Хроматије Аквилејски

С Википедије, слободне енциклопедије

Хроматије (умро око 406. или 407.) - свети епископ аквилејски[1].

Свети Хроматије је рођен и одрастао у Аквилеји. Рано је остао без оца, а одгајали су га мајка и бројна браћа и сестре.

За свештеника је рукоположен 381. године и учествовао је на малом Аквилејском синоду који је организовао Амбросије Милански. После Валеријанове смрти 388. године, Хроматије је постао епископ Аквилеје[2].

Као теолог, подстицао је своје пријатеље да стварају научна дела. Амброзија је подстицао да пише егзегетска дела; Јероним му је посветио преводе и коментаре, које је написао на његов предлог (преводи Товитијиних, Соломонових књига, коментари Авакумовог пророчанства). Помогао је у финансирању Јеронимовог дела.

У огорченој свађи између Јеронима и Руфина око оригенизма, Хроматије је, одбацујући доктрине Оригена Александријског, покушао да склопи мир између завађених. Одржавао је црквено општење са Руфином и навео га да не одговара на последњи напад светог Јеронима, већ да се посвети новим књижевним делима, посебно преводу Црквене историје Јевсевија.

Хроматије се супротстављао аријанству са много ревности и искорењивао га у својој епархији. Дао је чврсту подршку светом Јовану Златоусту, архиепископу цариградском, када је био неправедно прогоњен, и писао у његову корист Хонорију, западном цару, који је послао ово писмо свом брату Аркадију. Ова интервенција се, међутим, показала као неуспешна.

Хроматије је био активан и као егзегет. До модерних времена било је познато да је он написао само седамнаест расправа о Јеванђељу по Матеју (15–17; I-VI, 24), поред лепе проповеди о Осам блаженстава (која се рачуна као осамнаеста расправа). Године 1969. истраживач Анри Лемарије открио је и објавио тридесет осам проповеди[3].

Био је један од најпознатијих свештеника тог времена и био је у активној преписци са својим савременицима: Светим Амвросијем Миланским, блаженим Јеронимом Стридонским и писцем Руфином из Аквилеје[4].

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Beauchesne -”. beauchesne.immanens.com. Приступљено 2023-10-04. 
  2. ^ „St. Chromatius”. faith.nd.edu. Приступљено 2023-10-04. 
  3. ^ Frend, W. H. C. (1971). „Joseph Lemarié, Henri Tardif: Chromace d'Aquilée, Sermons, Tome i (Sermons 1–17A). (Sources Chrétiens, 154.) Pp. 282. Paris: Éditions du Cerf, 1969. Paper, 39fr.”. The Classical Review. 21 (3): 454—455. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x0022146x. 
  4. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: St. Chromatius”. www.newadvent.org. Приступљено 2023-10-04.