Holna kiselina

Holna kiselina
Nazivi
	IUPAC naziv (R)-4-((3R,5S,7R,8R,9S,10S,12S,13R,14S,17R)- 3,7,12-trihydroxy-10,13-dimethylhexadecahydro-1H- cyclopenta[a]phenanthren-17-yl)pentanoic acid
	Drugi nazivi 3α,7α,12α-trihydroxy-5β-cholanoic acid
Identifikacija
CAS broj	81-25-4 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChemSpider	192176 ;
ECHA InfoCard	100.001.217
E-brojevi	E1000 (dodatne hemikalije)
UNII	G1JO7801AE ;
	SMILES C[C@H](CCC(=O)O)[C@H]1CC[C@@H]2[C@@]1([C@H](C[C@H]3[C@H]2[C@@H](C[C@H]4[C@@]3(CC[C@H](C4)O)C)O)O)C; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	C24H40O5
Molarna masa	408,57 g/mol
Tačka topljenja	200-201°C
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Holna kiselina je žučna kiselina^[1]. Ona je bela kristalna supstanca nerastvorna u vodi (rastvorna je u alkoholu i sirćetnoj kiselini), sa tačkom topljenja od 200-201°C. Soli holne kiseline su holati. Holna kiselina, zajedno sa henodeoksiholnom kiselinom, je jedna od dve glavne žučne kiseline proizvedene u jetri, gde se sintetiše iz holesterola. Od dve glavne žučne kiseline, derivati holata sačinjavaju približno osamdeset procenata svih žučnih kiselina. Ti derivati se formiraju od holil-CoA, koji formira konjugate sa bilo glicinom, ili taurinom, dajući glikoholnu i tauroholnu kiselinu, respektivno.^[2]

Holna kiselina usporava holesterol-7-α-hidroksilazu (što je korak koji ograničava brzinu sinteze žučne kiseline), dok holesterol ima suprotni efekat. Iz tog razloga se henodeoksiholna kiselina, a ne holna kiselina, koristi u tretmanu kamena u žuči (usporavanje sinteze žučne kiseline bi u još većoj meri prezasitilo kamenje).^[3]^[4]

Holna i henodeoksiholna kiselina su najzastupljenije ljudske žučne kiseline. Neki drugi sisari sintetišu predominantno deoksiholnu kiselinu.^[5]

Reference

^ Smith, Colleen; Lieberman, Michael; Marks, Dawn B.; Marks, Allan D. (2007). Marks' essential medical biochemistry. Hagerstwon, MD: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-9340-7.
^ JY, Chiang (2009). „Bile acids: regulation of synthesis”. Journal of Lipid Research. 50 (10): 1955—66. PMC 2739756 . PMID 19346330. doi:10.1194/jlr.R900010-JLR200. Архивирано из оригинала 18. 12. 2019. г. Приступљено 02. 03. 2011.
^ Iser JH, Dowling H, Mok HY, Bell GD (1975). „Chenodeoxycholic acid treatment of gallstones. A follow-up report and analysis of factors influencing response to therapy”. The New England Journal of Medicine. 293 (8): 378—83. PMID 1152936. doi:10.1056/NEJM197508212930804.
^ Hofmann, Alan F.; Johnson L. Thistle; Klein, Peter D.; Patricia A. Szczepanik; Paulina Y. S. Yu (1978). „Chenotherapy for Gallstone Dissolution, II. Induced Changes in Bile Composition and Gallstone Response”. JAMA. 239 (12): 1138—1144. doi:10.1001/jama.1978.03280390034017.
^ Urich, Klaus (1994). Comparative animal biochemistry. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-57420-0.

Literatura

Urich, Klaus (1994). Comparative animal biochemistry. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-57420-0.
Smith, Colleen; Lieberman, Michael; Marks, Dawn B.; Marks, Allan D. (2007). Marks' essential medical biochemistry. Hagerstwon, MD: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-9340-7.

Spoljašnje veze

[isbn0-7817-9340-8-1] Smith, Colleen; Lieberman, Michael; Marks, Dawn B.; Marks, Allan D. (2007). Marks' essential medical biochemistry. Hagerstwon, MD: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-9340-7.

[pmid19346330-2] JY, Chiang (2009). „Bile acids: regulation of synthesis”. Journal of Lipid Research. 50 (10): 1955—66. PMC 2739756 . PMID 19346330. doi:10.1194/jlr.R900010-JLR200. Архивирано из оригинала 18. 12. 2019. г. Приступљено 02. 03. 2011.

[pmid1152936-3] Iser JH, Dowling H, Mok HY, Bell GD (1975). „Chenodeoxycholic acid treatment of gallstones. A follow-up report and analysis of factors influencing response to therapy”. The New England Journal of Medicine. 293 (8): 378—83. PMID 1152936. doi:10.1056/NEJM197508212930804.

[4] Hofmann, Alan F.; Johnson L. Thistle; Klein, Peter D.; Patricia A. Szczepanik; Paulina Y. S. Yu (1978). „Chenotherapy for Gallstone Dissolution, II. Induced Changes in Bile Composition and Gallstone Response”. JAMA. 239 (12): 1138—1144. doi:10.1001/jama.1978.03280390034017.

[isbn3-540-57420-4-5] Urich, Klaus (1994). Comparative animal biochemistry. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-57420-0.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]