. церковь Святой Троицы) познат и као Руска црква је храм Руске православне цркве у Београду. Подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе који су након октобарске револуције побегли од комуниста из Русије. Углавном су то били припадници виших слојева друштва.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Храм Свете Тројице изграђен је у златно доба изградње хришћанских верских објеката у Београду везано је за период између два светска рата (1918 — 1941) када је изграђено око двадесет храмова, који су, укључујући и овај на сасвим специфичан начин, изменили и унапредили визуелну слику Београда.[2]

Храм Свете Тројице је подигнут добровољним прилозима руских исељеника и београдског грађанства на простору источно од старе Цркве Светог Марка, на плацу у Таковској 4. Службе су се раније одржавале у шатору (на другом месту се каже, у дашчари која је пре рата служила као капела[3]), а темељи новог храма су освећени 27. октобра 1924. У темељ је узидана повеља у којој је, на руском, стајало:[4]

У име Оца, Сина и Светога Духа, оснива се ова руска црква у част и славу Свете Тројице, за владавине благоверног и христољубивог Краља Срба, Хрвата и Словенаца Александра I, Њ. С. Патријарха српског Димитрија и Њ. С. Патријарха московског и све Русије Тихона, године од створења света седам хиљада четири стотине тридесет и друге, а од рођења Спаситељева хиљаду девет стотина двадесет и четврте, месеца октобра, у четрнаести дан.

Црква је освећена 4. јануара 1925.[5][6] Изграђена је по пројекту архитекте Валерија Сташевског, а освештена 22. октобра 1925. године.[7][8]

Касније током 1925. године, Ђурђина Пашић, Николина супруга, поклонила је звоно цркви поводом његовог оздрављења. Звоно, названо „Никола Пашић”, требало је бити подигнуто на Пашићеву славу Никољдан, међутим прота цркве светог Марка је то спречио. Како то новински чланак тврди, прота је првобитно дао дозволу Русима само за проширење дашчаре коју су користили, мислећи да је недозвољиво подизање нове цркве само „двадесет два метра” од старе. Међутим, Руси су почели подизати зидове, на много већем простору од дашчаре - објаснили су да је то потребно због зимских услова и да ће кров бити од дасака. Али, подигнута су кубета, и нова руска црква је била већа и лепша од тадашње старе цркве Светог Марка а Руси су сматрали да ће се „ускоро” вратити у Русију, па ће црква ионако остати Србима. Русима је приписано и прављење „комбинација” да формирају црквену порту у одговарајућој величини. С друге стране, министар вера Миша Трифуновић је био за подизање звона, Руси су тврдили да им је и патријарх дао усмено одобрење.[3] Звоно је ипак постављено 1926; за руску цркву је тада речено да „од свих београдских цркава једина... никад није празна”.[9]

У темеље храма су положили грумен земље донесен из Русије, а у цркви је и гроб руског генерала Врангела, вође царистичких снага против бољшевика.

Црква поседује богату ризницу икона и застава Руске царевине. Првобитно је било 164 заставе, најстарија је била из 1663.[10] Међу њима су се једно време налазиле и војне заставе Наполеона и Османлија, које су биле ратни плен руске војске.[11] Ове заставе су 1944. враћене у Русију.

У храму је сахрањен генерал Петар Николајевич Врангел, главнозаповедајући руске белогардијске армије, пренесен из Брисела 1929.

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Храм Свете Тројице својим конструктивним склопом и декоративном естетиком изведена је са одликама типичним за руско сакрално градитељство.[12][13]

Живописна силуета храма, као и целокупно композиционо решење у простору подражава контекстуални приступ пројектовања поштујући затечени амбијент и обликујући силуету падине подно Цркве Светог Марка.[14]

Фрескодекорација

Израда фрескодекорације је дело чувеног зографа, барона Николе Мајендорфе, који је често сарађивао са руским архитектама у великим градитељским подухватима у бившој Краљевини Југославије.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Шал царевића Алексеја („Вечерње новости”, 20. јул 2016)
  2. ^ А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у архитектури (средина XIX – средина XX), Београд, 1997, 158–175.
  3. ^ а б „Спор око звона”, Политика, 28. дец. 1925, стр. 5
  4. ^ "Политика", 30. окт. 1924, стр. 5
  5. ^ "Политика", 5. јан. 1925, стр. 4
  6. ^ Илустровани лист, 1925 бр. 2; стр. 5
  7. ^ М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у Београду, ГГБ, 45–46, Београд 1998–1999, 151–171
  8. ^ Група аутора, Водич кроз Београд, Београд 1930, 59.
  9. ^ „Чудотворно звоно”, Политика, 14. март 1926, стр. 5
  10. ^ „Старе руске заставе у Београду”, Политика, 24. септ. 1925, стр. 5
  11. ^ Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Београд 1935, 49
  12. ^ Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 297
  13. ^ Сташевски Ђорђе у: Лексикон неимара, Београд 2008, 355.
  14. ^ S. G. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II, Beograd 2005, 1086

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Храм_Свете_Тројице_(Београд)&oldid=30811797”