Сексуална оријентација
.svg)
Сексуална оријентација је трајни образац романтичне или сексуалне привлачности (или комбинације обе) према особама супротног пола или рода, истог пола или рода, или према оба пола и/или више од једног рода. Ови обрасци се генерално категоришу као хетеросексуалност, хомосексуалност и бисексуалност,[1][2][3] док се асексуалност (недостатак сексуалне привлачности према другима) понекад идентификује као четврта категорија.[4][5]
Ове категорије су аспекти нијансиране природе сексуалног идентитета и терминологије.[3] На пример, људи могу користити друге ознаке, као што су пансексуалац или полисексуалац,[3][6] или ниједну.[1] Према Америчкој психолошкој асоцијацији, сексуална оријентација се „такође односи на осећај идентитета особе заснован на тим привлачностима, повезаним понашањима и чланству у заједници других који деле те привлачности”.[1][7] Андрофилија и гинефилија су термини који се користе у науци о понашању да опишу сексуалну оријентацију као алтернативу родној бинарној концептуализацији. Андрофилија описује сексуалну привлачност према мушкости; гинефилија описује сексуалну привлачност према женствености.[8] Термин сексуална преференција се у великој мери преклапа са сексуалном оријентацијом, али се генерално разликује у психолошким истраживањима.[9] Особа која се идентификује kao бисексуална, на пример, може сексуално преферирати један пол у односу на други. Сексуална преференција такође може да сугерише одређени степен добровољног избора,[9][10][11] док сексуална оријентација није избор.[12][13][14]
Иако ниједна појединачна теорија о узроку сексуалне оријентације још увек није добила широку подршку, научници фаворизују биолошке теорије.[15][12][16] Постоји знатно више доказа који подржавају несоцијалне, биолошке узроке сексуалне оријентације него социјалне, посебно за мушкарце.[15][17][18] Главна хипотеза укључује пренатално окружење, конкретно организационе ефекте хормона на фетални мозак.[15][16] Нема суштинских доказа који сугеришу да родитељство или искуства из раног детињства играју улогу у развоју сексуалне оријентације.[15][19] У свим културама, већина људи је хетеросексуална, док мањина има хомосексуалну или бисексуалну оријентацију.[15][17]:8[20]:9–10 Сексуална оријентација особе може бити било где на континууму, од искључиве привлачности према супротном полу до искључиве привлачности према истом полу.[1]
Сексуална оријентација се проучава првенствено у оквиру биологије, антропологије и психологије (укључујући сексологију), али је такође предмет проучавања у социологији, историји (укључујући социјално конструкционистичке перспективе) и праву.[21]
Облици сексуалне оријентације
[уреди | уреди извор]- Хетеросексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према особама различитог пола.
- Хомосексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према особама истог пола.
- Бисексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према људима различитог и истог пола.
- Асексуалност — одсуство или низак ниво сексуалне привлачности према било ком полу.
Трансродни људи такође имају сексуалну оријентацију. Међутим, она се првенствено односи на њихов родни идентитет, а не на њихов биолошки пол.
Дефиниције и разликовање од сексуалног идентитета и понашања
[уреди | уреди извор]Опште
[уреди | уреди извор]Сексуална оријентација се традиционално дефинише као укључивање хетеросексуалности, бисексуалности и хомосексуалности, док се асексуалност сматра четвртом категоријом сексуалне оријентације од стране неких истраживача и дефинисана је као одсуство традиционалне сексуалне оријентације. Асексуална особа има мало или нимало сексуалне привлачности према другима.[4][5] Може се сматрати недостатком сексуалне оријентације,[22] и постоји значајна дебата о томе да ли је то сексуална оријентација.[4][5]
Већина дефиниција сексуалне оријентације укључује психолошку компоненту, као што је правац еротских жеља појединца, или бихевиоралну компоненту, која се фокусира на пол сексуалних партнера појединца. Неки људи преферирају да се једноставно ослоне на самодефиницију или идентитет појединца. Научно и стручно разумевање је да се „суштинске привлачности које чине основу одрасле сексуалне оријентације обично појављују између средњег детињства и ране адолесценције”.[1] Сексуална оријентација се разликује од сексуалног идентитета по томе што обухвата односе са другима, док је сексуални идентитет концепт о себи.
Америчка психолошка асоцијација наводи да се „сексуална оријентација односи на трајни образац емоционалних, романтичних и/или сексуалних привлачности према мушкарцима, женама или оба пола” и да је „овај распон понашања и привлачности описан у различитим културама и нацијама широм света. Многе културе користе идентитетске ознаке за описивање људи који изражавају ове привлачности. У Сједињеним Државама, најчешће ознаке су лезбијке (жене привучене женама), геј мушкарци (мушкарци привучени мушкарцима) и бисексуалци (људи привучени оба пола). Међутим, неки људи могу користити различите ознаке или ниједну”. Додатно наводе да је сексуална оријентација „различита од других компоненти пола и рода, укључујући биолошки пол (анатомске, физиолошке и генетске карактеристике повезане са мушким или женским полом), родни идентитет (психолошки осећај бити мушкарац или жена) и друштвена родна улога (културне норме које дефинишу женско и мушко понашање)”.[1]
Сексуални идентитет и сексуално понашање су блиско повезани са сексуалном оријентацијом, али се разликују, при чему се сексуални идентитет односи на концепцију појединца о себи, понашање на стварне сексуалне радње које појединац обавља, а оријентација на „фантазије, везаности и чежње”.[23] Појединци могу или не морају изражавати своју сексуалну оријентацију у свом понашању.[1] Људи који имају не-хетеросексуална сексуалну оријентацију која се не подудара са њиховим сексуалним идентитетом понекад се називају „у ормару”. Међутим, термин може одражавати одређени културни контекст и одређену фазу транзиције у друштвима која се постепено баве интеграцијом сексуалних мањина. У студијама везаним за сексуалну оријентацију, када се говори о степену усклађености сексуалних привлачности, понашања и идентитета особе, научници обично користе термине конгруенција или дискорданција. Тако, за жену коју привлаче друге жене, али се изјашњава као хетеросексуална и има сексуалне односе само са мушкарцима, може се рећи да доживљава дискорданцију између своје сексуалне оријентације (хомосексуалне или лезбијске) и свог сексуалног идентитета и понашања (хетеросексуалног).[24]
Сексуални идентитет се такође може користити за описивање перцепције особе о сопственом полу, а не сексуалној оријентацији. Термин сексуална преференција има слично значење као сексуална оријентација, и ова два термина се често користе наизменично, али Америчка психолошка асоцијација наводи да сексуална преференција сугерише степен добровољног избора.[9] Термин је наведен од стране Комитета за геј и лезбијска питања Америчке психолошке асоцијације као израз који промовише „хетеросексуалну пристрасност”.[9] Термин сексуална оријентација је увео сексолог Џон Мани уместо сексуалне преференције, тврдећи да привлачност није нужно ствар слободног избора.[25]
Андрофилија, гинефилија и други термини
[уреди | уреди извор]Андрофилија и гинефилија (или гинекофилија) су термини који се користе у бихевиоралним наукама за описивање сексуалне привлачности, као алтернатива хомосексуалној и хетеросексуалној концептуализацији. Користе се за идентификацију објекта привлачности субјекта без приписивања полног одређења или родног идентитета субјенту. Сродни термини као што су пансексуалац и полисексуалац не праве таква одређења субјекту.[6][26] Људи такође могу користити термине као што су квир, пансензуални, полифиделитетни, амбисексуални или персонализоване идентитете као што су бајк или бифилик.[6]
Употреба андрофилије и гинефилије може избећи конфузију и увреду при описивању људи у не-западним културама, као и при описивању интерсексуалних и трансродних особа. Психијатар Анил Агравал објашњава да је андрофилија, заједно са гинефилијом,[27]
потребна да би се превазишле огромне тешкоће у карактеризацији сексуалне оријентације транс мушкараца и транс жена. На пример, тешко је одлучити да ли је транс мушкарац еротски привучен мушкарцима хетеросексуална жена или хомосексуални мушкарац; или да ли је транс жена еротски привучена женама хетеросексуални мушкарац или лезбијска жена. Сваки покушај њихове класификације може не само изазвати конфузију већ и увредити дотичне субјекте. У таквим случајевима, приликом дефинисања сексуалне привлачности, најбоље је фокусирати се на објекат њихове привлачности, а не на пол или род субјекта.
Сексолог Милтон Дајмонд пише: „Термини хетеросексуалац, хомосексуалац и бисексуалац боље је користити као придеве, а не као именице, и боље их је примењивати на понашања, а не на људе. Ова употреба је посебно корисна када се расправља о партнерима транссексуалних или интерсексуалних особа. Ови новији термини такође не носе друштвену тежину претходних.”[28]
Неки истраживачи заговарају употребу ове терминологије како би се избегла пристрасност својствена западним концептуализацијама људске сексуалности. Пишући о самоанској демографској групи фафафине, социолошкиња Џоана Шмит пише да у културама где се признаје трећи род, термин као што је „хомосексуални транссексуалац” није у складу са културним категоријама.[29]
Неки истраживачи, као што је Брус Бејмил, критиковали су одређене начине на које су ознаке „хетеросексуалац” и „хомосексуалац” коришћене за трансродне особе, пишући: „...референтна тачка за 'хетеросексуалну' или 'хомосексуалну' оријентацију у овој номенклатури је искључиво генетски пол појединца пре промене пола (видети на пример, Бланчард и сар. 1987, Колман и Боктинг, 1988, Бланчард, 1989). Ове ознаке стога игноришу да лични осећај родног идентитета појединца има предност над биолошким полом, а не обрнуто.” Бејмил даље критикује начин на који ова терминологија олакшава тврдњу да су транссексуалци заправо хомосексуални мушкарци који покушавају да побегну од стигме.[30]
Предложени су термини за сексуалну привлачност према особи рођеној као мушкарац са женственим родним изражавањем, укључујући гинандроморфофилија (придев: гинандроморфофилан)[31][32] и гинемиметофилија (придев: гинемиметофилан).[33][31]
Род, трансродност, цисродност и конформност
[уреди | уреди извор]
Најранији писци о сексуалној оријентацији обично су је схватали као суштински повезану са полом самог субјекта. На пример, сматрало се да би типична особа женског тела која је привучена особама женског тела имала мушке атрибуте, и обрнуто.[34] Ово схватање су делили већина значајних теоретичара сексуалне оријентације од средине деветнаестог до почетка двадесетог века, као што су Карл Хајнрих Улрихс, Рихард фон Крафт-Ебинг, Магнус Хиршфелд, Хевлок Елис, Карл Јунг и Сигмунд Фројд, као и многе родно-варијантне хомосексуалне особе саме. Међутим, ово схватање хомосексуалности као сексуалне инверзије било је оспоравано у то време, а током друге половине двадесетог века, родни идентитет је све више посматран као феномен одвојен од сексуалне оријентације. Трансродне и цисродне особе могу бити привучене мушкарцима, женама или обома, иако је преваленција различитих сексуалних оријентација прилично различита у ове две популације. Појединачни хомосексуалац, хетеросексуалац или бисексуалац може бити маскулин, феминин или андрогин. Ипак, анализа коју су спровели Џ. Мајкл Бејли и Кенет Цукер показала је да је већина геј мушкараца и лезбијки узоркованих у више студија пријавила „значајно више” понашања типичног за супротан пол у детињству него хетеросексуални субјекти.[35]
Сексуална оријентација постаје сложенија када се разматрају небинарна схватања и пола и рода. Социолошкиња Пола Родригез Раст (2000) заговара вишеструку дефиницију сексуалне оријентације:
Већина алтернативних модела сексуалности... дефинише сексуалну оријентацију у смислу дихотомног биолошког пола или рода... Већина теоретичара не би елиминисала референцу на пол или род, већ уместо тога заговара уградњу сложенијих небинарних концепата пола или рода, сложенијих односа између пола, рода и сексуалности, и/или додатних не-родних димензија у моделе сексуалности.[36]
Односи изван оријентације
[уреди | уреди извор]Геј и лезбијске особе могу имати сексуалне односе са особама супротног пола из различитих разлога, укључујући жељу за перципираном традиционалном породицом и бриге због дискриминације и верског остракизма.[37][38][39][40][41] Док неке ЛГБТ особе крију своје оријентације од својих супружника, друге развијају позитивне геј и лезбијске идентитете док одржавају успешне хетеросексуалне бракове.[42][43][44] Аутовање себи, супружнику супротног пола и деци може представљати изазове са којима се не суочавају геј и лезбијске особе које нису у браку са особама супротног пола или немају децу.[45]
Флуидност
[уреди | уреди извор]Често се сексуална оријентација и идентитет сексуалне оријентације не разликују, што може утицати на тачну процену сексуалног идентитета и на то да ли се сексуална оријентација може променити; идентитет сексуалне оријентације може се мењати током живота појединца и може се, али и не мора, подударати са биолошким полом, сексуалним понашањем или стварном сексуалном оријентацијом.[46][24] Сексуална оријентација је стабилна и непроменљива за огромну већину људи, али нека истраживања показују да неки људи могу доживети промену у својој сексуалној оријентацији, и то је вероватније за жене него за мушкарце.[47] Америчка психолошка асоцијација разликује сексуалну оријентацију (урођену привлачност) и идентитет сексуалне оријентације (који се може променити у било ком тренутку живота особе).[48]
Узроци
[уреди | уреди извор]Тачни узроци развоја одређене сексуалне оријентације још увек нису утврђени. До данас, спроведена су многа истраживања како би се утврдио утицај генетике, хормоналног деловања, развојне динамике, друштвених и културних утицаја — што је многе навело на закључак да биолошки и фактори околине играју сложену улогу у њеном формирању.[12][13][14]
Биологија
[уреди | уреди извор]Истраживања су идентификовала неколико биолошких фактора који могу бити повезани са развојем сексуалне оријентације, укључујући гене, пренаталне хормоне и структуру мозга. Није идентификован ниједан јединствени узрок, а истраживања у овој области се настављају.[49]
Иако истраживачи генерално верују да сексуална оријентација није одређена једним фактором, већ комбинацијом генетских, хормоналних и утицаја околине,[12][14][50] при чему биолошки фактори укључују сложену интеракцију генетских фактора и раног окружења у материци,[14][51] они фаворизују биолошке моделе као узрок.[12] Постоји знатно више доказа који подржавају несоцијалне, биолошке узроке сексуалне оријентације него социјалне, посебно за мушкарце.[15] Научници не верују да је сексуална оријентација избор,[12][13][14] а неки од њих верују да се она успоставља при зачећу.[52] Садашња научна истраживања обично траже биолошка објашњења за усвајање одређене сексуалне оријентације.[12] Научне студије су пронашле бројне статистичке биолошке разлике између геј особа и хетеросексуалаца, које могу бити последица истог основног узрока као и сама сексуална оријентација.[53]
Генетски фактори
[уреди | уреди извор]Гени могу бити повезани са развојем сексуалне оријентације. Студија близанаца из 2001. године изгледа да искључује гене као главни фактор,[49] док је студија близанаца из 2010. године установила да се хомосексуалност објашњава и генима и факторима околине.[54] Међутим, експериментални дизајн доступних студија близанаца отежава њихово тумачење.
Године 2012, велика, свеобухватна студија повезаности на нивоу целог генома мушке сексуалне оријентације спроведена је од стране неколико независних група истраживача. Значајна повезаност са хомосексуалношћу пронађена је са генима на хромозому Xq28 и хромозому 8 у перицентромерном региону. Аутори су закључили да „наши налази, узети у контексту претходног рада, сугеришу да генетска варијација у сваком од ових региона доприноси развоју важне психолошке особине мушке сексуалне оријентације.” То је била највећа студија о генетској основи хомосексуалности до данас и објављена је онлајн у новембру 2014.[55]
Међутим, у августу 2019, студија асоцијације читавог генома на 493.001 особи закључила је да стотине или хиљаде генетских варијанти леже у основи хомосексуалног понашања код оба пола, при чему је 5 варијанти посебно значајно повезано. Навели су да, за разлику од студија повезаности које су пронашле значајну асоцијацију сексуалне оријентације са варијантама на Х-хромозому, нису пронашли вишак сигнала (и ниједну појединачну значајну варијанту на нивоу генома) на Xq28 или остатку Х-хромозома.[56]
Хормони
[уреди | уреди извор]Хормонска теорија сексуалности сматра да, као што изложеност одређеним хормонима игра улогу у феталној диференцијацији пола, изложеност хормонима такође утиче на сексуалну оријентацију која се касније појављује код одрасле особе. Фетални хормони се могу посматрати или као примарни утицај на одраслу сексуалну оријентацију или као кофактор који интерагује са генима или факторима околине и друштвеним условима.[57]
За људе, норма је да жене поседују два Х полна хромозома, док мушкарци имају један Х и један Y. Подразумевани развојни пут за људски фетус је женски, док је Y хромозом тај који изазива промене неопходне за прелазак на мушки развојни пут. Овај процес диференцијације покрећу андрогени хормони, углавном тестостерон и дихидротестостерон (DHT). Новоформирани тестиси у фетусу су одговорни за лучење андрогена, који ће сарађивати у покретању полне диференцијације фетуса у развоју, укључујући и његов мозак. То резултира полним разликама између мушкараца и жена.[58] Ова чињеница је навела неке научнике да на различите начине тестирају резултате модификације нивоа изложености андрогенима код сисара током феталног и раног живота.[59]
Редослед рођења
[уреди | уреди извор]Значајан обим истраживања показао је да се вероватноћа да ће мушко дете одрасти у геј особу повећава са сваким старијим братом којег има од исте мајке. Познат као ефекат браће по рођењу (FBO), научници ово приписују пренаталном биолошком механизму – конкретно, мајчином имунолошком одговору на мушке фетусе – пошто је ефекат присутан само код мушкараца са старијом биолошком браћом, а не међу мушкарцима са старијим полубраћом и усвојеном браћом. Овај процес, познат као хипотеза мајчине имунизације (MIH), почиње када ћелије мушког фетуса уђу у мајчину циркулацију током трудноће. Ове ћелије носе Y-протеине, за које се сматра да играју улогу у маскулинизацији мозга (полној диференцијацији) током феталног развоја. Имуни систем мајке ствара антитела на ове Y-протеине. Ова антитела се касније ослобађају на будуће мушке фетусе и ометају маскулинизацијску улогу Y-протеина, остављајући регионе мозга одговорне за сексуалну оријентацију у 'подразумеваној' женско-типичној конфигурацији, што доводи до тога да изложени син буде више привучен мушкарцима него женама. Биохемијски докази за ову хипотезу идентификовани су 2017. године, откривши да мајке са геј сином, посебно оне са старијом браћом, имају значајно веће нивое антитела на Y-протеин NLGN4Y него мајке са хетеросексуалним синовима.[60][61]
Ефекат постаје јачи са сваком следећом мушком трудноћом, што значи да се шансе да следећи син буде геј повећавају за 38–48%. Ово не значи да ће сви или већина синова бити геј након неколико мушких трудноћа, већ да се шансе за добијање геј сина повећавају са приближно 2% за прворођеног сина, на 4% за другог, 6% за трећег и тако даље.[60][62] Научници су проценили да између 15% и 29% геј мушкараца своју сексуалну оријентацију може дуговати овом ефекту, али број може бити већи, јер су претходни побачаји и прекиди мушких трудноћа можда изложили њихове мајке антигенима везаним за Y хромозом. Ефекат браће по рођењу се вероватно не би односио на прворођене геј синове; уместо тога, научници кажу да они своју оријентацију могу дуговати генима, пренаталним хормонима и другим мајчиним имунолошким одговорима који такође утичу на развој мозга.[61] Овај ефекат је поништен ако је мушкарац леворук.[63] Реј Бланчард и Ентони Богарт су заслужни за откривање овог ефекта 1990-их.[64] Џ. Мајкл Бејли и Жак Балтазар кажу да FBO ефекат демонстрира да је сексуална оријентација снажно под утицајем пренаталних биолошких механизама, а не неидентификованих фактора социјализације.[65][60]
Друштвене хипотезе
[уреди | уреди извор]У области генетике, сваки фактор који није генетски сматра се утицајем околине. Међутим, утицај околине не имплицира аутоматски да друштвено окружење утиче или доприноси развоју сексуалне оријентације. Постоји огромно несоцијално окружење које је не-генетско, али ипак биолошко, као што је пренатални развој, које вероватно помаже у обликовању сексуалне оријентације.[15]:76
Нема суштинских доказа који подржавају сугестију да искуства из раног детињства, родитељство, сексуално злостављање или други неповољни животни догађаји утичу на сексуалну оријентацију. Хипотезе о утицају постнаталног друштвеног окружења на сексуалну оријентацију су слабе, посебно за мушкарце.[15] Ставови родитеља могу утицати на то да ли ће деца отворено идентификовати своју сексуалну оријентацију.[1][12][51][66][67] Иако је касније утврђено да је засновано на предрасудама и дезинформацијама, некада се сматрало да је хомосексуалност резултат погрешног психолошког развоја, произашлог из искустава у детињству и проблематичних односа, укључујући сексуално злостављање у детињству.[1][2] Такве хипотезе „су повезане са високо набијеним политичким, моралним и теолошким разлозима за жељу да се верује да се може променити”.[68]
Утицаји: изјаве стручних организација
[уреди | уреди извор]Америчка академија за педијатрију је 2004. године изјавила:[12]
Механизми за развој одређене сексуалне оријентације остају нејасни, али тренутна литература и већина научника у овој области наводе да сексуална оријентација појединца није избор; то јест, појединци не бирају да буду хомосексуалци или хетеросексуалци. Предложене су различите теорије о утицајима на сексуалну оријентацију. Сексуална оријентација вероватно није одређена једним фактором, већ комбинацијом генетских, хормоналних и утицаја околине. Последњих деценија, стручњаци фаворизују биолошки засноване теорије. Иако и даље постоје контроверзе и несигурност у погледу генезе различитих људских сексуалних оријентација, не постоје научни докази да абнормално родитељство, сексуално злостављање или други неповољни животни догађаји утичу на сексуалну оријентацију. Тренутно знање сугерише да се сексуална оријентација обично успоставља током раног детињства.
Америчка психолошка асоцијација, Америчка психијатријска асоцијација и Национално удружење социјалних радника су 2006. године изјавили:[7]
Тренутно не постоји научни консензус о специфичним факторима који узрокују да појединац постане хетеросексуалан, хомосексуалан или бисексуалан – укључујући могуће биолошке, психолошке или друштвене ефекте сексуалне оријентације родитеља. Међутим, доступни докази указују да је огромна већина лезбијских и геј одраслих особа одгајана од стране хетеросексуалних родитеља, а огромна већина деце коју су одгајали лезбијски и геј родитељи на крају одрасте у хетеросексуалце.
Краљевски колеџ психијатара је 2007. године изјавио:[51]
Упркос скоро веку психоаналитичких и психолошких спекулација, не постоје суштински докази који подржавају сугестију да природа родитељства или искуства из раног детињства играју било какву улогу у формирању темељне хетеросексуалне или хомосексуалне оријентације особе. Чини се да је сексуална оријентација биолошке природе, одређена сложеном интеракцијом генетских фактора и раног окружења у материци. Сексуална оријентација стога није избор, иако сексуално понашање очигледно јесте.
Америчка психијатријска асоцијација је 2011. године изјавила:[2]
Нико не зна шта узрокује хетеросексуалност, хомосексуалност или бисексуалност. Некада се сматрало да је хомосексуалност резултат проблематичне породичне динамике или погрешног психолошког развоја. Сада се схвата да су те претпоставке биле засноване на дезинформацијама и предрасудама.
У правном поднеску од 26. септембра 2007. године, представљеном у име Америчке психолошке асоцијације, Калифорнијске психолошке асоцијације, Америчке психијатријске асоцијације, Националног удружења социјалних радника и Калифорнијског огранка Националног удружења социјалних радника, наведено је:[7]
Иако су многа истраживања испитивала могуће генетске, хормоналне, развојне, друштвене и културне утицаје на сексуалну оријентацију, нису се појавили налази који би омогућили научницима да закључе да је сексуална оријентација – хетеросексуалност, хомосексуалност или бисексуалност – одређена било којим посебним фактором или факторима. Процена amici је да, иако нека од ових истраживања могу бити обећавајућа у олакшавању већег разумевања развоја сексуалне оријентације, она тренутно не дозвољавају закључак заснован на чврстој науци о узроку или узроцима сексуалне оријентације, било да је хомосексуална, бисексуална или хетеросексуална.
Напори за промену сексуалне оријентације
[уреди | уреди извор]
Напори за промену сексуалне оријентације су методе које имају за циљ промену истополне сексуалне оријентације. Они могу укључивати бихевиоралне технике, когнитивно-бихевиоралну терапију, репаративну терапију, психоаналитичке технике, медицинске приступе, те верске и духовне приступе.[48]
Ниједна велика стручна организација за ментално здравље не одобрава напоре за промену сексуалне оријентације и готово све су усвојиле изјаве о политици које упозоравају струку и јавност на третмане који тврде да мењају сексуалну оријентацију. То укључује Америчку психијатријску асоцијацију, Америчку психолошку асоцијацију, Америчко удружење саветника, Национално удружење социјалних радника у САД,[7][69] Краљевски колеџ психијатара,[70] и Аустралијско психолошко друштво.[71]
У 2009. години, Радна група Америчке психолошке асоцијације за одговарајуће терапијске одговоре на сексуалну оријентацију спровела је систематски преглед рецензиране литературе о напорима за промену сексуалне оријентације (SOCE) и закључила:[48]
Напори за промену сексуалне оријентације вероватно неће бити успешни и укључују одређени ризик од штете, супротно тврдњама практичара и заговорника SOCE. Иако истраживачка и клиничка литература показују да су истополне сексуалне и романтичне привлачности, осећања и понашања нормалне и позитивне варијације људске сексуалности, без обзира на идентитет сексуалне оријентације, радна група је закључила да популација која се подвргава SOCE тежи да има снажно конзервативне верске ставове који их наводе да траже промену своје сексуалне оријентације. Стога, одговарајућа примена афирмативних терапијских интервенција за оне који траже SOCE укључује прихватање, подршку и разумевање клијената од стране терапеута и олакшавање активног суочавања, социјалне подршке, те истраживања и развоја идентитета клијената, без наметања специфичног исхода идентитета сексуалне оријентације.
У 2012. години, Панамеричка здравствена организација (северно и јужноамерички огранак Светске здравствене организације) издала је саопштење којим упозорава на услуге које наводно „лече” људе са не-хетеросексуалним сексуалним оријентацијама, јер немају медицинско оправдање и представљају претњу по здравље и добробит погођених особа. Истакли су да је глобални научни и професионални консензус да је хомосексуалност нормална и природна варијација људске сексуалности и не може се сматрати патолошким стањем. Панамеричка здравствена организација даље је позвала владе, академске институције, професионална удружења и медије да разоткрију ове праксе и промовишу поштовање различитости. Огранак Светске здравствене организације је такође напоменуо да су геј малолетници понекад били присиљени да похађају ове „терапије” невољно, лишени слободе и понекад држани у изолацији неколико месеци. Додатно, Панамеричка здравствена организација је препоручила да се такве лоше праксе осуде и подвргну санкцијама и казнама према националном законодавству, јер представљају кршење етичких принципа здравствене заштите и нарушавају људска права која су заштићена међународним и регионалним споразумима.[72]
Национална асоцијација за истраживање и терапију хомосексуалности (NARTH), која се описивала као „професионална, научна организација која нуди наду онима који се боре са нежељеном хомосексуалношћу”, није се слагала са ставом већинске заједнице за ментално здравље о конверзионој терапији, како у погледу њене ефикасности, тако и описујући сексуалну оријентацију не као бинарни непроменљиви квалитет, или као болест, већ као континуум интензитета сексуалних привлачности и емоционалних афеката.[73][74][75] Америчка психолошка асоцијација и Краљевски колеџ психијатара изразили су забринутост да ставови које заступа NARTH нису подржани науком и стварају окружење у којем предрасуде и дискриминација могу да цветају.[70][76]
Процена и мерење
[уреди | уреди извор]Различите дефиниције и јаке сексуалне норме о сексуалности могу отежати квантификацију сексуалне оријентације.
Ране класификационе шеме
[уреди | уреди извор]Једна од најранијих шема за класификацију сексуалне оријентације предложена је 1860-их година од стране Карла Хајнриха Улрихса у серији памфлета које је приватно објавио.[77] Класификациона шема, која је била намењена само за описивање мушкараца, делила их је у три основне категорије: дионинг, урнинг и уранодионинг. Урнинг се даље може категорисати према степену ефеминације. Ове категорије директно одговарају категоријама сексуалне оријентације које се данас користе: хетеросексуална, хомосексуална и бисексуална. У серији памфлета, Улрихс је изнео низ питања како би се утврдило да ли је мушкарац урнинг. Дефиниције сваке категорије Улрихсове класификационе шеме су следеће:
- Дионинг – Упоредиво са модерним термином „хетеросексуалац”
- Урнинг – Упоредиво са модерним термином „хомосексуалац”
- Манлинг – Мужеван урнинг
- Вајблинг – Ефеминисан урнинг
- Цвишен – Помало мужеван и помало ефеминисан урнинг
- Вирилизован – Урнинг који се сексуално понаша као дионинг
- Урано-Дионинг – Упоредиво са модерним термином „бисексуалац”
Од касног деветнаестог века у Европи, постојала је спекулација да распон људског сексуалног одговора више личи на континуум него на две или три дискретне категорије. Берлински сексолог Магнус Хиршфелд објавио је 1896. године шему која је мерила снагу сексуалне жеље појединца на две независне скале од 10 поена, А (хомосексуална) и Б (хетеросексуална).[78] Хетеросексуална особа би могла бити А0, Б5; хомосексуална особа А5, Б0; асексуална особа А0, Б0; а неко са интензивном привлачношћу према оба пола био би А9, Б9.
Кинсијева скала
[уреди | уреди извор]Кинсијева скала, такође названа и Хетеросексуално-хомосексуална скала, први пут је објављена у делу Сексуално понашање људског мужјака (1948) од стране Алфреда Кинсија, Вордела Помероја и Клајда Мартина, а такође се појављује и у делу Сексуално понашање људске женке (1953).[79] Скала је развијена како би се супротставила тадашњој претпоставци да су људи или хетеросексуални или хомосексуални и да ова два типа представљају антитезе у сексуалном свету.[80] Увиђајући да значајан део популације није потпуно хетеросексуалан или хомосексуалан и да такви људи могу доживети и хетеросексуално и хомосексуално понашање и емоционалне реакције, Кинси и сарадници су изјавили:
Мушкарци не представљају две дискретне популације, хетеросексуалну и хомосексуалну. Свет се не може поделити на овце и козе. Нису све ствари црне нити су све ствари беле... Живи свет је континуум у сваком свом аспекту. Што пре ово научимо о људском сексуалном понашању, пре ћемо доћи до здравог разумевања стварности секса.
— Кинси и сар. (1948) стр. 639.
Кинсијева скала пружа класификацију сексуалне оријентације засновану на релативним количинама хетеросексуалног и хомосексуалног искуства или емоционалних реакција у историји појединца у датом тренутку. Класификациона шема функционише тако да појединци у истој категорији показују исти баланс између хетеросексуалних и хомосексуалних елемената у својој историји. Положај на скали се заснива на односу хетеросексуалности према хомосексуалности у историји особе, а не на стварној количини отвореног искуства или емоционалне реакције. Појединцу се може доделити позиција на скали у складу са следећим дефиницијама тачака на скали:[81]
| Оцена | Опис |
|---|---|
| 0 | Искључиво хетеросексуални. Појединци не остварују физички контакт који резултира еротским узбуђењем или оргазмом и немају емоционалне реакције на појединце сопственог пола. |
| 1 | Претежно хетеросексуални/инцидентно хомосексуални. Појединци имају само инцидентне хомосексуалне контакте који су укључивали физичку или емоционалну реакцију, или инцидентну емоционалну реакцију без физичког контакта. |
| 2 | Претежно хетеросексуални, али више од инцидентно хомосексуални. Појединци имају више од инцидентног хомосексуалног искуства или прилично дефинитивно реагују на хомосексуалне стимулусе. |
| 3 | Подједнако хетеросексуални и хомосексуални. Појединци су отприлике подједнако хомосексуални и хетеросексуални у својим искуствима или емоционалним реакцијама. |
| 4 | Претежно хомосексуални, али више од инцидентно хетеросексуални. Појединци имају више отворене активности или емоционалних реакција у хомосексуалном домену, док и даље одржавају приличну количину хетеросексуалне активности или прилично дефинитивно реагују на хетеросексуални контакт. |
| 5 | Претежно хомосексуални/само инцидентно хетеросексуални. Појединци су скоро у потпуности хомосексуални у својим активностима или реакцијама. |
| 6 | Искључиво хомосексуални. Појединци који су искључиво хомосексуални, како у погледу свог отвореног искуства, тако и у погледу својих емоционалних реакција. |
Кинсијева скала је похваљена због одбацивања дихотомне класификације сексуалне оријентације и омогућавања нове перспективе на људску сексуалност. Упркос томе што седам категорија може пружити прецизнији опис сексуалне оријентације од дихотомне скале, и даље је тешко одредити у коју категорију би појединце требало сврстати. У великој студији која је поредила сексуални одговор код хомосексуалних мушкараца и жена, Мастерс и Џонсон расправљају о тешкоћи додељивања Кинсијевих оцена учесницима.[82] Посебно, установили су да је тешко одредити релативну количину хетеросексуалног и хомосексуалног искуства и одговора у historiji osobe приликом коришћења скале. Извештавају да им је било тешко доделити оцене 2–4 за појединце са великим бројем хетеросексуалних и хомосексуалних искустава. Када постоји значајан број хетеросексуалних и хомосексуалних искустава у историји особе, постаје тешко да та особа буде потпуно објективна у процени релативне количине сваког.
Вајнрих и сарадници (1993) и Вајнберг и сарадници (1994) критиковали су скалу због груписања појединаца који су различити на основу различитих димензија сексуалности у исте категорије.[83][84] Приликом примене скале, Кинси је разматрао две димензије сексуалне оријентације: отворено сексуално искуство и психосексуалне реакције. Вредне информације су изгубљене сажимањем две вредности у један коначан резултат. Особа која има само претежно истополне реакције разликује се од некога са релативно мало реакција, али много истополних искустава. Било би прилично једноставно да је Кинси мерио две димензије одвојено и извештавао о резултатима независно како би се избегао губитак информација. Штавише, постоји више од две димензије сексуалности које треба размотрити. Поред понашања и реакција, могло би се проценити и привлачност, идентификација, стил живота итд. Ово је обрађено у Клајновој мрежи сексуалне оријентације.
Трећа забринутост у вези са Кинсијевом скалом је да она неправилно мери хетеросексуалност и хомосексуалност на истој скали, чинећи једну компромисом друге.[85] Истраживања из 1970-их о маскулиности и фемининости показала су да се концепти маскулиности и фемининости адекватније мере као независни концепти на одвојеним скалама, а не као један континуум са супротним екстремима на крајевима.[86] Када се пореде на истој скали, они делују као компромиси, где бити више феминин значило бити мање маскулин и обрнуто. Међутим, ако се посматрају као одвојене димензије, особа може бити истовремено веома маскулина и веома феминина. Слично томе, разматрање хетеросексуалности и хомосексуалности на одвојеним скалама омогућило би особи да буде и веома хетеросексуална и веома хомосексуална, или не превише ни једног ни другог. Када се мере независно, степен хетеросексуалности и хомосексуалности може се независно одредити, уместо баланса између хетеросексуалности и хомосексуалности како се одређује помоћу Кинсијеве скале.[87]
Клајнова мрежа сексуалне оријентације
[уреди | уреди извор]Као одговор на критику да Кинсијева скала мери само две димензије сексуалне оријентације, Фриц Клајн је развио Клајнову мрежу сексуалне оријентације (KSOG), вишедимензионалну скалу за описивање сексуалне оријентације. Представљена у Клајновој књизи Бисексуална опција (1978), KSOG користи скалу од 7 тачака за процену седам различитих димензија сексуалности у три различита периода живота појединца: прошлост (од ране адолесценције до пре годину дана), садашњост (у последњих 12 месеци) и идеал (оно што би појединац изабрао да је то потпуно његов избор).
Селова процена сексуалне оријентације
[уреди | уреди извор]Селова процена сексуалне оријентације (SASO) развијена је да одговори на главне забринутости у вези са Кинсијевом скалом и Клајновом мрежом сексуалне оријентације и као таква, мери сексуалну оријентацију на континууму, разматра различите димензије сексуалне оријентације, и разматра хомосексуалност и хетеросексуалност одвојено. Уместо да пружи коначно решење на питање како најбоље мерити сексуалну оријентацију, SASO је намењен да подстакне дискусију и дебату о мерењима сексуалне оријентације.[85]
SASO се састоји од 12 питања. Шест од ових питања процењује сексуалну привлачност, четири процењују сексуално понашање, а два процењују идентитет сексуалне оријентације. За свако питање на скали које мери хомосексуалност постоји одговарајуће питање које мери хетеросексуалност, што даје шест одговарајућих парова питања. Узети сви заједно, шест парова питања и одговора пружају профил сексуалне оријентације појединца. Međutim, резултати се могу додатно поједноставити у четири сажетка који се специфично баве одговорима који одговарају или хомосексуалности, хетеросексуалности, бисексуалности или асексуалности.[88]
Од свих питања на скали, Сел је сматрао да су она која процењују сексуалну привлачност најважнија, јер сексуална привлачност боље одражава концепт сексуалне оријентације, коју је дефинисао као „степен сексуалне привлачности према члановима другог, истог, оба пола или ниједног” него сексуални идентитет или сексуално понашање. Идентитет и понашање се мере као додатне информације јер су оба блиско повезана са сексуалном привлачношћу и сексуалном оријентацијом. Главне критике SASO нису утврђене, али забринутост је да поузданост и валидност остају у великој мери неиспитане.[88]
Потешкоће са проценом
[уреди | уреди извор]Истраживања која се фокусирају на сексуалну оријентацију користе скале за процену како би се идентификовало ко припада којој сексуалној популационој групи. Претпоставља се да ће ове скале моћи поуздано да идентификују и категоризују људе према њиховој сексуалној оријентацији. Међутим, тешко је одредити сексуалну оријентацију појединца путем скала за процену, због двосмислености у вези са дефиницијом сексуалне оријентације. Генерално, постоје три компоненте сексуалне оријентације које се користе у процени. Њихове дефиниције и примери како се могу проценити су следећи:
| Компонента | Дефиниција | Питања |
|---|---|---|
| Сексуална привлачност | Привлачност према једном полу или жеља за сексуалним односима или за примарним љубавним, сексуалним односом са једним или оба пола | „Да ли сте икада осетили романтичну привлачност према мушкарцу? Да ли сте икада осетили романтичну привлачност према жени?”[89] |
| Сексуално понашање | „Било која обострано добровољна активност са другом особом која укључује генитални контакт и сексуално узбуђење, то јест, осећај стварног узбуђења, чак и ако до сношаја или оргазма није дошло”[90] | „Да ли сте икада имали однос са особом свог пола који је резултирао сексуалним оргазмом?”[91] |
| Сексуални идентитет | Лично изабране, друштвено и историјски везане ознаке везане за перцепције и значења која појединци имају о свом сексуалном идентитету. | „Изаберите једну од ових шест опција: геј или лезбијка; бисексуалац, али углавном геј или лезбијка; бисексуалац подједнако геј/лезбијка и хетеросексуалац; бисексуалац али углавном хетеросексуалац; хетеросексуалац; и несигуран, не знам сигурно.”[92] |
Иако су сексуална привлачност, понашање и идентитет све компоненте сексуалне оријентације, ако би особа дефинисана једном од ових димензија била конгруентна са онима дефинисаним другом димензијом, не би било важно која се користи за процену оријентације, али то није случај. Постоји „мала кохерентна веза између количине и мешавине хомосексуалног и хетеросексуалног понашања у биографији особе и избора те особе да себе означи као бисексуалну, хомосексуалну или хетеросексуалну”.[93] Појединци обично доживљавају различите привлачности и понашања која могу одражавати знатижељу, експериментисање, друштвени притисак и нису нужно показатељ основне сексуалне оријентације. На пример, жена може имати фантазије или мисли о сексу са другим женама, али никада не поступа по тим мислима и има сексуалне односе само са партнерима супротног пола. Ако би се сексуална оријентација процењивала на основу сексуалне привлачности, ова особа би се сматрала хомосексуалном, али њено понашање указује на хетеросексуалност.
Како нема истраживања која указују која од три компоненте је суштинска у дефинисању сексуалне оријентације, све три се користе независно и пружају различите закључке у вези са сексуалном оријентацијом. Савин-Вилијамс (2006) расправља о овом питању и напомиње да истраживачи, базирајући своје налазе о сексуалној оријентацији на једној компоненти, можда заправо не обухватају циљану популацију. На пример, ако се хомосексуалац дефинише понашањем са истим полом, геј девице се изостављају, хетеросексуалци који се упуштају у истополно понашање из других разлога осим преферираног сексуалног узбуђења се погрешно броје, а они са истополном привлачношћу који имају односе само са супротним полом се искључују.[94] Због ограничених популација које свака компонента обухвата, потрошачи истраживања треба да буду опрезни приликом генерализације ових налаза.
Једна од употреба скала које процењују сексуалну оријентацију је одређивање преваленције различитих сексуалних оријентација унутар популације. У зависности од узраста, културе и пола испитаника, стопе преваленције хомосексуалности варирају у зависности од тога која компонента сексуалне оријентације се процењује: сексуална привлачност, сексуално понашање или сексуални идентитет. Процена сексуалне привлачности ће дати највећу преваленцију хомосексуалности у популацији, при чему је удео појединаца који наводе да их привлачи исти пол два до три пута већи од удела који пријављују истополно понашање или се идентификују као геј, лезбијке или бисексуалци. Штавише, извештаји о истополном понашању обично премашују оне о геј, лезбијској или бисексуалној идентификацији.[95] Следећа табела показује колико преваленција хомосексуалности може варирати у зависности од узраста, локације и компоненте сексуалне оријентације која се процењује:
| Привлачност | Понашање | Идентитет | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Земља: Узрасна група | Жена | Мушкарац | Жена | Мушкарац | Жена | Мушкарац |
| САД: Млади[96] | 6% | 3% | 11% | 5% | 8% | 3% |
| САД: Млади одрасли[97] | 13% | 5% | 4% | 3% | 4% | 3% |
| САД: Одрасли[98] | 8% | 8% | 4% | 9% | 1% | 2% |
| Аустралија: Одрасли[99] | 17% | 15% | 8% | 16% | 4% | 7% |
| Турска: Млади одрасли[91] | 7% | 6% | 4% | 5% | 2% | 2% |
| Норвешка: Адолесценти[100] | 21% | 9% | 7% | 6% | 5% | 5% |
Варијанце у стопама преваленције огледају се у недоследним одговорима људи на различите компоненте сексуалне оријентације унутар једне студије и нестабилности њихових одговора током времена. Лауман и сарадници (1994) установили су да међу одраслима у САД, 20% оних који би се сматрали хомосексуалцима на основу једне компоненте оријентације, били су хомосексуалци на друге две димензије, док је 70% одговорило на начин који је био конзистентан са хомосексуалношћу само на једној од три димензије.[101] Штавише, сексуалност може бити флуидна; на пример, идентитет сексуалне оријентације особе није нужно стабилан или конзистентан током времена, већ је подложан променама током живота. Дајмонд (2003) је установила да је током седам година две трећине жена променило свој сексуални идентитет барем једном, при чему су многе изјавиле да ознака није адекватно обухватала разноликост њихових сексуалних или романтичних осећања. Штавише, жене које су се одрекле бисексуалне и лезбијске идентификације нису се одрекле истополне сексуалности и признале су могућност будућих истополних привлачности или понашања. Једна жена је изјавила: „Углавном сам стрејт, али сам једна од оних особа које би, ако би се појавила права околност, променила свој став”.[102] Стога, појединци класификовани као хомосексуалци у једној студији можда неће бити идентификовани на исти начин у другој, у зависности од тога које се компоненте процењују и када се процена врши, што отежава прецизно одређивање ко је хомосексуалац, а ко није, и колика је укупна преваленција унутар популације.[1]
Импликације
[уреди | уреди извор]У зависности од тога која се компонента сексуалне оријентације процењује и на коју се реферише, могу се извући различити закључци о стопи преваленције хомосексуалности, што има последице у стварном свету. Сазнање колики део популације чине хомосексуалне особе утиче на то како та популација може бити виђена или третирана од стране јавности и владиних тела. На пример, ако хомосексуалне особе чине само 1% опште популације, политички их је лакше игнорисати него ако се зна да су изборна јединица која надмашује већину етничких и мањинских група. Ако је број релативно мали, тешко је аргументовати за програме и услуге за истополне заједнице, масовно медијско укључивање геј узора, или Геј-стрејт алијансе у школама. Из тог разлога, 1970-их година, Брус Волер, председавајући Националне геј и лезбијске радне групе, промовисао је уобичајени мит да је преваленција хомосексуалности 10% за целу популацију тако што је просечно израчунао 13% за мушкарце и 7% за жене. Волер је генерализовао овај налаз и користио га као део модерног покрета за геј права како би убедио политичаре и јавност да смо „ми [гејеви и лезбијке] свуда”.[103]
Предложена решења
[уреди | уреди извор]У раду „Ко је геј? Да ли је то важно?”, психолог Рич Савин-Вилијамс предлаже два различита приступа процени сексуалне оријентације док се не развију добро позициониране и психометријски утемељене и тестиране дефиниције које би омогућиле истраживањима да поуздано идентификују преваленцију, узроке и последице хомосексуалности.[94] Прво, он предлаже да се већи приоритет даје сексуалном узбуђењу и привлачности у односу на понашање и идентитет, јер је мање подложно самообмани и обмани других, друштвеним условима и променљивим значењима. За мерење привлачности и узбуђења предложио је да се развију и користе биолошке мере. Постоје бројне биолошке/физиолошке мере које могу мерити сексуалну оријентацију као што су сексуално узбуђење, скенирање мозга, праћење погледа, преференција телесног мириса, и анатомске варијације као што су однос дужине прстију и деснорукост или леворукост.
Друго, Савин-Вилијамс предлаже да истраживачи треба да напусте општи појам сексуалне оријентације у потпуности и процењују само оне компоненте које су релевантне за истраживачко питање које се истражује. На пример:
- За процену полно преносивих болести или преноса ХИВ-а, мерити сексуално понашање
- За процену међуљудских веза, мерити сексуалну/романтичну привлачност
- За процену политичке идеологије, мерити сексуални идентитет
Средства за процену
[уреди | уреди извор]Средства која се обично користе укључују анкете, интервјуе, међукултуралне студије, мерења физичког узбуђења[104] сексуално понашање, сексуалне фантазије, или образац еротског узбуђења.[105] Најчешће је вербално самоизјашњавање[104] или самоозначавање,[105] што зависи од тога да ли су испитаници тачни у вези са собом.[104]
Сексуално узбуђење
[уреди | уреди извор]Проучавање људског сексуалног узбуђења показало се као плодоносан начин разумевања разлика између мушкараца и жена као полова и у погледу сексуалне оријентације. Клиничко мерење може користити пенилну или вагиналну фотоплетизмографију, где се мери надимање гениталија крвљу као одговор на излагање различитом еротском материјалу.[105]
Неки истраживачи који проучавају сексуалну оријентацију тврде да се концепт може различито примењивати на мушкарце и жене. Студија образаца сексуалног узбуђења[106] је утврдила да жене, када гледају еротске филмове који приказују женско-женску, мушко-мушку и мушко-женску сексуалну активност (орални секс или пенетрација), имају обрасце узбуђења који се не поклапају са њиховим декларисаним сексуалним оријентацијама као што је то случај код мушкараца. То јест, сексуално узбуђење хетеросексуалних и лезбијских жена на еротске филмове не разликује се значајно према половима учесника (мушким или женским) нити према врсти сексуалне активности (хетеросексуалној или хомосексуалној). Обрасци сексуалног узбуђења мушкараца имају тенденцију да буду више у складу са њиховим наведеним оријентацијама, при чему хетеросексуални мушкарци показују веће узбуђење пениса на женско-женску сексуалну активност и мање узбуђење на женско-мушке и мушко-мушке сексуалне стимулусе, док су хомосексуални и бисексуални мушкарци више узбуђени филмовима који приказују мушко-мушки сношај, а мање узбуђени другим стимулусима.
Друга студија о обрасцима сексуалног узбуђења мушкараца и жена потврдила је[107] да мушкарци и жене имају различите обрасце узбуђења, независно од њихових сексуалних оријентација. Студија је утврдила да се гениталије жена узбуђују и на људске и на нељудске стимулусе из филмова који приказују људе оба пола како имају секс (хетеросексуални и хомосексуални) и из видео снимака који приказују нељудске примате (бонобо) како имају секс. Мушкарци нису показивали никакво сексуално узбуђење на нељудске визуелне стимулусе, а њихови обрасци узбуђења били су у складу са њиховим специфичним сексуалним интересом (жене за хетеросексуалне мушкарце и мушкарци за хомосексуалне мушкарце).
Ове студије сугеришу да се мушкарци и жене разликују у погледу образаца сексуалног узбуђења и да се то такође одражава на начин на који њихове гениталије реагују на сексуалне стимулусе оба пола или чак на нељудске стимулусе. Сексуална оријентација има много димензија (привлачности, понашање, идентитет), од којих је сексуално узбуђење једини производ сексуалних привлачности који се тренутно може мерити са одређеним степеном физичке прецизности. Дакле, чињеница да се жене узбуђују гледајући нељудске примате како имају секс не значи да женска сексуална оријентација укључује ову врсту сексуалног интереса. Неки истраживачи тврде да сексуална оријентација жена мање зависи од њихових образаца сексуалног узбуђења него код мушкараца и да се друге компоненте сексуалне оријентације (као што је емоционална везаност) морају узети у обзир приликом описивања сексуалних оријентација жена. Насупрот томе, сексуалне оријентације мушкараца имају тенденцију да буду првенствено усмерене на физичку компоненту привлачности, и стога су њихова сексуална осећања искључивије оријентисана према полу.
Недавно, научници су почели да се фокусирају на мерење промена у можданој активности повезаних са сексуалним узбуђењем, користећи технике скенирања мозга. Студија о томе како мозгови хетеросексуалних и хомосексуалних мушкараца реагују на гледање слика нагих мушкараца и жена утврдила је[108] да и хетеро- и хомосексуални мушкарци позитивно реагују на гледање свог преферираног пола, користећи исте regione мозга. Једина значајна групна разлика између ових оријентација пронађена је у амигдали, региону мозга познатом по томе што је укључен у регулацију страха.[109]
Култура
[уреди | уреди извор]
Истраживања сугеришу да је сексуална оријентација независна од културних и других друштвених утицаја, али да отворена идентификација сопствене сексуалне оријентације може бити отежана у хомофобичним/хетеросексистичким окружењима. Друштвени системи као што су религија, језик и етничке традиције могу имати снажан утицај на остваривање сексуалне оријентације. Утицаји културе могу закомпликовати процес мерења сексуалне оријентације. Већина емпиријских и клиничких истраживања о ЛГБТ популацијама спроводи се на углавном белим, средњокласним, добро образованим узорцима; међутим, постоје џепови истраживања који документују различите друге културне групе, иако су оне често ограничене у разноликости рода и сексуалне оријентације испитаника.[110] Интеграција сексуалне оријентације са социокултурним идентитетом може представљати изазов за ЛГБТ појединце. Појединци могу или не морају сматрати да их њихова сексуална оријентација дефинише у погледу сексуалног идентитета, јер могу искусити различите степене флуидности сексуалности,[111] или се једноставно могу јаче идентификовати са другим аспектом свог идентитета, као што је породична улога. Америчка култура ставља велики нагласак на индивидуалне особине, а себе доживљава као непроменљивог и константног. Насупрот томе, источноазијске културе стављају велики нагласак на друштвену улогу особе унутар друштвених хијерархија, а себе доживљавају као флуидног и променљивог.[112] Ове различите културне перспективе имају многе импликације на когницију о себи, укључујући перцепцију сексуалне оријентације.
Језик
[уреди | уреди извор]Превођење је главна препрека приликом поређења различитих култура. Многим енглеским терминима недостају еквиваленти у другим језицима, док се концепти и речи из других језика не одражавају у енглеском језику.[113][114] Преводилачке и вокабуларске препреке нису ограничене на енглески језик.[115] Језик може присилити појединце да се идентификују са етикетом која можда не одражава тачно њихову праву сексуалну оријентацију. Језик се такође може користити за сигнализирање сексуалне оријентације другима.[116] Значење речи које се односе на категорије сексуалне оријентације преговара се у масовним медијима у односу на друштвену организацију.[115] Нове речи се могу увести у употребу како би се описали нови термини или боље описале сложене интерпретације сексуалне оријентације. Друге речи могу добити нове слојеве значења. На пример, хетеросексуални шпански термини marido и mujer за „мужа” и „жену”, респективно, недавно су у Шпанији замењени родно неутралним терминима cónyuges или consortes што значи „супружници”.[115]
Перцепције
[уреди | уреди извор]Једна особа може претпоставити знање о сексуалној оријентацији друге особе на основу перципираних карактеристика, као што су изглед, одећа, глас (уп. говор геј мушкараца), и пратња и понашање са другим људима. Покушај откривања сексуалне оријентације у друштвеним ситуацијама понекад се колоквијално назива гејдар; неке студије су откриле да погађања заснована на фотографијама лица имају боље резултате од случајности.[117][118][119] Истраживање из 2015. године сугерише да је „гејдар” алтернативна ознака за коришћење ЛГБТ стереотипа за закључивање о оријентацији, и да облик лица није тачан показатељ оријентације.[120]
Перципирана сексуална оријентација може утицати на то како се особа третира. На пример, у Сједињеним Државама, ФБИ је известио да је 15,6% злочина из мржње пријављених полицији 2004. године било „због пристрасности на основу сексуалне оријентације”.[121] Према прописима о једнакости у запошљавању (сексуална оријентација) из 2003. године у Уједињеном Краљевству, како објашњава Служба за саветовање, мирење и арбитражу,[122] „радници или кандидати за посао не смеју бити третирани мање повољно због њихове сексуалне оријентације, њихове перципиране сексуалне оријентације или зато што се друже са неким одређене сексуалне оријентације”.[123]
У евро-америчким културама, норме, вредности, традиције и закони олакшавају хетеросексуалност,[124] укључујући конструкте брака и породице.[110] Улажу се напори да се промене предрасуде, а доносе се закони за промовисање једнакости.[115]
Неке друге културе не признају хомосексуалну/хетеросексуалну/бисексуалну разлику. Уобичајено је разликовати сексуалност особе према њеној сексуалној улози (активна/пасивна; инсертивна/пенетрирана). У овој дистинкцији, пасивна улога се типично повезује са женственошћу или инфериорношћу, док се активна улога типично повезује са мушкошћу или супериорношћу.[115][125][126] На пример, истраживање једног малог бразилског рибарског села открило је три сексуалне категорије за мушкарце: мушкарци који имају секс само са мушкарцима (константно у пасивној улози), мушкарци који имају секс само са женама, и мушкарци који имају секс са женама и мушкарцима (константно у активној улози). Док су мушкарци који су константно заузимали пасивну улогу били признати као посебна група од стране локалног становништва, мушкарци који имају секс само са женама, и мушкарци који имају секс са женама и мушкарцима, нису били диференцирани.[126] Мало се зна о истополно привученим женама, или о сексуалном понашању између жена у овим културама.
Расизам и етнички релевантна подршка
[уреди | уреди извор]У Сједињеним Државама, не-белачки ЛГБТ појединци могу се наћи у двострукој мањини, где их ни претежно белачке ЛГБТ заједнице не прихватају или не разумеју у потпуности, нити их прихвата њихова сопствена етничка група.[127][128] Многи људи доживљавају расизам у доминантној ЛГБТ заједници где се расни стереотипи спајају са родним стереотипима, тако да се азијско-амерички ЛГБТ особе доживљавају као пасивније и женственије, док се афро-америчке ЛГБТ особе доживљавају као мужевније и агресивније.[110] Постоји низ културно специфичних мрежа подршке за ЛГБТ појединце активних у Сједињеним Државама. На пример, „Ô-Môi” за вијетнамско-америчке квир жене.[128]
Религија
[уреди | уреди извор]Сексуалност у контексту религије је често контроверзна тема, посебно сексуална оријентација. У прошлости, различите секте су посматрале хомосексуалност са негативне тачке гледишта и имале су казне за истополне везе. У модерно доба, све већи број религија и верских деноминација прихвата хомосексуалност. Могуће је интегрисати сексуални идентитет и верски идентитет, у зависности од тумачења верских текстова.
Неке верске организације се противе самом концепту сексуалне оријентације. У ревизији етичког кодекса Америчког удружења хришћанских саветника из 2014. године, члановима је забрањено да „описују или своде људски идентитет и природу на сексуалну оријентацију или референце на њу”, иако саветници морају признати основно право клијента на самоопредељење.[129]
Интернет и медији
[уреди | уреди извор]Интернет је утицао на сексуалну оријентацију на два начина: то је уобичајен начин дискурса о теми сексуалне оријентације и сексуалног идентитета, и стога обликује популарне концепције;[115] и омогућава анонимно проналажење сексуалних партнера, као и олакшава комуникацију и повезивање већег броја људи.[130]
Демографија
[уреди | уреди извор]Савремена научна истраживања показују да, у различитим културама, већина људи пријављује хетеросексуалну оријентацију.[15][17]:8[20]:9–10 Бисексуалност се јавља у различитим степенима релативне привлачности према истом или супротном полу.[15][17]:8–9 Мушкарци чешће бивају искључиво хомосексуални него подједнако привучени оба пола, док је за жене обрнуто.[15][17]:8–9
Анкете у западним културама у просеку показују да се око 93% мушкараца и 87% жена идентификује као потпуно хетеросексуално, 4% мушкараца и 10% жена као углавном хетеросексуално, 0,5% мушкараца и 1% жена као равномерно бисексуално, 0,5% мушкараца и 0,5% жена као углавном хомосексуално, и 2% мушкараца и 0,5% жена као потпуно хомосексуално.[15] Анализа 67 студија показала је да је доживотна преваленција секса између мушкараца (без обзира на оријентацију) била 3-5% за источну Азију, 6-12% за јужну и југоисточну Азију, 6-15% за источну Европу, и 6-20% за Латинску Америку.[131] Међународна алијанса за ХИВ/АИДС процењује светску преваленцију мушкарци који имају секс са мушкарцима између 3% и 16%.[132]
Релативни проценат популације који пријављује хомосексуалну или бисексуалну оријентацију може варирати у зависности од методологије и критеријума одабира. Извештај из 1998. године наводи да се ови статистички налази крећу у распону од 2,8% до 9% за мушкарце, и 1% до 5% за жене у Сједињеним Државама[133] – ова цифра може бити чак 12% за неке велике градове и само 1% за рурална подручја.
Мали проценат људи није сексуално привучен никоме (асексуалност). Студија из 2004. године проценила је преваленцију асексуалности на 1%.[134][135]
Кинсијеви подаци
[уреди | уреди извор]У Сексуално понашање људског мужјака (1948) и Сексуално понашање људске женке (1953), аутора Алфреда Кинсија и сарадника, људи су испитивани о свом сексуалном понашању, а затим су им истраживачи доделили оцену на скали од потпуно хетеросексуалне до потпуно хомосексуалне.[136] Кинси је известио да, када се анализирају понашања појединаца, као и њихов идентитет, значајан број људи се чинио барем донекле бисексуалним – то јест, имали су неку привлачност према оба пола, иако је обично један пол био префериран. Кинсијеве методе су критиковане као мањкаве, посебно у погледу насумичности његовог узорка популације, који је укључивао затворенике, мушке проститутке и оне који су вољно учествовали у дискусији о претходно табу темама о сексу. Ипак, Пол Гебхард, каснији директор Кинсијевог института за истраживање секса, поново је испитао податке из Кинсијевих извештаја и закључио да уклањање затвореника и проститутки готово да није утицало на резултате.[137] Новији истраживачи верују да је Кинси преценио стопу истополне привлачности због недостатака у својим методама узорковања.[15][20]:9[138]:147
Социјални конструкционизам
[уреди | уреди извор]Пошто је сексуална оријентација сложена, неки академици и истраживачи, посебно у квир студијама, тврде да је она историјска и друштвена конструкција. Године 1976, филозоф и историчар Мишел Фуко је у Историја сексуалности тврдио да хомосексуалност као идентитет није постојала у осамнаестом веку; да су људи уместо тога говорили о „содомији”, што се односило на сексуалне чинове. Содомија је била злочин који се често игнорисао, али понекад и строго кажњавао према законима о содомији. Написао је: „'Сексуалност' је изум модерне државе, индустријске револуције и капитализма.”[139] Други научници тврде да постоје значајни континуитети између древне и модерне хомосексуалности.[140][141] Филозоф науке Мајкл Рус је изјавио да је социјално-конструкционистички приступ, под утицајем Фукоа, заснован на селективном читању историјских записа који меша постојање хомосексуалних људи са начином на који су они означени или третирани.[142]
У већем делу модерног света, сексуални идентитет се дефинише на основу пола партнера. Међутим, у неким деловима света, сексуалност се често друштвено дефинише на основу сексуалних улога, да ли је неко пенетратор или пенетриран.[132][143] У западним културама, људи смислено говоре о геј, лезбијским и бисексуалним идентитетима и заједницама. У неким другим културама, ознаке хомосексуалац и хетеросексуалац не наглашавају целокупан друштвени идентитет нити указују на припадност заједници на основу сексуалне оријентације.[144]
Неки историчари и истраживачи тврде да се емоционалне и афективне активности повезане са терминима сексуалне оријентације као што су „геј” и „хетеросексуалац” значајно мењају током времена и преко културних граница. На пример, у многим нацијама енглеског говорног подручја претпоставља се да је истополно љубљење, посебно између мушкараца, знак хомосексуалности, док су различите врсте истополног љубљења уобичајени изрази пријатељства у другим нацијама. Такође, многе модерне и историјске културе имају формалне церемоније које изражавају дугорочну посвећеност између истополних пријатеља, иако је сама хомосексуалност табу у тим културама.[145]
Право, политика и теологија
[уреди | уреди извор]Професор Мајкл Кинг је изјавио: „Закључак до ког су дошли научници који су истраживали порекло и стабилност сексуалне оријентације је да је то људска карактеристика која се формира рано у животу и отпорна је на промене. Научни докази о пореклу хомосексуалности сматрају се релевантним за теолошку и друштвену дебату јер подривају сугестије да је сексуална оријентација избор.”[146]
Године 1999, професор права Дејвид Круз је написао да „сексуална оријентација (и сродни концепт хомосексуалности) може вероватно да се односи на различите атрибуте, појединачно или у комбинацији. Оно што није одмах јасно је да ли је једна концепција најприкладнија за све друштвене, правне и уставне сврхе.”[21]
Види још
[уреди | уреди извор]
- Аскриптивне карактеристике
- Агенција за основна права
- Генетска дијагноза интерсекса
- ЛГБТ права по земљи или територији
- Списак антидискриминационих аката
- Квир хетеросексуалност
- Романтична оријентација
- Сексуална жеља
- Сексуална оријентација и родни идентитет у Уједињеним нацијама
- Сексуална оријентација и војна служба
- Хипотеза о сексуалној оријентацији
- Социосексуална оријентација
- Терминологија хомосексуалности
- Обавезујућа хетеросексуалност
- Кинсијева скала
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и „Sexual Orientation & Homosexuality”. Америчка психолошка асоцијација. 2020. Архивирано из оригинала 16. 2. 2019. г. Приступљено 6. 2. 2020.
- ^ а б в „Sexual Orientation”. Америчка психијатријска асоцијација. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 1. 1. 2013.
- ^ а б в „Definitions Related to Sexual Orientation and Gender Diversity in APA Documents” (PDF). Америчка психолошка асоцијација. 2015. стр. 6. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 1. 2021. г. Приступљено 6. 2. 2020. „Sexual orientation refers to the sex of those to whom one is sexually and romantically attracted. [...] [It is] one's enduring sexual attraction to male partners, female partners, or both. Sexual orientation may be heterosexual, same-sex (gay or lesbian), or bisexual. [...] A person may be attracted to men, women, both, neither, or to people who are genderqueer, androgynous, or have other gender identities. Individuals may identify as lesbian, gay, heterosexual, bisexual, queer, pansexual, or asexual, among others. [...] Categories of sexual orientation typically have included attraction to members of one's own sex (gay men or lesbians), attraction to members of the other sex (heterosexuals), and attraction to members of both sexes (bisexuals). While these categories continue to be widely used, research has suggested that sexual orientation does not always appear in such definable categories and instead occurs on a continuum [...]. Some people identify as pansexual or queer in terms of their sexual orientation, which means they define their sexual orientation outside of the gender binary of 'male' and 'female' only.”
- ^ а б в Marshall Cavendish Corporation, ур. (2009). „Asexuality”. Sex and Society. 2. Marshall Cavendish. стр. 82—83. ISBN 978-0-7614-7905-5. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2013.
- ^ а б в Bogaert, AF (април 2015). „Asexuality: What It Is and Why It Matters”. The Journal of Sex Research. 52 (4): 362—379. PMID 25897566. S2CID 23720993. doi:10.1080/00224499.2015.1015713.
- ^ а б в Firestein, Beth A. (2007). Becoming Visible: Counseling Bisexuals Across the Lifespan. Columbia University Press. стр. 9. ISBN 978-0-231-13724-9. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 3. 10. 2012.
- ^ а б в г „Case No. S147999 in the Supreme Court of the State of California, In re Marriage Cases Judicial Council Coordination Proceeding No. 4365(...) – APA California Amicus Brief — As Filed” (PDF). p. 33 n. 60 (p. 55 per Adobe Acrobat Reader);citation per id., Brief, p. 6 n. 4 (p. 28 per Adobe Acrobat Reader). стр. 30. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 1. 2012. г. Приступљено 13. 3. 2013.
- ^ Schmidt J. (2010). Migrating Genders: Westernisation, Migration, and Samoan Fa'afafine. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 45. ISBN 978-1-4094-0273-2.
- ^ а б в г „Avoiding Heterosexual Bias in Language” (PDF). Америчка психолошка асоцијација. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 8. 2012. г. Приступљено 19. 7. 2011.
- ^ Friedman, Lawrence Meir (1990). The republic of choice: law, authority, and culture. Harvard University Press. стр. 92. ISBN 978-0-674-76260-2. Архивирано из оригинала 17. 2. 2022. г. Приступљено 8. 1. 2012.
- ^ Heuer, Gottfried (2011). Sexual revolutions: psychoanalysis, history and the father. Taylor & Francis. стр. 49. ISBN 978-0-415-57043-5. Архивирано из оригинала 17. 2. 2022. г. Приступљено 8. 1. 2011.
- ^ а б в г д ђ е ж з Frankowski BL; American Academy of Pediatrics Committee on Adolescence (јун 2004). „Sexual orientation and adolescents”. Pediatrics. 113 (6): 1827—32. PMID 15173519. doi:10.1542/peds.113.6.1827. Архивирано из оригинала
20. 3. 2013. г.
- ^ а б в Gloria Kersey-Matusiak (2012). Delivering Culturally Competent Nursing Care. Springer Publishing Company. стр. 169. ISBN 978-0-8261-9381-0. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2016. „Most health and mental health organizations do not view sexual orientation as a 'choice.'”
- ^ а б в г д Lamanna, Mary Ann; Riedmann, Agnes; Stewart, Susan D (2014). Marriages, Families, and Relationships: Making Choices in a Diverse Society. Cengage Learning. стр. 82. ISBN 978-1-305-17689-8. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 11. 2. 2016. „The reason some individuals develop a gay sexual identity has not been definitively established – nor do we yet understand the development of heterosexuality. The American Psychological Association (APA) takes the position that a variety of factors impact a person's sexuality. The most recent literature from the APA says that sexual orientation is not a choice that can be changed at will, and that sexual orientation is most likely the result of a complex interaction of environmental, cognitive and biological factors...is shaped at an early age...[and evidence suggests] biological, including genetic or inborn hormonal factors, play a significant role in a person's sexuality (American Psychological Association 2010).”
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Bailey JM, Vasey PL, Diamond LM, Breedlove SM, Vilain E, Epprecht M (2016). „Sexual Orientation, Controversy, and Science”. Psychological Science in the Public Interest. 17 (21): 45—101. PMID 27113562. doi:10.1177/1529100616637616
.
- ^ а б Bogaert, Anthony F.; Skorska, Malvina N. (2020-03-01). „A short review of biological research on the development of sexual orientation”. Hormones and Behavior. 119. ISSN 0018-506X. PMID 31911036. doi:10.1016/j.yhbeh.2019.104659 . Непознати параметар
|article-number=игнорисан (помоћ) - ^ а б в г д LeVay, Simon (2017). Gay, Straight, and the Reason Why: The Science of Sexual Orientation
. Oxford University Press. ISBN 9780199752966. OL 26246092M — преко Open Library.
- ^ Balthazart, Jacques (2012). The Biology of Homosexuality. Oxford University Press. ISBN 9780199838820. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 27. 7. 2019.
- ^ „Submission to the Church of England's Listening Exercise on Human Sexuality”. The Royal College of Psychiatrists. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2013.
- ^ а б в Balthazart, Jacques (2012). The Biology of Homosexuality. Oxford University Press. ISBN 9780199838820. OL 16142775W — преко Open Library.
- ^ а б Cruz, David B. (1999). „Controlling Desires: Sexual Orientation Conversion and the Limits of Knowledge and Law” (PDF). Southern California Law Review. 72 (5): 1297—400. PMID 12731502. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 9. 2017. г. Приступљено 21. 5. 2015.
- ^ Bogaert, Anthony F. (2004). „Asexuality: prevalence and associated factors in a national probability sample”. Journal of Sex Research. 41 (3): 279—87. PMID 15497056. S2CID 41057104. doi:10.1080/00224490409552235.
- ^ Reiter L. (1989). „Sexual orientation, sexual identity, and the question of choice”. Clinical Social Work Journal. 17 (2): 138—50. S2CID 144530462. doi:10.1007/bf00756141.
- ^ а б Ross, Michael W.; Essien, E. James; Williams, Mark L.; Fernandez-Esquer, Maria Eugenia. (2003). „Concordance Between Sexual Behavior and Sexual Identity in Street Outreach Samples of Four Racial/Ethnic Groups”. Sexually Transmitted Diseases. American Sexually Transmitted Diseases Association. 30 (2): 110—113. PMID 12567166. S2CID 21881268. doi:10.1097/00007435-200302000-00003 .
- ^ Ehrhardt, Anke A. (август 2007). „John Money, Ph.D.”. The Journal of Sex Research. 44 (3): 223—224. JSTOR 20620298. PMID 3050136. S2CID 147344556. doi:10.1080/00224490701580741.
- ^ Rice, Kim (2009). „Pansexuality”. Ур.: Marshall Cavendish Corporation. Sex and Society. 2. Marshall Cavendish. стр. 593. ISBN 978-0-7614-7905-5. Архивирано из оригинала 13. 11. 2020. г. Приступљено 3. 10. 2012.
- ^ Aggrawal, Anil (2008). Forensic and medico-legal aspects of sexual crimes and unusual sexual practices. CRC Press. ISBN 978-1-4200-4308-2.,
- ^ Diamond M . Sexual orientation and gender identity. In Weiner IB, Craighead EW eds. The Corsini Encyclopedia of Psychology. 2010. ISBN 978-0-470-17023-6., Volume 4. p. 1578. John Wiley and Sons,
- ^ Schmidt, J. (2001). „Redefining fa’afafine: Western discourses and the construction of transgenderism in Samoa.”. Архивирано 2008-03-22 на сајту Wayback Machine Intersections: Gender, history and culture in the Asian context
- ^ Bagemihl B. Surrogate phonology and transsexual faggotry: A linguistic analogy for uncoupling sexual orientation from gender identity. In Queerly Phrased: Language, Gender, and Sexuality. Oxford University Press. ISBN 0-19-510471-4.. Anna Livia, Kira Hall (eds.) pp. 380 ff
- ^ а б Blaney, Paul H.; Krueger, Robert F.; Millon, Theodore (19. 9. 2014). Oxford Textbook of Psychopathology (3rd изд.). New York: Oxford University Press. стр. 592—. ISBN 978-0-19-981177-9. OCLC 900980099. Архивирано из оригинала 11. 5. 2021. г. Приступљено 6. 3. 2021.
- ^ Petterson, Lanna J (2020). Male sexual orientation: a cross-cultural perspective. OPUS: Open Uleth Scholarship (thesis). Lethbridge, Alberta. стр. iii, 1–276. hdl:10133/5763.
- ^ Money, John; Lamacz, Margaret (1984). „Gynemimesis and gynemimetophilia: Individual and cross-cultural manifestations of a gender-coping strategy hitherto unnamed”. Comprehensive Psychiatry. Elsevier. 25 (4): 392—403. ISSN 0010-440X. PMID 6467919. doi:10.1016/0010-440X(84)90074-9. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 9. 8. 2021.
- ^ Minton, H. L. (1986). „Femininity in men and masculinity in women: American psychiatry and psychology portray homosexuality in the 1930s”. Journal of Homosexuality. 13 (1): 1—21. PMID 3534080. doi:10.1300/J082v13n01_01.
Terry, J. (1999). An American obsession: Science, medicine, and homosexuality in modern society. Chicago: University of Chicago Press. - ^ Bailey JM, Zucker KJ (1995). „Childhood sex-typed behavior and sexual orientation: a conceptual analysis and quantitative review” (PDF). Developmental Psychology. 31 (1): 43—55. S2CID 28174284. doi:10.1037/0012-1649.31.1.43. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 1. 2022. г. Приступљено 5. 8. 2022.
- ^ Rodriguez Rust, Paula C. Bisexuality: A contemporary paradox for women, Journal of Social Issues, vol. 56(2), Summer 2000, pp. 205–21. Special Issue: Women's sexualities: New perspectives on sexual orientation and gender. Article online.
Also published in: Rodriguez Rust, Paula C. Bisexuality in the United States: A Social Science Reader. Columbia University Press. 2000. ISBN 0-231-10227-5.. . - ^ Butler, Katy (7. 3. 2006). „Many Couples Must Negotiate Terms of 'Brokeback' Marriages”. New York Times. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 23. 2. 2017.
- ^ Hentges, Rochelle (4. 10. 2006). „How to tell if your husband is gay”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 22. 10. 2006. г.
- ^ Higgins, Daryl J. (30. 6. 2012). „Taylor & Francis Online : Gay Men from Heterosexual Marriages”. Journal of Homosexuality. 42 (4): 15—34. PMID 12243483. S2CID 32047519. doi:10.1300/J082v42n04_02.
- ^ Stack, Peggy Fletcher (5. 8. 2006), „Gay, Mormon, married”, The Salt Lake Tribune, Архивирано из оригинала 21. 6. 2013. г.
- ^ „Gay No More”. psychologytoday.com. Архивирано из оригинала 1. 5. 2007. г.
- ^ Hays, D.; Samuels, A. (1989). „Heterosexual women's perceptions of their marriages to bisexual or homosexual men”. J Homosex. 18 (1–2): 81—100. PMID 2794500. doi:10.1300/J082v18n01_04.
- ^ Coleman, E. (1981). „Bisexual and gay men in heterosexual marriage: conflicts and resolutions in therapy”. J Homosex. 7 (2–3): 93—103. PMID 7346553. doi:10.1300/J082v07n02_11.
- ^ Matteson, D. R. (1985). „Bisexual men in marriage: is a positive homosexual identity and stable marriage possible?”. J Homosex. 11 (1–2): 149—71. PMID 4056386. doi:10.1300/J082v11n01_12.
- ^ Nascimento, Geysa Cristina Marcelino; Scorsolini-Comin, Fabio; Nascimento, Geysa Cristina Marcelino; Scorsolini-Comin, Fabio (септембар 2018). „Revealing one's Homosexuality to the Family: An Integrative Review of the Scientific Literature”. Trends in Psychology (на језику: енглески). 26 (3): 1527—1541. ISSN 2358-1883. doi:10.9788/tp2018.3-14pt .
- ^ Sinclair, Karen (2013). About Whoever: The Social Imprint on Identity and Orientation. New York: Karen Sinclair. ISBN 9780981450513.
- ^ *Bailey, J. Michael; Vasey, Paul; Diamond, Lisa; Breedlove, S. Marc; Vilain, Eric; Epprecht, Marc (2016). „Sexual Orientation, Controversy, and Science”. Psychological Science in the Public Interest. 17 (2): 45—101. PMID 27113562. doi:10.1177/1529100616637616 . Архивирано из оригинала 11. 6. 2020. г. Приступљено 29. 9. 2019. „Sexual fluidity is situation-dependent flexibility in a person's sexual responsiveness, which makes it possible for some individuals to experience desires for either men or women under certain circumstances regardless of their overall sexual orientation....We expect that in all cultures the vast majority of individuals are sexually predisposed exclusively to the other sex (i.e., heterosexual) and that only a minority of individuals are sexually predisposed (whether exclusively or non-exclusively) to the same sex.”
- Dennis Coon; John O. Mitterer (2012). Introduction to Psychology: Gateways to Mind and Behavior with Concept Maps and Reviews. Cengage Learning. стр. 372. ISBN 978-1111833633. Приступљено 18. 2. 2016. „Sexual orientation is a deep part of personal identity and is usually quite stable. Starting with their earliest erotic feelings, most people remember being attracted to either the opposite sex or the same sex. [...] The fact that sexual orientation is usually quite stable doesn't rule out the possibility that for some people sexual behavior may change during the course of a lifetime.”
- Eric Anderson; Mark McCormack (2016). „Measuring and Surveying Bisexuality”. The Changing Dynamics of Bisexual Men's Lives. Springer Science & Business Media. стр. 47. ISBN 978-3-319-29412-4. Архивирано из оригинала 24. 8. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2019. „[R]esearch suggests that women's sexual orientation is slightly more likely to change than men's (Baumeister 2000; Kinnish et al. 2005). The notion that sexual orientation can change over time is known as sexual fluidity. Even if sexual fluidity exists for some women, it does not mean that the majority of women will change sexual orientations as they age – rather, sexuality is stable over time for the majority of people.”
- ^ а б в „Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation” (PDF). Америчка психолошка асоцијација. 2009. стр. 63, 86. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 6. 2013. г. Приступљено 3. 2. 2015.
- ^ а б Bearman, P.S.; Bruckner, H. (2001). „Opposite-sex twins and adolescent same-sex attraction” (PDF). American Journal of Sociology. 107 (5): 1179—205. CiteSeerX 10.1.1.483.4722 . S2CID 13094910. doi:10.1086/341906. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2012. г.
- ^ Gail Wiscarz Stuart (2014). Principles and Practice of Psychiatric Nursing. Elsevier Health Sciences. стр. 502. ISBN 978-0-323-29412-6. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 11. 2. 2016. „No conclusive evidence supports any one specific cause of homosexuality; however, most researchers agree that biological and social factors influence the development of sexual orientation.”
- ^ а б в „Submission to the Church of England's Listening Exercise on Human Sexuality”. The Royal College of Psychiatrists. Архивирано из оригинала 18. 2. 2014. г. Приступљено 13. 6. 2013.
- ^ Vare, Jonatha W.; Norton, Terry L. (1998). „Understanding Gay and Lesbian Youth: Sticks, Stones, and Silence”. Cleaning House. 71 (6): 327—31. doi:10.1080/00098659809599584.
- ^ Rahman, Qazi (24. 7. 2015). „'Gay genes': science is on the right track, we're born this way. Let's deal with it.”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 8. 2021. г. Приступљено 3. 1. 2020.
- ^ Långström, Niklas; Rahman, Qazi; Carlström, Eva; Lichtenstein, Paul (1. 2. 2010). „Genetic and Environmental Effects on Same-sex Sexual Behavior: A Population Study of Twins in Sweden”. Archives of Sexual Behavior (на језику: енглески). 39 (1): 75—80. ISSN 0004-0002. PMID 18536986. S2CID 11870487. doi:10.1007/s10508-008-9386-1.
- ^ Sanders, A.R.; Martin, E.R.; Beecham, G.W.; Guo, S.; Dawood, K.; Rieger, G.; Badner, J.A.; Gershon, E.S.; Krishnappa, R.S.; Kolundzija, A.B.; Duan, J.; Gejman, P.V.; Bailey, J. M. (17. 11. 2014). „Genome-wide scan demonstrates significant linkage for male sexual orientation” (PDF). Psychological Medicine. 45 (7): 1379—1388. PMID 25399360. S2CID 4027333 . doi:10.1017/S0033291714002451. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2017. г.
- ^
- Zietsch, Brendan P.; Neale, Benjamin M.; Perry, John R. B.; Sanders, Alan R.; Martin, Eden R.; Beecham, Gary W.; Harris, Kathleen Mullan; Auton, Adam; Långström, Niklas; Lundström, Sebastian; Lichtenstein, Paul; 23andMe Research Team; Sathirapongsasuti, J. Fah; Guo, Shengru; Abdellaoui, Abdel; Busch, Alexander S.; Wedow, Robbee; Maier, Robert; Nivard, Michel G.; Verweij, Karin J. H.; Ganna, Andrea (30. 8. 2019). „Large-scale GWAS reveals insights into the genetic architecture of same-sex sexual behavior”. Science (на језику: енглески). 365 (6456): eaat7693. ISSN 0036-8075. PMC 7082777 . PMID 31467194. doi:10.1126/science.aat7693 .
- „Genetics of Sexual Behavior”. Genetics of Sexual Behavior. geneticsexbehavior.info. 28. 2. 2018. Приступљено 30. 8. 2019.
- Lambert, Jonathan (29. 8. 2019). „No 'gay gene': Massive study homes in on genetic basis of human sexuality”. Nature (на језику: енглески). 573 (7772): 14—15. Bibcode:2019Natur.573...14L. PMID 31481774. doi:10.1038/d41586-019-02585-6 .
- Zietsch, Brendan P.; Neale, Benjamin M.; Perry, John R. B.; Sanders, Alan R.; Martin, Eden R.; Beecham, Gary W.; Harris, Kathleen Mullan; Auton, Adam; Långström, Niklas; Lundström, Sebastian; Lichtenstein, Paul; 23andMe Research Team; Sathirapongsasuti, J. Fah; Guo, Shengru; Abdellaoui, Abdel; Busch, Alexander S.; Wedow, Robbee; Maier, Robert; Nivard, Michel G.; Verweij, Karin J. H.; Ganna, Andrea (30. 8. 2019). „Large-scale GWAS reveals insights into the genetic architecture of same-sex sexual behavior”. Science (на језику: енглески). 365 (6456): eaat7693. ISSN 0036-8075. PMC 7082777
- ^ Wilson, G., & Q. Rahman, Born Gay: The Psychobiology of Human Sex Orientation, op. cit.
- ^ Siiteri, PK; Wilson,, J. D. (јануар 1974). „Testosterone formation and metabolism during male sexual differentiation in the human embryo.”. The Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism. 38 (1): 113—25. PMID 4809636. doi:10.1210/jcem-38-1-113.
- ^ LeVay, Simon (2011). Gay, Straight, and the reason why. The science of sexual orientation. Oxford University Press. стр. 45—71, 129—56. ISBN 978-0-19-993158-3.
- ^ а б в Balthazart, Jacques (9. 1. 2018). „Fraternal birth order effect on sexual orientation explained”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 115 (2): 234—236. Bibcode:2018PNAS..115..234B. ISSN 0027-8424. PMC 5777082 . PMID 29259109. doi:10.1073/pnas.1719534115 .
- ^ а б Bogaert, Anthony F.; Skorska, Malvina N.; Wang, Chao; Gabrie, José; MacNeil, Adam J.; Hoffarth, Mark R.; VanderLaan, Doug P.; Zucker, Kenneth J.; Blanchard, Ray (9. 1. 2018). „Male homosexuality and maternal immune responsivity to the Y-linked protein NLGN4Y”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 115 (2): 302—306. Bibcode:2018PNAS..115..302B. ISSN 0027-8424. PMC 5777026 . PMID 29229842. doi:10.1073/pnas.1705895114 .
- ^ Blanchard, R. (1997). „Birth order and sibling sex ratio in homosexual versus heterosexual males and females”. Annual Review of Sex Research. 8: 27—67. PMID 10051890. doi:10.1080/10532528.1997.10559918.
- ^ Blanchard, R.; Cantor, J.M.; Bogaert, A.F.; Breedlove, S.M.; Ellis, L. (2006). „Interaction of fraternal birth order and handedness in the development of male homosexuality” (PDF). Hormones and Behavior. 49 (3): 405—14. PMID 16246335. S2CID 16151756. doi:10.1016/j.yhbeh.2005.09.002. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 11. 2020. г. Приступљено 18. 5. 2007.
- ^ Bogaert, Anthony F.; Skorska, Malvina (1. 4. 2011). „Sexual orientation, fraternal birth order, and the maternal immune hypothesis: A review”. Frontiers in Neuroendocrinology. Sexual Differentiation of Sexual Behavior and Its Orientation (на језику: енглески). 32 (2): 247—254. ISSN 0091-3022. PMID 21315103. S2CID 45446175. doi:10.1016/j.yfrne.2011.02.004. Архивирано из оригинала 9. 7. 2020. г. Приступљено 9. 7. 2020.
- ^ Bailey, J. Michael (1. 1. 2018). „The Fraternal Birth Order Effect Is Robust and Important”. Archives of Sexual Behavior (на језику: енглески). 47 (1): 18. ISSN 1573-2800. PMID 29159754. S2CID 35597467. doi:10.1007/s10508-017-1115-1.
- ^ "Different aspects of sexual orientation may be influenced to a greater or lesser degree [p. 303:] by experiential factors such that sexual experimentation with same-gender partners may be more dependent on a conducive family environment than the development of a gay or lesbian identity." Susan E. Golombok & Fiona L. Tasker, Do Parents Influence the Sexual Orientation of Their Children?, in J. Kenneth Davidson Sr. & Nelwyn B. Moore, Speaking of Sexuality: Interdisciplinary Readings. Los Angeles, Calif.: Roxbury Publishing. 2001. стр. 302—03. ISBN 1-891487-33-7. (), (adapted from same authors, Do Parents Influence the Sexual Orientation of Their Children? Findings From a Longitudinal Study of Lesbian Families, in Developmental Psychology (American Psychological Association), vol. 32, 1996, 3–11) (author Susan Golombok prof. psychology, City Univ., London, id., p. xx, & author Fiona Tasker sr. lecturer, Birkbeck Coll., University of London, id., p. xxiii).
- ^ „Whereas there is no evidence from the present investigation to suggest that parents have a determining influence on the sexual orientation of their children, the findings do indicate that by creating a climate of acceptance or rejection of homosexuality within the family, parents may have some impact on their children's sexual experimentation as heterosexual, lesbian, or gay.”. Do Parents Influence the Sexual Orientation of Their Children?., ibid., in Speaking of Sexuality, id., p. 303 (adapted per id., p. 303).
- ^ Cook, Christopher C. H. (2021). „The causes of human sexual orientation”. Theology & Sexuality. 27 (1): 1—19. S2CID 225189040. doi:10.1080/13558358.2020.1818541 .
- ^ „Expert affidavit of Gregory M. Herek, Ph.D.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 8. 2010. г.
- ^ а б „Royal College of Psychiatrists' Position Statement on Sexual Orientation” (PDF). Royal College of Psychiatrists. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 10. 2017. г.
- ^ „Australian Psychological Society: "Sexual orientation and homosexuality"”..
- ^ „"Therapies" to change sexual orientation lack medical justification and threaten health”. Pan American Health Organization. 17. 5. 2012.
- ^ Spitzer R.L. (1981). „The diagnostic status of homosexuality in DSM-III: a reformulation of the issues”. American Journal of Psychiatry. 138 (2): 210—15. PMID 7457641. doi:10.1176/ajp.138.2.210.
- ^ „"An Instant Cure"”., Time; April 1, 1974.
- ^ „The A.P.A. Normalization of Homosexuality, and the Research Study of Irving Bieber”. Архивирано из оригинала 29. 7. 2013. г.
- ^ „Statement of the American Psychological Association” (PDF)..
- ^ Ulrichs, Karl Heinrich (1994). The Riddle of Man-Manly Love. Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-866-0.
- ^ Hirschfeld, Magnus, 1896. Sappho und Socrates, Wie erklärt sich die Liebe der Männer & und Frauen zu Personen des eigenen Geschlechts? (Сапфо и Сократ, како се објашњава љубав мушкараца и жена према особама сопственог пола?).
- ^ Kinsey; et al. (1953). Sexual Behavior in the Human Female. Indiana University Press. стр. 499. ISBN 978-4-87187-704-6.
- ^ Kinsey; et al. (1948). Sexual Behavior in the Human Male. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33412-1.
- ^ Kinsey; et al. (1948). Sexual Behavior in the Human Male. Philadelphia, W. B. Saunders Co. стр. 639–41.
- ^ Masters and Johnson (1979). Homosexuality in Perspective. Little, Brown. ISBN 978-0-316-54984-4.
- ^ Weinrich, J.; et al. (1993). „A factor analysis of the Klein Sexual Orientation Grid in two disparate samples”. Archives of Sexual Behavior. 22 (2): 157—68. PMID 8476335. S2CID 34708645. doi:10.1007/bf01542364.
- ^ Weinberg; et al. (1994). Dual Attraction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508482-5.
- ^ а б Sell, R.L. (1997). „Defining and measuring sexual orientation: A review”. Archives of Sexual Behavior. 26 (6): 643—58. PMID 9415799. S2CID 29774549. doi:10.1023/A:1024528427013.
- ^ Bem, S.L. (1981). Bem sex-rol inventory professional manual. Palo Alto, CA: Consulting Psychologists Press.
- ^ Shively, M.G.; DeCecco, J.P. (1977). „Components of sexual identity”. Journal of Homosexuality. 3 (1): 41—48. PMID 591712. doi:10.1300/j082v03n01_04.
- ^ а б Sell, R.L. (1996). „The Sell assessment of sexual orientation: Background and scoring”. Journal of Lesbian, Gay, and Bisexual Identity. 1 (4): 295—310. S2CID 151411037. doi:10.1007/BF03372244.
- ^ Udry, J.; Chantala, K. (2005). „Risk factors differ according to same sex and opposite-sex interest”. Journal of Biological Sciences. 37 (4): 481—97. PMID 16086450. S2CID 33902115. doi:10.1017/s0021932004006765.
- ^ Laumann; et al. (1994). The Social Organization of Sexuality. University of Chicago Press. стр. 67. ISBN 978-0-226-46957-7.
- ^ а б Eskin, M.; et al. (2005). „Same-sex sexual orientation, childhood sexual abuse, and suicidal behaviour in university students in Turkey”. Archives of Sexual Behavior. 34 (2): 185—95. PMID 15803252. S2CID 2103633. doi:10.1007/s10508-005-1796-8.
- ^ D'Augelli; Hershberger, SL; Pilkington, NW; et al. (2001). „Suicidality patterns and sexual orientation-related factors among lesbian, gay, and bisexual youths”. Suicide and Life-Threatening Behavior. 31 (3): 250—64. PMID 11577911. S2CID 12852593. doi:10.1521/suli.31.3.250.24246.
- ^ Rust 2000, стр. 167
- ^ а б Savin-Williams, R. (2006). „Who's Gay? Does it Matter?”. Current Directions in Psychological Science. 15: 40—44. S2CID 40586896. doi:10.1111/j.0963-7214.2006.00403.x.
- ^ Laumann; et al. (1994). The Social Organization of Sexuality. University of Chicago Press. стр. 301. ISBN 978-0-226-46957-7.
- ^ Mosher, W; Chandra, A.; Jones, J. „Sexual behaviour and selected health measures: Men and women 15–44 years of age, United States, 2002”. Advance Data from Vital and Health Statistics. 362.
- ^ Savin-Williams, R.; Ream, G.L. (2003). „Suicide attempts among sexual-minority male youth”. Journal of Clinical Child and Adolescent Psychology. 32 (4): 509—22. PMID 14710459. S2CID 24999339. doi:10.1207/S15374424JCCP3204_3.
- ^ Laumann; et al. (1994). The Social Organization of Sexuality. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-46957-7.
- ^ Dunne, M.; Bailey, J.; Kirk, K.; Martin, N. (2000). „The subtlety of sex –atypicality”. Archives of Sexual Behavior. 29 (6): 549—65. PMID 11100262. S2CID 17955872. doi:10.1023/A:1002002420159.
- ^ Wichstrom, L.; Hegna, K. (2003). „Sexual orientation and suicide attempt: A longitudinal study of the general Norwegian adolescent population”. Journal of Abnormal Psychology. 112 (1): 144—51. PMID 12653422. doi:10.1037/0021-843X.112.1.144.
- ^ Laumann; et al. (1994). The Social Organization of Sexuality. University of Chicago Press. стр. 303. ISBN 978-0-226-46957-7.
- ^ Diamond, L.M. (2003). „Was it a phase? Young women's relinquishment of lesbian/bisexual identities over a 5-year period”. Journal of Personality and Social Psychology. 84 (2): 352—64. PMID 12585809. doi:10.1037/0022-3514.84.2.352.
- ^ Laumann; et al. (1994). The Social Organization of Sexuality. University of Chicago Press. стр. 289. ISBN 978-0-226-46957-7.
- ^ а б в „PsycNET”. psycnet.apa.org. Архивирано из оригинала 11. 5. 2021. г. Приступљено 20. 3. 2010.
- ^ а б в Wilson, G., & Q. Rahman, Born Gay: The Psychobiology of Human Sex Orientation. London: Peter Owen Publishers. стр. 21.
- ^ Chivers, Meredith L.; Gerulf Rieger; Elizabeth Latty; J. Michael Bailey (2004). „A Sex Difference in the Specificity of Sexual Arousal” (PDF). Psychological Science. 15 (11): 736—44. PMID 15482445. S2CID 5538811. doi:10.1111/j.0956-7976.2004.00750.x. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 8. 2018. г. Приступљено 10. 12. 2017.
- ^ Chivers, Meredith L.; J. Michael Bailey. (2005). „A sex difference in features that elicit genital response”. Biological Psychology. 70 (2): 115—20. PMID 16168255. S2CID 7637198. doi:10.1016/j.biopsycho.2004.12.002.
- ^ Safron, Adam; Bennett, Barch; Bailey, J. Michael; Gitelman, Darren R.; Parrish, Todd B.; Reber, Paul J. (2007). „Neural Correlates of Sexual Arousal in Homosexual and Heterosexual Men”. Behavioral Neuroscience. 121 (2): 237—48. PMID 17469913. S2CID 16030669. doi:10.1037/0735-7044.121.2.237.
- ^ LeDoux JE (1996). The Emotional Brain. New York: Simon & Schuster..
- ^ а б в Garnets, L. & Kimmel, D.C. (Eds.). (2003). Psychological perspectives on lesbian, gay and bisexual experiences. New York: Columbia University Press
- ^ Mock, S.E.; Eibach, R.P. (2011). „Stability and change in sexual orientation identity over a 10-year period in adulthood”. Archives of Sexual Behavior. 41 (3): 641—48. PMID 21584828. S2CID 15771368. doi:10.1007/s10508-011-9761-1.
- ^ Markus H.R.; Kitayama S. (1991). „Culture and the self: Implications for cognition, emotion, and motivation”. Psychological Review. 98 (2): 224—53. CiteSeerX 10.1.1.320.1159 . S2CID 13606371. doi:10.1037/0033-295X.98.2.224.
- ^ Minwalla O.; Rosser B.R.S.; Feldman J.; Varga C. (2005). „Identity experience among progressive gay Muslims in North America: A qualitative study within Al-Fatiha” (PDF). Culture, Health & Sexuality. 7 (2): 113—28. CiteSeerX 10.1.1.464.9089 . PMID 16864192. S2CID 30150323. doi:10.1080/13691050412331321294. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 2. 2020. г. Приступљено 26. 10. 2017.
- ^ Sechrest, L.; Fay, T.L.; Zaidi, M.H. (1972). „Problems of Translation in Cross-Cultural Research”. Journal of Cross-Cultural Research. 3 (1): 41—56. S2CID 145766651. doi:10.1177/002202217200300103.
- ^ а б в г д ђ Santaemilia, J. (2008). 'War of words' on New (Legal) Sexual Identities: Spain's Recent Gender-Related Legislation and Discursive Conflict. In J. Santaemilia & P. Bou (Eds.). Gender and sexual identities in transition: international perspectives, pp. 181–98. Newcastle: Cambridge Scholars Publishing.
- ^ Leap, W.L. (1996). Word's Out: Gay Men's English. Minneapolis:University of Minnesota Press.
- ^ Rule, NO (2011). „The influence of target and perceiver race in the categorisation of male sexual orientation”. Perception. 40 (7): 830—39. PMID 22128555. S2CID 23790518. doi:10.1068/p7001. hdl:1807/33198 .
- ^ Johnson, KL; Ghavami, N (2011). Gilbert, Sam, ур. „At the crossroads of conspicuous and concealable: What race categories communicate about sexual orientation”. PLOS ONE. 6 (3): e18025. Bibcode:2011PLoSO...618025J. PMC 3069043 . PMID 21483863. doi:10.1371/journal.pone.0018025 .
- ^ Rule, NO; Ishii, K; Ambady, N; Rosen, KS; Hallett, KC (2011). „Found in translation: Cross-cultural consensus in the accurate categorization of male sexual orientation” (PDF). Personality and Social Psychology Bulletin. 37 (11): 1499—507. PMID 21807952. S2CID 3847105. doi:10.1177/0146167211415630. hdl:1807/33193. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 2. 2021. г. Приступљено 20. 4. 2018.
- ^ Cox, William T.L.; Devine, Patricia G.; Bischmann, Alyssa A.; Hyde, Janet S. (2015). „Inferences About Sexual Orientation: The Roles of Stereotypes, Faces, and The Gaydar Myth”. The Journal of Sex Research. 52 (8): 1—15. PMC 4731319 . PMID 26219212. doi:10.1080/00224499.2015.1015714.
- ^ „Crime in the United States 2004: Hate Crime”. FBI. Архивирано из оригинала 11. 4. 2007. г. Приступљено 4. 5. 2007.
- ^ „ACAS (About Us)”. Архивирано 2019-12-06 на сајту Wayback Machine, as accessed April 19, 2010.
- ^ „Sexual orientation and the workplace: Putting the Employment Equality (Sexual Orientation) Regulations 2003 into practice”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2008. г.
- ^ Rust, P.C. (2003). Finding a Sexual Identity and Community: Therapeutic Implications and Cultural Assumptions in Scientific Models of Coming Out. In L. Garnets & D.C. Kimmel (Eds.). Psychological perspectives on lesbian, gay and bisexual experiences (pp. 227–69). New York: Columbia University Press
- ^ Carballo-Diéguez A.; Dolezal C.; Nieves L.; Díaz F.; Decena C.; Balan I. (2004). „Looking for a tall, dark, macho man… sexual-role behaviour variations in Latino gay and bisexual men”. Culture, Health & Sexuality. 6 (2): 159—71. S2CID 144131628. doi:10.1080/13691050310001619662.
- ^ а б Cardoso F.L. (2005). „Cultural Universals and Differences in Male Homosexuality: The Case of a Brazilian Fishing Village”. Archives of Sexual Behavior. 34 (1): 103—09. PMID 15772773. S2CID 28100810. doi:10.1007/s10508-005-1004-x.
- ^ Cheng, P. (2011). „Gay Asian Masculinities and Christian Theologies” (PDF). Cross Currents. 61 (4): 540—48. S2CID 170388404. doi:10.1111/j.1939-3881.2011.00202.x. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 12. 2021. г. Приступљено 1. 12. 2019.
- ^ а б Masequesmay, G. (2003). „Emergence of queer Vietnamese America”. Amerasia Journal. 29 (1): 117—34. S2CID 146235953 . doi:10.17953/amer.29.1.l15512728mj65738.
- ^ „AACC Y-2014 Code of Ethics” (PDF). American Association of Christian Counselors. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 2. 2015. г. Приступљено 21. 5. 2015.
- ^ Davis, M.; Hart, G.; Bolding, G.; Sherr, L.; Elford, J. (2006). „Sex and the Internet: Gay men, risk reduction and serostatus”. Culture, Health & Sexuality. 8 (2): 161—74. PMID 16641064. S2CID 7585088. doi:10.1080/13691050500526126.
- ^ Caceres, C.; Konda, K.; Pecheny, M.; Chatterjee, A.; Lyerla, R. (2006). „Estimating the number of men who have sex with men in low and middle income countries”. Sexually Transmitted Infections. 82 (Suppl. III): iii3—iii9. PMC 2576725 . PMID 16735290. doi:10.1136/sti.2005.019489.
- ^ а б International HIV/AIDS Alliance (2003). Between Men: HIV/STI Prevention For Men Who Have Sex With Men (PDF). OCLC 896761012. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 6. 2021. г. Приступљено 5. 10. 2020.
- ^ James Alm, M.V. Lee Badgett, Leslie A. Whittington, (1998), Wedding Bell Blues: The Income Tax Consequences of Legalizing Same-Sex Marriage, стр. 24 „PDF link” (PDF)..
- ^ Bogaert, Anthony F (2006). „Toward a conceptual understanding of asexuality”. Review of General Psychology. 10 (3): 241—50. S2CID 143968129. doi:10.1037/1089-2680.10.3.241. Архивирано из оригинала 14. 1. 2012. г. Приступљено 17. 12. 2011.
- ^ „Study: One in 100 adults asexual”. CNN. 15. 10. 2004. Архивирано из оригинала 27. 10. 2007. г. Приступљено 11. 11. 2007.
- ^ „The Kinsey Scale: Taking the Kinsey test”. The Kinsey Institute. Приступљено 13. 10. 2024. „An official Kinsey “test” does not exist, which is contrary to popular belief and many tests across the web. The original Kinsey research team assigned a number based on a person's sexual history.”
- ^ „The Kinsey Institute”. kinseyinstitute.org. Архивирано из оригинала 29. 5. 2002. г.
- ^ Lehmiller, Justin (2018). The Psychology of Human Sexuality (Second изд.). John Wiley & Sons Ltd. ISBN 9781119164739. Архивирано из оригинала 31. 12. 2020. г. Приступљено 16. 7. 2020.
- ^ Chinese Femininities, Chinese Masculinities: A Reader. ISBN 0-520-22116-8. Архивирано 2017-03-12 на сајту Wayback Machine, by Susan Brownell & Jeffrey N. Wasserstrom (University of Calif. Press, 2002 ()). Quote: "The problem with sexuality: Some scholars have argued that maleness and femaleness were not closely linked to sexuality in China. Michel Foucault's The History of Sexuality (which deals primarily with Western civilization and western Europe) began to influence some China scholars in the 1980s. Foucault's insight was to demonstrate that sexuality has a history; it is not fixed psycho-biological drive that is the same for all humans according to their sex, but rather it is a cultural construct inseparable from gender constructs. After unmooring sexuality from biology, he anchored it in history, arguing that this thing we now call sexuality came into existence in the eighteenth-century West and did not exist previously in this form. "Sexuality" is an invention of the modern state, the industrial revolution, and capitalism. Taking this insight as a starting point, scholars have slowly been compiling the history of sexuality in China. The works by Tani Barlow, discussed above, were also foundational in this trend. Barlow observes that, in the West, heterosexuality is the primary site for the production of gender: a woman truly becomes a woman only in relation to a man's heterosexual desire. By contrast, in China before the 1920s the "jia" (linage unit, family) was the primary site for the production of gender: marriage and sexuality were to serve the lineage by producing the next generation of lineage members; personal love and pleasure were secondary to this goal. Barlow argues that this has two theoretical implications: (1) it is not possible to write a Chinese history of heterosexuality, sexuality as an institution, and sexual identities in the European metaphysical sense, and (2) it is not appropriate to ground discussions of Chinese gender processes in the sexed body so central in "Western" gender processes. Here she echoes Furth's argument that, before the early twentieth century, sex-identity grounded on anatomical difference did not hold a central place in Chinese constructions of gender. And she echoes the point illustrated in detail in Sommer's chapter on male homosexuality in the Qing legal code: a man could engage in homosexual behavior without calling into question his manhood so long as his behavior did not threaten the patriarchal Confucian family structure."
- ^ Norton, Rictor (2016). Myth of the Modern Homosexual. Bloomsbury Academic. ISBN 9781474286923. Архивирано из оригинала 11. 5. 2021. г. Приступљено 16. 7. 2020. The author has made adapted and expanded portions of this book available online as „A Critique of Social Constructionism and Postmodern Queer Theory”. Архивирано 2019-03-30 на сајту Wayback Machine.
- ^ Boswell, John (1989). „Revolutions, Universals, and Sexual Categories” (PDF). Ур.: Duberman, Martin Bauml; Vicinus, Martha; Chauncey, George Jr. Hidden From History: Reclaiming the Gay and Lesbian Past. Penguin Books. стр. 17—36. S2CID 34904667. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2019. г.
- ^ Ruse, Michael (2005). Honderich, Ted, ур. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford: Oxford University Press. стр. 399. ISBN 0-19-926479-1. Архивирано из оригинала 11. 5. 2021. г. Приступљено 28. 10. 2020.
- ^ Clark, Jesse L.; Caceres, Carlos F.; Lescano, Andres G.; Konda, Kelika A.; Leon, Segundo R.; Jones, Franca R.; Kegeles, Susan M.; Klausner, Jeffrey D.; Coates, Thomas J. (2007). „Prevalence of Same-Sex Sexual Behavior and Associated Characteristics among Low-Income Urban Males in Peru”. PLOS ONE. 2 (8): e778. Bibcode:2007PLoSO...2..778C. PMC 1945085 . PMID 17712426. doi:10.1371/journal.pone.0000778 .
- ^ Zachary Green & Michael J. Stiers, Multiculturalism and Group Therapy in the United States: A Social Constructionist Perspective. Springer Netherlands. 2002. стр. 233—46. ,
- ^ Robert Brain, Friends and Lovers (Granada Publishing Ltd. 1976), chs. 3, 4.
- ^ „How much is known about the origins of homosexuality?”. Church Times. 15. 1. 2009. Архивирано из оригинала 15. 1. 2009. г.
Литература
[уреди | уреди извор]- Rust, Paula (2000). Bisexuality in the United States: A Social Science Reader. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10226-1.
- American Psychiatric Association. (1987). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (3rd ed., Revised). Washington, DC
- American Psychological Association. (1974). Standards for educational and psychological tests. Washington
- American Psychological Association. (1987). Policy Statements on Lesbian and Gay Issues. Washington, DC
- Blanchard, R. and A. F. Bogaert. 1996. „Biodemographic comparisons of homosexual and heterosexual men in the kinsey interview data”. Archives of Sexual Behavior. 25: 551—579..
- Brum, Gil, Larry McKane, & Gerry Karp, Biology: Exploring Life (John Wiley & Sons, Inc., 2nd ed. 1994), p. 663. ISBN 9780471600008. (About INAH-3.)
- Bogaert, A. F. and R. Blanchard. 1996. „Physical development and sexual orientation in men: height, weight and age of puberty differences”. Personality and Individual Differences. 21: 77—84..
- Bogaert, A. F.; Friesen, C.; Klentrou, P. (2002). „Age of puberty and sexual orientation in a national probability sample”. Archives of Sexual Behavior. 31 (1): 73—81. PMID 11910794. doi:10.1023/A:1014083218773.
- Bogaert, Anthony F.; Friesen, Chris (2002). „Sexual orientation and height, weight, and age of puberty: New tests from a British national probability sample”. Biological Psychology. 59 (2): 135—145. PMID 11911936. doi:10.1016/S0301-0511(01)00131-4.
- Bogaert, Anthony F. (1998). „Physical development and sexual orientation in women: height, weight, and age of puberty comparisons”. Personality and Individual Differences. 24 (1): 115—121. doi:10.1016/S0191-8869(97)00111-6.
- Bailey, J. Michael. 2003. The man who would be queen: the science of gender-bending and transsexualism. Washington, DC: Joseph Henry Press. 2003.
- Burr, Chandler. 1997. A separate creation: the search for the biological origins of sexual orientation, New York, NY: Hyperion Books.
- Cabaj, Robert P. and Terr S. Stein. Textbook of homosexuality and mental health. Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. 1996.
- Caramagno, Thomas C (2002). Irreconcilable differences? Intellectual stalemate in the gay rights debate. Westport, CT: Praeger Publishers.
- Cohler, Bertram J. and Robert M. Galatzer-Levy. The course of gay and lesbian lives: social and psychoanalytical perspectives. Chicago, IL: University of Chicago Press. 2000.
- Cohen, K. M. (2002). „Relationships among childhood sex-atypical behavior, spatial ability, handedness, and sexual orientation in men”. Archives of Sexual Behavior. 31 (1): 129—143. PMID 11910786. doi:10.1023/A:1014043504661.
- De La Torre, Miguel A. (2009). Out of the Shadows, Into the Light: Christianity and Homosexuality. Chalice Press. .
- Dynes, Wayne,, ур. (1990). Encyclopedia of Homosexuality. New York & London: Garland Publishing.,
- Friedman, Richard C. and Jennifer I. Downey. Sexual orientation and psychoanalysis: sexual science and clinical practice. New York, NY: Columbia University Press. 2002.
- Firestein, Beth A. (2007). Becoming Visible: Counseling Bisexuals Across the Lifespan. Columbia University Press. стр. 9. ISBN 978-0-231-13724-9. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 3. 10. 2012.
- Halley, J. E. 1994. „Sexual orientation and the politics of biology: a critique of the argument from immutability”. Stanford Law Review. 46: 503—561.
- Hamer, Dean and Peter Copeland (1994). Science of desire: the gay gene and the biology of behavior. New York, NY: Simon and Schuster.
- Hamer, Dean and Peter Copeland (1999). Living with our genes: why they matter more than you think. New York, NY: First Anchor Books.
- Lahey, Kathleen (1998). Are we persons yet? Law and sexuality. Toronto, CA: University of Toronto Press.
- LeVay, Simon (1993). The sexual brain. Cambridge, MA: MIT Press.
- LeVay, Simon (1996). Queer science: the use and abuse of research into homosexuality. Cambridge, MA: MIT Press.
- LeVay, Simon and Sharon Valente. 2002. Human sexuality. Sunderland, MA: Sinauer Associates. 2006.
- Lipkin, Arthur (2001). Understanding homosexuality, changing schools. Boulder, CO: Westview Press.
- Kinsey, A.C., Pomeroy, W.B., & Martin, C.E. (1948). Sexual behavior in the human male. Philadelphia: W.B. Saunders
- Kinsey, A.C., Pomeroy, W.B., Martin, C.E., & Gebhard, P.H. (1953). Sexual behavior in the human female. Philadelphia: W.B. Saunders
- Lever, J., & Kanouse, D.E. (1996) Sexual orientation and proscribed sexual behaviors. In G. Herek, J. Jobe, & R. Carney, Out in force: Sexual orientation and the military (pp. 15-38). Chicago: University of Chicago Press.
- Marshall Cavendish Corporation, ур. (2009). „Asexuality”. Sex and Society. 2. Marshall Cavendish. стр. 82—83. ISBN 978-0-7614-7905-5. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2013.
- Meyer, I. H. (2003). Prejudice, social stress, and mental health in lesbian, gay, and bisexual populations: Conceptual issues and research evidence. Psychological Bulletin, 129, 674-697
- McKnight, Jim 1997. Straight Science. New York, NY: Routledge.
- Money, John (1988). Gay, straight and in-between: the sexology of sexual orientation. New York, NY: Oxford University Press.
- Rahman, Q. and G. D. Wilson. 2003. „Born gay? The psychobiology of human sexual orientation”. Personality and Individual Differences. 34: 1337—1382.
- Schroeder, M., & Shidlo, A. (2001). Ethical issues in sexual orientation conversion therapies: An empirical study of consumers. Journal of Gay and Lesbian Psychotherapy, 5(3-4), 131-166
- Wallis, W.A. (1949). Statistics of the Kinsey report. Journal of the American Statistical Association, 44, 463-484
- Voeller, B. (1990) Some uses and abuses of the Kinsey scale. In D.P. McWhirter, S.A. Sanders, & J.M. Reinisch, Homosexuality/heterosexuality: Concepts of sexual orientation (pp. 32-38). New York: Oxford University Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Sexual orientation and homosexuality APA (језик: енглески)
- „Sexual Orientation”. Архивирано из оригинала 22. 07. 2011. г. Healthy Minds (језик: енглески)
- „Sexual Orientation”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2011. г. Palo Alto Medical Foundation (језик: енглески)
- Sexual Orientation WebMD (језик: енглески)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
