Минхенски псалтир — разлика између измена
м Разне исправке |
м r2.7.1) (Робот додаје: fr:Codex Monacensis slavicus 4 |
||
| Ред 26: | Ред 26: | ||
[[de:Serbischer Psalter]] |
[[de:Serbischer Psalter]] |
||
[[fr:Codex Monacensis slavicus 4]] |
|||
Верзија на датум 1. март 2012. у 20:31
Минхенски псалтир или Српски псалтир (нем. Serbischer Psalter, лат. Codex Monacensis Slavicus 4) је настао крајем XIV века[1] и према мишљењу академика Војислава Ј. Ђурића, то је најраскошнија српска књига из средњег века[2]. Рађен је или за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана (1389—1427)[1] и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm[1], од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре[1]. Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом[1], а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.
Није познато када је тачно настао, али је највероватније био део библиотеке Стефана Лазаревића. Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастир Привина Глава[3].Српски патријарх Пајсије Јањевац (1614—1647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године[1]. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04.1941.године[3]. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми[1]. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу[1], а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године[3].
Референце
- ^ а б в г д ђ е ж „Die Bayerische Staatsbibliothek Serbischer Psalter”. Приступљено 24. 5. 2010.
- ^ Ђурић, В (22. 6. 2008). „Сликарство код Срба у средњем веку (7)”. Глас Српске. Приступљено 24. 5. 2010.
- ^ а б в „Трагање за „Минхенским Псалтиром" Наслеђе Ђурђа Бранковића”. Приступљено 24. 5. 2010.
