Генерал-прокурор

Генерал-прокурор (рус. генерал-прокурор) био је министар правде Руске Империје и главни тужилац при Правитељствујушчем сенату.

Историја

Павле Иванович Јагужински, први генерал-прокурор

18. вијек

Генерал-прокурор као главни тужилац при Правитељствујушчем сенату установљен је указом Петра Великог од 12. јануара 1722. године (по старом календару). Претходна слична функција је постојала у виду тзв. генерал-ревизора (1715—1718) који је имао мања овлашћења. Помоћник генерал-прокурора у Сенату је био обер-прокурор, а при колегијумима су установљени прокурори (тужиоци). За првог генерал-прокурора постављен је Павле Иванович Јагужински. Генерал-прокурор је првобитно стајао на челу сенатске канцеларије и био сенатски дјеловођа, а истовремено је руководио и прокуратуром (тужилаштвом) која је била тростепено организована. Главне дужности генерал-прокурора су биле да пази на законитост сенатских одлука, као и да пази на пословни ред током сједница Правитељствујушчег сената. Био је главни посредник између Сената и императора. Установљавањем функције генерал-прокурора ојачала је и улога Сената као државног органа. Међутим, често је сам генерал-прокурор преовладавао над сенаторима.

За вријеме владавине императорке Катарине I, дана 8. фебруара 1726. године (по старом календару), основан је Врховни тајни савјет. Најутицајнији сенатори су прешли у његов састав, а функција генерал-прокурора је фактички била укинута. Први генерал-прокурор Јагужински је послат у Пољску, а номинални вршилац његове дужности је био обер-прокурор Војејков који пак није имао никакав утицај на Правитељствујушчи сенат. Након што је императорка Ана I васпоставила самодржавље, указом од 4. марта 1730. године (по старом календару) укинут је Врховни тајни савјет, а Сенат је добио назад своја овлашћења. Планирано је и именовање новог генерал-прокурора. Међутим, Правитељствујушчи сенат је свој пад поново доживио након што је 1731. основан Кабинет од три министра па тако ни нови генерал-прокурор није био именован.

Након ступања на престо императорке Јелисавете I (1741) издат је указ о укидању Кабинета и поновном успостављању Сената. Други по реду генерал-прокурор био је кнез Никита Јурјевич Трубецкој који је остао на тој функцији скоро током цјелокупног царствовања Јелисавете I. Генерал-прокурору је била потчињена полицијска Тајна канцеларија. Када је императорка Катарина Велика ступила на престо Сенат је значајно реформисан. Године 1763. подијељен је на шест департмана, и то четири у Санкт Петербургу и два у Москви. При општој сједници Сената се налазио генерал-прокурор, а при департманима обер-прокурори (осим у Првом департману). Пети по реду и дугогодишњи генерал-прокурор (1764—1792) био је кнез Александар Алексејевич Вјаземски. Императорка је најважније државне послове повјеравала генерал-прокурору чија је власт тиме значајно проширена. Он је фактички постао министар финансија, правде, унутрашњих послова и државни контролор (ревизор), а и даље му је била потчињена полицијска Тајна експедиција. Након оставке кнеза Вјаземског (1792) његове многобројне надлежности су подијељене између више лица. За вријеме петогодишње владавине императора Павла I (1796—1801) промијењено је чак четири генерал-прокурора.^[1]^[2]

19. вијек

Доласком на престо императора Александра I (1801) започета је значајна реформа државних органа (тзв. министарска реформа) када је извршена и сенатска реформа. Као темељни завршни акт донесен је указ од 8. септембра 1802. године (по старом календару) којим су прописана права и обавезе Правитељствујушчег сената, а истог дана је донесен и Проглас о оснивању министарстава.^[3]^[4] За вријеме царствовања Николаја I ови законодавни акти су укључени у састав Зборника закона Руске Империје. Звање генерал-прокурора је било сједињено са звањем министра правде чиме је једна од најважнијих државних функција Руске Империје у 18. вијеку сведена тек на министарску функцију у 19. вијеку. Такав положај генерал-прокурора је остао све до пада руске монархије (1917).

За вријеме владавине императора Александра II, дана 20. новембра 1864. године (по старом календару), спроведена је значајна судска реформа.^[5] Правитељствујушчи сенат је реформисан у врховни касациони суд при којем су образована два касациона департмана: кривични и грађански. Тужилачку власт у касационим департманима су вршили обер-прокурори и њихови замјеници. Тужилачку власт при општој сједници касационих департмана није вршио генерал-прокурор већ нарочити обер-прокурор. На тај начин генерал-прокурор није више непосредно вршио тужилачку власт већ је као министар правде вршио врховни надзор над свим државним тужиоцима.

Списак генерал-прокурора

Генерал-прокурори при Правитељствујушчем сенату:

гроф Павле Иванович Јагужински (1722—1735);
кнез Никита Јурјевич Трубецкој (1740—1760);
кнез Јаков Петрович Шаховској (1760—1761);
Александар Иванович Глебов (1761—1764);
кнез Александар Алексејевич Вјаземски (1764—1792);
гроф Александар Николајевич Самојлов (1792—1796);
кнез Алексеј Борисович Куракин (1796—1798);
свијетли кнез Петар Васиљевич Лопухин (1798—1799);
Александар Андрејевич Беклешов (1799—1800);
Петар Хрисанфович Оболјанинов (1800—1801).

Генерал-прокурори и министри правде:

Гаврил Романович Державин (1802—1803);
свијетли кнез Петар Васиљевич Лопухин (1803—1810);
Иван Иванович Дмитријев (1810—1814);
Дмитриј Прокофјевич Трошчински (1814—1817);
кнез Дмитриј Иванович Лобанов-Ростовски (1817—1827);
кнез Алексеј Алексејевич Долгоруков (1827—1829);
Дмитриј Васиљевич Дашков (1829—1839);
гроф Дмитриј Николајевич Блудов (1839);
гроф Виктор Никитич Пањин (1839—1862);
Дмитриј Николајевич Замјатнин (1862—1867);
кнез Сергеј Николајевич Урусов (1867);
гроф Константин Иванович Пален (1867—1878);
Дмитриј Николајевич Набоков (1878—1885);
Николај Аксентијевич Манасеин (1885—1894);
Николај Валеријанович Муравјов (1894—1905);
Сергеј Сергејевич Манухин (1905);
Михаил Григоријевич Акимов (1905—1906);
Иван Григоријевич Шчегловитов (1906—1915);
Александар Алексејевич Хвостов (1915—1916);
Александар Александрович Макаров (1916);
Николај Александрович Добровољски (1916—1917).

Види још

Извори

^ Генерал-прокурор; Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, т. VIII (1892), с. 316—317
^ Генерал-прокурор; Малый энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, т. I, вып. 2 (1907)
^ Именный указ, данный Сенату «О правах и обязанностях Сената» (1802)
^ Манифест «Об учреждении Министерств» (1802)
^ Высочайше утвержденное «Учреждение судебных установлений» (1864)

[1] Генерал-прокурор; Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, т. VIII (1892), с. 316—317

[2] Генерал-прокурор; Малый энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, т. I, вып. 2 (1907)

[3] Именный указ, данный Сенату «О правах и обязанностях Сената» (1802)

[4] Манифест «Об учреждении Министерств» (1802)

[5] Высочайше утвержденное «Учреждение судебных установлений» (1864)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]