Stelt tehnologija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
F-117 stelt napadački avion
PL-01 steltno terensko vozilo
Surcouf francuska stelt fregata

Stelt tehnologija, takođe poznata kao nisko uočljiva tehnologija (LO tehnologija), potdisciplina je vojne taktike i elektronskih protivmera (pasivnih i aktivnih),[1] koja obuhvata opseg metoda koje se koriste da se osoblje, vazduhoplovi, brodovi, podmornice, rakete, sateliti i terenska vozila učine manje vidljivim (u idealnom slučaju nevidljivim) za radarske, infracrvene,[2] sonarne i druge metode detekcije. Ona odgovara vojnoj kamuflaži za ove delove elektromagnetnog spektra (tj. multi-spektralna kamuflaža).

Razvoj modernih stelt tehnologija u Sjedinjenim Državama počeo je 1958. godine,[3][4] gde su raniji pokušaji da se spreči radarsko praćenje njihovih špijunskih aviona U-2 tokom Hladnog rata od strane Sovjetskog Saveza bili neuspešni.[5] Dizajneri su se okrenuli razvoju specifičnih oblika za avione koji imaju tendenciju da smanje detekciju preusmeravanjem talasa elektromagnetnog zračenja sa radara.[6] Materijal koji apsorbuje radijaciju je takođe testiran i napravljen da smanji ili blokira radarske signale koji se odbijaju od površina aviona. Takve promene oblika i sastava površine sačinjavaju stelt tehnologiju kakva se trenutno koristi na Nortrop Gruman B-2 Spirit „stelt bombarderu”.[4]

Koncept stelta je da deluje ili sakrije opremu i osoblje bez davanja indikacije neprijateljskim snagama o njihovom prisustvu. Ovaj koncept je prvobitno istražen kroz kamuflažu kako bi se izgled objekta stapao sa vizuelnom pozadinom. Kako su se povećale sposobnosti detekcione i presretačke tehnologije (radar, infracrveno pretraživanje i praćenje, rakete zemlja-zrak, itd.), tako je dolazilo i do promena u dizajnu opreme i operacijama vojnog osoblja. Neke vojne uniforme su tretirane hemikalijama da bi se smanjio njihov infracrveni potpis. Moderno steltno vozilo je dizajnirano tako da ima željeni spektralni potpis. Stepen prikrivenosti koji je utelovljen u datom dizajnu bira se prema projektovanim pretnjama detekcije.

Istorija[уреди]

Kamufliranje radi pospešivanja ili izbegavanja predacije prethodi čovečanstvu, i lovci su koristili vegetaciju za prikrivanje koliko god dugo ljudi love. Nemoguće je utvrditi najraniju primenu kamuflaže u ratovanju. Metode vizuelnog prikrivanja u ratu dokumentovao je Sun Cu u svojoj knjizi Umeće ratovanja u 5. veku pne, i Frontin u svom radu Strategemata u 1. veku pne.[7]

U Engleskoj su neregularne jedinice čuvara divljači u 17. veku bile prve koje su usvojile žućkastosmeđe boje (uobičajene u irskim jedinicama iz 16. veka) kao oblik kamuflaže, sledeći primere sa kontinenta.

Tokom Prvog svetskog rata, Nemci su eksperimentisali sa upotrebom Celona (celuloznog acetata), providnog pokrovnog materijala, u pokušaju da smanje vidljivost vojnih aviona. Pojedini borbeni avioni tipa Foker E. III Ajndeker, dvosednog posmatračkog biplana Albatros C.I i prototipa teškog bombardera Linke-Hofman R.I bili su prekriveni su celonom. Međutim, sunčeva svetlost koja je davala odsjaj od materijala učinila je avion još vidljivijim. Takođe je otkriveno da celon biva brzo degradiran kako usled sunčeve svetlosti, tako i od promene temperature tokom leta, i stoga je napušten rad na razvoju transparentnih aviona.[8]

Godine 1916, Britanci su modifikovali mali vazdušni brod klase SS radi noćnog izviđanja preko nemačkih linija na Zapadnom frontu. Opremljena motorom sa prigušivačem i crnom gasnom vrećom, letelica je bila nevidljiva i nečujna s tla, ali nekoliko noćnih letova preko teritorije pod Nemačkom proizvelo je malo korisnih informacija i ideja je odbačena.[9]

Kraljevska kanadska mornarica je isprobavala difuzno svetlosnu kamuflažu kao brodski oblik prikrivanja od 1941. do 1943. godine. Ovaj koncept su Amerikanci i Britanci primenili na avione: 1945. godine je Graman TBF avendžer sa Jehudi svetlima dosegao do 3.000 yd (2.700 m) od broda pre nego što je bio uočen. Ovu sposobnost je radar učinio zastarelom.[10]

Podmorinica U-480 je verovatno bila prva stelt podmornica. Ona je imala gumeni sloj od anehoičnih pločica, čiji je jedan sloj sadržavao kružne džepove vazduha za poražavanje ASDIC sonara.[11] Boje koje upijaju radar i materijale od gume i poluvodičkih kompozita (kodna imena: Sumpf, Schornsteinfeger) su koristile krigsmarinske podmornice u Drugom svetskom ratu. Testovi su pokazali da su efiktivne u smanjenju radarskih potpisa na kratkim (centimetarskim) i dugim (1,5 metara) talasnim dužinama.[12]

Godine 1956. je CIA započela pokušaje da smanji površinu radarskog preseka (engl. radar cross-section - RCS) špijunskog aviona U-2. Razvijena su tri sistema, Trapez, nizovi žica i feritnih perlica oko platforme vazduhoplova, pokrovni materijal sa PCB sklopovima ugrađenim u njemu i boja koja upija radar. Oni su primenjeni na terenu na takozvanim prljavim pticama, ali rezultati su bili razočaravajući, povećanja težine i otpora vazduha nisu bili vredni smanjenja stope detekcije. Uspešnije je bilo nanošenje kamuflaže na prvobitno gole metalne letelice; duboko plava boja je najefikasnija. Težina ovog pokrova koštala je 250 stopa maksimalne altitude, ali je avion bio teže uočljiv za presretače.[13]

Godine 1958, američka Centralna obaveštajna agencija zatražila je sredstva za izviđački avion kaji bi zamenio postojeće špijunske avione U-2,[14] i kompanija Lokid osigurala ugovorna prava na njegovu proizvodnju.[3] „Keli” Džonson i njegov tim iz Lokidovog Skunk Vorksa dobili su zadatak da proizvedu A-12 (ili OXCART), koji bi operisao na velikoj nadmorskoj visini od 70,000 do 80,000 stopa i sa brzinom od 3,2 maha da bi izbegao radarsku detekciju. U okviru ranih prototipova, nazvanih od A-1 do A-11, razvijeni su razni oblici aviona dizajnirani da smanje radarsku detekciju. A-12 je imao brojne steltne karakteristike, uključujući posebno gorivo za smanjenje potpisa izduvnih gasova, nagnute vertikalne stabilizatore, upotrebu kompozitnih materijala na ključnim lokacijama i sveukupnu završnu obradu u radar-apsorbujućoj boji.[13]

Godine 1960, USAF je smanjio radarski presek bespilotne letelice Rajan K-2C Fajerbi. To je postignuto kroz posebno dizajnirane ekrane preko dovoda vazduha, materijala koji apsorbuje zračenje na trupu i boje koje apsorbuje radar.[15]

Tokom 1970-ih, američko Ministarstvo odbrane pokrenulo je projekat Lokid Hev Blu, sa ciljem razvoja stelt borbenog aviona. Došlo je do oštrog nadmetanja u ponudama između Lokida i Nortropa da se osigura ugovor od više milijardi dolara. Lokid je u svoju ponudu uneo tekst koji je napisao sovjetsko-ruski fizičar Pjotr Ufimcev iz 1962. godine, pod nazivom Metoda ivičnih talasa u fizičkoj teoriji difrakcije, Sovjetski radio, Moskva, 1962. Godine 1971. je ova knjiga prevedena na engleski jezik sa istim naslovom od strane Američkog ratnog vazduhoplovstva, Odeljenja za stranu tehnologiju.[16] Ta teorija je odigrala kritičnu ulogu u dizajniranju američkih stelt vazduhoplova F-117 i B-2.[17][18][19] Jednačine navedene u tom radu kvantifikovale su kako će oblik aviona uticati na njegovu radarsku detektabilnost, nazvanu površinom radarskog preseka (RCS)[20] Ovo je Lokid primenio u kompjuterskoj simulaciji kako bi dizajnirao novi oblik koji su nazvali „Beznadežni dijamant”, igra reči na naziv Dijamant nade, čime su osigurali ugovorna prava na proizvodnju F-117 najthoka počevši od 1975. Godine 1977 Lokid je proizveo dva modela sa 60% veličine na osnovu ugovora Hev Blu. Program Hev Blu je bio demonstracija stelt tehnologije koja je trajala od 1976. do 1979. Takođe je Nortrop Grumanov Tacit Blu igrao ulogu u razvoju kompozitnog materijala i krivolinijskih površina, niske uočljivosti, električne komande leta i drugih inovacija stelt tehnologije. Uspeh projekta Hev Blu je doveo do toga da su Vazduhoplovne snage formirale program Seniorski trend koji je razvio F-117.[21][22]

Reference[уреди]

  1. ^ Rao, G.A.; Mahulikar, S.P. (2002). „Integrated review of stealth technology and its role in airpower”. Aeronautical Journal. 106 (1066): 629—641. 
  2. ^ Mahulikar, S.P.; Sonawane, H.R.; Rao, G.A. (2007). „Infrared signature studies of aerospace vehicles”. Progress in Aerospace Sciences. 43 (7–8): 218—245. Bibcode:2007PrAeS..43..218M. doi:10.1016/j.paerosci.2007.06.002. 
  3. 3,0 3,1 Richelson, J.T. (10. 9. 2001). „Science, Technology and the CIA”. The National Security Archive. The George Washington University. Приступљено 6. 10. 2009. 
  4. 4,0 4,1 Merlin, Peter W. (5—8 January 2009). Design and Development of the Blackbird: Challenges and Lessons Learned (PDF). 47th AIAA Aerospace Sciences Meeting Including The New Horizons Forum and Aerospace Exposition. Orlando, Florida: American Institute of Aeronautics and Astronautics. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 10. 2013. Приступљено 6. 10. 2009.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ Cadirci, S. "RF Stealth (or Low Observable) and Counter- RF Stealth Technologies: Implications of Counter- RF Stealth Solutions for Turkish Air Force Архивирано 2011-07-20 на сајту Wayback Machine." Naval Postgraduate School, Monterey California, Ph.D. Thesis. March 2009. Accessed 6 October 2009.
  6. ^ Yue, T. (30. 11. 2001). „Detection of the B-2 Stealth Bomber and a Brief History on "Stealth". The Tech – Online Edition. Massachusetts Institute of Technology. Приступљено 5. 10. 2009. 
  7. ^ Wey, Adam Leong Kok (15. 3. 2014). „Principles of Special Operations: Learning from Sun Tzu and Frontinus”. Comparative Strategy. 33 (2): 131—144. ISSN 0149-5933. doi:10.1080/01495933.2014.897119. 
  8. ^ Haddow, G.W.; Grosz, Peter M. (1988). The German Giants – The German R-Planes 1914–1918 (3rd изд.). London: Putnam. ISBN 978-0-85177-812-9. 
  9. ^ Abbott, Patrick (1989). The British Airship at War, 1914–1918. Terence Dalton. стр. 31—33. ISBN 9780861380732. 
  10. ^ „Naval Museum of Quebec”. Diffused Lighting and its use in the Chaleur Bay. Royal Canadian Navy. Архивирано из оригинала на датум 23. 5. 2013. Приступљено 18. 9. 2012. 
  11. ^ „U-Boat Anti Sonar Coating”. Uboataces. Приступљено 18. 9. 2012. 
  12. ^ Hepcke, Gerhard (2007). „The Radar War, 1930–1945” (PDF). English translation by Hannah Liebmann. Radar World: 45. Приступљено 19. 9. 2012. 
  13. 13,0 13,1 Pedlow, Gregory W.; Welzenbach, Donald E. (1992). The Central Intelligence Agency and Overhead Reconnaissance: The U-2 and OXCART Programs, 1954-1974 (Извештај). Washington, DC: Central Intelligence Agency. 
  14. ^ Poteat, Gene (1998). „Stealth, Countermeasures, and ELINT, 1960–1975” (PDF). Studies in Intelligence. 48 (1): 51—59. 
  15. ^ „1960s AQM-34 Ryan Firebee (USA)”. PBS. Приступљено 14. 1. 2015. 
  16. ^ National Air Intelligence Center, Wright-Patterson AFB, OH, 1971. Technical Report AD 733203, Defense Technical Information Center of USA, Cameron Station, Alexandria, VA, 22304-6145, USA
  17. ^ Browne, M.W. "Two rival designers led the way to stealthy warplanes", New York Times, Sci. Times Sec., May 14, 1991.
  18. ^ Browne, M.W. "Lockheed credits Soviet theory in design of F-117", Aviation Week Space Technology p. 27, December 1991.
  19. ^ Rich, Ben and L. Janos, Skunk Works, Little Brown, Boston, 1994.
  20. ^ Knott, E.F.; Shaeffer, J.F.; Tuley, M.T. (2004). Radar cross section – Second Edition. Raleigh, North Carolina: SciTech Publishing. стр. 209—214. ISBN 978-1-891121-25-8. Приступљено 7. 10. 2009. 
  21. ^ Kevin (14. 7. 2003). „F-117A Senior Trend”. F-117A: The Black Jet. Приступљено 2. 9. 2019. 
  22. ^ Goebel, Greg (1. 3. 2010). „Senior Trend”. Vectorsite.net. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2012. Приступљено 2. 9. 2019. 

Literatura[уреди]

  • Dawson, T.W.G., G.F. Kitchen and G.B. Glider. Measurements of the Radar Echoing Area of the Vulcan by the Optical Simulation Method. Farnborough, Hants, UK: Royal Aircraft Establishment, September 1957 National Archive Catalogue file, AVIA 6/20895
  • Ufimtsev, Pyotr Ya., "Method of edge waves in the physical theory of diffraction," Moscow, Russia: Izd-vo. Sov. Radio [Soviet Radio Publishing], 1962, pages 1–243.
  • Doucet, Arnaud; Freitas, Nando de; Gordon, Neil (2001) [2001]. Sequential Monte Carlo Methods in Practice. Statistics for Engineering and Information Science (1st изд.). Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-95146-1. Приступљено 11. 3. 2009. 
  • Analogues of Stealth – Northrop Grumman
  • Countering stealth
  • How "stealth" is achieved on F-117A
  • United States Patent No.6,297,762. October 2, 2001. Electronic countermeasures system (Apparatus for detecting the difference in phase between received signals at two spaced antennas and for then retransmitting equal amplitude antiphase signals from the two spaced antennas is disclosed.)
  • "Multiaxis Thrust Vectoring Flight Control vs Catastrophic Failure Prevention", Reports to U.S. Dept. of Transportation/FAA, Technical Center, ACD-210, FAA X88/0/6FA/921000/4104/T1706D, FAA Res. Benjamin Gal-Or, Grant-Award No: 94-G-24, CFDA, No. 20.108, Dec. 26, 1994; "Vectored Propulsion, Supermanoeuvreability, and Robot Aircraft", by Benjamin Gal-Or, Springer Verlag, 1990. ISBN 0-387-97161-0., 3-540-97161-0.
  • Suhler, Paul A. From Rainbow to Gusto: Stealth and the Design of the Lockheed Blackbird, American Institute of Aeronautics and Astronautics, 2009. ISBN 1-60086-712-X..

Spoljašnje veze[уреди]