Pekinška opera

С Википедије, слободне енциклопедије

Pekinška opera
Etimologijaiz Pekinga, poštanska romanizacija Bejđina
Druga imenaBejđinska opera, Pekinška opera, Đing opera, Đingđu, Đingsi, Guođu
Stilističko porekloHuej opera, Kuenću, Ćinđang, Han opera
Tipični instrumenti

Pekinška opera (kineski: 京剧; pinjin: Jīngjù) najdominantnija je forma kineske opere koja kombinuje muziku, vokalno izvođenje, mimiku, ples i akrobatiku. Ona je nastala je u Pekingu, tokom sredine perioda dinastije Ćing (1636–1912), a postala je potpuno razvijena i prepoznatljiva sredinom 19. veka.[1] Ova forma je bila izuzetno popularna na Ćing dvoru i smatra se jednim od kulturnih bogatstava Kine.[2] Glavne izvođačke trupe su bazirane u Pekingu, Tjencinu i Šangaju.[3] Ova umetnička forma je takođe sačuvana na Tajvanu, gde je poznata i kao Guoju Guójù (kineski: 國劇; doslovno: "nationalna opera"). Ona se isto tako proširila se na druge regione kao što su Sjedinjene Države i Japan.[4]

Pekinška opera ima četiri glavna tipa uloge: šeng (gospodin), dan (žene), đing (grubi muškarci) i čou (klovnovi). Izvođačke trupe često imaju po nekoliko glumaca od svakog tipa, kao i brojne sekundarne i tercijarne izvođače. Izvođači su sa svojim složenim i živopisnim kostimima jedina fokusna tačka na karakteristično uglavnom praznoj sceni pekinške opere. Oni koriste veštine govora, pesme, plesa i borbe u pokretima koji su simbolički i sugestivni, a ne realni. Pre svega, veština izvođača se ocenjuje se prema lepoti njihovih pokreta. Izvođači se takođe pridržavaju različitih stilskih konvencija koje pomažu publici da navigira u planu produkcije.[5] Slojevi značenja unutar svakog pokreta moraju se izražavati u koraku sa muzikom. Muzika pekinške opere može se podeliti na stilove kipi xīpí (西皮) i èrhuáng (二黄). Melodije uključuju arije, fiksno podešene melodije i obrasce udaraljki.[6] Repertoar pekinške opere obuhvata preko 1.400 dela koja su zasnovana na kineskoj istoriji, folkloru i, sve više, savremenom životu.[7]

Tradicionalna pekinška opera proglašena je „feudalističkom” i „buržoaskom” tokom Kulturne revolucije (1966–1976) i zamenjena je revolucionarnim operama kao sredstvom propagande i indoktrinacije.[8] Nakon Kulturne revolucije, ove transformacije su u velikoj meri poništene. Poslednjih godina pekinška opera pokušala je brojne reforme kao odgovor na opadajući obim publike. Ove reforme, koje uključuju poboljšanje kvaliteta performansi, prilagođavanje novih elemenata izvođenja i izvođenje novih i originalnih predstava, naišle su na mešoviti uspeh.

Etimologija[уреди | уреди извор]

„Pekinška opera” je naziv umetničke forme. Ovaj termin je ušao u Oksfordski engleski rečnik 1953. godine.[9] „Bejđinška opera”" je noviji ekvivalent imena.

U Kini je ova umetnička forma bila poznata pod mnogim imenima u različitim vremenima i na raznim mestima. Najranije kinesko ime, Pihuang, bilo je kombinacija sipi i erhuang melodija. Kako je rasla popularnost, njeno ime je postalo Đingđu ili Đingsi, što je odražavalo njen početak u glavnom gradu (kineski: 京; pinjin: Jīng). Od 1927. do 1949. godine, kada je Peking bio poznat pod nazivom Bejping, Pekinška opera bila je poznata pod nazivom Pingsi ili Pingđu kako bi odražavala ovu promenu. Konačno, uspostavljanjem Narodne Republike Kine 1949. godine ime prestonice je vraćeno u Peking, a formalno ime ovog pozorišta u kontinentalnoj Kini uspostavljeno je kao Đingđu. Tajvansko ime za ovu vrstu opere, Guođu ili „nacionalna drama”, odražava sporove oko istinskog sedišta kineske vlade.[10]

Istorija[уреди | уреди извор]

Poreklo[уреди | уреди извор]

Lik Sun Vukong u pekinškoj operi Putovanje na Zapad

Pekinška opera je rođena kada su Četiri velike Anhui trupe donele Hui operu, ili ono što se danas zove Huiju, 1790. godine u Peking, za osamdeseti rođendan cara Ćenlonga[11] 25. septembra.[12] To je prvobitno je bilo postavljeno za dvor i tek je kasnije bilo dostupno javnosti. Godine 1828, nekoliko poznatih Hubei trupa stiglo je u Peking i nastupilo zajedno sa trupama Anhuija. Kombinacija je postepeno formirala melodije pekinške opere. Generalno se smatra da je pekinška opera u potpunosti formirana do 1845. godine.[1] Iako se zove pekinška opera (pekinški pozorišni stil), njeno poreklo je u širim oblastima glavnog grada provincije Anhui (Grad Anking), uključujući južni Anhui i istočni Hubei, koji dele sličan dijalekt sjađangskog mandarinskog (donji Jangce). Dve glavne melodije pekinške opere, Xipi i Erhuang, izvedene su iz Han opere nakon otprilike 1750. Melodija pekinške opere je izuzetno slična melodiji Han opere, stoga je Han opera nadaleko poznata kao Majka pekinške opere.[13] Xipi doslovno znači „lutkarska predstava“, misleći na lutkarsku predstavu koja je nastala u provinciji Šensi. Kineske lutkarske predstave uvek uključuju pevanje. Veliki deo dijaloga se takođe odvija u arhaičnom obliku mandarinskog kineskog, kojem su najbliži džongjuanski mandarinski dijalekti Henana i Šanksija. Ovaj oblik mandarinskog je zabeležen u knjizi Zhongyuan Yinyun. Takođe je apsorbovao muziku iz drugih opera i lokalnih Džili muzičkih oblika. Neki naučnici veruju da je Xipi muzička forma izvedena iz istorijskog Ćinćanga, dok su mnoge konvencije o inscenaciji, elementima izvođenja i estetskim principima zadržane iz Kuenću, formi koja joj je prethodila kao dvorska umetnost.[13][14][15]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Goldstein 2007, p. 3.
  2. ^ Mackerras 1976, pp. 473–501.
  3. ^ Wichmann 1990, pp. 146–178.
  4. ^ Rao 2000, pp. 135–162.
  5. ^ Wichmann 1991, p. 360.
  6. ^ Guy 1990, pp. 254–259
  7. ^ Wichmann 1991, pp. 12–16.
  8. ^ Lu, Xing (2004). Rhetoric of the Chinese Cultural Revolution. University of South California Press. стр. 143—150. 
  9. ^ Oxford English Dictionary, 2nd edition, 1989.
  10. ^ Guy 1995, pp. 85–103.
  11. ^ Xu 2012, page 15.
  12. ^ Mark C. Elliott (2009). Emperor Qianlong: Son of Heaven, Man of the World. Longman Publishing Group. стр. 3. ISBN 978-0-321-08444-6. 
  13. ^ а б Huang 1989, pages 152–195
  14. ^ Charles Wilson; Hans Frankel (2006). „What is Kunqu Theatre?”. Wintergreen Kunqu Society. Архивирано из оригинала (Web) 2011-06-15. г. Приступљено 2007-04-04. 
  15. ^ Goldstein 2007, page 2.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Pekinška opera na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pekinška_opera&oldid=27676157”