Скити

Из Википедије, слободне енциклопедије
Златна скитска огрлица. Централна нижи слој приказује три коња, где је сваки од њих раздиран између два Грифона. 2. половина 400. п. н. е.
Овај чланак је део серије о историји Ирана
Историја Ирана
Flag of Iran in map.svg
Парадни оклоп катафракт-типа Сака поглавара, познатог и као "Златни ратник", нађен у Есик кургану, у Казахстану

Скити (из старог грчког грч. Σκύθης, Σκύθοι), такође познати и као Сака (из староперсијског; на грч. Σάκαι), Сај, Искуза, или Аскуза су били номадски народи и племена иранског порекла која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство. Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е.).

Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, који су до средњовековних времена били познати под именом Скитија. Пример су Готи из тих предела које су називали Скитима.

Азијски скити[уреди]

Саке[уреди]

Староперсијски и Санскрит извори наводе један племески народ источноиранског порекла, који је живео на Евроазијским степама.[1][2][3]

Историчари су ове ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама[4]. Истоимене ските али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај) познавали су осим Персијанаца и Грка и Кинези у регионима Ташкента, Фергане и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи Скитско-сарматских номада са северних степа,[5] који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу "Бактријског злата") потичу из тог периода и везани су за народе Сака.[6]

Индо-Скити[уреди]

Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индо-скити.

Потискивани од супарничких Јуечија (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан.[5]

Језик[уреди]

Скитски језик, заједно са језиком Сака[7], припада породици Индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.

Извори[уреди]

  1. West, Barbara A. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1913-7. Приступљено 18. 1. 2015. 
  2. „Scythian”. Online Енциклопедија Британика. Приступљено 18. 1. 2015. 
  3. P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
  4. George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. стр. 378
  5. 5,0 5,1 Grousset (1970). стр. 29–31.
  6. Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris. ISBN 978-2-87772-337-4; pp. 84 (француски)
  7. Bailey, H. W. (1958): "Languages of the Saka." Handbuch der Orientalistik, I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958.

Литература[уреди]

  • West, Barbara A. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1913-7. Приступљено 18. 1. 2015. 
  • Grousset, Rene (1970). The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-1304-1. 
  • Bulletin of the Asia Institute: The Archaeology and Art of Central Asia. Studies From the Former Soviet Union. New Series. Edited by B. A. Litvinskii and Carol Altman Bromberg. Translation directed by Mary Fleming Zirin. Vol. 8, (1994). стр. 37–46.
  • Hill, John E. : Through the Jade Gate to Rome: A Study of the Silk Routes during the Later Han Dynasty, 1st to 2nd Centuries CE. John E. Hill. BookSurge, Charleston, South Carolina. 2009. ISBN 978-1-4392-2134-1.
  • Hill, John E. (2004): The Peoples of the West from the Weilue 魏略 by Yu Huan 魚豢: A Third Century Chinese Account Composed between 239 and 265 CE. Draft annotated English translation.
  • Pulleyblank, Edwin G. (1970): "The Wu-sun and Sakas and the Yüeh-chih Migration." Bulletin of the School of Oriental and African Studies 33 (1970). стр. 154–160.
  • Puri, B. N. (1994): "The Sakas and Indo-Parthians." In: History of civilizations of Central Asia, Volume II. The development of sedentary and nomadic civilizations: 700 B.C. to A.D. 250. Harmatta, János, ed., 1994. Paris: UNESCO Publishing. стр. 191–207.
  • Yu, Taishan (1998): A Study of Saka History. Sino-Platonic Papers No. 80. July, 1998. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
  • Yu, Taishan (2000): A Hypothesis about the Source of the Sai Tribes. Sino-Platonic Papers No. 106. September, 2000. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.

Спољашње везе[уреди]