Алтајске планине

С Википедије, слободне енциклопедије
Географски положај Алтаја
Пејзаж са Горњег Алтаја.

Алтај је планински ланац у средњој Азији на размеђи Русије, Кине, Монголије и Казахстана.

Пружа се између пустиње Гоби на југоистоку и Западносибирске низије на северозападу у дужини од око 2.000 km. Састоји се од Руског Алтаја (или Алтаја у ужем смислу) Монголског и од Гобијског Алтаја. Највећи врх целог система је Белуха са 4.508 m, на Монголском Алтају.

Алтај је изворште великих река Оба и Иртиша.

Река Катуњ на Алтају

Алтај је старо горје, грађено од кристаластих шкриљаца, гранита и паелозојских наслага, које су у квартару уздигнуте. Палозојске наслаге обилују жељезним, оловном, бакарним, цинковим и сребрним рудама и угљем.

Клима је континентална планинска са просечном јануарском температуром од -15° (предгорје) до - 32° (међупланинске котлине) и јулском од 14-16°. Годишња количина падавина је у западном и северозападном делу Алтаја од 1000 до 2000 mm, а у југоисточном од 200 до 300 mm. Oko 800 km² покривени је ледницима, који напајају водом многобријне реке: Катуњ, Бија, Бухтарма Чуја и др. Шуме заузимају око 70% површине Алтаја. Горња граница им је 1.700 до 2.000 m.

Географија[уреди | уреди извор]

Планина Белуха
Планина Белуха

На северу региона су планине Сајлугем, такође познате као Коливан Алтај, које се протежу североисточно од 49 °C и 86° И према западном крају Сајанских планине у 51° 60' Н и 89° И. Њихова средња висина износи 1.500 до 1.750 м. Снежна линија се протеже на 2.000 м на северној страни и на 2.400 м на јужној, а изнад ње су стрми врхови који су око 1.000 м виши. Планински превоји дуж ланца су малобројни и тешко проходни, а главни је Улан-дабан на 2.827 м (2.789 м према Козлову) и Чапчан-дабан на 3.217 м, на југу и северу респективно. На истоку и југоистоку овај ланац је окружен великим висоравни Монголије, а транзиција се постепено одвија помоћу неколико мањих висоравни, као што је Укок (2.380 м) са Пазирик долином, Чуја (1.830 м), Кендикти (2.500 м), Как (2,520 м).[1]

Овај регион има знатан број великих језера, нпр. Увс на 720 м надморске висине, Хјаргас, Дурген и Хар 1.170 м, и испресецан је различитим планинским ланцима, од којих су главни Тану-Ола планине, које се пружају отприлике паралелно са Сајан планинама на истоку све до Косо-гола, и планине Кан Хоки, које се простиру у правцу запад-исток.[1]

Северозападне и северне падине Сајлугем планина су изузетно стрме и тешко приступачне. Са ове стране налази се највиши врх ланца, Белуха са двоструком главом, чији врхови достижу висину од 4.506 и 4.440 м, и почетна су тачка неколико глечера (30 квадратних километара укупне површине, према подацима из 1911. године).[1] Алтејци га зову Кадин Бази, али се такође назива и Уч-Самер.[2]

Златне Алтајске планине[уреди | уреди извор]

Алтајске планине
Berg Belucha.jpg
Светска баштина Унеска
Званично имеЗлатне Алтајске планине
МестоAltai, Казахстан, Русија, Монголија, Кина Уреди на Википодацима
Координате49° С; 89° И / 49° С; 89° И / 49; 89
КритеријумПриродно и културно добро: x
Упис1998. (24. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/768

Златне Алтајске планине је назив УНЕСКО-ве светске баштине која се састоји од планинског венца Алтај, резервата природе Катун, Језера Телецко језеро (Озеро Телецкое), Планине Белуха (Белуха) и висоравни Укок у средишњем Сибиру. Ово подручје, величине 16,175 км², налази се у руским републикама Алтај, Тува и Новосибирск. Оно представља најпотпунију измјену вегетацијских зона средишњег Сибира, од степе, шумовите степе, мијешаних шума, под-алпске до алпске вегетације[3]. Ово подручје има и велики значај за заштиту угрожених сисара као што су: снежни леопард (Uncia uncia или Panthera uncia) и дивља овца позната као Алтајски аргали[4] (Ovis ammon ammon).

Телецко језеро на висини од 424 метра је својом дубином од 325 метра једно од најдубљих на свету.

Планина Бјелуха је планински масив с два врха који се простире на граници Русије с Казахстаном. Планина има неколико ледника, а источни врх (4,506 м) јој је нешто виши од западног (4,440 м). Од Бјелухе се јужно протежу простране степе висоравни Укок, све до граница с Кином и Монголијом.

У долини Пазирик на Укочкој висоравни су пронађени многи тумули (курган) у којима су пронађени вредни остаци бронзане културе Пазирик, која личи Скитима на западу. Најславнији је курган тзв. "Сибирске ледене даме" из 5. века п. н. е. у којему су пронађени бројни предмети, али и јако добро сачувана мумија у лесу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Kropotkin 1911, стр. 758.
  2. ^ „Altai Republic :: official portal”. Eng.altai-republic.ru. 30. 6. 1999. Архивирано из оригинала на датум 16. 3. 2012. Приступљено 13. 8. 2012. 
  3. ^ UNESCO
  4. ^ „Велики Алтај”. Архивирано из оригинала на датум 14. 3. 2007. Приступљено 3. 12. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ, Загреб 1977.
  • Српска породична енциклопедија, Народна књига Београд 2006.
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Kropotkin, Peter; Bealby, John Thomas (1911). „Altai”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 758—759.  Authorities cited:
    • P. Semenov and G. N. Potanin, in supplementary vol. of Russian ed. of Ritter's Asien (1877)
    • Ledebour, Reise durch das Altaigebirge (1829–1830)
    • P. Chikhatchev, Voyage scientifique dans l'Altai oriental (1845)
    • Gebler, Übersicht des katunischen Gebirges (1837)
    • G. von Helmersen, Reise nach dem Altai (St Petersburg, 1848)
    • T. W. Atkinson, Oriental and Western Siberia (1858)
    • Cotta, Der Altai (1871)
    • Adrianov, "Journey to the Altai," in Zapiski Russ. Geogr. Soc. xi.
    • Yadrintsev, "Journey in West Siberia," in Zapiski West Sib. Geogr. Soc. ii.
    • Golubev, Altai (1890, Russian)
    • Schmurlo, "Passes in S. Altai" (Sailughem), in Izvestia Russ. Geogr. Soc. (1898); xxxiv. 5
    • V. Saposhnikov, various articles in same periodical (1897), xxxiii. and (1899) xxxv., and, by the same, Katun i yeya Istoki (Tomsk, 1901)
    • S. Turner, Siberia (1905)
    • Deniker, on Kozlov's explorations, in La Géographie (1901, pp. 41, &c.)
    • P. Ignatov, in Izvestia Russ. Geog. Soc. (1902, No. 2).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Алтајске планине на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алтајске_планине&oldid=25336330”