Јерофеј Хабаров
Јерофеј Хабаров | |
---|---|
Пуно име | Јерофеј Павлович Хабаров |
Датум рођења | 1603. |
Место рођења | Велики Устјуг, Руско царство |
Датум смрти | 1671. |
Место смрти | Братск или Киренск, Руско царство |
Јерофеј Павлович Хабаров зв. Свјатитски[1] (рус.: Ерофей Павлович Хабаров;) (околина Велики Устјуг 1603 − Иркутска област 1671), био је руски истраживач и авантуриста, најпознатији по истраживању области реке Амур и покушајима колонизације тог подручја у корист Русије. Руски град Хабаровск, као и мали град и железничка станица Јерофеј Павлович (смештен на Транссибирској железници у Амурској области) носе његово име.
Одлазак у Сибир
[уреди | уреди извор]У раном детињству, породица се сели у село Свјатица па му отуда надимак Свјатитски Једно време је радио за Строганове у њиховим соланама у Сољвичегодску [2], али се 1625 године, зајено са братом Никифором, запутио у Сибир у потрази за богатством.
Прво плови из Тоболск за руску сибирску колонију Магазеју и у њој борави једно време, а 1628. године покреће експедицију и кануима превеслава реку Хету.
1630.године Хабаров је кренуо обрнутим путем , враћајући се из Мангазеје у Тоболск , али овај пут копном. 1632—1641. стигао је до реке Лене основао пољопривредно насеље и направиоа солану на ушћу реке Куте (данас се ту налази град Уст-Кут ). Убрзо бива заточен у тамници у Јакутску, због сукоба са тадашњим гувернером, из које се избавља тек 1645. године[3]. Али вријеме проведено иза решетака није било узалуд. Од других затвореника чуо је приче о амурским земљама и њиховом неисцрпном богатству.
Прва експедиција (1649−1650.)
[уреди | уреди извор]У пролеће 1649. Хабаров се са одредом од 70[4] људи упутио према реци Лени и њеној притоци, реци Ољокми, а затим је , слиједећи ток њене притоке Тунгир, копном дошао до реке Шилке (једну од притока Амура). Досегнувши горњи Амур (Даурија) почетком 1650. године, пронашао је земљу готово напуштену. У Јакутск се вратио у мају 1650. године и поднио свој извештај у коме је упозорио на опасност од кинеске интервенције и предложио већу експедицију са професионалним војницима.
Друга експедиција (1650−1653.)
[уреди | уреди извор]У јесен 1650. године, Хабаровљев одред је поразио многа даурска и дучерска племена и немеће локалним кнезовима руску власт. Крајем године узима Албазино и ту прави зимски камп. Јуна 1651. године, након што је добио појачање,, наставио је сплаварење ријеком Амур. У септембру 1651. године, експедиција је стигла до ушћа реке Сунгари у Амур. 29. септембра стигли су до Ачанска, близу данашњег Хабаровска, и одлучили да ту проведу зиму. 8. октобра 1651. напало их је око 1.000 ратника локалних племена. Међутим руски козаци су се одбранили и поразили нападаче.
То је резултирало тиме да су се локална племоена обратила својим манџурским господарима и захтевала помоћ. 24. марта 1652. године снага од 2.000 Манџураца и Корејаца наоружаних артиљеријом напала је Ачанск. Хабаров их је,иако много малобројнији , некако успео да савлада. (манџуријски генерал, Хаисе, касније је погубљен због своје неспособности). Не знајући колико је још Кинеза било у том подручју, 22. априла је одлучио да се повуче са Амуру. У једном тренутку наишао је на још једну војску од 6.000 Кинеза, али успео је да им се исклизне под заштитом магле и таме. [5]
Током ове кампањи, Хабаров је саставио „Цртеж реке Амур“, што је била прва европска мапа Амурске регије, а такође је прикупио пуно информација о народима који живе у близини реке Амур.
Даља судбина
[уреди | уреди извор]По окончању експедиције, бива оптужен од стране својих људи за слање лажних извештаја као и за свирепост како према својим козацима тако и према локалном становништу. Бива убрзо ухапшен, лишен чина и имовине и послан је на петнаестомесечно путовање у Москву на суђење. Због заслуга за царство, цар Алексеј га деломично рехабилитује, додјељује му мало племићко звање и шаље у Уст-Кут у Сибиру [6]. Појављује се још у записима из 1667. године и даља његова судбина је непозната.
Место смрти
[уреди | уреди извор]Место смрти није сигурно познато. Према неким извештајима умро је 1671. у затвору у Брацку (данас Братск), а према другима - у Уст-Киренгу (данашњи Киренск).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ https://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=23975
- ^ Bobrick, Benson (1992). „5: The Black Dragon River”. East of the Sun. New York, New York: Poseidon Press. стр. 81–85. ISBN 0-671-66755-6.
- ^ https://sodiummedia.com/4113610-russian-researcher-erofei-khabarov-what-did-this-explorer-discover[мртва веза]
- ^ http://www.randewy.ru/karta/geogr25.html
- ^ Lincoln, стр. 70.
- ^ http://www.biografija.ru/biography/khabarov-erofej-pavlovich.htm
Литература
[уреди | уреди извор]- W Bruce Lincoln, The Conquest of a Continent, 1994