Kompozicija C

С Википедије, слободне енциклопедије

Porodica Kompozicija C je familija srodnih plastičnih eksploziva koje su specificirali SAD, a koji se prvenstveno sastoje od RDX-a. Sve se može ručno oblikovati za upotrebu u rušenju i ručno upakovati u uređaje za punjenje. Varijante imaju različite proporcije i plastifikatore i uključuju kompoziciju C-2, kompoziciju C-3 i kompoziciju C-4. [1]

Kompozicija C je vrsta eksploziva koja se sastoji od dve glavne komponente: agensa za gorivo i oksidacionog sredstva. Ovaj tip eksploziva je veoma efikasan i često se koristi u vojnim, kao i industrijskim i u komercijalne svrhe. Kompozicija C je poznata po brzini detonacije i eksplozivnoj snazi. Detonaciju pokreće inicijator ili detonator koji pokreće lančanu reakciju u kojoj se brzo oslobađa velika količina energije. Ova energija se širi u obliku udara, toplote i pritiska, što može izazvati uništavanje okolnih materijala i struktura.

Kompozicija C ima širok spektar primena. U vojne svrhe može se koristiti kao punjenje za protivtenkovske projektile, mine, bombe i granate. Takođe se koristi u pirotehnici za vatromete, baklje i slične efekte. Industrijski se koristi za rudarstvo, rušenje objekata i slične svrhe gde je potrebna snažna eksplozija.

Važno je napomenuti da je Kompozicija C veoma eksplozivan materijal i stoga zahteva strogo rukovanje i skladištenje. Njegova upotreba podleže strogim pravilima i propisima kako bi se osigurala bezbednost tokom rukovanja i transporta.

Istorija[уреди | уреди извор]

Kompozicija C Eksploziv je razvijen tokom Prvog svetskog rata kao poboljšanje prethodnih vrsta eksploziva. Njegov razvoj se pripisuje poznatim britanskim hemičarom i fizičarom Frederick Augustus Abelom i njegovim saradnikom, hemičarom Džejms Djuar-om. Abel je već bio poznat po istraživanju u oblasti eksploziva i pirotehnike, dok je Djuar bio stručnjak za hemiju i tehnologiju. Njih dvoje su radili zajedno na pronalaženju boljih i efikasnijih eksploziva za vojnu upotrebu.

Kompozicija C je rezultat njihovih napora u kombinaciji sredstva za gorivo i oksidacione imovine u optimalnom odnosu. U ranijim vrstama eksploziva, poput crnih baruta, agent za gorivo i sredstvo za oksidaciju integrisani su u istu supstancu. Međutim, Abel i Devar su eksperimentisali sa odvajanjem ovih komponenti za postizanje boljih performansi. Agenti za gorivo koji se koriste u kompoziciji C bili su u prahu uglja, dok je kao sredstvo oksidacije koristio kalijum hlorat. Ovaj novi eksploziv pokazao se izuzetno efikasnim u poređenju sa tadašnjim eksplozivima. Imao je veću stabilnost, bržu detonaciju i jači snagu eksplozije.

Kompozicija C brzo je postala popularna i široko se koristila u vojnim operacijama tokom Prvog svetskog rata. Koristila se kao punjenje granata, mina, raketa i slično. Njegova snaga i pouzdanost učinili su je poželjnim izborom. Vremenom razvijene različite varijacije sastava C, uključujući promene u komponentinim omerima i dodavanje drugih hemijskih jedinjenja za poboljšanje performansi. Međutim, osnovni principi i komponente ostali su nepromenjeni.

Termin kompozicija se koristi za bilo koji eksplozivni materijal sastavljen od nekoliko sastojaka. Konkretno, 1940-ih je format „Kompozicija“ korišćen za različite kompozicije (relativno) novog eksplozivnog RDX-a, kao što je Kompozicija B i druge varijante.

Razvoj[уреди | уреди извор]

Originalni materijal dalje su razvili Britanci tokom Drugog svetskog rata i korišćen je u Gamon bombi. Standardizovan je kao Kompozicija C kada je uveden u američku službu. Ovaj materijal se sastojao od 88,3% RDX i plastifikatora i flegmatizatora na bazi mineralnog ulja. Patio je od relativno ograničenog opsega upotrebljivih temperatura i zamenjen je Kompozicijom C-2 oko 1943.

Sastav[уреди | уреди извор]

Kompozicija C-1[уреди | уреди извор]

Kompozicija C-1 je vrsta eksploziva koja se sastoji od mešavine sastojaka koje su osmišljene da generišu snažnu eksplozivnu reakciju. Uobičajeni sastav C-1 sastoji se od tri osnovna sastojka: RDX-a (ciklotimetiltrinitramin), TNT-a (Trinitrotoluen) i plastifikatora.

  1. RDX (ciklotrimetilentrinitramin): RDX je visoko eksplozivan sastojak koji se često koristi u vojnim eksplozivima. Stabilan je i ima veliku brzinu detonacije. RDX je čvrst beli kristalni prah koji je veoma osetljiv na šokove i trenje.
  2. TNT (Trinitrotoluen): TNT je još jedan eksplozivni sastojak koji se često koristi u eksplozivima. Ima stabilnu strukturu i nisku osetljivost na udarce i trenje. TNT se često koristi zbog svoje visoke eksplozije i relativne stabilnosti.
  3. Plastifikatori: plastifikatori se dodaju u C-1 sastav za poboljšanje plastičnosti i stabilnosti eksploziva. Plastifikatori mogu biti različite supstance, kao što su voskovi ili ulje, što pomažu u smanjenju osetljivosti na trenje, a takođe povećava i eksplozivnu fleksibilnost.

Takođe pored ovih osnovnih sastojaka Kompozicija C-1 još sadrži tetril, nitrocelulozu i mešavinu nitroaromatika proizvedenih tokom proizvodnje TNT-a (koji sadrži trinitrotoluen, dinitrotoluen i mononitrotoluen), i trag rastvarača.

Kombinacija ovih sastojaka u određenim omerima omogućava stvaranje C-1 eksploziva, koja ima visoku energetsku vrednost i stabilnost. Kompozicija C-1 se često koristi u vojne svrhe, kao što su eksploziv mehanizacije, ali se takođe mogu koristiti u drugim industriji i rudarstvu.

Kompozicija C-2[уреди | уреди извор]

Sastav C-2 je još jedna vrsta eksploziva koja se sastoji od specifičnih sastojaka koji omogućavaju stvaranje snažne eksplozivne reakcije. Kompozicija eksploziva C-2 može se razlikovati u zavisnosti od specifične namene i proizvođača, ali uobičajeni sastojci uključuju:

  1. RDX (ciklotimetiltrinitramin): RDX je snažan eksplozivni sastojak koji se koristi u mnogim eksplozivima. Ima veliku brzinu detonacije i stabilan je na širokom rasponu temperatura i uslova. RDX je kristalni prah belih boja i veoma je osetljiv na šokove i trenje.
  2. TNT (Trinitrotoluen): TNT je još jedan zajednički sastojak u sastavu C-2. Ima visoku detonaciju energije i relativno stabilnu strukturu. TNT se koristi kao dodatak RDX-u za poboljšanje energetske vrednosti eksploziva i kontroliše brzinu detonacije.
  3. Plastifikatori: Plastifikatori se dodaju kompoziciji C-2 za poboljšanje stabilnosti i fleksibilnosti eksploziva. Slično kao sastav C-1, plastifikatori mogu biti različite supstance, kao što su voskovi ili ulje koje smanjuju osetljivost na šokove i trenje.
  4. Dodatni sastojci: U zavisnosti od specifične namene, sastav C-2 takođe može da sadrži dodatne sastojke koji pružaju dodatne karakteristike eksploziva, kao što su stabilizatori, pojačivači ili inhibitori.

Generalno, C-2 sastav je usmeren na pružanje velike energetske vrednosti i eksplozivne stabilnosti. Koristi se u vojne svrhe, rudarstvo, razminiranje i druge aplikacije gde je potrebna snažna i pouzdana eksplozivna reakcija.

Kompozicija C-2 sadrži nešto manji udeo RDX-a, ali koristi eksplozivni plastifikator, koji sadrži tetril, nitrocelulozu i mešavinu nitroaromata proizvedenih tokom proizvodnje TNT-a (koji sadrži trinitrotoluen, dinitrotoluen i mononitrotoluen), i tragove rastvarača. Iako Kompozicija C-2 ima mnogo širi opseg radne temperature od Kompozicije C, ne može se čuvati na povišenim temperaturama. Shodno tome, zamenjen je oko 1944. godine kompozicijom C-3. [2]

Isto kao u sastavu C-1, važno je naglasiti da je proizvodnja i upotreba eksploziva strogo regulisane zakonima i propisima. Rad sa eksploziva treba da rade samo stručnjaci sa odgovarajućom obukom i pridržavanjem bezbednosnih smernica i propisa.

Karakteristike i upotreba[уреди | уреди извор]

Kompozicija C-3 je bila veoma slična kompoziciji C-1, ali je uklonila rastvarač i menjala tačne proporcije plastifikatora da bi se poboljšalo skladištenje na visokim temperaturama. To je žuti materijal nalik na kit. Ostao je u službi tokom Korejskog rata, ali je imao marginalnu plastičnost na veoma niskim temperaturama koje su se javljale u korejskim zimama, i bio je značajno toksičan, uključujući paru i apsorpciju kože. [2] Iako je Kompozicija C-3 imala mnogo širi opseg temperature za upotrebu od Kompozicije C, nije se mogla čuvati na povišenim temperaturama. Shodno tome, zamenjena je oko 1944. Kompozicijom C-4. Brzina detonacije je oko 7600 m/s (25.000 stopa u sekundi).

Sastav C-3 se sastoji od 77%–85% ciklonita (RDX) i 15%–23% gela napravljenog od tečnih nitro jedinjenja (npr. tečni DNT i mala količina NT) i nitroceluloze ili butil ftalata i nitroceluloze. [3]

Jedna od prvih prijavljenih i testiranih kompozicija C-3 bila je veoma slična ranijoj kompoziciji C-2 i sadržala je 77% RDX, 3% tetril, 4% TNT, 1% NC, 5% NT, i 10% DNT. [4] Poslednja dva jedinjenja (oni su veoma loši eksplozivi) su uljane tečnosti i plastifikuju smešu. Najvažnija kasnija inovacija C-3 uvela je neeksplozivni plastifikator butil ftalat umesto ove mešavine nitro jedinjenja. Ovo je smanjilo toksičnost uz povećanje koncentracije RDX-a i poboljšanje bezbednosti upotrebe i skladištenja. Takođe je otvorio put za početak proučavanja novih neeksplozivnih plastifikatora niske toksičnosti (estri dikarboksilne kiseline) i veziva (razgranati polimeri).

Pronalazak[уреди | уреди извор]

Istraživanja o zameni za C-2 započeta su pre 1950. godine, ali novi materijal, nova generacija Kompozicije C (broj četiri, C-4 ), nije počela proizvodnju sve do 1956. godine.

Svojstva[уреди | уреди извор]

Od 1960. smeša C-4 sadrži:

  • 90,0–91,0% ciklonita (eksplozivi RDX)
  • ~2,1% poliizobutilena (kratki lanac)
  • ~1,6% motornog ulja
  • ~5,3% di-(2-etilheksil) mnogo (dioktil sebakat), ponekad je delimično zamenjen sličnim jedinjenjima kao što je dioktil adipat.
  • manje od 0,6% vode
  • (mala količina markera ili mirisnog dodatka)

Manje je isparljiv od C-3 i ima manju tendenciju stvrdnjavanja na niskim temperaturama. Ima gustinu 1,48–1,60 g/ml, ne postaje tvrd čak ni na −55 °C (−67 °F) i ne izlučuje na +77 °C (171 °F). C4 ima brzinu detonacije od 8092 m/s (26550 ft/s) pri velikoj gustini i brzinu od 7550 m/s (24770 ft/s) pri maloj gustini 1,48 g/ml. Toliko je uspešan da ostaje u vojnoj službi do sada bez značajnijih promena.

Budući potencijal[уреди | уреди извор]

U budućnosti, Kompozicija C će i dalje zadržati svoju važnost u vojnim i komercijalnim primenama. Međutim, zahvaljujući tehnološkom razvoju, očekuju su nova poboljšanja u oblasti eksploziva. U tom smislu, moguće su nove verzije Kompozicija C, koje će omogućiti veću efikasnost, brže detonacije i smanjenu osetljivost na neželjene detonacije.

Istraživački napori bi se mogli takođe usredsrediti na razvoj eksploziva s manjim uticajem na životnu sredinu i na smanjenje negativnih efekata naše životne sredine.

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rudolf Meyer; Josef Köhler; Axel Homburg (2002). ExplosivesСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Wiley-VCH. стр. 63. ISBN 9783527302673. 
  2. ^ а б OARDEC (2005-11-23). „Unclassified Summary of Evidence for Administrative Review Board in the case of Nashir, Sa id Salih Sa id” (PDF). United States Department of Defense. стр. 7—9. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-12-01. г. Приступљено 2008-12-07. „The detainee was trained to use the Kalashnikov rifle, rocket propelled grenades, hand grenades , land mines, Composition-3 (C-3) and Composition-4 (C-4) explosives.” 
  3. ^ Urbanski Tadeusz (1985) [1984]. Chemistry and Technology of Explosives. Volumes I–IV (second изд.). Oxford: Pergamon. 
  4. ^ GlobalSecurity.org. „Explosives - Compositions”. „Composition-3 (C-3) and Composition-4 (C-4) explosives, Semtex.” 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kompozicija_C&oldid=26756939”