Калвинизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Статуе Вилијама Фарела, Жана Калвина, Теодора Безе, и Џона Нокса у центру Међународног монументга реформације у Женеви, Швајцарска. Били су међу најутицајнијим теолозима који су помогли развоју реформисане традиције.

Калвинизам је теолошки систем и приступ хришћанском животу који наглашава владавину Бога над свим стварима[1]. Ова варијанта протестантизма је названа по француском реформатору Жану Калвину. Калвин је научавао апсолутну предестинацију по којој су једни предодређени за блаженство други за проклетство. Заједно с Мартином Лутером учио је да само вера спасава (sola fide) и није признавао црквену традицију као извор вере, него само свето Писмо (sola scriptura). Признавао је само две свете тајне (крштење и причест), тврдећи да Исус у еухаристији није реално него само духовно присутан. Калвин је своје идеје покушао да оствари уводећи у Женеви верску диктатуру.

Калвинисти су се отргли од римокатоличке цркве у 16. веку. Калвинисти се разликују од лутерана (још једне главне гране реформације) по питању стварног присуства Христа у евхаристији, теоријама богослужења, сврси и значењу крштења и примени Божјег закона за вернике, између осталог.[2][3] Термин калвинизам може бити вишезначан, јер је верска традиција коју он означава увек била разнолика, са широким спектром утицаја, а не са једним оснивачем; међутим, готово сви они су црпели много тога из списа Августина Хипонског написаних пар стотина година раније.[4] У контексту реформације, Улрих Цвингли је започео реформисану традицију 1519. године у граду Цириху. Његови следбеници су одмах означени као цвинглани, у складу са католичком праксом именовања јереси по њеном оснивачу. Врло брзо, Цвинглију су се придружили Мартин Букер, Волфганг Капито, Вилијам Фарел, Јоханес Еколампадиус и други ранореформаторски мислиоци.

Особа по којој је покрет назван, француски реформатор Жан Калвин, одрекао се римокатоличанства и прихватио протестантске погледе крајем 1520-их или почетком 1530-их, надограђујући почетне ставове Улриха Цвинглија и обликујући их у каснију реформаторску традицију. Покрет је први пут назван калвинизам по Жану Калвину током раних 1550-их од стране лутерана који су му се успротивили. Многи унутар ове традиције сматрају да је то нефовољно описан или неприкладан термин, и преферирали би да се уместо тога користи реч реформини.[5][6] Међу најзначајније реформисане теологе спадају Калвин, Цвингли, Мартин Букер, Вилијам Фарел, Хајнрих Булингер, Петер Мартир Вермигли, Теодор Беза и Џон Нокс. У двадесетом веку су били утицајни Абрахам Кујпер, Херман Бавинк, Б. Б. Варфилд, Ј. Грешам Махен, Карл Барт, Мартин Лојд-Џонс, Корнелијус Ван Тил, Гордон Кларк, Р. К. Спрол и Џ. И. Пакер. Међу савременим реформаторским теолозима су обухваћени Џон Макартур, Тимоти Џ. Келер, Дејвид Велс и Мајкл Хортон.

Реформатску традицију у великој мери представљају континенталне реформисане, презбитеријанске, евангеличке англиканске, конгрегационалистичке и реформисане баптистичке породице. Неколико форми црквене политике врши група реформисаних цркава, укључујући презбитеријанске, конгрегационистичке и неке епископске. Највеће реформисано удружење је Светска заједница реформисаних цркава са више од 100 милиона чланова у 211 деноминација широм света.[7][8] Постоје конзервативније реформисане федерације попут Светске реформисане стипендије и Међународне конференције реформисаних цркава, као и независне цркве.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Benjamin B. Warfield. „Calvinism”. Ур.: Johann Jakob Herzog; Philip Schaff; Albert Hauck. The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge. стр. 359. »[T]he fundamental principle of Calvinism ... lies in a profound apprehension of God in his majesty, with the inevitably accompanying poignant realization of the exact nature of the relation sustained to him by the creature as such, and particularly by the sinful creature.«  (језик: енглески)
  2. ^ Schaff, Philip. „Protestantism”. New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge. IX. стр. 297—299. 
  3. ^ Muller, Richard A. (2006). Dictionary of Latin and Greek Theological Terms: Drawn Principally from Protestant Scholastic Theology (1st изд.). Baker Book House. стр. 320—321. ISBN 978-0801020643. 
  4. ^ Hill, Graham. „Augustine's Influence on Calvin, Luther, and Zwingli”. The Global Church Project. Архивирано из оригинала на датум 17. 08. 2020. Приступљено 3. 12. 2019. 
  5. ^ Hägglund, Bengt (2007). Teologins Historia [History of Theology] (на језику: немачки). Translated by Gene J. Lund (Fourth Revised изд.). Saint Louis: Concordia Publishing House. 
  6. ^ Muller 2004, стр. 130.
  7. ^ „Theology and Communion”. Wcrc.ch. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2013. Приступљено 5. 12. 2013. 
  8. ^ „Member Churches”. Wcrc.ch. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2014. Приступљено 5. 12. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]