Пређи на садржај

Карин Туил

С Википедије, слободне енциклопедије
Карин Туил
Карин Туил
Лични подаци
Датум рођења(1972-05-03)3. мај 1972. (52 год.)
Место рођењаПариз, Француска
Званични веб-сајт

Карин Туил (енгл. Karine Tuil; Париз, 3. мај 1972), француска је књижевница која је написала неколико награђиваних романа на француском и енглеском језику. Њени радови имају теме у распону од брака и јеврејског идентитета до притворских центара и корпоративне политике.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Туил је рођен у Паризу 3. маја 1972. године. Након што је положила матуру, студирала је право и добила диплому напредних студија права комуникација на Paris-Panthéon-Assas University (Panthéon Assas). [1] Туил је радила као адвокат, и припремила тезу коју није одбранила. Тада је одлучила да се посвети писању.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Први објављени Туилин роман, Pour le Pire, приметио је Жан-Мари Руар. [2] Објавила га је у септембру 2000. године издавачка кућа Plon. Роман описује споро распадање пара. Њен други роман, Forbidden (Забрањено), (2001) – сатирични приказ кризе идентитета једног старог Јеврејина – изабран је за Гонкурову награду и Визо награду. Преведен је на неколико језика, а позоришту га је прилагодила Salomé Lelouch 2014. под насловом The marriage of Mr Wessmann (Брак господина Весмана). [3][4]

Књига Female Sex објављена је 2002. године. То је комедија о односима мајке и ћерке. Овај трећи роман завршава њену трилогију о јеврејској породици. Године 2003. објавила је Tout sur mon frère, која истражује негативне ефекте аутофикције. Била је номинована за награду продаваца књига и била је финалиста француске телевизијске награде.

Године 2005. Туил је објавила When I Was Funny (Кад сам био смешан) француска комедија смештена у Њујорк. Године 2007. појавио се Douce France, друштвени роман о административним притворским центрима.

Године 2008. Туил је објавио Domination Доминација. Реч је о политици моћи у издавачком свету кроз призме идентитета. Domination (Доминација) је била у првој селекцији за Гонкурову награду, Гонкурову средњошколску награду и награду Флоре. Туил је за овај роман добила Стендалову стипендију Министарства спољних послова.

Године 2010. њен роман Six Months, Six Days (Шест месеци, шест дана) био је први и други избор Гонкурове награде за 2010, први избор Интералијеве награде и Гонкурове средњошколске награде. Године 2011. освојила је Књижевну награду Роман Невс.[5]

Туилов девети роман под насловом L'Invention de nos vies[6] [7] [8] објављен је у септембру 2013. у издавачкој кући Грасет. Овај роман се бави „причом о младићу арапског порекла, Самиру, који, да би успео у својој каријери пословног адвоката у Њујорку“, позајмљује „део идентитета свог најбољег пријатеља из детињства, Јеврејина по имену Самјуел.[9]". Роман се појавио у неколико избора књижевних награда, укључујући Фемина, Interallié, Гонкур, Гонкурове средњошколске награде и награде књижара. Био је финалиста Гонкурове награде.[10] L'Invention de nos vies је преведен у неколико земаља укључујући Велику Британију, Сједињене Државе (под насловом The age of reinvention[11] [12] ), Канаду, [13] Италију, [14] [15] Кину, Грчку, Холандији, [16] и Немачку.[17]

Туилов роман The Insouciance (Незадовољство) објављен је 2016. године. О објављивању овог десетог романа, лист Монд 2016. пише, о свим њеним књигама: „Неке теме су очигледне. На пример, јеврејство ликова. А потом: отац, закон, кафкијански хумор – додаје Insouciance (Безбрижност) у ауторовом Letter to the father (Писму оцу) [18] “. Роман је добио Ландернеау награду за читаоце.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • 2011. године Fiction News Prize за Six Months, Six Days
  • Prix littéraires Les Lauriers Verts (Књижевна награда Зелене ловорике) у категорији фикције за 2013. за L'Invention de nos vies. [19]
  • У среду, 23. априла 2014. године, Карин Туил је примила Chevalier de l'ordre des arts et des lettres (Ознаке уметности и писма Витешког ордена), које је доделио Aurélie Filippetti, министар културе и комуникација [20]
  • The Carefree (Безбрижни) је 2016. године изабран за Гонкурову награду – велику награду Француске академије – и Interallié, а добио је Ландерно награду читалаца 5. октобра [21] 2016.
  • Дана 23. марта 2017. године, госпођа Audrey Azoulay, министарка културе и комуникација доделила јој је чин официра Ордена уметности и књижевности.
  • Les Choses humaines је награђен 2019. наградом Prix Interallié и 2019. Prix Goncourt des Lycéens.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
Учешће
  • 2017: Колективно, Qu'est-ce que la gauche?

Адаптације њеног дела

[уреди | уреди извор]
  • 2014 - 2015: The Wedding of Mr Wessmann (Венчање господина Весмана-, према делу Forbidden (Забрањено), адаптација Саломе Лелуш,[3][4] theater La Bruyère[22] позориште Ла Брујер [23] од октобра 2014. до јуна 2015; Авињонски фестивал у јулу 2015.
  • 2021: The Accusation (Оптужба), заснована на њеном роману Les Choses humaines из 2019, који су адаптирали Иван Атал и Јаел Лангман. [24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Auteurs français contemporains (S à Z) - aLaLettre”. www.alalettre.com. Приступљено 2018-04-20. 
  2. ^ „Karine Tuil : "Un livre doit être dangereux"”. Profondeur de champs (на језику: француски). 2012-05-17. Приступљено 2018-04-20. 
  3. ^ а б „Le Mariage de M. Weissmann - Spectacles dans le Grand Paris”. Télérama.fr (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  4. ^ а б „Dans la veine de Woody Allen”. leparisien.fr (на језику: француски). 2014-12-14. Приступљено 2018-04-20. 
  5. ^ „Six mois, six jours, de Karine Tuil”. FIGARO (на језику: француски). 2011-08-26. Приступљено 2018-04-20. 
  6. ^ „"L'Invention de nos vies" par Karine Tuil, terriblement efficace”. RFI (на језику: француски). 2013-12-23. Приступљено 2018-04-20. 
  7. ^ Cocquet, Marion (2013-08-04). „Rentrée littéraire 2013 - Karine Tuil ou les grandes espérances”. Le Point (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  8. ^ „D'une identité à l'autre, Karine Tuil”. Le Huffington Post (на језику: француски). 2013-08-28. Приступљено 2018-04-20. 
  9. ^ „Karine Tuil : sexe, mensonges et trahisons”. FIGARO (на језику: француски). 2013-08-29. Приступљено 2018-04-20. 
  10. ^ „VIDÉOS. Goncourt 2013: les quatre finalistes dévoilés”. Le Huffington Post (на језику: француски). 2013-10-29. Приступљено 2018-04-20. 
  11. ^ Charles, Ron (2015-11-23). „'The Age of Reinvention' review: A novel of Islamophobia and deception”. Washington Post. ISSN 0190-8286. Приступљено 2018-04-20. 
  12. ^ Memmott, Carol. „French novel 'The Age of Reinvention' spotlights the pitfalls of Islamophobia”. chicagotribune.com. Приступљено 2018-04-20. 
  13. ^ „Karine Tuil's timely novel explores being a Muslim Arab in France | The Star”. thestar.com. Приступљено 2018-04-20. 
  14. ^ „L'invenzione della vita”. ufficiostampa.sperling.it (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 2017-12-04. г. Приступљено 2018-04-20. 
  15. ^ „La nuova vita di Samuel piena di bugie - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2018-04-20. 
  16. ^ „Athenaeum Boekhandel | Een verzonnen leven”. Athenaeum Boekhandel (на језику: холандски). Приступљено 2018-04-20. 
  17. ^ Buß, Christian (2014-08-20). „Aufsteigerroman "Die Gierigen": Das System ist böse? Ich bin böser!”. Spiegel Online. Приступљено 2018-04-20. 
  18. ^ „Karine Tuil, voix singulière du roman français”. Le Monde.fr (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  19. ^ lalettre (2013-10-15). „la Forêt des Livres 2013 Les Lauriers Verts”. www.lalettredulibraire.com (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  20. ^ „Karine Tuil lauréate du Prix Landerneau des Lecteurs 2016” (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  21. ^ „Karine Tuil lauréate du Prix Landerneau des Lecteurs 2016” (на језику: француски). Приступљено 2018-04-20. 
  22. ^ „Théâtre La Bruyère » – Le Mariage de M. Weissmann”. www.theatrelabruyere.com. Архивирано из оригинала 2017-06-10. г. Приступљено 2018-04-20. 
  23. ^ „Théâtre La Bruyère » – Le Mariage de M. Weissmann”. www.theatrelabruyere.com. Архивирано из оригинала 2017-06-10. г. Приступљено 2018-04-20. 
  24. ^ „Les Choses Humaines : Yvan Attal tourne un film sur le consentement”. Orange / Cinéday. 12. 8. 2020. Приступљено 15. 2. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карин_Туил&oldid=27869706”