Pesma o Nibelunzima

Prva strana iz rukopisa C (oko 1230. godine)

Pesma o Nibelunzima (nem. Nibelungenlied (Der Nibelunge nôt)) je epska pesma napisana oko 1200. godine na srednjem visokonemačkom. Njen anonimni pesnik je verovatno bio iz regiona Pasau. Pesma o Nibelunzima je zasnovana na usmenoj tradiciji koja ima svoje poreklo u istorijskim događajima i ličnostima iz 5. i 6. veka i koja se proširila na gotovo celo nemačko govorno područje. Paralele sa nemačkom pesmom iz Skandinavije nalaze se posebno u junačkim baladama Poetska eda i u Velsungovoj sagi.

Pesma je podeljena na dva dela: u prvom delu Zigfrid dolazi kod Vormsa da bi dobio ruku burgundske princeze Krimhilde od njenog brata kralja Guntera. Gunter pristaje da dozvoli Zigfridu da se oženi Krimhildom ako mu pomogne da stekne kraljicu-ratnicu Brunhildu za svoju ženu. Zigfrid to učini i oženi se Krimhildom; međutim, Brunhilda i Krimhilda postaju suparnice, što dovodi na kraju do Zigfridovog ubistva od strane burgundskog vazala Hagena sa Gunterovim učešćem. U drugom delu, udovica Krimhilda je udata za Ecela, kralja Huna. Ona kasnije poziva svog brata i njegov dvor da posete Ecelovo kraljevstvo nameravajući da ubije Hagena. Njena osveta rezultira smrću svih Burgundijaca koji su došli na Ecelov dvor, kao i uništenjem hunskog kraljevstva i smrću same Krimhilde.

Pesma o Nibelunzima je bila prvi herojski ep koji je napisan u Nemačkoj, što je pomoglo da se pronađe širi žanr pisane herojske poezije. Postoje indikacije da je ova tragična pesma uznemirila srednjovekovnu publiku, a vrlo rano je napisan nastavak, nem. Nibelungenklage, što je tragediju učinilo manje konačnom. Ova poema je pala u zaborav posle oko 1500. godine, ali je ponovo otkrivena 1755. godine. Pod nazivom „Nemačka Ilijada”, Pesma o Nibelunzima je započela novi život kao nemački nacionalni ep. Poema je bila prilagođena nacionalističkim svrhama i intenzivno se koristila u antidemokratskoj, reakcionarnoj i nacionalsocijalističkoj propagandi pre i za vreme Drugog svetskog rata. Danas je njena zaostavština najvidljivija u operskom ciklusu Riharda Vagnera, Prsten Nibelunga, koji se, međutim, uglavnom zasniva na staronordijskim izvorima. Tri glavna rukopisa Pesme o Nibelunzima su 2009. godine upisana u Uneskov Registar svetske baštine u znak priznanja njihovog istorijskog značaja. Nazvani su „jednim od najimpresivnijih i svakako najsnažnijih nemačkih epova srednjeg veka”.

Pesmu o Nibelunzima je na srpski jezik prvi preveo Dragutin Kostić 1943. godine; međutim, ovaj prevod objavila je tek Srpska književna zadruga 2010. godine. Prvi objavljeni prevod bio je onaj u slobodnom stihu Ivana Pudića iz 1973. godine, takođe u izdanju Srpske književne zadruge.

Izvori rukopisa

Fragment Pesme o Nibelunzima, Berlin, SB, Fragm. 44

Pesma je u svojim različitim pisanim formama bila izgubljena do kraja 16. veka, ali su rukopisi još iz 13. veka ponovo otkriveni tokom 18. veka. Postoji trideset sedam poznatih rukopisa Pesme o Nibelunzima i njene varijantne verzije. Jedanaest od ovih rukopisa su praktično kompletni. Smatra se da je najstarija verzija sačuvana u rukopisu „B”. Dvadeset i četiri rukopisa su u različitim fragmentarnim stanjima dovršenosti, uključujući jednu verziju na holandskom (manuscript 'T').

Sinopsis

Prvi deo

Princeza Krimhilda odrasta u prelepu ženu u Vormsu, prestonici burgundskog kraljevstva, pod zaštitom svoje braće Guntera, Gernota i Gizelera. Jednom prilikom sanja san koji nagoveštava propast: u njemu odgaja sokola koga ubijaju dva orla. Njena majka objašnjava da to znači da će voleti muškarca koji će biti ubijen; zbog toga, Krimhilda se zaklinje da će ostati neudata.

U isto vreme, mladi Zigfrid stiče svoje viteško obrazovanje u Nizozemskoj; biva proglašen vitezom i odlučuje da krene u Vorms kako bi zaprosio Krimhildinu ruku. Priča o tome kako je Zigfrid ubio aždaju, osvojio ogromno blago, a zatim se okupao u aždajinoj krvi i tako stekao neprobojnu kožu, ispričana je od strane Hagena, jednog od Gunterovih vazala, kada Burgundi ugledaju Zigfrida kako se približava. Zigfrid provodi godinu dana u Vormsu a da ne vidi Krimhildu, pre nego što pomogne Gunteru u borbi protiv napada Saksonaca i Danaca. Zbog svoje hrabrosti u boju, konačno mu je dozvoljeno da vidi Krimhildu.

„Gunterova bračna noć” (Johan Hajnrih Fisli, 1807)

Gunter odlučuje da želi da uzme islandsku kraljicu Brunhildu za ženu. Međutim, Brunhilda je natprirodno snažna i izaziva one koji traže njenu ruku na razna ratnička i telesna nadmetanja, pri čemu gubitnike ubija. Zbog toga Gunter želi Zigfridovu pomoć; Zigfrid mu kaže da ne bi trebalo da se ženi Brunhildom, ali Gunter ipak uspeva da ga ubedi obećanjem da će mu, zauzvrat, dozvoliti da se oženi Krimhildom.

Po dolasku na Island, Zigfrid se predstavlja kao Gunterov vazal i koristi svoj čarobni plašt nevidljivosti kako bi tajno pomogao Gunteru da pobedi u svim nadmetanjima, pa Brunhilda pristaje da pođe u Vorms i uda se za Guntera. Po povratku, Zigfrid prosi Krimhildu; to razgnevi Brunhildu, jer ona veruje da je Zigfrid samo vazal, dok je Krimhilda kraljeva kći. Kada Gunter ne objasni zašto je dopustio da se jedan vazal oženi njegovom sestrom, Brunhilda odbija da provede bračnu noć s njim i umesto toga ga veže i okači o kuku. Sledeće noći Gunter moli Zigfrida da, koristeći plašt nevidljivosti, savlada Brunhildu u rvanju; Zigfrid uzima Brunhildin pojas i prsten kao trofeje, a zatim dopušta Gunteru da joj uzme nevinost, čime ona gubi svoju snagu.

Nakon venčanja, Zigfrid i Krimhilda odlaze u Nizozemsku. Pre toga, Krimhilda želi da zatraži svoj deo nasledstva od braće, ali je Zigfrid savetuje da to ne čini. Krimhilda želi da povede Hagena sa sobom, ali on to odbija. Prolaze mnoge godine. U Nizozemskoj, Zigfrid i Krimhilda bivaju krunisani; oba bračna para dobijaju po jednog sina.

Brunhilda je nezadovoljna što Zigfrid, za koga i dalje veruje da je Gunterov vazal, nikada ne dolazi da plati danak. Ona ubeđuje Guntera da pozove Zigfrida i Krimhildu u Vorms na gozbu. Međutim, ona i Krimhilda ubrzo započinju raspravu o tome čiji muž ima viši položaj. Sukob dostiže vrhunac kada Krimhilda i Brunhilda u isto vreme stignu pred katedralu; ona višeg ranga treba prva da uđe. Brunhilda tvrdi da je Zigfrid vazal, nakon čega Krimhilda izjavljuje da je Zigfrid, a ne Gunter, oduzeo Brunhildi nevinost, pokazujući prsten i pojas kao dokaz. Zigfrid i Gunter to potom poriču, ali Brunhilda ostaje duboko uvređena. Hagen savetuje Guntera da Zigfrid mora da bude ubijen.

„Zigfridova smrt”; Pesma o Nibelunzima, rukopis K.

Hagen odlazi kod Krimhilde i govori joj da se sprema novi rat protiv Saksonaca; želi da zna gde je Zigfrid ranjiv kako bi mogao da ga zaštiti. Krimhilda mu otkriva da je u pitanju mesto između Zigfridovih lopatica gde je list pao kada se junak kupao u aždajinoj krvi i time sprečio da njegova koža na tom mestu postane neprobojna. Međutim, umesto u rat, Gunter poziva Zigfrida na lov. Kad se Zigfrid nadvio nad izvorom da pije vodu, Hagen ga probada kopljem u leđa, ubijajući ga. Njegovo telo je potom postavljeno ispred Krimhildinih vrata. Krimhilda odmah posumnja na Guntera i Hagena, a njene sumnje se potvrđuju kada Zigfridov leš počne da krvari u prisustvu Hagena. Zigfrid je sahranjen, a Krimhilda odlučuje da ostane u Vormsu, zvanično se mireći sa Hagenom i svojim braćom, iako ostaje u žalosti. Hagen joj oduzima Zigfridovo blago. Krimhilda ostaje neudata narednih 13 godina.

Drugi deo

Posle smrti svoje prve žene, Helhe, Ecel, kralj Huna, odlučuje da zaprosi Krimhildu. Svi Burgundi osim Hagena podržavaju taj brak. Krimhilda pristaje tek nakon što Ecelov izaslanik, Rideger, grof-krajišnik od Behelara, lično njoj položi zakletvu vernosti i kada shvati da može iskoristiti Hune kako bi se osvetila Zigfridovim ubicama. Pre polaska zahteva Zigfridovo blago, ali Hagen odbija da joj ga preda. Posle sedam godina braka sa Ecelom, Krimhilda mu rađa sina Ortliba, a nakon trinaest godina uspeva da ubedi Ecelа da pozove njenu braću i Hagena na gozbu. U Vormsu, Hagen savetuje kralja da ne putuje na Ecelov dvor, ali Gunter i njegova braća veruju da se Krimhilda pomirila s njima i odlučuju da krenu. Ipak, poslušaju Hagenov savet da putuju sa vojskom.

Polazak Burgunda, koji se sada sve češće nazivaju Nibelunzima, prate razni zli predznaci, ali ih Hagen sve odbacuje. Kada Burgundi treba da pređu Dunav u Bavarskoj, Hagen nailazi na tri nimfe koje mu proriču da će se sa Ecelovog dvora vratiti jedino kraljev kapelan. Da bi dokazao da je proročanstvo lažno, Hagen baca kapelana sa skele, ali ovaj dopliva do obale i vraća se u Vorms. Hagen potom uništava skelu čim se iskrcaju, kako bi pokazao da se ne mogu vratiti. Kada Bavari napadnu Burgunde da bi osvetili svog skeledžiju, koga je Hagen ubio, Hagen preuzima komandu nad odbranom i pobeđuje ih. Burgundi zatim stižu u Ecelovo kraljevstvo i u gradu Behelaru ih dočekuje grof Rideger; na Hagenov predlog, Rideger veri svoju ćerku za Gizelera i daruje Gernotu mač, a Hagenu štit.

Kada Burgundi stignu na Ecelov dvor, Ditrih od Berna ih upozorava da ih Krimhilda mrzi. Krimhilda pozdravlja poljupcem samo Gizelera i pita Hagena da li je doneo ono što joj je oduzeo; kasnije mu prilazi noseći krunu i u pratnji mnogih naoružanih ljudi. Hagen odbija da ustane pred Krimhildom i polaže Zigfridov mač preko njenih kolena; iako ga prepoznaju, Hunima koji su je pratili ipak ponestaje hrabrosti da napadnu Hagena. Ecel, u međuvremenu, ne sluti ništa o tim događajima i srdačno dočekuje svoje goste.

Hagen savetuje Burgunde da ostanu naoružani. Borba umalo izbija na turniru kada Folker, Gunterov vazal, ubije jednog Huna u viteškom dvoboju, ali Ecel uspeva da to spreči. Krimhilda zatim pokušava da nagovori Ditriha i Hildebranda da napadnu Burgunde; oni to odbijaju, ali Ecelov brat Bledel pristaje. Na narednoj gozbi Krimhilda naređuje da se u dvoranu dovede njen i Ecelov sin Ortlib. Bledel potom napada i ubija burgundske štitonoše izvan gozbene dvorane, ali ga ubija Hagenov brat Dankvart. Kada Dankvart, jedini preživeli, uđe u dvoranu i ispriča šta se dogodilo, Hagen odseca glavu Ortlibu i borba izbija i u samoj dvorani. Huni su nenaoružani i bivaju poklani, ali Ditrih i Hildebrand obezbeđuju izlazak iz dvorane za Ecelа, Krimhildu, Ridegera i svoje ljude.

„Huni pale Ecelovu dvoranu sa Burgundima unutra”; ilustracija iz sredine 15. veka.

Burgundi se zabarikadiraju u dvorani, koju opsedaju Ecelovi ratnici. Razni pokušaji Huna da napadnu bivaju odbijeni, ali do primirja ne dolazi jer Krimhilda zahteva da joj se Hagen preda. Krimhilda naređuje da se dvorana zapali, ali Burgundi uspevaju da prežive. Sledećeg dana Ecel i Krimhilda primoravaju Ridegera da se bori, iako je on sa Burgundima vezan gostoprimstvom i srodstvom. On se bori s Gernotom i njih dvojica se međusobno ubijaju. Ridegerova smrt navodi Ditrihove vitezove da se umešaju, iako im je Ditrih to zabranio. Sukob dovodi do smrti svih Burgunda osim Hagena i Guntera, kao i svih Ditrihovih vitezova osim njegovog učitelja Hildebranda. Sam Ditrih potom stupa u borbu i zarobljava Hagena i Guntera.

Krimhilda zahteva da joj Hagen vrati ono što joj je oduzeo. On je ubeđuje da će joj otkriti gde se nalazi Zigfridovo blago ako ona najpre ubije Guntera, ali joj zatim kaže da sada to nikada neće saznati. Krimhilda potom ubija Hagena Zigfridovim mačem. To što je veliki junak ubijen rukom jedne žene zgražava Ecela, Ditriha i Hildebranda. Hagenova smrt toliko razjaruje Hildebranda da on ubija Krimhildu.

Izdanja

(u hronološkom redosledu)

• Lachmann, Karl, ур. (1826). Der Nibelunge not mit der klage : in der ältesten gestalt (1 изд.). Berlin: G. Reimer. 
  • Lachmann, Karl, ур. (1841). Der Nibelunge noth und die klage : nach der ältesten überlieferung (2 изд.). Berlin: G. Reimer. 
  • Lachmann, Karl, ур. (1851). Der Nibelunge noth und die klage : nach der ältesten überlieferung (3 изд.). Berlin: G. Reimer. 
  • Lachmann, Karl, ур. (1867). Der Nibelunge noth und die klage : nach der ältesten überlieferung (4 (6th print of the text) изд.). Berlin: Georg Reimer. 
  • Lachmann, Karl, ур. (1877). Der Nibelunge noth und die klage : nach der ältesten überlieferung ((9th print of the text) изд.). Berlin: G. Reimer. 
• Das Nibelungenlied in der ältesten Gestalt mit den Veränderungen des gemeinen Textes. Herausgegeben und mit einem Wörterbuch versehen von Adolf Holtzmann. Stuttgart 1857 (Google, Google)
• Karl Bartsch,. Der Nibelunge Nôt : mit den Abweichungen von der Nibelunge Liet, den Lesarten sämmtlicher Handschriften und einem Wörterbuche. Leipzig: F. . A. Brockhaus, 1870–1880
• Michael S. Batts. (1971). Das Nibelungenlied. ISBN 978-3-484-10149-4. . critical edition, Tübingen: M. Niemeyer.
• Helmut de Boor (1988). Das Nibelungenlied. ISBN 978-3-7653-0373-9. . 22nd revised and expanded edition, ed. Roswitha Wisniewski, Wiesbaden. . This edition is based ultimately on that of Bartsch.
• Ursula Schulze, (2005). Das Nibelungenlied. ISBN 978-3-538-06990-9. . Düsseldorf / Zürich: Artemis & Winkler. . Based on manuscript C.
• Hermann Reichert, (2005). Das Nibelungenlied. Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3-11-018423-5. . VII. . Edition of manuscript B, normalized text; introduction in German.
• Walter Kofler (Ed.), Nibelungenlied und Klage. Redaktion I. Stuttgart: Hirzel. 2011. ISBN 978-3-7776-2145-6. . Manuscript I.
• Walter Kofler (Ed.), Nibelungenlied. Redaktion D. Stuttgart: Hirzel. 2012. ISBN 978-3-7776-2297-2. . Manuscript D.
• Heinzle, Joachim, ур. (2013). Das Nibelungenlied und die Klage. Nach der Handschrift 857 der Stiftsbibliothek St. Gallen. Mittelhochdeutscher Text, Übersetzung und Kommentar. Berlin: Deutscher Klassiker Verlag. ISBN 978-3-618-66120-7.  Text, translation and commentary, based on manuscript B.

Prevodi i adaptacije

Engleski

• Alice Horton, Translator, The Lay of the Nibelungs: Metrically Translated from the Old German Text , G. Bell and Sons, London, 1898. [1] Line by line translation of the "B manuscript". (Deemed the most accurate of the "older translations" in Encyclopedia of literary translation into English: M-Z, Volume 2, edited by Olive Classe, 2000, Taylor & Francis, стр. 999–1000)
• Margaret Armour, Translator. Franz Schoenberner, Introduction. Edy Legrand, Illustrator. The Nibelungenlied, Heritage Press, New York, 1961
• Arthur Thomas Hatto, The Nibelungenlied, Penguin Classics 1964. English translation and extensive critical and historical appendices.
• Robert Lichtenstein. (1992). The Nibelungenlied. Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-9470-1. . Translated and introduced by Robert Lichtenstein. (Studies in German Language and Literature Number: 9).
• Burton Raffel, (2006). Das Nibelungenlied. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11320-4. . new translation. Foreword by Michael Dirda. Introduction by Edward R. Haymes.
• Michael Manning (Illustrator), Erwin Tschofen (Author), sum legio publishing. 2010. ISBN 978-3-9502635-8-9..
• Cyril Edwards, (2010). The Nibelungenlied. The Lay of the Nibelungs. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-923854-5. . translated with an introduction and notes. .
• William T. Whobrey, (2018). The Nibelungenlied: with The Klage. Hackett Publishing Company. ISBN 978-1-62466-675-9. . Edited and Translated, with an Introduction, by William T. Whobrey. .

Moderni nemački

• Das Nibelungenlied. Translated by Karl Bartsch. Leipzig 1867 (Google)
• Das Nibelungenlied. Translated by Karl Simrock. Stuttgart 1868 (Google)
• Das Nibelungenlied. Zweisprachig (4th изд.). ISBN 978-3-7350-0104-7. . parallel text, edited and translated by Helmut de Boor. Sammlung Dieterich, , Leipzig 1992. .
• Das Nibelungenlied. Mhd./Nhd.. 1997. ISBN 978-3-15-000644-3. . parallel text based on the edition of Karl Bartsch and Helmut de Boor, translated with commentary by Siegfried Grosse. Reclam Universal-Bibliothek. Band 644. Reclam, Stuttgart. .
• Albrecht Behmel, (2001). Das Nibelungenlied (2nd изд.). ISBN 978-3-89821-145-1. . translation, Ibidem Verlag, , Stuttgart

Italijanski

• Laura Mancinelli, (1972). I Nibelunghi. ISBN 978-88-06-23661-8. . Translated in Italian from the Old German Text with an introduction and notes, Giulio Einaudi Editore, Turin.

Literatura

• Bekker, Hugo (1971). The Nibelungenlied: A Literary Analysis. Toronto: University of Toronto. ISBN 978-0802052353. 
• Bumke, Joachim (1996). Die vier Fassungen der "Nibelungenklage". Untersuchungen zur Überlieferungsgeschichte und Textkritik der höfischen Epik im 13. Jahrhundert. Berlin/New York: de Gruyter. 
• Curschmann M (1987). „'Nibelungenlied' und 'Klage'”. Ур.: Ruh K, Keil G, Schröder W. Die deutsche Literatur des Mittelalters. Verfasserlexikon. 2. Berlin, New York: Walter De Gruyter. cols 926–969. ISBN 978-3-11-022248-7. 
• Garland, Henry; Garland, Mary (1997). „Nibelungenlied”. The Oxford Companion to German Literature (3 изд.). Oxford and New York: Oxford University. ISBN 9780191727412. 
• Gentry, Francis G.; McConnell, Winder; Müller, Ulrich; Wunderlich, Werner, ур. (2011) [2002]. The Nibelungen Tradition. An Encyclopedia. New York, Abingdon: Routledge. ISBN 978-0-8153-1785-2. 
• Handschriftencensus (2018). „Gesamtverzeichnis Autoren/Werke: 'Nibelungenlied'”. Handschriftencensus. Приступљено 3. 5. 2018. 
• Haymes, Edward R.; Samples, Susan T. (1996). Heroic legends of the North: an introduction to the Nibelung and Dietrich cycles. New York: Garland. стр. 101–111. ISBN 9780815300335. 
• Heinzle, Joachim (1999). Einführung in die mittelhochdeutsche Dietrichepik. Berlin, New York: De Gruyter. ISBN 978-3-11-015094-0. 
• Heusler, Andreas (1982) [1965]. Nibelungensage und Nibelungenlied. Die Stoffgechichte des Deutschen Heldenepos (6th изд.). Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ISBN 978-3-534-06960-6. 
• Hoffmann, Werner (1974). Mittelhochdeutsche Heldendichtung. Berlin: Erich Schmidt. стр. 69–91. ISBN 978-3-503-00772-1. 
• Lienert, Elisabeth (2015). Mittelhochdeutsche Heldenepik. Berlin: Erich Schmidt. стр. 30—71. ISBN 978-3-503-15573-6. 
• McConnell, Winder (1984). The Nibelungenlied. Twayne's world authors. Boston: Twayne. ISBN 978-0805765595. 
• McConnell, Winder, ур. (1998). A Companion to the Nibelungenlied. Rochester, NY; Woodbridge, Suffolk: Camden House. ISBN 978-1-57113-151-5. 
• Millet, Victor (2008). Germanische Heldendichtung im Mittelalter. Berlin, New York: de Gruyter. стр. 181–238. ISBN 978-3-11-020102-4. 
• Mowatt, D.G.; Sacker, Hugh (1967). The Nibelungenlied: An Interpretative Commentary. Toronto: University of Toronto. ISBN 978-0802051950. 
• Müller, Jan-DIrk (1998). Spielregeln für den Untergang: Die Welt des Nibelungenliedes. Tübingen: Niemeyer. ISBN 978-3484107731.  English translation: Müller, Jan-Dirk (2007). Rules for the Endgame. The World of the Nibelungenlied. Превод: Whobrey, William T.. Tübingen: Johns Hopkins. ISBN 978-0801887024. 
• Müller, Jan-Dirk (2009). Das Nibelungenlied (3 изд.). Berlin: Erich Schmidt. 
• Nagel, Bert (1970). Das Nibelungenlied. Stoff — Form — Ethos (2nd изд.). Frankfurt/Main: Hirschgraben. 
• Reichert, Hermann (2007). Nibelungenlied-Lehrwerk. Sprachlicher Kommentar, mittelhochdeutsche Grammatik, Wörterbuch. Passend zum Text der St. Galler Fassung ("B"). Vienna: Praesens. ISBN 978-3-7069-0445-2. Приступљено 3. 5. 2018. 
• UNESCO (2009). „Song of the Nibelungs, a heroic poem from mediaeval Europe”. Memory of the World Register. Приступљено 3. 5. 2018. 
• Weber, Gottfried; Hoffmann, Werner (1974). Nibelungenlied. Sammlung Metzler, 7 (4th изд.). Stuttgart: Metzler. ISBN 978-3-476-14007-4. 

Spoljašnje veze

• Complete list of manuscripts (Handschriftencensus)
• Facsimile of manuscript C
• On-going audio recording in Middle High German

Izdanja

• Karl Bartsch edition (Leipzig, 1870–80)
• „Transcriptions of the main manuscripts”.  Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. јун 2018) (ABCndk)
• Die Nibelungen-Werkstatt Synoptic edition of all the complete manuscripts

Engleski prevodi

• „Translation by Daniel B. Shumway”.  Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (29. децембар 2019) available from The Medieval & Classical Literature Library
• „Translation by Daniel B. Shumway”.  Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (14. октобар 2004) available from Project Gutenberg
• The Nibelungenlied: Translated into Rhymed English Verse in the Metre of the Original by George Henry Needler
• The Lay of the Nibelungs – A line by line translation of the "B manuscript" by Alice Horton
• The Nibelungenlied public domain audiobook at LibriVox