Пређи на садржај

Мукополисахаридоза тип I H

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хурлеров синдром)
Мукополисахаридоза тип I H
Молекул дерматан сулфата који се акумулирају у лизозомима пацијената са МПС I
СимптомиСимптоми су варијабилни, али могу укључивати: блаже пореемећаје у учењу, психијатријске проблеме, визуелне проблеме, скелетне деформације, синдром карпалног тунела, болест аортни залистка и/или апнеју током спавања.
Време појавеСимптоми се могу појавити до 5 године; дијагноза се обично поставља након 10 година
Узроцинедостатком ензима алфа-L-идуронидазе
Слична обољењаMPS I; Хантеров синдром; остале мукополисахаридозе
ЛечењеЗаменска терапија ензимима; хируршки
ПрогнозаСмрт се обично јавља пре 12 година (Hurler синдром/ тешки облик); Животни век може бити нормалан (Scheie синдром, одређена форма)
Фреквенција1 у 100.000[1]

Мукополисахаридозе тип I H (скраћено MPS тип I H) позната и као Хурлеров синдром је тежак облик мукополисахаридозе тип I болести из група наследних поремећаја узрокованих недостатком специфичних лизозомских ензима укључених у деградацију гликозаминогликанa (скраћено GAGs ) или мукополисахарида. Акумулација делимично деградираних продуката ГАГ-а изазива сметње у ћелији, ткиву и нарушава функције појединих органа.

Недостатак алфа-Л-идуронидазе може довести до широког спектра фенотипског ангажовања са три главна призната клиничка субјекта: Хурлеров синдром (MПС тип I H; 607014), Hurler-Scheie синдром (МПС I H-S; 607015), и Scheie синдром (MPS тип I S). Хурлеров и Scheie синдром представљају два различита фенотипа МПС тип I синдрома — на тежем (МПС I H) и лакшем (МПС тип I S) крају клиничког спектра, док је Hurler-Scheie синдром (MPS тип I S-H) трећи или интермедијерни облик у фенотипској експресији.[2]

Синоними

[уреди | уреди извор]

Мукополисахаридозе тип I (I H, I H-S, I S) — MPS I (I H, I H-S, I S) — Хурлеров синдром — Дефицијенција Алфа-L-индиронидазе — Hurler-Scheie синдром.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]

Најтежи облик мукополисахаридозе тип I, који укључује замагљивање рожњаче, абнормалности скелета и менталну ретардацију, добио је назив Хурлеров синдром по немачкој педријатрици Гертруди Хурлер, која је прва описала поремећај 1919. године.[4][5]

Године 1962, амерички лекар Harold Glendon Scheie (1909–1990), идентификово је блажу варијанту Хурлеровог синдрома, МПС тип IS која је по њему названа Scheie синдром.[6]

McKusick, V. A. и сар. (1972) предложили су да се Хурлеров синдром назове — мукополисахаридоза тип I H (скраћено МПС тип I H) а Scheie синдром — мукополисахаридоза тип I S (скраћено МПС тип I S).[2]

Године 1985. Рубичек и сар. приказали су пет пацијената са недостатком алфа-Л-идуронидазе и фенотипом који је атипичан за Хурлеров синдром и Scheie синдром. Међу разним могућим објашњењима за овај фенотип, они су прихватили тумачење која се заснива на постојању генетичких варијанти за неке од случајева, које су узроковане различитим мутацијама.[7]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Учесталост

Како недостају прецизнеи подаци за инциденцу мукополисахаридоза тип I H у САД, процењена инциденција је око 1 случај на 100.000 рођених.

Преваленца мукополисахаридозе тип I H у Енглеској и Велсу (од 1981. до 2003. године) износила је 1,07 случајева на 100.000 рођених.[8]

Морталитет / Морбидитет

Животни век болесника са мукополисахаридозом типа I H креће се од смрти у раном детињству код најтежих облика до оне у одраслеих особа са најблажом варијантом.

Раса

Мукополисахаридоза тип I H се наслеђује аутозомним рецесивним начином и погађа оба пола.

Етиологија

[уреди | уреди извор]

MPS тип I H је узрокован мутацијама у IDUA гену (4p16.3) што доводи до парцијалног недостатка ензима алфа-Л-идуронидазе и лизозомске акумулације дерматан сулфата и хепаран сулфата.[9]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Симптоми се најчешће јављају после 5 година, али су тако благи да се дијагноза често не узима у обзир све до 10 године или одрасле доби.

  • Пацијенти су скоро нормалне висине и не показују интелектуални недостатак.
  • Замућење рожњаче се одвија прогресивно и дифузно, обично после четврте године живота.
  • Глауком је чешћи него код Хурлеровог синдрома
  • Пацијенти су благо измењеног изглда лица, укључујући и велика уста са дебелим уснама.
  • Често је присутна ринореја и неуросензуални губитак слуха,
  • Зглобови су крути (због контрактура), и прате их благе промене скелета и синдром карпалног тунела.

У тежим облицима може се јавити:

  • болест аортног залистка,
  • компресија цервикалне кичмене мождине, изазвана инфилтрацијом гликозаминогликана у дури, што може довести до спастичне паресије, ако се не поправи неурохируршким интервенцијама.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Рана дијагноза је тешка због првих неспецифичних клиничких симптома, али је од суштинског значаја за хитно иницирање третмана.

Дијагноза се заснива на детекцији повећаног излучивања у мокраћи хепаран сулфата и дерматан сулфата и генетским тестовима. Тестирање са заснива на примени бојења метилен плавим и GAG електрофорези, и доказивању недостатка ензима у леукоцитима и фибробластима.[10]

Пошто је у мукополисахаридози тип I H- нападнута већина органа који су код деце у фази формирања, важно је пратити све потенцијалне компликације, најмање једном годишње након потврде дијагнозе. Ови прегледи треба да укључују неуролошку процену и процену функција очију, слуха, срца, плућа, скелета и зуба. Понекад су потребни рендгенски снимци или друге додатне дијагностичке методе за извођење ових контролних испитивања.

Пренатална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Пренатална дијагноза мукополисахаридоза тип I H, данас је могућа уз помоћу амниоцентезе и узорковања слоја ткива у ембриону (биопсијом хорионских ресица). Дијагноза мора бити потврђена пре 11 недеља гестације.

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички треба имати у виду следеће болести:

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечење се спроводи заменском ензимском терапијом - хуманом рекомбинантном алфа-L-идуронидазом уз супортивне мере зависно од врсте присутних симптома, или трансплантацијом коштане сржи Најбољи резултати терапије се постижу уколико је лечење започето рано, пре наступања иреверзибилних промена.[11]

Ензимска терапија

[уреди | уреди извор]

Ензимска заменска терапија се заснива на примени хумане рекомбинантне алфа-L-идуронидазе, у недељној инфузији, како би се осигурала одговарајућа количина ензима потребна организму за побољшање укупног квалитета живота.[12][13][14][15][16][17]

Тњеапија се показала ефикасном за побољшање фунција зглобова, функција плућа и побољшање општег здравља. Међутим, не треба очекивати да же заменска терапија ензима да смањењи ефекате поремећаја на очим и срчаним залистцима. Такође нема доказа да се акумулација МПС супстанце у мозгу спречава или смањује, јер ензим не прелази крвно-мождану баријеру. Студије су у току како би се утврдило да ли се акумулације у кичми могу спречити применом лека директним убризгавањем у кичмену течност. Међутим за то су потребне даље студије и дуже праћење за правилну процену ефикасности терапије ензимима директно у крвоток или кичмену течност.

Симптоматска терапија

[уреди | уреди извор]

Симптоматски и подржавајући третман може захтвати координиране напоре тима специјалиста:

  • Педијатра (неуролога), који процењују и лечи поремећаје нервног система),
  • Ортопдеда који дијагностикују и лече скелетне абнормалности
  • Педијатра (кардиолога), који дијагностикују и лече срчане абнормалности
  • Физиотерапеута и/или осталих здравствених радника који требају бити систематски и свеобухватно ангажовани у лечењу оболелог детета.
  • Медицинске генетске, чије јсаветодавнане услуге могу бити корисне за мајке и породицу.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Mucopolysaccharidoses Fact Sheet”. National Institute of Neurological Disorders and Stroke. 15. 11. 2017. Приступљено 25. 6. 2018. 
  2. ^ а б McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E (1972). . „Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses.”. Lancet. 299 (7758): 993—996. PMID 4112371. doi:10.1016/S0140-6736(72)91159-2. , .
  3. ^ „Synonyms: Mucopolysaccharidosis type I (IH, IH/S, IS); MPS I (IH, IH/S, IS), Alfa-L-iduronidase deficiency”. Архивирано из оригинала 26. 06. 2017. г. Приступљено 26. 06. 2018. The Swedish Information Centre for Rare Diseases, Publication date: 20.9.2012. Version: 1.1.
  4. ^ Hurler's syndrome на веб-сајту Who Named It (језик: енглески)
  5. ^ Hurler, G. (1919). . „Über einen Typ multipler Abartungen, vorwiegend am Skelettsystem”. Zeitschrift für Kinderheilkunde. Berlin. 24 (5–6): 220—234. doi:10.1007/BF02222956. 
  6. ^ Moore, David; Connock, Martin J.; Wraith, Ed; Lavery, Christine (2008-1). . „The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK”. Orphanet Journal of Rare Diseases. 3: 24. ISSN 1750-1172. PMC 2553763 Слободан приступ. PMID 18796143. doi:10.1186/1750-1172-3-24 Слободан приступ.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Roubicek, M.; Gehler, J.; Spranger, J. (март 1985). . „The clinical spectrum of alpha-L-iduronidase deficiency.”. The American Journal of Medical Genetics.. 20 (3): 471—81. PMID 3922223. doi:10.1002/ajmg.1320200308. 
  8. ^ Moore D, Connock MJ, Wraith E, Lavery C (септембар 2008). . „The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK.”. Orphanet J Rare Dis.. 3 (24): 24. PMC 2553763 Слободан приступ. PMID 18796143. doi:10.1186/1750-1172-3-24 Слободан приступ.  2008 Sep 16. 3:24.
  9. ^ Brooks, D. A., Harper, G. S., Gibson, G. L., Ashton, L. J., Taylor, J. A., McCourt, P. A. G., Freeman, C., Clements, P. R., Hoffman, J. W., Hopwood, J. J (1992). . „Hurler syndrome: a patient with abnormally high levels of alpha-L-iduronidase protein.”. Biochem. Med. Metab. Biol.. 47 (3): 211—220. PMID 1627351. doi:10.1016/0885-4505(92)90028-W. , .
  10. ^ „Syndrome de Scheie”. Orphanet, ORPHA:93474. Приступљено 26. 6. 2018. 
  11. ^ Muenzer J and Fisher A (2004). . „Advances in the Treatment of Mucopolysaccharidosis Type I”. New Engl J Med.. 350 (19): 1932—34. PMID 15128891. doi:10.1056/NEJMp048084.  .
  12. ^ Desnick, R. J. (2004). . „Enzyme replacement and enhancement therapies for lysosomal diseases”. J. Inherit Metab Dis.. 27 (3): 385—410. PMID 15190196. doi:10.1023/B:BOLI.0000031101.12838.c6. .
  13. ^ Wraith, J. E.; Clarke, L. A.; Beck, M.; et al. (2004). . „Enzyme replacement therapy for mucopolysaccharidosis I: a randomized, double-blinded, placebo-controlled, multinational study of recombinant human alpha-L-iduronidase (laronidase).”. J Pediatr.. 144 (5): 581—88. PMID 15126990. doi:10.1016/j.jpeds.2004.01.046. 
  14. ^ Malm, G.; Bondeson, M. L.; von Döbeln, U.; Månsson, J. E. (2002). . „Mucopolysaccharidoses. New therapeutic possibilities increase the need of early diagnosis”. Lakartidningen. 99 (16): 1804—9. PMID 12043480. 
  15. ^ Kakkis, E. D. (2002). . „Enzyme replacement therapy for the mucopolysaccharides storage disorders”. Expert Opin Investig Drugs. 11 (5): 675—85. PMID 11996648. doi:10.1517/13543784.11.5.675. .
  16. ^ Wraith JE (2001). . „Enzyme replacement therapy in mucopolysaccharidosis type I: progress and emerging difficulties.”. J Inherit Metab Dis.. 24 (2): 245—50. PMID 11405343. doi:10.1023/A:1010379320378. .
  17. ^ Kakkis ED; et al. (2001). . „Enzyme-replacement therapy in mucopolysaccharidosis I”. New England Journal of Medicine. 344 (3): 182—8. PMID 11172140. doi:10.1056/NEJM200101183440304.  .

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мукополисахаридоза_тип_I_H&oldid=30510427”