Мушмула
| Мушмула | |
|---|---|
| |
| Цвет мушмуле | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Rosales |
| Породица: | Rosaceae |
| Потплеме: | Malinae |
| Род: | Mespilus Bosc ex Spach |
| Врсте | |
Мушмула (Mespilus) је род скривеносеменица, дугогодишња дрвенаста биљка из фамилије ружа (Rosaceae), сродан глогу. Обухвата две врсте дрвенастих биљака. Плод касно дозрева и остаје јестив читаве зиме, чак иако није убран са дрвета. Цвета почетком маја, цветови су бели и крупни. Плод је сладак и укусан, али се не једе љуска, већ само садржина (која је кашаста). Семе је крупно.Биљка расте као жбун од 2 до 5 метара висине, а неке сорте расту и до 8 метара. Мушмула је воћка топлијих предела, али се успешно гаји и на хладнијем поднебљу и отпорнија је од осталог јагодичастог воћа.
Родност почиње треће или четврте године по сађењу, а пун род достиже након 20-е године садње.
Мушмула се гаји вековима уназад и потиче са Кавказа, одакле је распрострањена на Крим и северни Иран, а затим и у остале земље Средоземља. Може да се нађе и у топлијим деловима Северне Америке.[1] Назив мушмула или гола стражњица може се односити како на плод, тако и на дрво на које расте, Mespilus germanica - блиског рођака руже, дивље јабуке и дуње.
Штернова мушмула (Mespilus canescens), откривена у Северној Америци 1990, је према неким изворима хибрид (Crataemespilus × canescens) обичне мушмуле (Mespilus germanica) и једне или већег броја северноамеричких врста из рода глога.[2] За разлику од свих осталих воћних врста мушмула има најмање сорти, свега 40 до 50.
Мушмула је била врло популарно воће у средњовековној Европи, а први запис о постојању мушмуле датира из грчких списа из 7. века п.н.е., а распрострањена је у Европи захваљујући римљанима који су први донели воће на југ Француске и у Британију. У 800. години Карло Велики је мушмулу уврстио на листу обавезних биљака у броним краљевским вртовима након чега постаје цењено воће на дворовима, а касније и међу народом. Мушмула свој врхунац популарности достиже у 17. веку, када се у Енглеској нашироко садила и била уобичајена попут јабуке или крушке. Након тога из неутврђених разлога популарност почиње да опада, да би почетком 20. века још била општепозната, али знатко мање заступљена, да би касније скроз нестала из свести људи. У данашње време је немогуће наћи ово воће у слободној продаји на пијацама или у маркетима у Европи. На родном тлу мушмуле, на Кавказу, близу Каспијског језера мушмуле и даље могу да се нађу, а продаје се и у неким земљама Блиског истока. Као један од разлога опадања популарноси и одласка у заборав се често наводи ’дозревање’ које је потребно да би мушмула била јестива, као и време брања. Брала се у децембру, кад је већ хладно, а кад се убере плодови су морали да се чувају неколико недеља како би потамнели и омекшали, тачније кад би сам плод кренуо да трули, па је вероватно овај дугорочни процес утицао на нестајање овог воћа.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Кора -
Цвет и лист
