Бискуп

Не поистовећивати са Епископ.

Један од облика грба латинског католичког бискупа

Католички бискуп Латинске цркве, Герхард Лудвиг Милер, у понтификалној одежди са бискупским штапом

Источнокатолички бискуп Сиромалабарске цркве држи крст Мар Томе који симболизује наслеђе и идентитет Сиријске цркве хришћана светог Томе из Индије

Јохан Ото фон Геминген, кнез-бискуп Аугзбурга у Баварској, 1591–1598, са бискупским штапом и митром у плувијалу

У Католичкој цркви, бискуп је рукоположени свештенослужитељ који поседује пуноћу свете тајне свештенства и одговоран је за подучавање доктрине, управљање католицима у својој јурисдикцији, посвећивање света и представљање цркве. Католици прате порекло службе бискупа до апостола, за које се верује да су обдарени посебном харизмом и службом од стране Светог духа на Педесетницу. Католици верују да су ова посебна харизма и служба преношене кроз непрекинуто прејемство бискупа полагањем руку у светој тајни свештенства.

Дијецезански бискупи — познати као епархијски бискупи у источним католичким црквама — распоређени су да управљају локалним регионима унутар Католичке цркве познатим као бискупије (дијецезе) у Латинској цркви и епархије у источним црквама. Бискупи су колективно познати као Бискупски колегијум и могу носити додатне титуле као што су надбискуп, кардинал, патријарх или папа. Од 2020. године било је укупно око 5.600 живих бискупа у латинској и источним црквама Католичке цркве.

Бискупи су увек мушкарци. Поред тога, канон 180 Законика канона источних цркава захтева да кандидат за источни епископат треба (канон 378 § 1 Законика канонског права из 1983. наводи готово исте захтеве):

1. да показује чврсту веру, добар морал, побожност, ревност за душе и разборитост;
2. да ужива добру репутацију;
3. да није везан брачном везом;
4. да има најмање тридесет пет година;
5. да је рукоположен за презвитера најмање пет година;
6. да поседује докторат или лиценцијат из неке свете науке или да је барем стручњак у њој.

Канон 378 § 2 Законика канонског права из 1983. даље појашњава да „дефинитивни суд о погодности особе која се унапређује остаје на Апостолској столици”.

Дијецезански или епархијски бискупи

Види још: Ординариј (Католичка црква) и Дијецезански бискуп

Традиционална улога бискупа је да делује као поглавар бискупије или епархије. Бискупије се значајно разликују по географској величини и броју становника. Велики број бискупија око Средоземног мора које су рано примиле хришћанску веру прилично су компактне по величини, док оне у областима које су недавно евангелизоване, као у неким деловима подсахарске Африке, Јужне Америке и Далеког истока, имају тенденцију да буду много веће и насељеније. Унутар своје бискупије, бискуп Латинске цркве може користити понтификалне одежде и обележја, али то не може чинити у другој бискупији без, барем, претпостављеног пристанка одговарајућег ординарија.

Повлачење са 75 година

Од Другог ватиканског сабора из 1965. године, дијецезански бискупи и њима равни „који су постали мање способни да правилно испуњавају своје дужности због све већег терета старости или неког другог озбиљног разлога, усрдно се моле да понуде своје повлачење са функције било на сопствену иницијативу или на позив надлежног органа.” Предложена је старост од 75 година, а Јован Павле II је ове одредбе унео у нови Законик канонског права Латинске цркве.

Члан 401.1 Законика канонског права из 1983. године наводи да се „дијецезански бискуп који је навршио седамдесет пету годину живота моли да понуди своју оставку на службу Врховном понтифексу, који ће, узимајући све околности у обзир, сходно томе донети одлуку”. Дана 15. фебруара 2018. године, папа Фрања је установио исто правило за бискупе који нису кардинали а служе у Римској курији, који су претходно аутоматски губили своје позиције са 75 година.

Улоге

„Дијецезанском бискупу” поверена је брига о локалној цркви (бискупији). Он је одговоран за подучавање, управљање и посвећивање верника своје бискупије, делећи ове дужности са свештеницима и ђаконима који служе под њим. Конституција о светој литургији Другог ватиканског сабора описала је дијецезанског бискупа као „првосвештеника свог стада”.

„Подучавати, посвећивати и управљати” значи да мора (1) надгледати проповедање Јеванђеља и католичко образовање у свим његовим облицима; (2) надгледати и обезбеђивати поделу светих тајни; и (3) доносити законе, управљати и деловати као судија за питања канонског права унутар своје бискупије. Он служи као „главни пастир” (духовни вођа) бискупије и има одговорност за пастирску бригу свих католика који живе унутар његове црквене и ритуалне јурисдикције. У обавези је да служи мису сваке недеље и заповедног празника са намером да се моли за оне који су му поверени, да распоређује свештенство на њихове дужности у разним институцијама и да надгледа финансије. Бискуп треба да има посебну бригу за свештенике, да их слуша, користи као саветнике, осигурава да су адекватно збринути у сваком погледу и брани њихова права утврђена у Законику канонског права. Латински католички бискупи такође морају обављати редовне ад лимина посете Светој столици сваких пет година.

Због њихове функције учитеља вере, у неким земљама енглеског говорног подручја уобичајено је да се именима бискупа додаје пост-номинална титула „D.D.” (Доктор теологије) и да се ословљавају са „докторе”.

Само бискуп има овлашћење да подељује свету тајну свештенства. У Латинској цркви нижи чинови су укинути након Другог ватиканског сабора. У источним католичким црквама, монашки архимандрит може да постриже (тонзура) и уведе своје подређене у ниже чинове; међутим, постриг и нижи чинови се не сматрају делом свете тајне свештенства.

Свету тајну потврде обично дели бискуп у Латинској цркви, али бискуп може делегирати дељење на свештеника. У случају примања одрасле особе у пуно заједништво са Католичком црквом, свештеник који председава ће поделити потврду. У источним католичким црквама, миропомазање (крзма) обично деле свештеници јер се даје у исто време када и крштење. Искључиво је у моћи дијецезанског или епархијског бискупа да благосиља цркве и олтаре, иако може делегирати другог бискупа, или чак свештеника, да обави обред.

На Велики четвртак, латински католички бискупи председавају мисом посвете уља (мисом кризме). У неким случајевима ова прослава се одвија претходне Велике среде. Иако се уље за болеснике за свету тајну болесничког помазања благосиља на овој миси, у случају нужде може га благословити и било који свештеник. Само бискуп може да посвети миро. У источним католичким црквама миро посвећују искључиво поглавари цркава sui juris (патријарси и митрополити), а дијецезански бискупи то не могу да чине.

Само бискуп или други ординариј може одобрити nihil obstat за теолошке књиге, потврђујући да су ослобођене доктринарних или моралних грешака; ово је израз ауторитета подучавања и образовне одговорности бискупа.

Пре Другог ватиканског сабора, такође је био прерогатив бискупа да посвети дискос (патену) и путир који би се користили током мисе. Једна од промена спроведених од сабора је да се сада изговара једноставан благослов, који може дати било који свештеник.

Канонски ауторитет

У западној и источним католичким црквама, сваки свештеник може да служи мису или свету литургију. Међутим, да би јавно служио мису или свету литургију, од свештеника се захтева да има дозволу од локалног ординарија — овлашћење за ову дозволу може се дати жупницима на одређени период, али за дугорочну дозволу обично је потребно обратити се дијецезанском бискупу. Путујућим свештеницима може се издати целебрет (потврда) како би жупницима и бискупима ван своје бискупије могли да докажу да су у добром статусу. Међутим, чак и ако свештеник не поседује такав документ, може делити свете тајне ако локални бискуп или жупник процене да је гостујући свештеник особа доброг карактера.

На Истоку се на олтару чува антиминс који потписује бискуп, делом као подсетник чији је то олтар и под чијим омофором служи свештеник у локалној парохији.

У погледу западне Католичке цркве на овлашћења бискупа, „овлашћење које они врше лично у име Христа јесте сопствено, редовно и непосредно, иако је његово вршење коначно под контролом врховног ауторитета Цркве”, према Lumen gentium 27.

Да би свештеници валидно славили свету тајну покајања (исповеди), морају имати овлашћења (дозволу и ауторитет) од локалног бискупа; међутим, када је покајник у животној опасности, свештеник има и право и обавезу да саслуша исповест без обзира где се налази.

Да би председавали церемонијама венчања, свештеници и ђакони Латинске цркве морају имати одговарајућу јурисдикцију или делегацију од надлежног органа. У латинском огранку Католичке цркве, учење је да су сами супружници ти који деле благодати свете тајне; стога, иако обично рукоположена особа чинодејствује на церемонији венчања, бискуп може делегирати лаика да буде присутан размени завета; ово би се чинило само у екстремним случајевима, као што су мисионарске територије. У источној традицији, свештенство не само да сведочи размени завета, већ мора и да подари благослов да би се брак сматрао важећим.

Осим ако то одређени бискуп није забранио, сваки бискуп може проповедати широм Католичке цркве, а сваки свештеник или ђакон такође може проповедати било где (претпостављајући дозволу локалног жупника) осим ако му овлашћење за проповедање није ограничено или одузето.

Катедрала бискупије садржи посебну столицу, која се зове катедра, а понекад се назива и троном, смештену у светилишту за искључиву употребу њеног ординарија; она симболизује његов духовни и црквени ауторитет.

Додатне титуле, статус и улоге

Главни чланак: Хијерархија Католичке цркве

Бискупи могу обављати додатне улоге у Католичкој цркви, укључујући следеће:

Изабрани бискуп

Свештеник који је именован за бискупа или дијецезански бискуп именован за надбискупа, али пре преузимања дужности или устоличења.

Титуларни бискуп

Титуларни бискуп (или титуларни надбискуп) јесте бискуп који није бискуп бискупије; осим ако (од 1970) није коадјутор или емеритус, додељује му се титуларно седиште, што је обично назив града или области који је некада био седиште бискупије, али чије бискупско седиште (бискупија) више не функционише као такво. Титуларни бискупи често служе као помоћни бискупи, као званичници у Римској курији, у патријаршијским куријама источних цркава, као папини дипломатски изасланици (посебно апостолски нунцији или апостолски делегати), или предводе одређене мисионарске предијецезанске јурисдикције (посебно као апостолски викар, који од 2019. више не добија титуларно седиште). Од 1970. године, бискуп коадјутор (или надбискуп) користи титулу седишта које му је додељено, а бискуп (или надбискуп) емеритус користи титулу свог последњег резиденцијалног седишта.

Суфрагански бискуп

Суфрагански бискуп води бискупију унутар црквене покрајине која није главна бискупија, односно митрополијска надбискупија.

Помоћни бискуп

Помоћни бискуп је стални асистент дијецезанског бискупа или надбискупа. Помоћни бискупи су титуларни бискупи без права наслеђивања, који помажу дијецезанском бискупу или надбискупу на различите начине и обично се именују за генералне викаре или бискупске викаре бискупије у којој служе.

Бискуп коадјутор

Бискуп коадјутор јесте бискуп коме је дато готово једнако овлашћење као и дијецезанском бискупу или надбискупу; он има посебна овлашћења и право да наследи актуелног дијецезанског бискупа или надбискупа. Именовање коадјутора сматра се средством за обезбеђивање континуитета црквеног вођства. Све донедавно, постојала је могућност да бискуп коадјутор нема право наслеђивања.

Бискуп-прелат

Бискуп који обавља службу која не захтева бискупско рукоположење, посебно прелат личне прелатуре или територијалне прелатуре.

Бискуп емеритус

Када се дијецезански бискуп, надбискуп или помоћни бискуп повуче, добија почасну титулу „емеритус” последњег седишта у којем је служио, тј. надбискуп емеритус, бискуп емеритус или помоћни бискуп емеритус тог седишта. „Емеритус” се не користи за титуларно седиште, али би се могао користити за бискупа који је премештен на недијецезанско именовање а да се није стварно пензионисао. На пример, кардинал Луис Антонио Тагле, који је унапређен у префекта Конгрегације за евангелизацију народа, постао је надбискуп емеритус Маниле.

Традиционално, бискупи именовани за ординарије или помоћнике служили су доживотно. Када би се десила ретка оставка, бискупу би било додељено титуларно седиште. Статус „емеритуса” појавио се након Другог ватиканског сабора када су бискупи првобитно били охрабривани, а затим обавезани да поднесу оставке са 75 година. Дана 31. октобра 1970. године, папа Павле VI је декретом одредио да „дијецезански бискупи или надбискупи латинског обреда који поднесу оставку више не бивају пребачени у титуларну цркву, већ настављају да се идентификују именом седишта са којег су се повукли”.

Кардинал

Кардинал је бискуп или надбискуп кога је папа именовао да служи у Кардиналском колегијуму. Чланови колегијума млађи од 80 година бирају новог папу, који је у пракси увек један од њих, након смрти или повлачења актуелног папе. Кардинали такође служе као папини саветници и заузимају позиције ауторитета унутар структуре Католичке цркве. Према канонском праву, човек именован за кардинала обично мора бити бискуп или прихватити бискупско посвећење, али може тражити папину дозволу да то одбије. Већина кардинала су већ надбискупи важних надбискупија или патријаршија, док други већ служе као титуларни бискупи у Римској курији. Недавне папе су именовале неколико свештеника, већином реномираних теолога, у Кардиналски колегијум, и њима је било дозвољено да одбију бискупско посвећење. Примери укључују Карла Бекера 2012. и Ернеста Симонија 2016. године.

Надбискуп

Главни чланак: Надбискуп

Надбискуп је поглавар надбискупије, или бискуп коме је додељено титуларно седиште које је надбискупија.

Митрополитски надбискуп

Митрополит је надбискуп са мањом јурисдикцијом над црквеном покрајином; у пракси се то своди на председавање састанцима и надгледање бискупија унутар покрајине.

У источном католицизму, митрополит такође може бити поглавар аутокефалне, sui juris или аутономне цркве када је број следбеника те традиције мали. У Латинској цркви, митрополити су увек надбискупи; у многим источним црквама титула је „митрополит”, при чему неке од ових цркава користе „надбискуп” као засебну функцију.

Папа

Папа је бискуп Рима. Католичка црква сматра да је Бискупски колегијум као група наследник Колегијума апостола. Црква такође сматра да је, јединствено међу апостолима, Свети Петар, први бискуп Рима, добио улогу вођства и ауторитета, дајући папи право да управља Црквом заједно са бискупима. Стога Црква држи да бискуп Рима, као Петров наследник, поседује улогу, јединствену међу бискупима, да говори у име целе Цркве, именује друге бискупе и управља централном администрацијом Цркве, Римском куријом. Папине изјаве које испуњавају захтеве декрета о папској непогрешивости Првог ватиканског сабора јесу непогрешиве.

Папа емеритус

Након његове оставке на место папе (бискупа Рима) 28. фебруара 2013. године, Бенедикт XVI је постао Врховни понтифекс емеритус (или, колоквијално, папа емеритус). Једини носилац ове титуле до данас, држао ју је скоро деценију, све до његове смрти у 95. години 2022. године.

Патријарх

Патријарх Титула патријарха у Католичкој цркви примењује се било на патријарха источне цркве sui juris или на мањег латинског патријарха. Патријарх источне цркве sui juris предводи аутономну цркву, бира га синод те цркве и врши власт унутар своје патријаршијске територије и над епархијама и парохијама ван ње. Мањи латински патријарх је почасна титула изнад надбискупа која се из историјских разлога даје неким латинским бискупијама.

Католикос

Неке источне католичке цркве своје поглаваре називају католикосима, што је историјска титула за поглавара цркве. Јерменска католичка црква, Халдејска католичка црква и Сиромаланкарска католичка црква своје поглаваре ословљавају на овај начин.

Велики надбискуп

Велики надбискупи су поглавари великих надбискупских цркава. Овлашћења великих надбискупа унутар њихових sui juris цркава једнака су овлашћењима патријарха, али добијају мање церемонијалних почасти и њихов избор мора потврдити Света столица.

Примас

У Католичкој цркви, примас је обично бискуп најстарије бискупије или престонице (садашње или бивше) нације; титула је почасна.

Јавна функција

Од објављивања новог Законика канонског права 1983. године од стране папе Јована Павла II, свим члановима католичког свештенства забрањено је обављање јавних функција без изричите дозволе Свете столице.

Посвећење бискупа

Главни чланак: Именовање католичких бискупа

Види још: Консекратор

Именовање бискупа у Католичкој цркви је компликован процес који захтева учешће неколико званичника. У Латинској цркви учествују локални синод, папин нунције (или апостолски делегат), разни дикастерији Римске курије и папа; од 1970-их постала је уобичајена пракса да нунције тражи мишљење од свештенства и лаика унутар упражњене бискупије. У патријаршијским и великим надбискупским источним црквама, стални синод, свети синод и патријарх или велики надбискуп такође играју улогу у избору бискупа.

Апостолско прејемство и друге цркве

Главни чланак: Апостолско прејемство

Став Католичке цркве је да бискупи чине непрекинуто прејемство до апостола, што је концепт познат као апостолско прејемство. Од 1896. године, када је папа Лав XIII издао булу Apostolicae curae, Католичка црква не признаје ваљаност рукоположења у Англиканској цркви, због промена у обредима рукоположења које су се десиле у 16. веку, као и због разлика у разумевању теологије епископата и евхаристије. Међутим, ово гледиште се од тада закомпликовало јер су старокатолички бискупи, чија рукоположења Рим у потпуности признаје као важећа, деловали као ко-консекратори у англиканским бискупским посвећењима. Према црквеном историчару Тимотију Дуфорту, до 1969. године сви бискупи Цркве Енглеске стекли су старокатоличке линије апостолског прејемства које Света столица у потпуности признаје.

Католичка црква ипак признаје, као важећа, али недозвољена, рукоположења која врше неке независне католичке групе као што су Старокатоличка црква Утрехтске уније и Пољска национална католичка црква, све док су они који примају рукоположење крштени мушкарци и док се користи важећи обред бискупског посвећења — који изражава одговарајуће функције и сакраментални статус бискупа. Света столица такође признаје као важећа рукоположења православне, старокатоличке, оријентално-православних и асирске несторијанске цркве. Што се тиче цркава Истока, Други ватикански сабор је изјавио:

Да бисмо, дакле, уклонили сваку сенку сумње, овај свети Сабор свечано изјављује да цркве Истока, памтећи нужно јединство целе Цркве, имају моћ да управљају собом у складу са дисциплинама које су им својствене, јер су оне боље прилагођене карактеру њихових верника и више доприносе добру њихових душа.

Одећа и одежде

Главни чланак: Понтификалне одежде

Латинска црква

Неке од инсигнија бискупске службе (у смеру казаљке на сату од десно): бискупски штап, напрсни крст и бискупски прстен.

Свакодневна одећа бискупа Латинске цркве може се састојати од црне (или, у тропским земљама, беле) мантије са амарант рубом и љубичастим појасом (фасцијом), заједно са напрсним крстом и бискупским прстеном. Упутство о одевању прелата из 1969. наводи да одећа за свакодневну употребу може уместо тога бити једноставна мантија без обојеног руба. Од 1969. године, црно одело и клерикална кошуља, већ уобичајени у земљама енглеског говорног подручја, постали су веома чести и у земљама где су раније били непознати.

Хорска одежда бискупа Латинске цркве, која се носи приликом присуствовања, али не и служења литургијских функција, састоји се од љубичасте мантије са амарант рубом, рокете, љубичасте капице (zucchetto), љубичасте бирете са кићанком и напрсног крста. Може се носити и cappa magna, али само унутар сопствене бискупије и у посебно свечаним приликама.

Митра, зукето и стола генерално се носе када бискупи председавају литургијским функцијама. За литургијске функције осим мисе, бискуп обично носи плувијал. Унутар сопствене бискупије и када свечано служи негде другде уз сагласност локалног ординарија, он такође користи бискупски штап. Када служи мису, бискуп, као и свештеник, носи мисницу (казулу). Caeremoniale Episcoporum препоручује, али не намеће, да у свечаним прославама бискуп треба да носи и далматику, која увек може бити бела, испод миснице, посебно приликом дељења свете тајне свештенства, благосиљања опата или опатице, и посвећивања цркве или олтара. Caeremoniale Episcoporum више не помиње понтификалне рукавице, понтификалне сандале, литургијске чарапе, манипул нити опрему која је некада била прописана за бискуповог коња.

Источни католици

Свакодневна одећа источних католичких бискупа често је иста као и код њихових колега из Латинске цркве: црно клерикално одело са напрсним крстом или панагијом.

Католици византијског обреда

Традиционално, бискупи су монаси и стога је њихова свакодневна одећа монашка одежда са панагијом и, у зависности од ранга, такође са напрсним крстом и другом панагијом.

Када присуствује литургијским функцијама на којима не служи, бискуп може носити мантију, панагију и енколпион ако је патријарх или митрополит. Такође ће носити пастирски штап у облику штапа за ходање на чијем се врху налази јабучица. У византијском обреду не постоји бискупски прстен.

Када учествује у светој литургији, бискуп носи сакос (царску далматику), омофор, надбедреник (епигонатион) и митру у византијском стилу која је базирана на затвореној царској круни касног Византијског царства и направљена је у облику луковичасте круне, потпуно затворена, а материјал је од броката, дамаста или златотканине. Може бити извезена и богато украшена драгуљима, са четири причвршћене иконе: Христа, Богородице, Јована Крститеља и Крста. Ове митре су обично златне, али могу се користити и друге литургијске боје. На врху митре налази се крст, направљен од метала и постављен усправно. Такође носи пастирски штап у стилу тог обреда. Председавајући другим службама, може носити мање одежди, али и мантију, осим ако не носи стихар.

• Хијерархија Католичке цркве
• Историјски списак католичких бискупа Сједињених Држава
• Списак католичких апостолских администратура
• Списак католичких апостолских префектура
• Списак католичких апостолских викаријата
• Списак католичких надбискупија
• Списак католичких бискупија (абецедни)
• Списак католичких бискупија (структурирани приказ)
• Списак католичких војних бискупија
• Списак католичких мисија sui juris
• Списак источних католичких егзархата
• Списак католичких бискупа Сједињених Држава
• Списак католичких бискупија Сједињених Држава
• Спискови патријараха, надбискупа и бискупа

Спољашње везе

• Списак католичких бискупа широм света