Николај Јежов
| Николај Јежов | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 1. мај 1895. | ||||||||||||
| Место рођења | Санкт Петербург, Руска Империја | ||||||||||||
| Датум смрти | 4. фебруар 1940. (44 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Москва, Руска СФСР, СССР | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Свесавезна комунистичка партија (бољшевика) | ||||||||||||
| |||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||
Николај Иванович Јежов (рус. Никола́й Иванович Ежо́в; Санкт Петербург, 1. мај 1895 — Москва, 4. фебруар 1940) био је совјетски политичар и обавештајац, најпознатији као директор НКВД, совјетске тајне полиције од 1936. до 1938. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Завршио је основну школу, након чега се даље није образовао. Од 1909. до 1915. радио је као кројачки помоћник и физички радник. Јежов за разлику од већине бољшевика није био јеврејског порекла, али је био ожењен пољском Јеврејком.[1] Након тога је служио у руској царској армији до маја 1917. године, када се придружио бољшевицима. Током грађанског рата био је борац Црвене армије. После рата је радио на разним партијским функцијама, а 1934. је постао члан Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика).[2]
Био је директор НКВД-а, совјетске тајне полиције од 1936. до 1938. године. Његов је мандат био обележен врхунцем Велике чистке, чији је био главни проводилац и при томе показао такву безобзирност да се тај период совјетске историје по њему назива јежовшчина. Упркос фанатичној оданости Стаљину, његова активност је попримила стихијски карактер у таквој мери да је и сам Стаљин закључио да од ње има више штете него користи.
Године 1938. је смењен, а следеће године, слично као и његов претходник Генрих Јагода, 1939. осуђен је за издају те погубљен 1940. године. Јежов, који је и због приватног живота обележеног развратом и садистичким испадима, створио репутацију једног од најомраженијих совјетских политичара, након тога је постао предметом једне од најпознатијих кампања damnatio memoriae, добивши међу историчарима уметности надимак „Нестали комесар“ и један од најпознатијих примера не-личности у аутократским и тоталитарним режимима.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Plocker, Sever. „Stalin's Jews”.
- ^ Nikolai Ivanovich Yezhov: Biographical Notes, Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Jansen & Petrov 2002, стр. 210.
Литература
[уреди | уреди извор]- Jansen, Marc; Petrov, Nikita (2002). Stalin's Loyal Executioner: People's Commissar Nikolai Ezhov, 1895-1940. Hoover Institution Press. стр. 210. ISBN 978-0-8179-2902-2.
