Колима (река)
| Колима Колыма (руски)[1] | |
|---|---|
 | |
 Река Колима на мапи | |
| Опште информације | |
| Дужина | 2,129 km[2] km |
| Басен | 647,000 km2[2] km2 |
| Пр. проток | 4,190 m3/s[3] m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Ушће реке Ајан-Јуријах и Кулу |
| Коор. извора | 62° 17′ 40″ N 147° 43′ 55″ E / 62.29444° С; 147.73194° И[4] |
| Ушће | Источносибирско море |
| Коор. ушћа | 69° 32′ 52″ С; 161° 21′ 51″ И / 69.5477° С; 161.3641° И |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Русија |
| Притоке | реке Поповка, Јасачнаја, Зирјака, Озхогина, Седедема, Бакапча, Бујинда, Балигичан, Сугој, Коркодон, Берјозовка, Анјуј, Омолон, Ајуан-Јурјах, Каменка, Дебин, Детрин, Пантелејка, Сјапјакин |
| ДРВ | 19010100112019000000019 |
| Река на Викимедијиној остави | |
Колима (рус. Колыма) је река у североисточном Сибиру, a њен слив се налази у Републици Сахи, Чукотском аутономном округу и Магаданској области. Колима је смрзнута до дубине од неколико метара 250 дана сваке године. Леденог покрова се ослобађа тек почетком јуна и остаје таква до октобра.
Позната је по својим гулазима, радним логорима и златним рудницима, који су опширно документовани откад су се архиве из Стаљиновог доба отвориле за јавност.
На Колими са налазе насеља Зирјанка, Сејмчан, Среднеколимск, Черски, Крај Леса.
Курс
[уреди | уреди извор]Колима почиње на ушћу реке Кулу и Ајан-Јуријах, настаје у ланцу Калкан и у горњем току протиче преко горње Колимске висоравни. Напуштајући планинске области, тече ка северу преко Колимске низије, огромне равнице прошаране хиљадама језера, део веће Источносибирске низије. Река се улива у Колимски залив Источног Сибирског мора, део Северног леденог океана.
Колима је дуга 2.129 km (1.323 mi). Површина њеног басена је 647 000 km2[2]. Просечан проток у Колимском је 3.254 m3/s (114.900 cu ft/s), са високим протоком од 26.201 m3/s (925.300 cu ft/s) пријављеним у јуну 1985. године, а најнижим од 30,6 m3/s (1.080 cu ft/s) у априлу 1979.[5]
Oстрва
[уреди | уреди извор]У последњих 75 km (47 mi), Колима се дели на два велика крака. Постоји много острва на ушћу Колиме пре него што се сретне са Источносибирским морем. Главна су:
- Михалкино 69° 24′ 58″ С; 161° 15′ 18″ И / 69.416° С; 161.255° И је највеће острво, које лежи западно од источног крака Колиме, Прот. Каменаја Колима. Ово острво је издељено на мања острва на свом северном крају. Дугачко је 24 km (15 mi) и широко 6 km (4 mi). Михалкино је познато и као „острво Главсевморпут“ по Главној управи Северног морског пута.
- Сухарниј, или Сухорни, налази се 3 km од североисточне обале Михалкина. Дугачак је 11 km (7 mi) и широк око 5 km (3 mi). Североисточно од Сухорног налази се група малих острва познатих као острва Морскије Сотки.
- Пјат Палцев се налази 5 km југоисточно од јужног краја Сухорног. Дугачак је 5 km, а максимална ширина је 1,8 km.
- Острво Назаровски 69° 31′ 59″ С; 161° 05′ 10″ И / 69.533° С; 161.086° И лежи на западној страни западног крака Колиме, Прот. Походскаја Колима, у области где има много малих острва. Дугачак је 4,5 km, а широк 1,3 km.
- Острво Штормовој 69° 39′ 58″ С; 161° 01′ 52″ И / 69.666° С; 161.031° И лежи на мору, око 10 km (6 mi) северно од острва Назаровски. Штормовој је најсеверније острво на ушћу Колиме. Дугачко је 4,3 km и широк 1,5 km.
Историја
[уреди | уреди извор]Године 1640, Димитриј Зиријан (такође звани Јарило или Јерило) отишао је копном до Индигирке. Године 1641, запловио је низ Индигирку, отишао на исток и уз реку Алазеја. Овде су чули за Колиму и први пут су се срели са Чукчима. Године 1643, вратио се у Индигирку, послао свој јасак (данак) у Јакутск и вратио се у Алазеју. Године 1645, вратио се на Лену, где је сазнао да је постављен за приказчика (земљишног администратора) Колиме. Вратио се на исток и преминуо почетком 1646. У зиму 1641–42 Михаил Стадухин је у пратњи Семјона Дежњова отишао копном до горње Индигирке. Ту је провео следећу зиму, направио чамце и отпловио низ Индигирку и на исток до Алазеје где је срео Зиријана. Зиријан и Дежњов су остали у Алазеји, док је Стадухин отишао на исток, достигавши Колиму у лето 1644. Саградили су зимовје (зимовницу), вероватно у Среднеколимску, и вратили се у Јакутск крајем 1645. године.[6]
У периоду 1892–1894, барон Едуард фон Тол је у име Руске академије наука извршио геолошка истраживања у басену Колимe (између осталих река далеког истока Сибира).[7] Током једне године и два дана експедиција је прешла 25.000 km (16.000 mi), од којих је 4.200 km (2.600 mi) било уз реке, вршећи геодетска истраживања на путу.
Колима је позната по радним логорима гулазима и рудницима злата, а оба су опширно документована од отварања совјетских архива из времена Јосифа Стаљина. Река даје назив чувеној антологији о животу у гулаг логорима Варлама Шаламова, Колимске приче.
Након што су кампови затворени, државне субвенције, локална индустрија и комуникација су се смањиле скоро на непостојање. Многи људи су мигрирали, али они који су остали у том крају живе од риболова и лова. У малим рибарским насељима риба се понекад складишти у пећинама исклесаним од пермафроста.[8] Последњи Американци који су посетили Колиму током совјетске ере, пре перестројке, били су пропадници посаде једрилице Нанук у августу 1929, чија је посета снимљена на филму који је снимила 18-годишња ћерка власника Нанука, Мерион Свенсон.[9] Прва двојица Американаца која су посетила Колиму после Нанукове посете били су писац Волас Кауфман и новинарка Ребека Клеј, које су путовали кутером од Зирјанке до Грин Кејпа у августу 1991. године.[10] Кауфман и његова ћерка Силван и ЦПА Лети Колинс Магданз такође су путовали делом Колиме у августу 1992, први амерички посетиоци од распада Совјетског Савеза. Оба путовања је организовао Североисточни научно-индустријски центар: Екоцентар како би се испробала рута екотуризма за коју се показало да је непрактична. У фебруару 2012, часопис Proceedings of the National Academy of Sciences известио је да су научници узгајали биљке из плода Silene stenophylla старог 30.000 година, који је био ускладиштен у јазбинама веверица близу обала реке Колима и сачуван у пермафросту.[11]
Грађевине
[уреди | уреди извор]
Хидроелектрана Колима је хидроелектрана у Синегорју, низводно од Колимског резервоара у горњем делу реке. Ово постројење 1980-их покренула Колима Гестрој, а електрана и град Синегорје су изграђени под надзором главног инжењера Олега Когадовског. Град је обухватао олимпијски базен, подземни полигон за гађање пушком и многе погодности које нису постојале у већини других малих руских градова. Когадовски је рекао да град мора да буде изузетан, да би привукао и запослио добре таленте на тако удаљеном месту.[12] Хидроелектрана обезбеђује већину електричне енергије региона укључујући Магадан. Она је земљана брана висока око 150 ft (46 m). Цеви за циркулацију ваздуха преносе хладан зимски ваздух у језгро бране где смрзнута земља стабилизује структуру. Колима Гас је изјавио да је то највећа брана икада изграђена у региону пермафроста. Године 1992, у Уст-Среднекану је била у изградњи нова хидроелектрана, Уст-Среднеканска хидроелектрана. Шуме ариша искрчене за акумулацију посечене су зими када су дебла била смрзнута и лако се секу. Дрво је продато за целулозу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Mańczak-Wohlfeld, Elżbieta (1. 9. 2010). Studia Linguistica Universitatis Iagellonicae Cracoviensis Vol. 127 (2010). Wydawnictwo UJ. ISBN 9788323330271 — преко Google Books.
- ^ а б в Водоток Колыма (пр. Каменная Колыма) у Државном регистру вода Русије
- ^ Edward Lyn, Lewis; E. Peter, Jones; Peter, Lemke; Terry D., Prowse; Peter, Wadhams (1998). The Freshwater Budget of the Arctic Ocean. ISBN 0792364392.
- ^ „Кулу” [Ayan-Yuryakh]. Вода Россия (на језику: руски). Приступљено 4. 1. 2022.
- ^ „Kolyma At Kolymskoye”. R-ARCTICNET. Приступљено 2017-08-11.
- ^ Lantzeff, George V.; Pierce, Richard A. (1973). Eastward to Empire: Exploration and Conquest on the Russian Open Frontier, to 1750. Montreal: McGill-Queen's U.P. ISBN 0773501339.
- ^ Barr 1980
- ^ Personal observation in 1991, journals kept by Wallace Kaufman
- ^ Gleason, Robert J. (1977). Icebound in the Siberian Arctic. Alaska Northwest Publishing. ISBN 0882400673.
- ^ unpublished journals of Wallace Kaufman
- ^ Black, Richard (20. 2. 2012). „Ancient plants back to life after 30,000 frozen years”. BBC News.
- ^ Personal observation in 1991, journals kept by Wallace Kaufman
Литература
[уреди | уреди извор]- Gleason, Robert J. (1977). Icebound in the Siberian Arctic. Alaska Northwest Publishing. ISBN 0882400673.
- Lantzeff, George V.; Pierce, Richard A. (1973). Eastward to Empire: Exploration and Conquest on the Russian Open Frontier, to 1750. Montreal: McGill-Queen's U.P. ISBN 0773501339.
- Edward Lyn, Lewis; E. Peter, Jones; Peter, Lemke; Terry D., Prowse; Peter, Wadhams (1998). The Freshwater Budget of the Arctic Ocean. ISBN 0792364392.
- William Barr, Baron Eduard von Toll’s Last Expedition: The Russian Polar Expedition, 1900-1903 (1980). [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016)
- Shalamov, Varlam Tikhonovich (1994). Kolyma tales. ISBN 0-14-018695-6. [Kolymskie rasskazy], Glad, John (transl.), Penguin twentieth-century classics, Harmondsworth: Penguin.
- Once-cursed Gulag river now Siberian lifeline: [2]
- Position and names of islands
- „Kolyma At Kolymskoye”. R-ARCTICNET. Приступљено 2017-08-11.
- Новиков А. С. (1966). Рыбы реки Колымы (PDF) (на језику: руски). М.: Наука. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2023. г. Приступљено 16. 03. 2023.
- „Глава 61 «РЕКА КОЛЫМА С УРОЧИЩИ» из «Хорографической чертежной книги» С. У. Ремезова начала XVIII в.”. sibrelic.ucoz.ru (на језику: руски). Приступљено 2019-05-04.
- Глотов В. Е.; Глотова Л. П.; Ушаков М. В. (2011). Аномальные изменения режима стока реки Колымы в зимнюю межень (PDF) (на језику: руски). XV. Северо-Восточный комплексный научно-исследовательский институт ДВО РАН. стр. 52—60. Архивирано из оригинала (PDF) 2018-11-23. г.
- Черешнев И. А. (2008). Пресноводные рыбы Чукотки (на језику: руски). Магадан. ISBN 978-5-94729-086-8.
- Чекалдин Ю. Н. (2018). „Влияние гидрологических условий Усть-Среднеканского водохранилища на запасы водных биоресурсов реки Колыма” (на језику: руски) (Вопросы рыболовства). Архивирано из оригинала 2022-04-07. г.
- Поспелов Е. М. (2000). Школьный словарь географических названий (на језику: руски). Попов А. С., Корчунова Н. А. Проф-Издат. ISBN 5-255-01354-4.
- Сазонов Н. Н.; Сазонова Л. Н. (1993). „Экофильные ориентации в системе "Этнос - окружающая среда"” (Языки, культура и будущее народов Арктики: тезисы докладов международной конференции 17-21 июня 1993). Якутск: ЯИЯЛИ СО РАН.
- Mańczak-Wohlfeld, Elżbieta. „Studia Linguistica Universitatis Iagellonicae Cracoviensis Vol. 127”. books.google.ie (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-16.
- Batalden, Stephen K. (1997). The Newly Independent States of Eurasia: Handbook of Former Soviet Republics. Contributor Sandra L. Batalden (revised изд.). Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0897749404. Приступљено 24. 4. 2014.
- Bisher, Jamie (2006). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Routledge. ISBN 978-1135765965. Приступљено 24. 4. 2014.
- Black, Jeremy (2008). War and the World: Military Power and the Fate of Continents, 1450–2000. Yale University Press. ISBN 978-0300147698. Приступљено 24. 4. 2014.
- Nicholas B. Breyfogle, Abby Schrader and Willard Sunderland (eds), Peopling the Russian Periphery: Borderland Colonization in Eurasian history (London, Routledge, 2007).
- Etkind, Alexander (2013). Internal Colonization: Russia's Imperial Experience. John Wiley & Sons. ISBN 978-0745673547. Приступљено 24. 4. 2014.
- Forsyth, James (1994). A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony 1581–1990 (illustrated, reprint, revised изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0521477710. Приступљено 24. 4. 2014.
- James Forsyth (1992). A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony, 1581–1990. Cambridge University Press. (Cambridge,, 1994).
- Jack, Zachary Michael, ур. (2008). Inside the Ropes: Sportswriters Get Their Game On. U of Nebraska Press. ISBN 978-0803219076. Приступљено 24. 4. 2014.
- Kropotkin, Peter Alexeivitch; Bealby, John Thomas (1911). „Siberia”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 10—18.
- Steven G. Marks, (1991). Road to Power: The Trans-Siberian Railroad and the Colonization of Asian Russia, 1850–1917. London: I.B. Tauris..
- Mote, Victor L. (1998). Siberia: Worlds Apart. Westview series on the post-Soviet republics (illustrated изд.). Westview Press. ISBN 978-0813312989. Приступљено 24. 4. 2014.
- Igor V. Naumov, The History of Siberia. Edited by David Collins (London, Routledge, 2009) (Routledge Studies in the History of Russia and Eastern Europe).
- Stephan, John J. (1996). The Russian Far East: A History (illustrated, reprint изд.). Stanford University Press. ISBN 978-0804727013. Приступљено 24. 4. 2014.
- Pesterev, V. (2015). Siberian frontier: the territory of fear. Royal Geographical Society (with IBG), London.
- Wood, Alan (2011). Russia's Frozen Frontier: A History of Siberia and the Russian Far East 1581 – 1991 (illustrated изд.). A&C Black. ISBN 978-0340971246. Приступљено 24. 4. 2014.
- Alan Wood (ed.), The History of Siberia: From Russian Conquest to Revolution (London, Routledge, 1991).
- Condé Nast's Traveler, Volume 36. Condé Nast Publications. 2001. Приступљено 24. 4. 2014.
- Yearbook. Contributor International Work Group for Indigenous Affairs. International Work Group for Indigenous Affairs. 1992. Приступљено 24. 4. 2014.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Колыма in the Great Soviet Encyclopedia, 1969–1978 (in Russian)
- Information and a map of the Kolyma's watershed Архивирано на сајту Wayback Machine (8. април 2005)
- Picture of Mikhalkino Island
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
