Берилијум-карбонат
(преусмерено са ZBUQRSWEONVBES-UHFFFAOYSA-L)
| |
| Идентификација | |
|---|---|
| ECHA InfoCard | 100.032.740 |
| MeSH | Beryllium+carbonate |
| Својства | |
| BeCO3 | |
| Моларна маса | 69,0213 g/mol |
| Тачка топљења | разлаже се |
| Опасности | |
| Смртоносна доза или концентрација (LD, LC): | |
LD50 (средња доза)
|
150 mg/kg (морско прасе) |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Берилијум-карбонат је хемијско једињење формуле BeCO3. Позната су три облика: безводни, тетрахидрат и базични. Безводни је нестабилан, јер се брзо разлаже на BeO (берилијум-оксид) и CO2 (угљен-диоксид), и захтева чување под CO2. Тетрахидрат се ствара када се CO2 проводи кроз раствор Be(OH)2 (берилијум-хидроксид) и такође је нестабилан. Базични је помешана со, која се добија у реакцији BeSO4 (берилијум-сулфат) и (NH4)2CO3 (амонијум-карбонат) и садржи и хидроксидне и карбонатне јоне, формуле Be2CO3(OH)2 [1]. Верује се да је управо ово једињење оно које се у старијој литератури наводило као берилијум-карбонат.
Особине[уреди | уреди извор]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[2] (ALogP) | -2,0 |
| Растворљивост[3] (logS, log(mol/L)) | 0,2 |
| Поларна површина[4] (PSA, Å2) | 92,6 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ J.E. Macintyre (1992). Dictionary of Inorganic Compounds. CRC Press. ISBN 978-0-412-30120-9.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература[уреди | уреди извор]
- J.E. Macintyre (1992). Dictionary of Inorganic Compounds. CRC Press. ISBN 978-0-412-30120-9.
- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.
