Кану

Кану једноклек (Ц-1 женски) се натиче на мирним водама
Кануи од алуминијума су отпорни ударце и углавном се лако одржају.

Кану је, традиционално, врста чамца америчких Индијанаца, лагане конструкције.[1][2] Слична пловила, по дизајну, користе се и данас за туризам и рекреацију.

Крајеви кануа су заврнути. Покреће се кратким веслом. Иако у основи грађом може подсећати на кајак, у правилу кану нема затворено надграђе, има израженију ведену линију те виши и оштрији прамац и крму у односу на кајак.[3] Кану се користити у спортске намене на мирним и дивљим водама али са спортским пловилима, а туристички кануи за рекреацију на исто таквим водама. Спортски чамци сада више и не личе на праве кануе, јер се ради о пловилима од којих се тражи једино брзина и неупотребљиви су за друге намене.

Кануи се сада нашироко користе за такмичење и уживање, као што су трке, беле воде, путовања и камповање, слободни стил и општа рекреација. Кануисање је било део Олимпијаде од 1936. Намена кануа диктира његов облик трупа, дужину и материјал за израду. Историјски гледано, кануи су били издубљени трупци или направљени од коре на дрвеном оквиру,[4] али су грађевински материјали еволуирали у платно на дрвеном оквиру, а затим у алуминијум. Већина модерних кануа је направљена од обликоване пластике или композита као што су фиберглас или они који садрже кевлар или графит.

Олимпијске дисциплине[уреди | уреди извор]

Такмичарски Ц-2, кану двоклек

Модерни кануи се праве по различитим дизајнима за посебне сврхе, а између осталог уз кајак се користи у олимпијским спортовима кајак и кану на мирним водама, те кајак и кану на дивљим водама.

Разлика између спортских кајака и кануа је та што код кајака сваки веслач користи весло с две лопатице, док се код кануа користи весло с једном лопатицом.[5] Ради боље примене силе уобичајено је да за време веслања кануиста на мирним водама клечи на једној нози. Кануиста на дивљим водама седи на повишеној клупици држећи поткољенице подвучене под ње и део тежине преноси на кољена. Кајакаш седи на дну чамца и упире се стопалима у посебну летвицу (ногаре). Мирноводашки су чамци на горњој страни отворени, а дивљеводашки затворени.

У односу на веслање, такмичари у овом спорту немају покретна седишта нити избочнике на чамцу, те весло свом тежином држе у рукама.

Кајак и кану на мирним водама је у програму Олимпијских игара још од Игара у Берлину 1936. за мушкарце те од Игара у Лондону 1948. за жене. Жене се натичу у кајаку, док се у кануу натичу само мушкарци. Тренутно су на програму Игара сљедеће дисциплине у кајаку:

  • Ц-1 1000 м (кану једноклек) мушки
  • Ц-1 500 м (кану једноклек) мушки
  • Ц-2 1000 м (кану двоклек) мушки
  • Ц-2 500 м (кану двоклек) мушки

На другим такмичењима још се среће и кану четвороклек, а такмичења се одржавају и на дистанци од 200 м.

Историја[уреди | уреди извор]

Френсис Ен Хопкинс: Пуцање у брзацима (Квебек) (1879), превознички кану.

Реч кану потиче од шпанске/португалске речи canoa. Они су заузврат усвојили реч из аравачких језика са Кариба за издубљене кануе, kanawa.[2]

Издубљени кануи[уреди | уреди извор]

Издубљени кану типа пирог на Соломоновим острвима

Многи народи су правили кануе, тако што су удубљивали један комад дрвета; било цело дебло, или плочу од дебла посебно великих стабала.[6][7]

Конструисан између 8200. и 7600. пре нове ере, а пронађен у Холандији, кану Песе је вероватно најстарији познати кану. Ископавања у Данској откривају употребу овог типа кануа и весла током периода Ертебеле, (око 5300–3950 пне).[8]

Један од најстаријих кануа на свету је кану Дуфуна у Нигерији. То је најстарији чамац који је откривен у Африци, и трећи најстарији познат широм света.[9] Кану се тренутно налази у Даматуру, главном граду државе Јобе.[9]

Кануи су такође одиграли виталну улогу у колонизацији претколумбовских Кариба јер су представљали једину могућност да се до Карипских острва дође из континенталног дела Јужне Америке.[10] Око 3500 година пре нове ере групе древних Индијанаца колонизовале су прва Карипска острва користећи кануе са једним трупом.[11] Пронађено је само неколико претколумбовских карипских кануа.[12] Постоји неколико породица дрвећа које су се могле користити за изградњу кануа на Карибима. Ово укључује шуме из породице махагонија (Meliaceae) као што је кубански махагони (Swietenia mahagoni), који може достићи висину од 30–35 m и црвени кедар (Cedrela odorata), који може нарасти до 60 m висине, као и род кејба (Malvacae), као што је Ceiba pentandra, чији припадници могу нарасти до 60–70 m у висину.[13] Вероватно је да су ови кануи прављени у различитим величинама. У распону од кануа за пецање, који држе једну или неколико појединаца, до већих који могу да понесу чак неколико десетина људи, који су могли да се користе да се са копна стигне до Карипских острва. Извештаји историјских хроничара тврде да су били сведоци кануа „који је садржао 40 до 50 кариба [...] када је кренуо да тргује са енглеским бродом који је био у посети“.[14] Још увек постоји много спорова у вези са употребом једара у кануима на Карибима. Неки археолози сумњају да би океански транспорт био могућ без употребе једара, јер би ветрови и струје одвеле кануе са курса.[15] Међутим, нису пронађени никакви докази о једру или карипском кануу који би могао да користи једро. Штавише, ниједан историјски извор не помиње карипске кануе са једрима. Једна од могућности би могла бити да су кануи са једрима првобитно коришћени на Карибима, али су касније напуштени пре него што су ступили у контакт са Европљанима. Ово се, међутим, чини мало вероватним, пошто се трговина на велике удаљености наставила на Карибима, чак и након праисторијске колонизације острва. Отуда је вероватно да су рани карипски колонисти користили кануе без једара.[16]

Групе Индијанаца на северној пацифичкој обали правиле су кануе у више стилова за различите намене, од западног црвеног кедра (Thuja plicata) или жутог кедра (Chamaecyparis nootkatensis), у зависности од доступности.[6] Различити стилови су били потребни за океанска пловила у односу на речне чамце, и за лов на китове, наспрам лова на фоке, и насупрот пецању лососа. Народ Квино из државе Вашингтон је правио кануе са лопатастим носевима, са дуплим луковима, за путовање реком који су могли да клизе преко трупцима закрчене воде заглављеног залогаја без потребе да се преносе преко копна. Народ Кутенај у провинцији Британска Колумбија је направио кануе шиљатих носева од борове коре, дизајниране да буду стабилни у ветровитим условима на језеру Кутенај.[17] Последњих година прве нације у Британској Колумбији и држави Вашингтон ревитализирају традицију океанског кануа. Почевши од 1980-их, народи Хејлцук и Хајда су били рани лидери овог покрета. Веслање до Експа 86 у Ванкуверу Хејлцука и до Весла 1989 у Сијетлу, били су рани примери овога. Године 1993. велики број кануа је веслима покретан уз обалу до Бела Бела на први фестивал кануа – Катувас.[18] Ревитализација се наставила – а часопис Племенска путовања је почео са покривањем путовања у различите заједнице која су се одржавала у већини година.

Аустралијски Абориџини су правили кануе од издубљених стабала, као и од коре дрвета.[19] Аутохтони људи Амазона обично су користили стабла Hymenaea (Fabaceae).

Кануи од коре дрвета[уреди | уреди извор]

Аустралија[уреди | уреди извор]

Неки аустралијски Абориџини су правили кануе од коре.[19] Они су могли да буду прављени само од коре одређених стабала (обично црвене гуме или пеперминске гуме) и то током лета. Након сечења обриса потребне величине и облика, штап за копање је коришћен за пресецање коре до тврдог дрвета, а кора се затим полако извлачила уз помоћ бројних мањих штапића. Плоча коре се држала на месту гранама или ручно плетеним ужетом, а након одвајања од дрвета спуштала се на земљу и палила се мала ватра на унутрашњој страни коре. То би изазвало сушење коре и савијање према горе, након чега би се крајеви могли спојити, зашити конопљом и зачепити блатом. Затим је кора остављена да сазри, уз честе наношење масти и окера. Европљани су преостало дрво касније назвали кану дрво.[20] Због порозности коре, оне нису трајале предуго (око две године[20]). Ови кануи су се користили за пецање или прелазак река или језера, а не за дуга путовања. Обично су се покретали постискивањем дугачким штапом.[21] Још једна врста кануа од коре прављена је од врсте врпчасте коре познате као Месмејт стринџибарк (Eucalyptus obliqua), где је кора била наборана и везана на сваком крају, са оквиром од попречних веза и ребара. Овај тип је био познат као кану са набораним или везаним корама. Траке од коре су такође могле да се сашију како би се направили већи кануи, познати као кануи од шивене коре.[22]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Dugout Canoe”. The Canadian Encyclopedia. Архивирано из оригинала на датум 15. 11. 2012. Приступљено 30. 1. 2013. 
  2. ^ а б „Canoe”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 20. 10. 2012. 
  3. ^ „Buying a canoe or kayak”. gocanoeing.org. Архивирано из оригинала на датум 8. 9. 2014. Приступљено 8. 9. 2014. 
  4. ^ „Dugout Canoe”. The Canadian Encyclopedia. Архивирано из оригинала на датум 15. 11. 2012. Приступљено 30. 1. 2013. 
  5. ^ „Canoe”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 20. 10. 2012. 
  6. ^ а б Pojar and MacKinnon (1994). Plants of the Pacific Northwest Coast. Vancouver, British Columbia: Lone Pine Publishing. ISBN 1-55105-040-4. 
  7. ^ Olympic Peninsula Intertribal Cultural Advisory Committee (2002). Native Peoples of the Olympic Peninsula. Norman, Oklahoma: University of Oklahoma Press. ISBN 0-8061-3552-2. 
  8. ^ „Dugouts and paddles”. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2016. Приступљено 8. 10. 2012. 
  9. ^ а б Richard Trillo (16. 6. 2008). „Nigeria Part 3:14.5 the north and northeast Maiduguri”. The Rough Guide to West Africa. Rough Guides. стр. (pages are unnumbered). ISBN 978-1-4053-8070-6. 
  10. ^ Boomert, Arie (2019). The first settlers: Lithic through Archaic times in the coastal zone and on the offshore islands of northeast South America, in: C. Hofman and A. Antczak (eds.), Early settlers of the Insular Caribbean : dearchaizing the Archaic. Hofman, Corinne L., 1959–, Antczak, Andrzej T. Leiden. стр. 128. ISBN 978-90-8890-780-7. OCLC 1096240376. 
  11. ^ Napolitano, Matthew F.; DiNapoli, Robert J.; Stone, Jessica H.; Levin, Maureece J.; Jew, Nicholas P.; Lane, Brian G.; O’Connor, John T.; Fitzpatrick, Scott M. (2019). „Reevaluating human colonization of the Caribbean using chronometric hygiene and Bayesian modeling”. Science Advances. 5 (12): eaar7806. Bibcode:2019SciA....5R7806N. ISSN 2375-2548. PMC 6957329Слободан приступ. PMID 31976370. doi:10.1126/sciadv.aar7806Слободан приступ. 
  12. ^ Fitzpatrick, Scott M. (2013). „Seafaring Capabilities in the Pre-Columbian Caribbean”. Journal of Maritime Archaeology (на језику: енглески). 8 (1): 101—138. Bibcode:2013JMarA...8..101F. ISSN 1557-2285. S2CID 161904559. doi:10.1007/s11457-013-9110-8. 
  13. ^ Fitzpatrick, Scott M. (2013). „Seafaring Capabilities in the Pre-Columbian Caribbean”. Journal of Maritime Archaeology. 8 (1): 101—138. Bibcode:2013JMarA...8..101F. ISSN 1557-2285. S2CID 161904559. doi:10.1007/s11457-013-9110-8. 
  14. ^ McKusick, Marshall Bassford (1970). Aboriginal canoes in the West Indies. стр. 7. OCLC 79431894. 
  15. ^ Callaghan, Richard T. (2001). „Ceramic Age Seafaring and Interaction Potential in the Antilles: A Computer Simulation”. Current Anthropology (на језику: енглески). 42 (2): 308—313. ISSN 0011-3204. S2CID 55762164. doi:10.1086/320012. 
  16. ^ Keegan, William; Hofman, Corinne (2017). The Caribbean before Columbus. Hofman, Corinne L., 1959–. New York, NY. стр. 27. ISBN 978-0-19-060524-7. OCLC 949669477. 
  17. ^ Nisbet, Jack (1994). Sources of the River. Seattle, Washington: Sasquatch Books. ISBN 1-57061-522-5. 
  18. ^ Neel, David (1995). The Great Canoes: Reviving a Northwest Coast Tradition. Douglas & McIntyre. ISBN 1-55054-185-4. 
  19. ^ а б „Carved wooden canoe, National Museum of Australia”. Nma.gov.au. Приступљено 25. 4. 2013. 
  20. ^ а б „Aboriginal canoe trees around found along the Murray River”. Discover Murray River. Приступљено 18. 3. 2020. 
  21. ^ „Did you know?: Canoe trees”. SA Memory. 26. 11. 2009. Приступљено 18. 3. 2020. 
  22. ^ Couper Black, E. (децембар 1947). „Canoes and Canoe Trees of Australia”. The Australian Journal of Anthropology. Australian Anthropological Society. 3 (12): 351—361. doi:10.1111/j.1835-9310.1947.tb00139.x. »This paper was read before Section F of the Biennial Meeting of the Australian and New Zealand Association for the Advancement of Science, held at Adelaide in August, 1946.« 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Olympic Peninsula Intertribal Cultural Advisory Committee (2002). Native Peoples of the Olympic Peninsula. Norman, Oklahoma: University of Oklahoma Press. ISBN 0-8061-3552-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]