Пређи на садржај

Провера чињеница

С Википедије, слободне енциклопедије

Проверавање чињеница представља чин провере чињеничних тврдњи у нефикцијском (некњижевном) тексту како би се утврдила веродостојност и тачност чињеничних навода у тексту. Ово се може учинити било пре (ante hoc) или након (post hoc) што је текст објављен или на други начин дистрибуиран.[1]

Претходна (аnte hoc) провера чињеница (провера чињеница пре дисеминације) има за циљ да уклони грешке и омогући даљу дистрибуцију текста (или његово одбацивање уколико не буде потврђен или на основу других критеријума). Накнадна или post hoc провера чињеница најчешће је праћена писаним извештајем о непрецизностима, a понекад и визуелном оценом од стране организације која врши проверу (нпр. e.g., Пинокио (Pinocchios) кога додељује The Washington Post Fact Checker, или TRUTH-O-METER оцена коју даје PolitiFact). Неколико организација, као што су FactCheck.org и PolitiFact, посвећено је post hoc провери чињеница.

Истраживање о утицају провере чињеница релативно је новијег датума, али постојећа истраживања наговештавају да провера чињеница заиста коригује мисперцепцију међу грађанима, као и да обесхрабрује политичаре у намери да шире дезинформације.

Накнадна провера чињеница

[уреди | уреди извор]

Конзистентност међу онима који проверавају чињенице

[уреди | уреди извор]

Једна студија усановила је да постоји висок степен сагласности у евалуацији тврдњи између следећих организација за проверу чињеница: PolitiFact, FactCheck.org и Washington Post's Fact Checker. [2][3]

Међутим, студија Мораган Маријета, Дејвида Бакера и Тода Баузера пронашла је „значајне разлике у погледу постављених питања и понуђених одговора.“ Они су закључили да ово ограничава „крисност проверавања чињеница за грађане који покушавају да одлуче којој верзији спорне реалности да верују.“[4]

Рад др Клое Лим са Универзитета Станфорд налази да постоји само незнатно преклапање у изјавама које дају верификатори чињеница. Од 1065 провера чињеница које је извршио PolitiFact и 240 провера чињеница The Washington Post's Fact-Checker, било је само 70 изјава које су обе организације провериле. Студија је установила да су организације које проверавају чињенице дале конзистентне оцене за 56 од 70 изјава, што значи да се ове две организације које проверавају чињенице не слажу о тачности сваке пете изјаве.[5]

Ефекти

[уреди | уреди извор]

Студије о post hoc проверавању чињеница јасно су показале да овакви напори често резултирају променама у понашању, генерално, како код говорника (тако што их терају да буду пажљивији у својим изјавама) тако и слушалаца или читалаца (терају их да боље уочавају разлике у чињеничној тачности садржаја); опсервације укључују склоност публике да се уопште не поводи за исправкама грешака у погледу тема које су предмет највећих подела или тенденцију да буду више убеђени корекцијама негативних извештаја (нпр. „нападни огласи“), те да се измењена мишљења првенствено уочавају тек када појединац који греши јесте неко ко је прилично сличног мишљења. [6]

Кориговање погрешних схватања

[уреди | уреди извор]

Једна студија из 2015. године нашла је доказе о „повратном ефекту“ (исправљање лажних информација може навести пристрасне појединце да се још чвршће држе својих ставова): „Корективне информације адаптиране са сајта Центра за контролу и превенцију болести (Centers for Disease Control and Prevention) знатно смањују веровање у мит да вакцина против грипа може да изазове грип као и забринутост због пиутања да ли је она безбедна. Међутим, корекција такође знатно редукује намеру да се вакцинишу међу испитаницима са високим нивоом бриге о нуспојавама вакцине – реакција која није забележена међу онима који који су мање забринути.[7] Студија из 2017. покушала је да понови резултате студије из 2015, али није у томе успела. [8]

Једна студија из 2016. године открила је мало доказа о „повратном ефекту“. „Грађани у најећем броју уважавају чињеничне информације, чак и када такве информације доводе у питање њихове префереиране или идеолошке ставове.“[9]

Сличноп томе, студија о присталицама које су подржавале Доналда Трампа током предизбоне трке 2016. нашла је мало доказа за повратни ефекат: „Када су испитаници прочитли вест о говору господина Трампа који је укључивао статистику ФБИ која указује на то да криминалитет „драматично и доследно опада временом“, њихова погрешна уверења о криминалу смањила су се у поређењу са уверењима оних који су видели верзију овог чланка у коме је изостављена корекција (иако се погрешно уверење задржало међу сразмерном мањином). [10]

Студије су показале да проверавање чињеница може да негативно утиче на веровање грађана у тачност тврдњи у политичким рекламним кампањама. [11] . Рад једне групе са Париске економске школе и Sciences Po економиста установио је да су неистине Марин Ле Пен током председничких избора у Француској 2017. године (а) успешно убедиле гласаче, (б) изгубиле убедљивост када су чињенице проверене, и (в) нису умањиле политичку подршку за Ле Пенову међу гласачима када су њене тврдње подвргнуте провери чињеница.[12]

Студија из 2017. године у Политичком журналу (Journal of Politics ) нашла је да „појединци константно ажурирају политичка уверења у одговарајућем смеру, чак и чињенице које имају јасне импликације по репутацију политичке партије, иако то чине опрезно и донекле необјективно... Занимљиво је да они који се идентификују са једном од политичких партија нису пристраснији или опрезнији од оних који су скроз независни у својим сазнањима, у зависности од иницијалних уверења.[13]

Студија политичких научника[14] са Јејл универзитета Гордона Пеникука и Дејвида Г. Ренда утврдила је да ознаке лажних чланака на фејсбуку „уистину редукују њихову перципирану тачност с бзиром на контролу без тагова, али само у скромној мери.“ [15]

Студија у Дартмуту коју је предводио Брендан Нихан (Brendan Nyn) установила је да су ознаке на фејсбуку имале већи утицај него што је установила студија са Јејла. Ознака „спорно“ на лажном наслову смањила је број испитаника који су мислили да је наслов тачан са 29% на 19%, док је ознака „оцењен као лажан“ овај проценат смањио на 16%.[14] The Yale study found evidence of a backfire effect among Trump supporters younger than 26 years whereby the presence of both untagged and tagged fake articles made the untagged fake articles appear more accurate.[15]

Студија са Јејла открила је доказе о повратном ефекту међу Трамповим присталицама млађим од 26 година, међу којима је присуство како неозначених тако и означених лажних чланака учинио да немаркирани лажни чланци делују тачније. Као одговор на истраживање које је испитивало делотворност ознаке „спорно“ на Фејсбуку, Фејсбук је одлучио да укине ознаке у децембру 2017. године и да уместо тога постави чланке који проверавају чињенице у некој лажне приче поред линка за ту лажну причу када год се она дели на Фејсбуку. [16]

На основу резултата једне студије из 2017. год., у часопису Психолошка наука (Psychological Science) најделотворнији начини да се смањи дезинформисање помоћу исправки укључивао би:[17]

  • Ограничавање детаљних описа или аргумената о дезинформацији;
  • Навођење разлога из којих је нека информација лажна, пре него само означавање исте као лажне;
  • Презентовање нових и веродостојних информација које омогућавају читаоцима да ажурирају своје знање о догађајима и да, пре свега, схвате зашто су нешто погрешно разумели;
  • Коришћење видео записа јер су видео записи изгледа делотврнији него текст у повећавању пажње и смањивању збрке, што их чини ефикаснијим у исправљању погрешних схватања у односу на текст.

Следећа студија у часопису „Журнал експерименталних политичких наука“ (Journal of Experimental Political Science ) нашла је „чврсте доказе да су грађани вољни да прихвате исправке лажних вести, без обзира на њихову идеологију и на садржај лажних прича.“ [18]

Рад Ендруа Геса (Andrew Guess) (са Принстон универзитета), Брендана Нихана (Brendan Nyhan) (са Дартмут колеџа) и Џејсона Реифера (Jason Reifler) (са Универзитета у Егзитеру) установио је да су конзументи лажних вести имали тенденцију да заузимају мање повољне ставове о проверавању чињеница, нарочито Трампове присталице.[19] Рад је установио да су конзументи лажних вести ретко наилазили на провере чињеница: „само око једне половине Американаца која је посетила вебсајт са лажним вестима током периода посматраног у студији видела је било коју проверу чињеница са неке од вебстраница посвећених проверавању чињеница (14,0%). "[19]

Политички дискурс

[уреди | уреди извор]

Експериментална студија из 2015. године утврдила је да провера чињеница може подстаћи политичаре да не шире дезинформације. Студија је утврдила да ово може помоћи да се побољша политички дикурс на тај начин што ће повећати значај репутације или ризик од ширења дезионформација међу политичким елитама. Истраживачи су послали „серију писама о ризицима по њихову репутацију и изборну сигурност уколико буду ухваћени у давању спорних изјава. Законодавци којима су ова писма послата знатно су мање добијали негативне оцене при проверавању података или је њихова тачност ређе јавно довођена у питање, што имплицира да проверавање чињеница може да смањи нетачност када представља озбиљну претњу. [20]

Политичке преференце

[уреди | уреди извор]

Једна експериментална студија утврдила је да провера чињеница током дебата утиче на то како гледаоци оцењују излагање кандидата и „већу спремност да гласају за неког кандидата када провере чињеница указују да је тај кандидат искрен.“ [21]

Студија о Трамповим присталицама у време председничке кампање 2016. године установила је да док су провере чињеница у лажним тврдњама које је дао Трамп умањиле веровање присталица у те лажне тврдње, корекције нису промениле њихове ставове према Трампу.[22]

Контроверзе и критике

[уреди | уреди извор]

Провера политичких чињеница понекад је предмет критике као импресионистичко новинарство (новинарство личног мишљења).[23][24] Септембра 2016. године, национална телефонска и онлајн анкета Расмунсен Рипортса (Rasmussen Reports) утврдила је да „само 29% од свих вероватних гласача у САД верује медијским проверама чињеница из коменатара кандидата. Шездесет и два процента (62%) сколоније је да поверује да новинске организације изврћу чињенице како би помогле кандидатима које подржавају.“[25][26]

Организације и појединци

[уреди | уреди извор]

Репортерска лабораторија при Дјук универзитету (Duke University) одржава базу података о организацијама које проверавају чињенице, којом управљају Марк Стенсел (Mark Stencel) и Бил Адер (Bill Adair). Ова база података прати више од стотину непристрасних организација широм света. Критеријуми Лабораторије за укључивање организација заснивају се на томе да ли оне:

  • испитују све (заинтересоване) стране;
  • испитују дискретне тврдње и доносе закључке;
  • прате политичка обећања;
  • јесу транспарентне у погледу извора и метода;
  • откривају финансирање/афилијацију; и
  • да ли се првенствено баве вестима и информацијама.[27]

Африка

[уреди | уреди извор]

Африка Чек (Africa Check:[28]) је прва независна афричка организација за проверу чињеница са канцеларијама у Кенији, Нигерији, Јужној Африци, Сенегалу и Великој Британији, а која проверава тврдње јавних званичника и медија у Африци.

Индија

[уреди | уреди извор]

Бум (Boom) је вебсајт за проверу чињеница у дигиталном новинарству. [29][30][31]

ЕсЕмХоаксСлејер (SMHoaxSlayer) је вебсајт широког спектра за проверу чињеница који проверава обмане у друштвеним медијима и преваре које круже Индијом.[32][29][30][31]

Иран

[уреди | уреди извор]

Гоманех (Gomaneh) је персијски онлајн часопис посвећен истраживању говоркања и гласина.[33]

Јапан

[уреди | уреди извор]

ГоХу (GoHoo): Покренуло ју је непрофитно удружење које се залаже за прецизност у новинском извештавању (Watchdog for Accuracy in News-reporting) из Јапана (WANJ or 一 般社団法人 日本報道検証機構) 16. новембра 2014. године. Јавност обезбеђује финансирање са око 1,6 милиона јена преко Реди фор (Ready For [34]). Добитник је награде Social Business Grand Prize 2012 Summer. [35]

Јапански центар за едукацију новинара (Japan Center of Education for Journalists (JCEJ)): Подржава новинаре и оне који проверавају чињенице у складу са Новинарским водичем кроз друштвене изворе (Journalist's Guide to Social Sources ) објављеним од стране First Draft News, пројекта Шоренстејн центра Харвард Кенеди школе (Harvard Kennedy School’s Shorenstein Center). Сам центар такође разоткрива неистине.[36]

Европа

[уреди | уреди извор]
  • BBC Reality Check [37]
  • Full Fact:[38] Независна организација за проверу чињеница са седиштем у Великој Британији која има за циљ да „промовише тачност у јавној дебати“, покренута 2009. год.
  • The FactCheck blog:[39] Блог којим управља организација Channel 4 News у Великој Британији.
  • Les Décodeurs [40] (Декодери): француски блог за проверу чињеница који води Le Monde.
  • Pagella Politica:[41] Италијански вебсајт за проверу чињеница.
  • Ellinikahoaxes.gr:[42] Грчки вебсајт за проверу чињеница покренут 2013. године. Разобличава обмане, урбане легенде, интернет преваре и друге приче сумњивог порекла.
  • Factchecker.gr:[43] Независни грчки вебсајт за проверу чињеница покренут у фебруару 2017. године, специјализован за псеудонауку у медицинске преваре. [44] Повезан са Ellinika Hoaxes.
  • Bufale.net:[45] Италијански вебсајт за проверу чињеница.
  • Ferret Fact Service:[46] Први шкотски сајт за проверу чињеница покренут у априлу 2017.[47] године, на основу гранта од Гугл иницијативе за дигиталне вести [48] (Google Digital News Initiative).
  • Mimikama:[49] Аустриски вебсајт за проверу чињеница који се углавном фокусира на преваре на Фејсбуку на немачком и холандском говорном подручју.
  • Miniver.org:[50] Први вебсајт у Шпанији посвећен проверавању чињеница, покренут 2017. године са циљем да разоткрије лажне вести. Акредитован је од Гугл организације за проверу чињеница.

Латинска Америка

[уреди | уреди извор]

Сједињене Америчке Државе

[уреди | уреди извор]
  • FactCheck.org и FactCheckEd.org: непристрасне[54] непрофитне сестринске веб странице које себе описују као „заступнике бирача, који имају за циљ да смање ниво обмана и конфузије у политици САД“ и служе као ресурси за едукацију средњошколским наставницима односно ученицима (потоња је установљена 2005). Представљају пројекат Аненберг центра за јавну политику (Annenberg Public Policy Center) Аненберг школе за комуникацију (Annenberg School for Communication) при Универзитету у Пенсилванији и примарно су финансиране од стане Аненберг фондације (Annenberg Foundation).
  • Fact Checker (The Washington Post):[55] Пројекат „Вашингтон поста“ познат по оцењивању политачара на основу чињеничне тачности њихових изјава оценама од нула до четири Пинокија [56]. Покренуо га је у септембру 2007 новинар „Пост дипломатика“ Мајкл Добс (Michael Dobbs) специјално за председничка кампања 2008председничку кампању 2008. године.[57] Престао је са радом 4. новембра 2008. године[58], али је поново покренут, са још ширим фокусом, у јануару 2011, под вођством Глена Кеслера (Glenn Kessler.),[59] ветерана дописништва листа „Пост дипломатик“
  • Our.News (Наше вести) користи мноштво извора међу корисницима како би проверио чењенице у вези са било којим чланком и дозвољава корисницима да оцене неку вест са акпекта спиновања, поверења, тачности и релевантности. Извори чињеница су двојаки: они које наводе корисници и они до којих се дође аутоматски. Такође се дају и информације о издавачу и аутору, као и статистички подаци.
  • PolitiFact.com:[60]Сервис новина Tampa Bay Times – Настао августа 2007, користи „истинометар“ ("Truth-o-Meter") за рангирање по количини истине у изјавама јавних личности. Добиник Пулицерове награде за 2009. годину.
  • Snopes.com се углавном фокусира, али не ограничава на евалуацију и разоткривање урбаних легенди и других прича у америчкој популарној култури.
  • TruthOrFiction.com евалуира и разобличава урбане легенде, интернет гласине, прослеђиване мејлове и друге приче непознатог или дискутабилног порекла.
  • RealClearPolitics' Fact Check Review ревија за проверавање чињеница тежи да пружи квартарну критику настојања терцијарног нивоа да проверава чињенице, о коме је претходно било речи. У свом уводном броју од 9. априла 2018, писац ове ревије Калев Летару (KalevLeetaru) описао је њихова настојања да „провере оне који проверавају“ тако што ће проверити како организације за проверу чињеница функционишу у пракси (за разлику од тога како себе описују), од њихових тврдњи и извора за верификацију до актуелних фокуса и до онога шта представља „чињеницу“. [61]Летару ради на Универзитету у Џорџтауну, где је задужен за проучавање и унапређивање „интернационалних вредности, комуникационих технологија и глобалног Интернета.“[62]

Ante hoc провера чињеница

[уреди | уреди извор]

Једна од користи штампања само проверених примерака јесте то што се на тај начин избегавају озбиљни, понекад скупи, проблеми, нпр. судски спорови и дескредитација. Они који проверавају чињенице пре свега су корисни за уочавање случајних погрешака; они нису гаранција да се можемо заштити од оних који желе да изврше преваре у новинарству.

Евентуална друштвена корист од усавршавања основне вештине проверавања чињеница истакнута је током једног округлог стола у дискусији Моше Беновица (Moshe Benovitz), који је приметио да „савремени ученици користе своје бежичне светове да појачају скептицизам и да одбаце догму,“ али је и образложио зашто ово има позитивне импликације за развој вредности. Он тврди:

„Можемо подстаћи наше студенте да прихвате информацију и енергично крену у потрагу за тачношћу и веродостојношћу. Проверавање чињеница може постати научена вештина, а технологија се може зауздати на такав начин да постане друга природа... Изналажењем могућности за интегрисање технологије у учење, студенти ће аутоматски осетити лепоту стапања ... њиховог сајбер ... (и не-вирутелног света). Уместо да ове две сфере коегзистирају нелагодно и опрезно обилазећи једна другу, постоји и вредно искуство синтезе...“ [63]

Он закључује примедбом да ово представља „нову могућност да студенти дају допринос дискусији као никада раније, уводећи технологију на позитиван начин у академско окружење“ (уместо да се на њу гледа само као на дистракцију). [63]

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

Једна новинарска контроверза тиче се репортера и плагијатора Стивена Гласа који је признао плагијаторство и који је осрамоћен, а који је новинарску каријеру започео управо проверавањем чињеница. Одговорни за проверу чињеница у часопису The New Rепublic и другим недељницима за које је радио никада нису указали на бројне измишљотине у Гласовим репортажама. Мајкл Кели , који је био уредник неких од Гласових измишљених прича окривио је себе пре него оне који проверавају чињенице, рекавши: „Сваки систем проверавања чињеница заснива се на поверењу... Ако репортер намерно фалсификује, то поражава систем. У сваком случају, систем који има праву снагу није провера чињеница, него уредник.“ [64]

Појединци

[уреди | уреди извор]
  • Сара Харисон Смит провела је неко време у и била на челу одељења за проверу чињеница у листу The New York Times. Она је ауторка књиге „Библија верификатора чињеница“ (The Fact Checker's Bible).
  • Џим Фингал радио је неколико година као верификатор за The Believer и McSweeney's, а уједно је, са Џоном Д'Агатом коаутор дела „Животни век чињенице“ (The Lifespan of a Fact) која представља увид у битку између њега као верификатора чињеница и Д'Агата као аутора једног од есеја који помера границе „уметничке слободе“ која је прихватљива у нелитерарном делу.

Списак оних који су се некада налазили у овој улози

[уреди | уреди извор]

Следи листа појединаца за које се поуздано тврди да су имали удела у проверавању чињеница у некој фази своје каријере, често као прелазне фазе ка другим новинарским подухватима или током независне каријере писца:

Види још

[уреди | уреди извор]

Препоручена литература

[уреди | уреди извор]
  • The Poynter Institute's summary of research on fact-checking.
  • Silverman, Craig (2007). Regret The Error: How Media Mistakes Pollute The Press And Imperil Free Speech. Penguin Canada. ISBN 9780143186991. 
  • Amazeen, Michelle (2015) "Monkey Cage: Sometimes political fact-checking works. Sometimes it doesn’t. Here’s what can make the difference.," The Washington Post (online), 3 June 2015, see,[74] accessed 27 July 2015.
  • Davis, Katy (2012) "Study: Fact-checkers disagree on who lies most," The Center for Media and Public Affairs (CMPA), George Mason University (online, press release), 22 October 2012 see,[75]
  • Lewis-Kraus, Gideon (2012) "RIFF: The fact-checker versus the fabulist," The New York Times Magazine (online), 21 February 2012 (print edition, 26 February 2012, p. MM45, title, "I Have Taken Some Liberties"), see,[76]
  • Heffernan, Virginia (2010) "The Medium: What 'fact-checking' means online," The New York Times Magazine (online), 20 August 2010 (print edition, 22 August 2010, p. MM14). Приступљено 27 July 2015.
  • Silverman, Craig (2010) "Top fact checkers and news accuracy experts gather in Germany," Regret the Error (online), 4 September 2010, see,[77] accessed 28 July 2015. Cited by Tobias Reitz & Kersten Alexander Riechers (2011) Quo vadis Qualitätssicherung? Corrigo, Konzeption eines Crowdsourced Media Accountability Services," pp. 151, Fachbereich Media, 31 May 2011 (Hochschule Darmstadt, University of Applied Sciences), see,[78] accessed 28 July 2015.
  • Bergstrom, Carl T. and Jevin West "Calling Bullshit: Data Reasoning in a Digital World." Online Lecture INFO 198 / BIOL 106B, 2017, University of Washington.[79][80]
  • Sagan| first = Carl | last2 = Druyan| first2 = Ann | year = 1995| chapter = The Fine Art of Baloney Detection | title = The Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark | publisher = Random House | pages = 201–218}}[81][82]
  • Adler, Mortimer J.; Doren, Charles Van (1972) [1940]. „Agreeing or Disagreeing with an Author”. How to Read a Book: The Classic Guide to Intelligent Reading (Revised изд.). New York: Simon & Schuster. стр. 154—167. „After he has said ‘I understand but I disagree,’ he can make the following remarks to the author: (1) ‘You are uninformed’; (2) ‘You are misinformed’; (3) You are illogical-your reasoning is not cogent’; (4) ‘Your analysis is incomplete.’” 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Ante hoc – Oxford Reference”. doi:10.1093/acref/9780195369380.001.0001/acref-9780195369380-e-221. Архивирано из оригинала 21. 2. 2015. г. 
  2. ^ Amazeen, Michelle A. (1. 10. 2016). „Checking the Fact-Checkers in 2008: Predicting Political Ad Scrutiny and Assessing Consistency”. Journal of Political Marketing. 15 (4): 433—464. ISSN 1537-7857. doi:10.1080/15377857.2014.959691. 
  3. ^ Amazeen, Michelle A. (2. 1. 2015). „Revisiting the Epistemology of Fact-Checking”. Critical Review. 27 (1): 1—22. ISSN 0891-3811. doi:10.1080/08913811.2014.993890. 
  4. ^ Marietta, Morgan; Barker, David C.; Bowser, Todd (2015). „Fact-Checking Polarized Politics: Does The Fact-Check Industry Provide Consistent Guidance on Disputed Realities?” (PDF). The Forum. 13: 577. doi:10.1515/for-2015-0040. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 10. 2016. г. Приступљено 27. 9. 2016. 
  5. ^ „Checking how fact-checkers check”. 
  6. ^ Amazeen, Michelle (2015) "Monkey Cage: Sometimes political fact-checking works. Sometimes it doesn’t. Here’s what can make the difference.," The Washington Post (online), 3 June 2015, see [1],accessed 27 July 2015.
  7. ^ Nyhan, Brendan; Reifler, Jason (9. 1. 2015). „Does correcting myths about the flu vaccine work? An experimental evaluation of the effects of corrective information”. Vaccine. 33 (3): 459—464. ISSN 1873-2518. PMID 25499651. doi:10.1016/j.vaccine.2014.11.017. 
  8. ^ Haglin, Kathryn (1. 7. 2017). „The limitations of the backfire effect”. Research & Politics. 4 (3): 2053168017716547. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168017716547. 
  9. ^ Wood, Thomas; Porter, Ethan (5. 8. 2016). „The Elusive Backfire Effect: Mass Attitudes' Steadfast Factual Adherence”. SSRN 2819073 Слободан приступ. 
  10. ^ Nyhan, Brendan (5. 11. 2016). „Fact-Checking Can Change Views? We Rate That as Mostly True”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 5. 11. 2016. 
  11. ^ Fridkin, Kim; Kenney, Patrick J.; Wintersieck, Amanda (2. 1. 2015). „Liar, Liar, Pants on Fire: How Fact-Checking Influences Citizens’ Reactions to Negative Advertising”. Political Communication. 32 (1): 127—151. ISSN 1058-4609. doi:10.1080/10584609.2014.914613. 
  12. ^ Rodriguez, Barrera; David, Oscar; Guriev, Sergei M.; Henry, Emeric; Zhuravskaya, Ekaterina (18. 7. 2017). „Facts, Alternative Facts, and Fact Checking in Times of Post-Truth Politics”. SSRN 3004631 Слободан приступ. 
  13. ^ Hill, Seth J. (16. 8. 2017). „Learning Together Slowly: Bayesian Learning about Political Facts”. The Journal of Politics. 79: 000—000. ISSN 0022-3816. doi:10.1086/692739. 
  14. ^ а б Nyhan, Brendan (23. 10. 2017). „Why the Fact-Checking at Facebook Needs to Be Checked”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 23. 10. 2017. 
  15. ^ а б Pennycook, Gordon; Rand, David G. (12. 9. 2017). „Assessing the Effect of "Disputed" Warnings and Source Salience on Perceptions of Fake News Accuracy”. SSRN 3035384 Слободан приступ. 
  16. ^ „Facebook stops putting "Disputed Flags" on fake news because it doesn't work”. Axios (на језику: енглески). 27. 12. 2017. Приступљено 28. 12. 2017. 
  17. ^ Chokshi, Niraj (18. 9. 2017). „How to Fight ‘Fake News’ (Warning: It Isn’t Easy)”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 9. 2017. 
  18. ^ Porter, Ethan; Wood, Thomas; Kirby, David (17. 11. 2017). „Sex Trafficking, Russian Infiltration, Birth Certificates, and Pedophilia: A Survey Experiment Correcting Fake News”. SSRN 3073294 Слободан приступ. 
  19. ^ а б „Selective Exposure to Misinformation: Evidence from the consumption of fake news during the 2016 U.S. presidential campaign” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 02. 01. 2018. г. 
  20. ^ Nyhan, Brendan; Reifler, Jason (1. 7. 2015). „The Effect of Fact-Checking on Elites: A Field Experiment on U.S. State Legislators”. American Journal of Political Science. 59 (3): 628—40. ISSN 1540-5907. doi:10.1111/ajps.12162. 
  21. ^ Wintersieck, Amanda L. (5. 1. 2017). „Debating the Truth”. American Politics Research. 45: 304—331. doi:10.1177/1532673x16686555. 
  22. ^ „Taking Corrections Literally But Not Seriously? The Eects of Information on Factual Beliefs and Candidate Favorability” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 12. 2018. г. 
  23. ^ Riddell, Kelly (26. 9. 2016). „Eight examples where ‘fact-checking’ became opinion journalism”. Washington Times. Приступљено 27. 9. 2016. 
  24. ^ Graves 2016, стр. 27.
  25. ^ Reports, Rasmussen. „Voters Don’t Trust Media Fact-Checking - Rasmussen Reports™”. Приступљено 17. 10. 2016. 
  26. ^ Lejeune, Tristan (2016). „Poll: Voters don't trust media fact-checkers”. Приступљено 17. 10. 2016. 
  27. ^ „How We Identify Fact-Checkers – Duke Reporters' Lab”. 22. 6. 2016. Приступљено 14. 9. 2016. 
  28. ^ Lyman, Rick (23. 7. 2013). „Nonpartisan Fact-Checking Comes to South Africa”. New York Times. 
  29. ^ а б „Fake News Warriors”. hindustantimes.com/. Приступљено 30. 8. 2017. 
  30. ^ а б „In an era of fake news, check out India’s homegrown Hoax Slayer”. hindustantimes.com/. 13. 1. 2017. Приступљено 30. 8. 2017. 
  31. ^ а б „Boom! This team of four journalists is on a mission to hunt down and destroy fake news in India | FactorDaily”. FactorDaily. 28. 7. 2017. Архивирано из оригинала 31. 08. 2017. г. Приступљено 30. 8. 2017. 
  32. ^ „This ‘Hoax Slayer’ has busted 1,300 fake forwards on WhatsApp”. YourStory.com. 1. 4. 2017. 
  33. ^ ستاد مبارزه با چرندیات (14. 7. 2013), VOA Persian-Introducing Gomaneh, Приступљено 1. 4. 2018 
  34. ^ „私たちは、マスメディアの情報の真偽をチェックするニュースメディア、「メディアのメディア」を創ります！”. Ready For. Приступљено 1. 11. 2017. 
  35. ^ „ソーシャルビジネスグランプリ 2012夏 結果発表”. Social Entrepreneur School. Архивирано из оригинала 03. 10. 2018. г. Приступљено 1. 11. 2017. 
  36. ^ Kajimoto, Masato (30. 10. 2017). „A snap election (and global worries over fake news) spur fact-checking collaborations in Japan”. Nieman Foundation at Harvard. Приступљено 1. 11. 2017. 
  37. ^ Jackson, Jasper (12. 1. 2017). „BBC sets up team to debunk fake news”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 16. 9. 2017. 
  38. ^ „Full Fact”. FullFact.org. 15. 2. 2012. Приступљено 15. 2. 2012. 
  39. ^ „The FactCheck Blog”. Channel 4. 15. 2. 2012. Приступљено 15. 2. 2012. 
  40. ^ „Fact-checking blogs turn up heat on French candidates”. France 24. Приступљено 2. 8. 2013. 
  41. ^ „Italian politics: Pinocchio's heirs”. The Economist. 22. 2. 2013. Приступљено 2. 8. 2013. 
  42. ^ „Μιλήσαμε με τον Έλληνα που Κυνηγάει τα Hoaxes στο Ίντερνετ”. Vice Greece. 24. 11. 2016. Приступљено 20. 12. 2017. 
  43. ^ „Τι παίζει με την κυρία Βαλεντίνη;”. Lifo. 11. 12. 2017. Приступљено 20. 12. 2017. 
  44. ^ „Αντιδράσεις στον Βόλο για προσκεκλημένο ομιλητή”. Ταχυδρόμος. 19. 6. 2017. Приступљено 20. 12. 2017. 
  45. ^ „Come smascherare le notizie false e le bufale che girano su internet”. Il Fatto Quotidiano. 18. 12. 2016. Приступљено 20. 12. 2017. 
  46. ^ „Ferret Fact Service”. 4. 4. 2017. 
  47. ^ „Journalism.co.uk interview”. 28. 4. 2017. 
  48. ^ „Google DNI: The Ferret”. 19. 9. 2017. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. 
  49. ^ „Mimikama – Verein zur Aufklärung über Internetmissbrauch”. Mimikama – Verein zur Aufklärung über Internetmissbrauch. Приступљено 29. 1. 2018. 
  50. ^ „Miniver.org”. Miniver.org. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала 21. 05. 2017. г. Приступљено 20. 5. 2017. 
  51. ^ „Chequeado.com: Fiel defensor de los hechos”. Lanacion.com. Приступљено 2. 8. 2013. 
  52. ^ „El Financiero lanzó aplicación para retar a los candidatos presidenciales”. elfinancierocr.com. Приступљено 17. 3. 2014. „Rete al candidato is the first political fact checking digital platform in Central America. It is based in Costa Rica and was launched in 2013 by the weekly newspaper El Financiero to monitor the political debate of the 2014 presidential elections in that country. It is supported by the Konrad Adenauer Foundation.” 
  53. ^ „Entrevistamos o criador do E-farsas, site que desvenda os boatos da internet!”. Tec Mundo. 1. 1. 2018. 
  54. ^ „About Us”. FactCheckED.org. Приступљено 28. 7. 2015. 
  55. ^ Rucker, Philip. „Fact Checker”. Washingtonpost.com. Приступљено 7. 6. 2009. 
  56. ^ Kessler, Glenn. „About the Fact Checker”. Blog.washingtonpost.com. Приступљено 7. 6. 2009. 
  57. ^ „washingtonpost.com Launches "FactChecker"”. Findarticles.com. 2007. Архивирано из оригинала 8. 7. 2012. г. Приступљено 7. 6. 2009. 
  58. ^ Rucker, Philip. „Fact Checker”. Voices.washingtonpost.com. Архивирано из оригинала 06. 09. 2008. г. Приступљено 7. 6. 2009. 
  59. ^ Kessler, Glenn (19. 7. 2012). „Welcome to the new Fact Checker”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 30. 11. 2011. г. Приступљено 25. 05. 2018. 
  60. ^ „St. Petersburg Times Online”. Politifact.com. Приступљено 7. 6. 2009. 
  61. ^ Introducing RealClearPolitics' Fact Check Review | RealClearPolitics
  62. ^ Leetaru, Kalev. „About”. Приступљено 3. 6. 2014. 
  63. ^ а б Moshe Benovitz et al., 2012, "Education: The Social Media Revolution: What Does It Mean for Our Children?" Jewish Action (online), August 24, 2012, New York, NY, USA:Orthodox Union, see [2],accessed 28 July 2015.
  64. ^ Watson, John (2. 4. 2017). „What is Fact Checking? – FactCheck Sri Lanka”. Factchecksrilanka.com. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 7. 12. 2017. 
  65. ^ „An Interview With Susan Choi”. Архивирано из оригинала 18. 2. 2001. г. Приступљено 18. 11. 2006. 
  66. ^ „CNN.com – Transcripts”. Transcripts.cnn.com. 1. 6. 2006. Приступљено 18. 10. 2011. 
  67. ^ „Contributors”. Архивирано из оригинала 19. 3. 2006. г. Приступљено 17. 11. 2006. 
  68. ^ „William Gaddis (American author)”. Britannica.com. Приступљено 18. 10. 2011. 
  69. ^ Skurnick, Lizzie. „Content”. Mediabistro.com. Приступљено 18. 10. 2011. 
  70. ^ „Hodge, Roger D.”. Архивирано из оригинала 8. 3. 2007. г. Приступљено 18. 11. 2006. 
  71. ^ Kirkpatrick, David D. „David Kirkpatrick”. The New York Times. 
  72. ^ „Swarthmore College Bulletin”. Swarthmore.edu. јул 2011. Архивирано из оригинала 27. 10. 2008. г. Приступљено 18. 10. 2011. 
  73. ^ „Sean Wilsey – About Sean Wilsey – Penguin Group”. Us.penguingroup.com. Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2011. [потребна верификација]
  74. ^ Amazeen, Michelle (14. 12. 2012). „Sometimes political fact-checking works. Sometimes it doesn’t. Here’s what can make the difference.”. The Washington Post. Приступљено 28. 7. 2015. 
  75. ^ „Study: Fact-Checkers Disagree on Who Lies Most”. Архивирано из оригинала 9. 3. 2015. г. Приступљено 28. 8. 2015. . Приступљено 28 July 2015.
  76. ^ Lewis-Kraus, Gideon (21. 2. 2012). „The Fact-Checker Versus the Fabulist”. The New York Times. Приступљено 27. 7. 2015. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  77. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 8. 9. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2015. 
  78. ^ „Wayback Machine” (PDF). Web.archive.org. Архивирано из оригинала 6. 9. 2015. г. Приступљено 7. 12. 2017. 
  79. ^ Bergstrom, Carl; West, Jevin (2017). „Calling Bullshit: Data Reasoning in a Digital World”. University of Washington. Приступљено 5. 2. 2018. 
  80. ^ „Calling Bullshit in the Age of Big Data”. YouTube. UW iSchool. 10. 7. 2017. Приступљено 17. 2. 2018. 
  81. ^ {{Cite book| ref = harv| last = Jones, Josh (2016). „Carl Sagan Presents His "Baloney Detection Kit": 8 Tools for Skeptical Thinking”. Open Culture: the best free cultural & educational media on the web. Приступљено 17. 2. 2018. 
  82. ^ Sagan, Carl. „The Fine Art of Baloney Detection” (PDF). Free University of Berlin. Приступљено 17. 2. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Провера_чињеница&oldid=28438142”