Патријарх московски Тихон — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 14. децембар 2012. у 15:15

Патријарх Тихон (рођен као Василиј Бељавин 19[31] јануара 1865.) је био патријарх Руске православне цркве, у периоду од 21. новембра (4. децембра) 1917. године, први након обнове патријаршије у Русији.

Биографија

Рођен у парохијској цркви Васкрсења у месту Клин у Псковској области.

Василиј Белавин је имао троје браће и сестара који су умрли као млади. Са девет година, Василије одлази у Торопетску верску школу, а 1878, наставља своје школовање у Псковској богословији.

1888. године је дипломирао из духовној академији у Санкт Петербургу.

11. јуна 1888. изабран је за професора догматског богословља на Псковској богословији. Током децембра 1891, се замонашио под именом Тихон, и рукоположио за свештеника. У марту 1892. године је именован за инспектора Хелмске богословије а убрзо и за њеног ректора.

19. октобра 1897. године је хиротонисан за епископа града Лублина, и викарног епископа Епархије-Холмско-Варшавске.

14. септембра 1898. именован је за епископ Аљаске и Алеутских острва и Северне Америке.

12. децембра 1903. на његов захтев, Свети Синод је одлучио да успостави Аљаски викаријат у Северној Америци. На место викарног епископа изабран је Инокентије Иркутски.

На његов предлог, 1905. епископски синод пресељен је из Сан Франциска у Њујорк, где је његовим напорима изграђен је храм Светог Николе у Менхетну.

5. маја 1905. је уздигнут у чин архиепископа. Исте године, у Минеаполису, је отворио прву православну Богословију у Америци.

Уз његово активно учешће настављен је и завршен превод литургијских текстова на енглески језик. Подигао је на десетине нових цркава, имао је активну улогу у изградњи и организацији парохија Руске цркве у Америци. На његов предлог изграђен је први православни манастир у Северној Америци где је направљено и школско сиротиште. Упсео је да 32 унијатске заједнице преведе у православље, односно око 250.000 руских гркокатолика.

25. јануара 1907. године враћа се у Русију, у Јарослављ.

22. децембра 1913., због сукоба са гувернером Јарославља пребачен је у Виљнус.

Патријарх московски и целе Русије

Фебруарска револуција затекла га је у Москви, где је био његов ред да присуствује св. Синоду. У Москви се епархијски сабор припремао да изабере новог московског архиепископа или митрополита. Оберпрокурор Љвов тежио је уништењу православља и жестоко се противио његовом избору. 4. јула 1917. он је ипак изабран за архиепископа руске цркве и поверена му је организација Помесног Сабора, који се није састајао више од 200 година.

15. августа 1917. на дан Успења, одржан је Помесни сабор руске цркве 1917-1918. Више од половине Савета били су лаици, мада без права гласа у доношењу одлука. Након Октобарске револуције бољшевици су преузели власт у Петрограду. 28. октобра (10. новембра), сабор је завршен и одлучено је да се обнови Московска патријаршија а за патријарха именован је дотадашњи митрополит Тихон.

Устоличен је 21. новембра (4. децембар) 1917. годин у Успењском храму у Кремљу.

Прва седница Савета усвојила низ законских докумената за уређење црквеног живота у новим условима. Одређен је правни положај цркве у држави, независност цркве и државе - уз сагласност Цркве и световног законодавства; обавезна православна вера за председника, министра вера и министра просвете. Одобрен је Правилник Светог Синода и Врховног савета цркава као врховних органа управљања између сазивања локалних сабора.

Након вести о масакрима свештенства, посебно убиства митрополита кијевског Владимира установљено је посебно помињање исповедника и мученика преминулих за православну веру. Дефинисано је и управљање епархијама уз активно учешће лаика, осуђена је нова бољшевичка власт.

20. септембра 1918. године Помесни сабор је насилно морао да прекине свој рад.

19. јануар 1918.године патријарх Тихон је издао његов чувени проглас против терора бољшевика. У Русији је владала глад, народ је био сиромашан, и изгладнео, а ситуацију је погоршавала ригидна политика бољшевичке власти (одузимање летине од сељака и отимање земље и других добара).

Уследили су оштри напади владиних гласила на архијереје Руске цркве. Централни извршни комитет у фебруару је одлучио је да узме из храмова све вредне предмете, укључујући и свете судове и друге богослужбене црквене предмете.

Политбиро бољшевика је на састанку 22. марта 1922. под руководством Лењина усвојио план Троцког да уништи црквену организацију, хапшењем чланова Синода и патријарха Тихона. У марту, је приведе и осуђен као "одговоран за контра-револуционарну заверу".

5. маја 1922. патријарх је поново ухапшен и стављен у кућни притвор у Донском манастиру, у потпуној изолацији од спољног света. Отпочиње монтирани процес праћен медијском хајком против патријарха и свештенства РПЦ. У кућном притвору је држан све до јуна 1923. године.

Након пуштања на слободу, више пута је предузиман атентат на њега. У једном од таквих покушаја убијен је његов келејник Јаков Полозов. Патријарх је завештао да га после смрти сахране поред њега. Последње године свог живота, иако прогоњен и болестан, није пропуштао ни једно празнично нити недељно богослужења.

Умро је 23. марта 1925. године.

Канонизован је од стране Руске православне цркве, 9. октобра, 1989. године.

Спољашње везе