Папа Климент VI — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 25: Ред 25:


== Основне црте понтификата ==
== Основне црте понтификата ==
Папа Бенедикт XII умро је 25. априла 1342. године, а Пјер Роже је изабран за новог папу 7. маја исте године, када узима име '''Климент VI'''. Иако је настојао да буде истински верски поглавар, нови папа није успео да се ослободи надзора француског краља.{{sfn|Пејнтер|1997|p=467}} Штавише папство је пало под још већи утицај Француске, наставивши да губи политички углед и не покушавајући да обнови теократску политику Иноћентија III и Бонифација VIII. Клименту је тако једино остало да свим средствима покушава да се учврсти своју власт над црковм.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=299}} Климентова зависност је била толико велика да су владари били неповерљиви према њему, чак и када се трудио да буде непристрасан. Уз то, мада није био ни зао ни претерано изопачен, духовност му није била јача страна, а живео је раскошно у свом лепом граду. Подигао је величанствену палату на обалама [[Рона|Роне]] и опколио град високим зидинама. Многи кардинали живели су у раскошном предграђу [[Вилнев-лез-Авињон|Вилнев]] на француској обали реке.{{sfn|Пејнтер|1997|p=467}}
Папа Бенедикт XII умро је 25. априла 1342. године, а Пјер Роже је изабран за новог папу 7. маја исте године, када узима име '''Климент VI'''. Иако је настојао да буде истински верски поглавар, нови папа није успео да се ослободи надзора француског краља.{{sfn|Пејнтер|1997|p=467}} Штавише папство је пало под још већи утицај Француске, наставивши да губи политички углед и не покушавајући да обнови теократску политику Иноћентија III и Бонифација VIII. Клименту је тако једино остало да свим средствима покушава да се учврсти своју власт над црковм.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=299}} Климентова зависност је била толико велика да су владари били неповерљиви према њему, чак и када се трудио да буде непристрасан. Уз то, мада није био ни зао ни претерано изопачен, духовност му није била јача страна, а живео је раскошно у свом лепом граду. Подигао је величанствену палату на обалама [[Рона|Роне]] и опколио град високим зидинама. Многи кардинали живели су у раскошном предграђу [[Вилнев-лез-Авињон|Вилнев]] на француској обали реке.{{sfn|Пејнтер|1997|p=467}} Од двадесет пет кардинала који су проглашени за време његовог понтификата, већина су били Французи, од којих су дванаест били његови рођаци, што указује на невероватан ниво непотизма, који је владао у то време.

Одмах по преузимању положаја понтифа, Климент је покушао посредовати за мир између Енглеске и Француске. Упркос његовим превеликим симпатијама према Французима, које су изазвале енглеско неповерење, мир је ипак склопљен и то већ 1343. у Малеструи.


== Феудална самовоља ==
== Феудална самовоља ==

Верзија на датум 30. децембар 2017. у 23:06

Климент VI
Портрет папе Климента VI, уљана слика Анрија Серура из XIX века. Данас се налази у Папској палати у Авињону.
Лични подаци
Пуно имеПјер Роже
Датум рођења(1291-00-00)1291.
Место рођењаМомон, Краљевство Француска
Датум смрти6. децембар 1352.(1352-12-06) (60/61 год.)
Место смртиАвињон,  Папска држава
Место укопаГорња Лоара
НародностФранцуз
Папа
Редослед198.
Понтификат7. мај 1342 — 6. децембар 1352
ПретходникПапа Бенедикт XII
НаследникПапа Иноћентије VI

Грб папе Климента VI

Папа Климент VI (лат. Papa Clemens VI), рођен као Пјер Роже (франц. Pierre Roger; 1291, Момон [а] - 12. децембар 1352, Авињон) био је поглавар Римокатоличке цркве (7. мај 1342 — 6. децембар 1352) у време Авињонског папаства. Као и све папа из тог периода и он је био француске народности.

Успон до папског положаја

Као десетогодишњак, млади Пјер је ушао у бенедиктински манастир Шез Дје [б]. Касније је докторирао на универзитету у Паризу. Одскочна даска за даљи напредак у црквеној хијерархији, Рожеу је био избор Јована XXII за папу и постављање Пјера Гавејна од Мортмара за главног кардинала задуженог за Француску. Управо за време Гавејна, Пјер Роже је заузео положај приора манастира Светог Баудилуса од Нима и опатије Фекан у Нормандији, али његов највећи успех је именовање за бискупа Араса, 1328. године, чин којим је постао и саветник француског краља. После тога Роже доживљава вртоглави успон и већ следеће године бива постављен за надбискупа Санса, а, годину дана затим, и за надбискупа Руана. Године 1335. Роже је у Руану одржао покрајински црквени сабор, који је донео неке дисциплинске декрете. 1338. године папа Бенедикт XII га је прогласио за кардинала.

Основне црте понтификата

Папа Бенедикт XII умро је 25. априла 1342. године, а Пјер Роже је изабран за новог папу 7. маја исте године, када узима име Климент VI. Иако је настојао да буде истински верски поглавар, нови папа није успео да се ослободи надзора француског краља.[1] Штавише папство је пало под још већи утицај Француске, наставивши да губи политички углед и не покушавајући да обнови теократску политику Иноћентија III и Бонифација VIII. Клименту је тако једино остало да свим средствима покушава да се учврсти своју власт над црковм.[2] Климентова зависност је била толико велика да су владари били неповерљиви према њему, чак и када се трудио да буде непристрасан. Уз то, мада није био ни зао ни претерано изопачен, духовност му није била јача страна, а живео је раскошно у свом лепом граду. Подигао је величанствену палату на обалама Роне и опколио град високим зидинама. Многи кардинали живели су у раскошном предграђу Вилнев на француској обали реке.[1] Од двадесет пет кардинала који су проглашени за време његовог понтификата, већина су били Французи, од којих су дванаест били његови рођаци, што указује на невероватан ниво непотизма, који је владао у то време.

Одмах по преузимању положаја понтифа, Климент је покушао посредовати за мир између Енглеске и Француске. Упркос његовим превеликим симпатијама према Французима, које су изазвале енглеско неповерење, мир је ипак склопљен и то већ 1343. у Малеструи.

Феудална самовоља

Током Климентовог понтификата у Папској држави је владала феудална самовоља, који су становништву Папске државе, па и самог Рима, поставили тешке порезе и царине, чак их и пљачкали на друмовима. Занатлијама и трговцима у Риму пошло је за руком да збаце власт феудалаца 1347. године, када је у граду установљена република. На чело републике стао је Кола ди Ријенци, хуманиста и пријатељ Петрарке, који је сањао повратку старог сјаја Риму. Ријенци је, пошто је проглашен за народног трибуна, организовао градску милицију, чијом је помоћу успео да обузда феудалце и да их натера да се закуну на верност републици. Феудалци су били приморани да предају своја утврђења. Поред тога, Ријенци је средио порезе, укинуо тешке царине, које су отежавале трговину. Суровим судским пресудама успео је да оконча насиље и разбојништво феудалаца. Сањајући о уједињењу целе Италије под вођством Рима, Кола де Ријенци се обратио италијанским градовима с позивом на тај чин. Међутим, то је изазвало неповерење код градова који су страховали за своју независност. Осим градова, против Римске републике био је и Климент, кога је трибун лишио световне власти у целој области Папске државе. Убрзо је наступио слом републике. Обновљена борба с феудалцима захтевала је велике расходе, па је Ријенци морао да прибегне повећавању пореза, које је у почетку смањио, што му је подрило популарност у широким масама римског становништва. У том тренутку, трибуну је тешко пало што га је Климент га прогласио за бунтовника и екскомуницирао.[2] Не налазећи подршке ни међу римским становништвом ни у италијанским градовима, Ријенци је морао да бежи из Рима, када су се феудалци поново поново дочепали власти у граду, обновивши ранију анархију.[3]

Ријенцију је сада последња нада био цар Светог римског царства, који је једини у том тренутку могао учинити крај анархији у Италији и завести социјалну правду. Међутим, цар Карло IV није желео сукоб с црквом, па га је предао Клименту, који га је бацио у тамницу.[4]

Унапређивање финансија

Пошто је папство због одласка из Рима изгубило све приходе из заоставштине Светог Петра, авињонске папе су морале да траже друге изворе средстава за свој двор. Та појава није заобишла ни Климента. Зато се управо у време његовог понтификата одиграло велико унапређење прикупљања папских прихода из читавог хришћанског света.[1] Дажбине које су свештеници уплаћивали папи постале су много веће и сталне. Најважније међу њима била је уплата за палијум [в], коју су морали да плаћају сви надбискупи, сервицији - уплате бискупа и опата када ступају на дужност и анати — уплате годишњег прихода за потврђивање црквених бенефиција. Климент свим средствима одстрањује свештенство од избора бискупа и опата и узима њихово постављање у своје руке, да би за то наплаћивао све нове таксе. Осим тога, и судска власт постаје извор бескрајних црквених такси. Мада се више нису водили крсташки ратови, Климент је и даље купио крсташки десетак, који је троши на различите потребе курије. У великом обиму продавале су се индулгенције. За вођење финансија био је створен огроман бирократски апарат и у самом Авињону и у провинцијама. Нарочити колектори имали су дужност да скупљају суме које су се, преко неколико централа, уплаћивале папској курији. Курија се за те сврхе користила услугама италијанских банкара, углавном фирентинских, који су стекли велике профите на кредитирању неуредних платежника и на преносним именицама.[2]

Климент, који је из свих тих извора добијао огромне суме, трошио их је на весели и раскошни живот, који је изазивао дубоко негодовање и у народним масама и међу штедљивим грађанима. Ништа мање негодовање није изазивао непотизам. Ови порези нигде нису били добро примани, али на њих се нарочито жалила Енглеска, у којој је папа сматран савезником француског краља.[1] Управо у овом периоду у Енглеском краљевству је почело да јача нерасположење према папству. Статут о провизорима из 1351. године одузео је папи право црквеног наименовања на положаје у Енглеској.[5]

Напомене

  1. ^ Село у општини Розе д'Еглетон, која се налази у департману Корез.
  2. ^ Горња Лоара.
  3. ^ Део католичке свештеничке одежде.

Референце

  1. ^ а б в г Пејнтер 1997, стр. 467.
  2. ^ а б в Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 299.
  3. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 299-300.
  4. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 300.
  5. ^ Пејнтер 1997, стр. 468.

Литература


Титуле Католичке цркве
Папа
1342—1352
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Климент_VI&oldid=15860748”