Пређи на садржај

Романса (љубав)

С Википедије, слободне енциклопедије
Ромео и Јулија, пар који представља љубав. Сликано од стране сликара Франка Диксија.

Љубавна романса или романса је израз којим се описује интимни однос двоје људи који одоварају идеалу тзв. романтичне љубави, односно у ком једно према другом гаје осећаје максималне привржености и преданости која може, али не мора увек имати и сексуалну компоненту. За тај феномен се такође користи израз љубавна веза или љубавна афера.

Енциклопедија породичних студија Вајлија Блеквела наводи да је „романтична љубав, заснована на моделу обостране привлачности и на вези између двоје људи која их спаја као пар, стварајући услове за превазилажење модела породице и брака.” [1] Ово указује да романтична љубав може бити темељ привлачности између две особе. Овај појам је првенствено кориштен у „западним земљама након што је прихваћен након током 1800-их година, љубав је неопходан предуслов за започињање интимне везе и представља темељ на којем почивају наредни кораци формирања породице”.

Алтернативно, према Колинсовом речнику романтична љубав је описана као „интензитет и идеализација љубавног односа, у којој су особе прожете изванредном врлином, лепотом итд, тако да однос превазилази сва остала разматрања, укључујући и она материјална”.[2]

Опште дефиниције

[уреди | уреди извор]

Бод и Кушник[3] су предузели опсежан преглед романтичне љубави из биолошке перспективе 2021. године. Они су разматрали психологију романтичне љубави, њене механизме, развој током живота, функције и еволуциону историју. На основу садржаја тог прегледа, они су предложили биолошку дефиницију романтичне љубави:

„Романтична љубав је мотивационо стање које је типично повезано са жељом за дуготрајним парењем са одређеном особом. Јавља се током целог живота и повезано је са препознатљивим когнитивним, емоционалним, бихевиоралним, друштвеним, генетским, неуронским и ендокриним активностима код оба пола. Током већег дела животног тока служи избору партнера, удварању, сексу и везивању парова. То је скуп адаптација и нуспроизвода који су настали негде током недавне еволуционе историје људи.”

Антрополог Чарлс Линдхолм дефинисао је љубав као „сваку интензивну привлачност која укључује идеализацију другог, у еротском контексту, са очекивањем да ће потрајати у будућности”.[4]

Психологија

[уреди | уреди извор]

Многи теоретичари су покушали да анализирају процес романтичне љубави.[5][6][7][8]

Антрополог Хелен Фишер у својој књизи Зашто волимо[9] користи скенирање мозга како би показала да је љубав производ хемијских реакција у мозгу. Норепинефрин и допамин, између осталих хемикалија у мозгу, одговорни су за узбуђење и блаженство код људи, као и код других животиња. Фишер користи MRI за проучавање мождане активности „заљубљене” особе и закључује да је љубав природни погон, који је снажан попут глади.

Традиционално се сматра да романтична љубав, у апстрактном смислу, укључује мешавину емоционалне и сексуалне жеље за другим као особом. Међутим, Лиса М. Дајмонд, професор психологије на Универзитету у Јути, предлаже да су сексуална жеља и романтична љубав функционално независне[10] и да романтична љубав није суштински оријентисана према истосполним или партнерима другог пола. Она такође предлаже да су везе између љубави и жеље двосмерне за разлику од једностраних. Штавише, Дајмонд не наводи да нечији пол има приоритет над другим полом (мушким или женским) у романтичној љубави, јер њена теорија сугерише да је могуће да се неко ко је хомосексуалац заљуби у некога другог пола, као и за некога ко је хетеросексуалан да се заљуби у некога истог пола.[11] У свом прегледу ове теме из 2012. године, Дајмонд је нагласила да оно што је тачно за мушкарце, можда није тачно за жене. Према Дајмондвој, код већине мушкараца сексуална оријентација је фиксна и највероватније урођена, док код многих жена сексуална оријентација може варирати од 0 до 6 по Кинсијевој скали и назад.[12]

Марти Хаселтон, психолог са UCLA, сматра да је романтична љубав „уређај за преданост” или механизам који подстиче двоје људи да створе трајну везу. Она је истражила еволуцијско образложење које је обликовало модерну романтичну љубав и закључила да су дуготрајне везе корисне како би се осигурало да деца достигну репродуктивно доба, и да их двоје родитеља хране и негују. Хаселтон и њене колеге су у својим експериментима пронашли доказе који указују на прилагођавање љубави. Први део експеримената састоји се од тога да људи размишљају о томе колико некога воле, а затим да потискују мисли о другим привлачним људима. У другом делу експеримента од истих људи се тражи да размисле о томе колико сексуално желе исте те партнере, а затим да покушају да потисну мисли о другима. Резултати су показали да је љубав ефикаснија у истискивању ривала од секса.[13]

Истраживање Универзитета у Павији сугерише да романтична љубав траје око годину дана (слично као и лимеренција) пре него што буде замењена стабилнијом, нестраственом „сапутничком љубављу“.[14] У сапутничкој љубави промене се дешавају од ране фазе љубави према стадијуму када се однос успостави и романтична осећања престану. Међутим, једно истраживање са Универзитета Стони Брук у Њујорку сугерише да неки парови много дуже одржавају романтична осећања током животног века.[15]

Обрасци привршености

[уреди | уреди извор]

Стилови везаности које људи развијају као деца могу утицати на начин на који ступају у интеракцију са партнерима у односима одраслих, при чему су стилови сигурне везаности повезани са здравијим и поверенијим односима од избегавајућих или узнемирених стилова привржености.[16][17] Хазен и Шавер су открили да су стилови романтичне привржености за одрасле слични категоријама сигурног, избегавајућег и узнемиреног, које су претходно проучаване у привржености деце њиховим неговатељима, показујући да су стилови везаности стабилни током целог живота.[18] Касније су истраживачи разликовали одбацивање избегавајуће везаности и плашљиво избегавање везаности.[19] Други су открили да сигурну приврженост одраслих, која доводи до способности интимности и поверења у стабилност везе, карактерише ниска анксиозност и избегавање у контексту везивања, док су у плашљивом стил високе обе димензије, одбацујући стил испољава ниску анксиозност и висок степен избегавања, а преокупирани стил је карактерисан високо заступљеном анксиозношћу, а ниским ступњем избегавања.[20]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The Wiley Blackwell encyclopedia of family studies. Shehan, Constance L. Chichester, West Sussex, UK. 2016. ISBN 9781119085621. OCLC 936191649. 
  2. ^ de Jong, Michelle; Collins, Anthony (2017). „Love and looks: A discourse of romantic love and consumer culture”. Acta Academica. 49 (1). ISSN 0587-2405. doi:10.18820/24150479/aa49i1.5. 
  3. ^ Bode, Adam; Kushnick, Geoff (2021). „Proximate and Ultimate Perspectives on Romantic Love”. Frontiers in Psychology (на језику: енглески). 12: 573123. ISSN 1664-1078. PMID 33912094. doi:10.3389/fpsyg.2021.573123 Слободан приступ. 
  4. ^ Smith, Daniel Jordan (2001). „Romance, Parenthood, and Gender in a Modern African Society”. Ethnology. 40 (2): 129—151. JSTOR 3773927. doi:10.2307/3773927. 
  5. ^ Regan, Pamela C. (2016). „General Theories of Love”. The Mating Game: A Primer on Love, Sex, and Marriage. SAGE Publications. стр. 151—168. ISBN 978-1-4833-7920-3. 
  6. ^ Tobore, Tobore Onojighofia (2020-05-19). „Towards a Comprehensive Theory of Love: The Quadruple Theory”. Frontiers in Psychology. 11: 862. PMID 32508711. doi:10.3389/fpsyg.2020.00862 Слободан приступ. 
  7. ^ Wlodarski, Rafael; Dunbar, Robin I. M. (1. 12. 2014). „The Effects of Romantic Love on Mentalizing Abilities”. Review of General Psychology. 18 (4): 313—321. PMID 26167112. doi:10.1037/gpr0000020. 
  8. ^ Pelz, B. (n.d.). Developmental Psychology. Types of Love | Developmental Psychology. https://courses.lumenlearning.com/suny-hccc-ss-152-1/chapter/types-of-love/.
  9. ^ Helen Fisher, 2004, "Why We Love" Henry Holt and Company LLC, 175 Fifth Ave. New York, NY 10010, ISBN 0-8050-7796-0
  10. ^ Diamond, Lisa M. (јун 2004). „Emerging Perspectives on Distinctions Between Romantic Love and Sexual Desire”. Current Directions in Psychological Science. 13 (3): 116—119. S2CID 35022167. doi:10.1111/j.0963-7214.2004.00287.x. 
  11. ^ Diamond, Lisa M. (2003). „What does sexual orientation orient? A biobehavioral model distinguishing romantic love and sexual desire.”. Psychological Review. 110 (1): 173—192. PMID 12529061. doi:10.1037/0033-295X.110.1.173. 
  12. ^ Diamond, Lisa M. (фебруар 2012). „The Desire Disorder in Research on Sexual Orientation in Women: Contributions of Dynamical Systems Theory”. Archives of Sexual Behavior. 41 (1): 73—83. PMID 22278028. S2CID 543731. doi:10.1007/s10508-012-9909-7. 
  13. ^ Zimmer, Carl (2008-01-17). „Romance Is An Illusion”. Time. Архивирано из оригинала 22. 1. 2008. г. Приступљено 2010-07-08. 
  14. ^ „Romantic love 'lasts just a year'”. BBC News. 2005-11-28. Приступљено 2010-04-10. 
  15. ^ „Scientists: True love can last a lifetime”. CNN. 2009-01-04. Приступљено 2010-04-10. 
  16. ^ Ainsworth, Mary S. (1979). „Infant–mother attachment.”. American Psychologist. 34 (10): 932—937. PMID 517843. doi:10.1037//0003-066x.34.10.932. 
  17. ^ Simpson, Jeffry A. (1990). „Influence of attachment styles on romantic relationships.”. Journal of Personality and Social Psychology. 59 (5): 971—980. doi:10.1037/0022-3514.59.5.971. 
  18. ^ Hazan, Cindy; Shaver, Phillip (1987). „Romantic love conceptualized as an attachment process.”. Journal of Personality and Social Psychology. 52 (3): 511—524. PMID 3572722. doi:10.1037//0022-3514.52.3.511. 
  19. ^ Bartholomew, Kim; Horowitz, Leonard M. (1991). „Attachment styles among young adults: A test of a four-category model.”. Journal of Personality and Social Psychology. 61 (2): 226—244. PMID 1920064. doi:10.1037//0022-3514.61.2.226. 
  20. ^ Simpson, Jeffry A.; Rholes, W. Steven (1997). „Self-report measurement of adult romantic attachment: An integrative overview”. Attachment Theory and Close Relationships. Guilford Publications. стр. 46—76. ISBN 978-1-57230-102-3. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Loudin, Jo, The Hoax of Romance. New York: Prentice Hall, 1980.
  • Young-Eisendrath, Polly, You're Not Who I Expected. William Morrow & Company, 1993.
  • Kierkegaard, Søren. Stages on Life's Way. Transl. Walter Lowrie, D.D. Princeton: Princeton University Press, 1940.
  • Lévi-Strauss, Claude. Structural Anthropology. London: Allen Lane, 1968; New York: Penguin Books, 1994. Structural Anthropology. (volume 2) London: Allen Lane, 1977; New York: Peregrine Books 1976.
  • Nietzsche, Friedrich. Human, All Too Human. Transl. R.J. Hollingdale. Cambridge: Cambridge University, 2nd Edition, 1996.
  • Wiseman, Boris. Introducing Lévi-Strauss. New York: Totem Books, 1998.
  • Denis de Rougemont, Love in the Western World. Pantheon Books, 1956.
  • Francesco Alberoni, Falling in love, New York, Random House, 1983.
  • de Munck, Victor, and Andrey Korotayev. Sexual Equality and Romantic Love: A Reanalysis of Rosenblatt's Study on the Function of Romantic Love // Cross-Cultural Research 33 (1999): 265–277
  • Novak, Michael. Shaw, Elizabeth (editor) The Myth of Romantic Love and Other Essays Transaction Publishers (January 23, 2013).
  • Wexler, Harry K, "The Romantic Hoax." PsychologyToday.com, Aug 31 2009.
  • Stevens, John (1979). Music & Poetry in the Early Tudor Court. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-29417-7. 
  • Newman, F. X., ур. (1968). The Meaning of Courtly Love. Albany: State University of New York. ISBN 0-87395-038-0. 
  • Ousby, I., ур. (1995). „Courtly Love”. The Cambridge Guide to Literature in English. стр. 213. 
  • Newman, Francis X., ур. (1968). The Meaning of Courtly Love. vii. ISBN 0-87395-038-0. 
  • Duby, Georges. The Knight, the Lady, and the Priest: the Making of Modern Marriage in Medieval France. Translated by Barbara Bray. New York: Pantheon Books, 1983. (ISBN 0-226-16768-2).
  • Frisardi, Andrew. The Young Dante and the One Love: Two Lectures on the Vita Nova. Temenos Academy, 2013. ISBN 978-0-9564078-8-7.
  • Gaunt, Simon. "Marginal Men, Marcabru, and Orthodoxy: The Early Troubadours and Adultery". Medium Aevum 59 (1990): 55–71.
  • Lewis, C. S. The Allegory of Love: A Study in Medieval Tradition. Oxford, Clarendon Press, 1936. (ISBN 0-19-281220-3)
  • Lupack, Alan. The Oxford Guide to Arthurian Literature and Legend. Oxford: University Press, 2005.
  • Menocal, Maria Rosa. The Arabic Role in Medieval Literary History. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2003. (ISBN 0-8122-1324-6)
  • Murray, Jacqueline. Love, Marriage, and Family in the Middle Ages. Canada: Broadview Press Ltd., 2001.
  • Capellanus, Andreas. The Art of Courtly Love. New York: Columbia University Press, 1964.
  • Schultz, James A. Courtly Love, the Love of Courtliness, and the History of Sexuality'. Chicago: The University of Chicago Press, 2006. (ISBN 0-226-74089-7)
  • Busby, Keith, and Christopher Kleinhenz. Courtly Arts and the Art of Courtliness: Selected Papers from the Eleventh Triennial Congress of the International Courtly Literature Society. Cambridge, MA: D.S. Brewer, 2006. 679–692.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Романса на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Романса_(љубав)&oldid=28295028”