Тепих

С Википедије, слободне енциклопедије

Један од Ардабил тепиха
Мали тепих
Тепих израђен пре 2500 година

Теписи су текстилије, које покривају подове или зидове. У првобитној форми то су били комади ка којим се прилагођава целокупна декорација, узорак и конструкција. Од 50-их година се производи тепих у произвољној дужини односно трака у разним ширинама чак до 6 m која се сече по потреби корисника.

Тепих из Двора краља Милана, вуна, ткање, опшивање, 123×183 cm, 19. век. Збирка Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца

Први теписи су се вероватно израђивали у средњој Азији пре 4–5 хиљада година. Засад најстарији налаз је из околине Пасирика у једној долини Алтаја.

Историја[уреди | уреди извор]

Пазиршки тепих, најстарији сачувани тепих на свету (Јерменија или Персија, 5. век пне)
Чарториски тепих са грбом пољске породице Мишковски,[1] направљен са памучном основом, свиленом потком и метално протканим концем (Иран, 17. век)

Чворасти тепих са хрпом вероватно потиче из области Каспијског мора (Северни Иран)[2] или Јерменског горја.[3] Иако постоје докази о стрижењу коза и оваца ради вуне и длаке која је била предена и ткана још пре 7. миленијума, најранији сачувани примерак је „тепих Пазирик“, који датира из 5. до 4. века пнре. Открио га је Сергеј Иванович Руденко 1949. године у гробници Пазирик у Алтајским планинама у Сибиру. Овај тепих богате боје је 200 x 183 cm (6'6" x 6'0") и уоквирен је ивицом грифона.[4]

Овај четвртасти чупави тепих, који је готово савршено нетакнут, је приписиван многим културама. Многи стручњаци сматрају да је кавкаског, специфично јерменског пореклом. Простирка је ткана користећи јерменски двоструки чвор, а боја црвених нити израђена је од јерменске кочинеле.[5][6] Истакнути ауторитет на пољу древних тепиха, Улрих Шурман, напомиње: „Из свих доступних доказа убеђен сам да је Пазирик тепих био погребни прибор и највероватније ремек-дело јерменске израде“.[7] Ганцхорн се слаже са овом тезом. На рушевинама Персеполиса у Ирану, где су различите нације приказане како одају почасти, дизајн коња са тепиха Пазирик исти је као и рељеф који приказује део јерменске делегације.[3] Историчар Херодот, који је писао у 5. веку пре нове ере, такође наводи да су становници Кавказа ткали лепе простирке сјајних боја које никада не избледе.[8]

Јерменија[уреди | уреди извор]

У Јерменији су ископани различити фрагменти тепиха који датирају из 7. века пре нове ере или раније. Најстарији, и једини преживели чворасти тепих који постоји је тепих Пазирик, ископан из смрзнуте гробнице у Сибиру, датиран од 5. до 3. века п. н. е, сада у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. Овај четвртасти чупави тепих, готово савршено нетакнут, многи стручњаци сматрају да је кавкаског, специфично јерменског порекла. Угледни ауторитет старих тепиха, Улрих Шурман, каже за то: „Из свих доступних доказа убеђен сам да је тепих Пазирик био део погребне опреме и највероватније ремек-дело јерменског занатства“.[9] Ганцхорн се слаже са овом тезом. На рушевинама Персеполиса у Ирану, где су различите нације приказане како одају почаст, дизајн коња са тепиха Пазирик исти је као и рељеф који приказује део јерменске делегације. Јерменски теписи били су познати по странцима који су путовали у Арцах; арапски географ и историчар Ал-Масуди приметио је да, међу осталим уметничким делима, никада није видео такве тепихе боле где другде.[10]

Историчар уметности Хравард Хакобјан напомиње да „арцашки теписи заузимају посебно место у историји јерменске производње тепиха.“[11] Уобичајене теме и обрасци пронађени на јерменским теписима били су прикази змајева и орлова. Они су били различитог стила, богати бојама и украсним мотивима, те су чак били и раздвојени по категоријама у зависности од тога које су животиње на њима приказане, као што су арцвагоргс (орловски теписи), вишапагоргс (змајевски теписи) и оцагоргс (змијски теписи).[11] Тепих који се помиње у натписима Каптавана састоји се од три лука, „прекривена вегатативним украсима”, и уметнички подсећа на илуминиране рукописе произведене у Арцаху.[11]

Уметност ткања тепиха је поред тога била блиско повезана са израдом завеса, о чему сведочи одломак Киракоса Ганџакеција, јерменског историчара из 13. века из Арцаха, који је похвалио Арзу-Катун, супругу регионалног принца Вактанг Каченација, и њене ћерке за њихову стручност и умеће у ткању.[12]

Азербејџан[уреди | уреди извор]

Гултапиново ископавање открило је неколико алата за ткање тепиха који датирају из 4. до 3. миленијума пре нове ере. Према енциклопедији Ираника Онлајн „Главна зона ткања била је у источном Закавказју јужно од планина које су пресекле регион по дијагонали, подручје које се сада налази у Азербејџанској ССР; то је домовина турског становништва познатог данас као Азери. Остале етничке групе такође су се бавиле ткањем, неки од њих у другим деловима Кавказа, али су имали мањи значај.”[13] Азербејџан је био један од најважнијих центара ткања тепиха и као резултат тога развило се неколико различитих школа. Док су школе традиционално подељене на четири главне гране, свака регија има своју верзију тепиха. Школе су подељене у четири главне гране: Куба-ширванска, Гања-казахстанска школа ткања тепиха, Баку школа тепиха, карабашка школа ткања тепиха.[14] Ткање тепиха је породична традиција у Азербејџану која се преноси вербално и са вежбањем, а такође је повезана са свакодневним животом и обичајима свог народа. У Азербејџану се производе различити типови тепиха и простирки, попут производа од свиле, вуне, златних и сребрних нити, као и, килим, сумак, зили, верни, мафрасхи и курјун. Године 2010, традиционална уметност азербејџанског ткања тепиха додата је на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Унеска.[15][14]

Индија[уреди | уреди извор]

Индијски теписи познати су по великој густини чворова. Ручно израђени теписи су специјалитет и веома су тражени на Западу. Индустрија тепиха у Индији успела је у успостављању друштвених пословних модела који помажу угроженим деловима друштва. Значајни примери подухвата друштвеног предузетништва су Џејпурски теписи[16] и малопродајни ланац Фабиндија.[17]

Персија Иран[уреди | уреди извор]

Патерн Дрвета живота
Продавац тепиха (Ђулио Росати)

Иран је такође највећи светски произвођач и извозник ручно израђених тепиха, који производи три четвртине укупне светске производње и има удео од 30% светских извозних тржишта.[18][19] Иран је такође произвођач највећег ручно израђеног тепиха у историји, површине 60.546 квадратних метара (што је једнако преко 5600 квадратних метара).[20][21] Цртежи на персијским ћилимима представљају сцене из свакодневног живота, културно-историјске споменике, дрво живота и друге симболе.[22]

Турска[уреди | уреди извор]

Ушачки тепих (касни 19. век)

Турски теписи (познати и као анадолијски), било да су ручно чворовани или равно ткани, једно су од најпознатијих и етаблираних ручно израђених уметничких дела у свету.[23] Историјски гледано: верски, културни, еколошки, друштвено-политички и друштвено-економски услови створили су широко распрострањену утилитаристичку потребу и пружили уметничку инспирацију многим племенским народима и етничким групама у централној Азији и Турској.[24]

Најстарији записи о равно тканим ћилимима потичу из неолитске керамике у Чатал Хојуку, из периода око 7000 година пре нове ере. Једно од најстаријих насеља која су икада откривена, Чатал Хојук се налази југоисточно од Коније у средини Анадолијске регије.[25] Досадашњим ископавањима (само 3% града) пронађена је карбонизована тканина, као и фрагменти ћилима насликани на зидовима појединих станова. Већина њих представља геометријске и стилизоване облике који су слични или идентични другим историјским и савременим дизајнима.[26]

Жене своје вештине ткања уче у раном узрасту, проводећи месеце или чак године на изради лепих простирки за употребу у свакодневном животу. Као што је тачно у већини култура ткања, традиционално и готово искључиво, жене и девојке су занатлије и ткаље.[27][28][29]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Marcin Latka. „Polish carpets”. Архивирано из оригинала 2018-10-02. г. Приступљено 2. 10. 2018. 
  2. ^ E.J.W. Barber (1992). Prehistoric Textiles: The Development of Cloth in the Neolithic and Bronze Ages with Special Reference to the Aegean. стр. 171. ISBN 0-691-00224-X. 
  3. ^ а б Volkmar Gantzhorn, "Oriental Carpets". 1998. ISBN 3-8228-0545-9.
  4. ^ „The State Hermitage Museum: Collection Highlights”. Hermitagemuseum.org. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 2013-10-04. 
  5. ^ Ashkhunj Poghosyan, On origin of Pazyryk rug, Yerevan, 2013 (PDF) pp. 1-21, pp. 22-37
  6. ^ USSR conference to exchange experiences leading restorers and researchers. The study, preservation and restoration of ethnographic objects. Theses of reports, Riga, 16–21 November 1987. pp. 17-18
    Л.С. Гавриленко, Р.Б. Румянцева, Д.Н. Глебовская, Применение тонкослойной хромотографии и электронной спектроскопии для анализа красителей древних тканей. Исследование, консервация и реставрация этнографических предметов. Тезисы докладов, СССР, Рига, 1987, стр. 17-18.

    В ковре нити темно-синего и голубого цвета окрашены индиго по карминоносным червецам, нити красного цвета - аналогичными червецами типа араратской кошенили.
  7. ^ Ulrich Schurmann, The Pazyryk. Its Use and Origin, Munich, 1982, pp. 46 Архивирано 2013-04-16 на сајту Wayback Machine
  8. ^ The Nine Books of the Histories of Herodotus. Thomas Gaisford, Peter Laurent, London, 1846, CLIO I pp. 99
  9. ^ „Internet Archive Search: creator:"Ulrich Schurmann"”. archive.org. 
  10. ^ Ulubabyan, Bagrat A (1975). Խաչենի իշխանությունը, X-XVI դարերում (The Principality of Khachen, From the 10th to 16th Centuries) (на језику: јерменски). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences. стр. 267. 
  11. ^ а б в Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84.
  12. ^ Kirakos Gandzaketsi. Պատմություն Հայոց (History of Armenia). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences, 1961, p. 216, as cited in Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84, note 18.
  13. ^ „CARPETS xv. Caucasian Carpets”. 
  14. ^ а б „Traditional art of Azerbaijani carpet weaving in the Republic of Azerbaijan”. unesco.preslib.az. Архивирано из оригинала 19. 02. 2021. г. Приступљено 2019-09-18. 
  15. ^ „UNESCO - Traditional art of Azerbaijani carpet weaving in the Republic of Azerbaijan”. ich.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-18. 
  16. ^ „A Case of Social Entrepreneurship”. Chillibreeze.com. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 2013-10-04. 
  17. ^ „Handloom weavers shareholders fabric suppliers”. The Times of India. 2008-05-06. 
  18. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2011. г. Приступљено 22. 12. 2010. 
  19. ^ Khalaj, Mehrnosh (2010-02-10). „Iran's oldest craft left behind”. FT.com. Приступљено 2013-10-04. 
  20. ^ „Photo in the News: World's Largest Carpet Woven for Worshippers”. News.nationalgeographic.com. 2010-10-28. Приступљено 2013-10-04. 
  21. ^ „Iran unveils vast handmade carpet”. BBC News. 2007-07-31. Приступљено 2010-04-28. 
  22. ^ „Перзијски теписи”. supercistko.rs. 
  23. ^ „The Brukenthal Museum: The extraordinary value of the Anatolian Carpet”. Brukenthalmuseum.ro. Архивирано из оригинала 09. 03. 2012. г. Приступљено 2012-01-26. 
  24. ^ „The historical importance of rug and carpet weaving in Anatolia”. Turkishculture.org. Архивирано из оригинала 07. 01. 2018. г. Приступљено 2012-01-26. 
  25. ^ „Çatalhöyük.com: Ancient Civilization and Excavation”. Catalhoyuk.com. Архивирано из оригинала 2016-01-01. г. Приступљено 2012-01-26. 
  26. ^ „Ancient Kilim Evidence Findings in Çatalhöyük”. Turkishculture.org. Приступљено 2012-01-26. 
  27. ^ „The Dominant role of Turkish Women and Girls in Turkish carpet weaving”. Turkishculture.org. Приступљено 2012-01-26. 
  28. ^ Geissler, C. A.; Brun, T. A.; Mirbagheri, I.; Soheli, A.; Naghibi, A.; Hedayat, H. (1981). „The American Journal of Clinical Nutrition: The Role of Women and Girls in traditional rug and carpet weaving” (PDF). The American Journal of Clinical Nutrition. 34 (12): 2776—2783. PMID 7315779. doi:10.1093/ajcn/34.12.2776. Приступљено 2012-01-26. 
  29. ^ Aslanapa, Oktay. One Thousand Years of Turkish Carpets. Translated and edited by William A. Edmonds. Istanbul: Eren 1988.

Литература[уреди | уреди извор]

Колектив аутора: Gewebetechnik, Fachbuchverlag Leipzig (1978). стр. 378-419.

  • Walker, Daniel (1997). Flowers Underfoot: Indian Carpets of the Mughal Era. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0810965100. OCLC 893698548. 
  • Pope, Arthur Upham. A Survey of Persian Art from Prehistoric Times to the Present. Vol. XI, Carpets, Chapter 55. New York: Oxford University Press, 1938-9.
  • „Afghan rugs sell like hot cakes”. Afghanembassyjp.com. 2008-02-02. Приступљено 2012-01-26. 
  • Jenny Housego: Tribal Rugs: An Introduction to the Weaving of the Tribes of Iran, Scorpion Publications, London . 1978. ISBN 978-0-905906-05-8.
  • Ulrich Schurmann: Oriental Carpets, Octopus Books Limited, London . 1979. ISBN 0-7064-1017-3.
  • Ian Bennett: Oriental Rugs, Volume One: Caucasian, Oriental Textile Press Ltd, England. 1981. ISBN 978-0-902028-58-6.
  • Jan David Winitz: The Guide to Purchasing an Oriental Rug, The Breema Rug Study Society & Dennis Anderson Photo-Publishing, Oakland. 1984. ISBN 0-930021-002.
  • Andrew Middleton: Rugs & Carpets: Techniques, Traditions & Designs, Mitchell Beazley, London . 1996. ISBN 1-85732-634-2.
  • Ulrich Schurmann: Caucasian Rugs, Washington International Associates, Accokeek, Maryland. 1974. ISBN 0-915036-00-2.
  • James D. Burns: Visions of Nature: The Antique Weavings of Persia, Umbrage Editions, Iceland. 2010. ISBN 978-1-884167-23-2.
  • Peter F Stone (2013). Oriental Rugs: An Illustrated Lexicon of Motifs, Materials, and Origins. Tuttle Publishing. ISBN 978-0804843737. 
  • Beattie, M. (11. 8. 2011). „Ardabīl Carpet”. Encyclopædia Iranica. Encyclopædia Iranica Foundation, Inc. Приступљено 1. 1. 2017. 
  • Hillyer, Lynda; Pretzel, Boris (пролеће 2005). „The Ardabil Carpet – a new perspective”. Conservation Journal. Victoria and Albert Museum (49). Архивирано из оригинала 2007-02-07. г. 
  • Armstrong, Dorothy (2018). „Inventing the Ardabil Carpet: A Case Study in the Appropriation and Transformation of a Persian Artifact”. Iran: Journal of the British Institute of Persian Studies. 58 (1): 110—130. S2CID 192690324. doi:10.1080/05786967.2018.1547984. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тепих на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тепих&oldid=27614304”