Понтско-каспијска степа

С Википедије, слободне енциклопедије
Понтско-каспијска степа
Степа у „Националном парку природе Азов-Сиваш”, Украјина, са поново насељеним коњима.
Степа се простире од Дунава до реке Урал. На овој карти је приказан регион познат као Понтска степа, која је највећи део целе Понтско-каспијске степе.
Екологија
ЦарствоПалеарктичка зона
Биомумерени травњаци, саване и жбуње
Границе
Географија
Подручје994.000 km2 (384.000 sq mi)
Земље

Понтско-каспијска степа, формирана од „каспијске степе” и „понтијске степе”, је степа која се протеже од северних обала Црног мора (Pontus Euxinus из антике) до северног подручја око Каспијског језера. Протеже се од Добруџе у североисточном крају Бугарске и југоисточне Румуније, преко Молдавије и јужне и источне Украјине, преко руског северног Кавказа, региона јужне и доње Волге до западног Казахстана, поред казахстанске степе на истоку, обе чине део веће евроазијске степе. Он чини део палеарктичког царства и биома умерених травњака, савана и шибља.

Подручје одговара Кимерији, Скитији и Сарматији класичне антике. Током неколико миленијума, бројна племена номадских коњаника користила су степу; многи од њих су наставили да освајају земље у насељеним регионима Европе, западне Азије и јужне Азиј.

Термин Понто-Каспијски регион се користи у биогеографији у односу на флору и фауну ових степа, укључујући животиње из Црног мора, Каспијског мора и Азовског мора. Генетска истраживања су идентификовала овај регион као највероватније место где су коњи први пут припитомљени.[1]

Према најзаступљенијој теорији индоевропских студија, Курганској хипотези, понтско-каспијска степа је била домовина говорника протоиндоевропског језика.[2][3][4][5]

Понтско-каспијска степа покрива површину од 994.000 km2 (384.000 sq mi) Европе, протеже се од Добруже у североисточном делу Бугарске и југоисточне Румуније, преко јужне Молдавије, Украјине, преко Русије и северозападног Казахстана до Уралских планина. Степа је на северу омеђена источноевропском шумском степом, прелазном зоном мешовитих травњака и умерених лишћарских и мешовитих шума.

На југу, степа се протеже до Црног мора, осим границе Крима и западног Кавказа са морем, где кримски субмедитерански шумски комплекс дефинише јужну ивицу степа. Степа се протеже до западне обале Каспијског мора у Дагестанској области у Русији, али сува каспијска низинска пустиња лежи између степе и северозападне и северне обале Каспијског мора. Казахстанска степа омеђује степу на истоку.

Понто-Каспијска мора су остаци Тургајског мора, продужетка Паратетиса који се простирао јужно и источно од Урала и покривајући већи део данашње Западносибирске низије у мезозоику и кенозоику.

Праисторијске културе[уреди | уреди извор]

Бронзано доба распрострањења Јамна култура степских сточара на два потконтинента — Европу и јужну Азију — од ц. 3000 до 1500. п. н. е.[6]

Историјски народи и нације[уреди | уреди извор]

Понтик-каспијска степа око 650
Запорошки козаци борбе против Татара из Кримског каната – сликарство с краја 19. века

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Mystery Of Horse Domestication Solved?”. sciencedaily.com. Приступљено 3. 4. 2018. 
  2. ^ David W. Anthony (2010). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-1400831104. 
  3. ^ Haak, Wolfgang; Lazaridis, Iosif; Patterson, Nick; Rohland, Nadin; Mallick, Swapan; Llamas, Bastien; Brandt, Guido; Nordenfelt, Susanne; Harney, Eadaoin; Stewardson, Kristin; Fu, Qiaomei; Mittnik, Alissa; Bánffy, Eszter; Economou, Christos; Francken, Michael; Friederich, Susanne; Pena, Rafael Garrido; Hallgren, Fredrik; Khartanovich, Valery; Khokhlov, Aleksandr; Kunst, Michael; Kuznetsov, Pavel; Meller, Harald; Mochalov, Oleg; Moiseyev, Vayacheslav; Nicklisch, Nicole; Pichler, Sandra L.; Risch, Roberto; Guerra, Manuel A. Rojo; Roth, Christina; Szécsényi-Nagy, Anna; Wahl, Joachim; Meyer, Matthias; Krause, Johannes; Brown, Dorcas; Anthony, David; Cooper, Alan; Alt, Kurt Werner; Reich, David (10. 2. 2015). „Massive migration from the steppe is a source for Indo-European languages in Europe”. bioRxiv. 522 (7555): 207—211. Bibcode:2015Natur.522..207H. PMC 5048219Слободан приступ. PMID 25731166. arXiv:1502.02783Слободан приступ. bioRxiv 10.1101/013433Слободан приступ Проверите вредност параметра |biorxiv= $1 (помоћ). doi:10.1038/NATURE14317. Приступљено 3. 4. 2018. 
  4. ^ Allentoft, Morten E.; Sikora, Martin; Sjögren, Karl-Göran; Rasmussen, Simon; Rasmussen, Morten; Stenderup, Jesper; Damgaard, Peter B.; Schroeder, Hannes; Ahlström, Torbjörn; Vinner, Lasse; Malaspinas, Anna-Sapfo; Margaryan, Ashot; Higham, Tom; Chivall, David; Lynnerup, Niels; Harvig, Lise; Baron, Justyna; Casa, Philippe Della; Dąbrowski, Paweł; Duffy, Paul R.; Ebel, Alexander V.; Epimakhov, Andrey; Frei, Karin; Furmanek, Mirosław; Gralak, Tomasz; Gromov, Andrey; Gronkiewicz, Stanisław; Grupe, Gisela; Hajdu, Tamás; Jarysz, Radosław (2015). „Population genomics of Bronze Age Eurasia”. Nature. 522 (7555): 167—172. Bibcode:2015Natur.522..167A. PMID 26062507. S2CID 4399103. doi:10.1038/nature14507. 
  5. ^ Mathieson, Iain; Lazaridis, Iosif; Rohland, Nadin; Mallick, Swapan; Llamas, Bastien; Pickrell, Joseph; Meller, Harald; Guerra, Manuel A. Rojo; Krause, Johannes; Anthony, David; Brown, Dorcas; Fox, Carles Lalueza; Cooper, Alan; Alt, Kurt W.; Haak, Wolfgang; Patterson, Nick; Reich, David (14. 3. 2015). „Eight thousand years of natural selection in Europe”. bioRxiv: 016477. doi:10.1101/016477Слободан приступ. Приступљено 3. 4. 2018 — преко biorxiv.org. 
  6. ^ „Steppe migrant thugs pacified by Stone Age farming women”. ScienceDaily. Faculty of Science - University of Copenhagen. 4. 4. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]