Пређи на садржај

Индоевропске сеобе

С Википедије, слободне енциклопедије
Схема индоевропских сеома од око 4000. до 1000. године п. н. е. према Курганској хипотези.
* Маџентна област одговора претпостављеном урхеимату (Самарска култура, Култура Средњи Стог) и каснија Јамна култура.
* Црвена област одговара области која је могла бити насеља индоевропским говорним становништвом до око 2500. п. н. е.
* Наранџаста област је област до 1000. п. н. е.[1]

Индоевропске сеобе биле су сеобе кроз које су прошли говорници индоевропских језика широм Евроазије.

Савремена сазнања о тим сеобама заснована су на подацима из лингвистике, археологије, антропологије и генетике. Лингвистика описује сличности између различитих језика и лингвистичке законе у промјена тих језика. Археолошки подаци, описују ширење индоевропских језика и културе у неколико фаза из праиндоевропске евроазијске домовине у Понтско-каспијској степи у западну Европу, средњу и јужну Азију,[2][3] сеобама и језичком смјеном кроз елитно регрутовање описано у антрополошким истраживањима.[2] Недавна генетска истраживања дају већи допринос разумјевању историјских веза између различитих историјских култура.

Индоевропски језици и културе су се раширили у раличитим фазама. Ране сеобе око 4200—3000. године п. н. е. доњеле су архаични праиндоевропски у доњи ток Дунава,[4] Анадолију[5][6][web 1] и подручје Алтаја.[7] Пракелтски и праиталски вјероватно су се проширили у Европу након нове сеобе у Подунавље,[8][9] док се прагермански и прабалтословенски развио источно од Карпатских планина, у данашњој Украјини,[10] крећући се на сјевер са Културом линеарне керамике у средњу Европу (3. миленијум п. н. е). Индоирански језик и култура појавио се у Синташтској култури (око 2100—1800. п. н. е), на источној граници Јамне културе и Културе линеарне керамике, развила се Андроновска култура (око 1800—800. п. н. е).[11][12][web 2][13][web 3][web 4] Индоаријски су се помјерили у Бактријско-маргијски археолошки комплекс (ок 2300—1700 п. н. е) и проширили у Левант (Митани), сјеверну Индију (Ведски период, око 1500. п. н. е) и Кину (Вусун).[3] Ирански језици ширили су се степама са Скитима и у Иран са Међанима, Партима и Персијанцима од око 800. п. н. е.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Beckwith 2009, стр. 30.
  2. ^ а б Anthony 2007.
  3. ^ а б в Beckwith 2009.
  4. ^ Anthony 2007, стр. 133.
  5. ^ Anthony 2007, стр. 262.
  6. ^ Parpola 2015, стр. 37-38.
  7. ^ Mallory & Adams 1997, стр. 4.
  8. ^ Mallory 1999, стр. 108-109.
  9. ^ Anthony 2007, стр. 345, 361-367.
  10. ^ Anthony 2007, стр. 368, 380.
  11. ^ Mallory 1999, стр. 108; 244-250.
  12. ^ Anthony 2007, стр. 360.
  13. ^ Haak 2015.

Литература

[уреди | уреди извор]