Пређи на садржај

Витомир Николић

С Википедије, слободне енциклопедије
Витомир Николић
Датум рођења(1934-04-27)27. април 1934.
Мјесто рођењаМостар, Краљевина Југославија
Датум смрти10. септембар 1994.(1994-09-10) (60 год.)
Мјесто смртиПодгорица, СР Југославија

Витомир Вито Николић (Мостар, 27. април 1934 — Подгорица, 10. септембар 1994)[1] био је црногорски пјесник, новинар и путописац. За живота је објавио три збирке пјесама. Четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић. Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа.[2]

Дјетињство

[уреди | уреди извор]

Поријеклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Други свјетски рат је пресјекао његово дјетињство. У априлу 1941. његова породица бјежи у Никшић.

"Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду", увијек је истицао.[3]

Вито Николић је био свједок ратних недаћа и страдалник у годинама у којима се уче слова. Рањен је приликом експлозије бомбе од које су погинули његов брат и друг. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Рат га је опет вратио у Мостар, гдје је неко вријеме живио код тетке. Из Мостара је по други пут морао бјежати у Никшић. У бомбардовању Никшића 7. априла 1944. године, Вито је за длаку избјегао смрт. Кад се рат завршио живио је у домовима за ратну сирочад.[1] Боловао је од туберкулозе. Често је у стиховима писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”.

Стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је!” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је живио кафанским животом.

Из Никшића се преселио у Подгорицу гдје је радио у редакцији Побједе.[4] У Побједи је објављивао популарне репортаже „Црном Гором путем и беспућем”.

Понекад је приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Неки од његових стихова били су извор инспирације музичарима. Витова пјесма „Пијем”, коју је отпјевао пјевач Мики Јевремовић и данас је радо слушана.

Његове песме Вече у брезовику, И опет јесен и Једног дана, када нас не буде уврштене су у Антологију српске поезије приређивача Ненада Грујичића.[5]

Рат и распад Југославије

[уреди | уреди извор]

Распад Југославије учинио је да Вито Николић као пјесник занијеми. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Тешко је поднио рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Због свега тога повукао се у тишину свог дома.[1][6]

Вито Николић је преминуо 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Biografija Vitomira Nikolića”. poezijanoci.com. Приступљено 16. 1. 2023. 
  2. ^ Политикин Забавник:Сунце, хладно ми је
  3. ^ Витомир - Вито Николић Пјесме из књиге НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н:[1]
  4. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 568. 
  5. ^ Грујичић, Ненад (2013). Антологија српске поезије: (1847-2000) (на језику: енглески). Бранково коло. стр. 972. ISBN 978-86-85203-81-7. 
  6. ^ а б „Ćerka Vita Nikolića”. nova.rs. Приступљено 16. 1. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Витомир_Николић&oldid=28561531”