Алтајске планине

С Википедије, слободне енциклопедије
Географски положај Алтаја
Пејзаж са Горњег Алтаја

Алтај је планински ланац у средњој Азији на размеђи Русије, Кине, Монголије и Казахстана. Пружа се између пустиње Гоби на југоистоку и Западносибирске низије на северозападу у дужини од око 2.000 km. Састоји се од Руског Алтаја (или Алтаја у ужем смислу) Монголског и од Гобијског Алтаја. Највећи врх целог система је Белуха са 4.508 m, на Монголском Алтају. Алтај је изворште великих река Оба и Иртиша.

Река Катуњ на Алтају

Алтај је старо горје, грађено од кристаластих шкриљаца, гранита и паелозојских наслага, које су у квартару уздигнуте. Палозојске наслаге обилују жељезним, оловном, бакарним, цинковим и сребрним рудама и угљем.

Клима је континентална планинска са просечном јануарском температуром од -15° (предгорје) до - 32° (међупланинске котлине) и јулском од 14-16°. Годишња количина падавина је у западном и северозападном делу Алтаја од 1000 до 2000 mm, а у југоисточном од 200 до 300 mm. Oko 800 km² покривени је ледницима, који напајају водом многобријне реке: Катуњ, Бија, Бухтарма Чуја и др. Шуме заузимају око 70% површине Алтаја. Горња граница им је 1.700 до 2.000 m.

Регион је настањен ретким, али етнички разноликим становништвом, укључујући Русе, Казахстанце, Алтајце, Монголе и Поволшке Немце, иако га претежно насељавају аутохтоне етничке мањине полуномадског порекла.[1] Локална привреда се заснива на узгоју говеда, оваца, коња, лову, пољопривреди, шумарству и рударству.[2] Породица алтаских језика добила је име по овом планинском ланцу.

Географија[уреди | уреди извор]

Планина Белуха
Планина Белуха

На северу региона су планине Сајлугем, такође познате као Коливан Алтај, које се протежу североисточно од 49 °C и 86° И према западном крају Сајанских планине у 51° 60' Н и 89° И. Њихова средња висина износи 1.500 до 1.750 м. Снежна линија се протеже на 2.000 м на северној страни и на 2.400 м на јужној, а изнад ње су стрми врхови који су око 1.000 м виши. Планински превоји дуж ланца су малобројни и тешко проходни, а главни је Улан-дабан на 2.827 м (2.789 м према Козлову) и Чапчан-дабан на 3.217 м, на југу и северу респективно. На истоку и југоистоку овај ланац је окружен великим висоравни Монголије, а транзиција се постепено одвија помоћу неколико мањих висоравни, као што је Укок (2.380 м) са Пазирик долином, Чуја (1.830 м), Кендикти (2.500 м), Как (2,520 м).[3]

Овај регион има знатан број великих језера, нпр. Увс на 720 м надморске висине, Хјаргас, Дурген и Хар 1.170 м, и испресецан је различитим планинским ланцима, од којих су главни Тану-Ола планине, које се пружају отприлике паралелно са Сајан планинама на истоку све до Косо-гола, и планине Кан Хоки, које се простиру у правцу запад-исток.[3]

Северозападне и северне падине Сајлугем планина су изузетно стрме и тешко приступачне. Са ове стране налази се највиши врх ланца, Белуха са двоструком главом, чији врхови достижу висину од 4.506 и 4.440 м, и почетна су тачка неколико глечера (30 квадратних километара укупне површине, према подацима из 1911. године).[3] Алтејци га зову Кадин Бази, али се такође назива и Уч-Самер.[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Алтајске планине су задржале изузетно стабилну климу, која се мало мењала од последњег леденог доба.[5] Поред тога, мешавина сисара је углавном остала иста, са неколико изузетака као што су изумрли мамути, што их чини једним од ретких места на земљи које је задржало фауну леденог доба.[5]

Алтајске планине су биле дом денисовског огранка хоминида који су били савременици неандерталаца и Homo sapiens (модерних људи), који потичу од хоминида који су приспели у Азију раније од модерних људи.[5] Денисовски хоминин, датиран од пре 40.000 година, откривен је у Денисовим пећинама на Алтајским планинама у јужном Сибиру 2008. Знање о денисовским људима потиче првенствено из ДНК доказа и артефаката, пошто још увек нису пронађени потпуни скелети. ДНК докази су необично добро очувани због ниске просечне температуре у Денисовим пећинама. Кости неандерталаца и оруђа које је направио Homo sapiens такође су пронађени у Денисовим пећинама, што их чини јединим местом на свету где се зна да су живела сва три хоминида.[5]

Канид налик псу од пре 33.000 година пронађен је у пећини Разбојничија.[6][7] ДНК анализа објављена 2013. године потврдила је да је у ближој вези са модерним псима него са вуковима.[8]

Алтајске планине су идентификоване као тачка порекла културне енигме назване феномен Сеима-Турбино[9] која је настала током бронзаног доба око почетка 2. миленијума пре нове ере и довела до брзе и масовне миграције народа из региона у удаљене делове Европе и Азије.

Неки историчари верују да је планински регион Алтаја можда био место где је скијање рођено, али то остаје спорно. Докази који подржавају ове тврдње укључују неколико пећинских петроглифа унутар Алтајских планина у модерној Кини који приказују људске фигуре на скијама које јуре за козорогом. Према студији коју је објавила Аустралијска асоцијација за истраживање камене уметности (AURA) 2016. године, процењено је да је ова камена уметност настала пре између 4.000 и 5.250 година, што је последично значило да може бити исто толико стара или можда старија од древне камене уметности скијања и артефакти који се налазе у Скандинавији. Међутим, прецизно датирање петроглифа са тренутном технологијом је веома тешко. Најстарији познати текстови који описују скијање су из кинеског текста који датира из династије Западни Хан (206. пне. до 24. године) и односи се на скијаше на Алтајским планинама.[10][11][12][13][14]

Златне Алтајске планине[уреди | уреди извор]

Алтајске планине
Алтайн нуруу, ᠠᠯᠲᠠᠢ ᠶᠢᠨ ᠨᠢᠷᠤᠭᠤ, ئالتاي تاغ تىزمىسى‎, Алтай, ᠠᠯᠲᠠᠢ, Алтай, Алтай таулары
Светска баштина Унеска
Званично имеЗлатне Алтајске планине
МестоAltai, Казахстан, Русија, Монголија, Кина Уреди на Википодацима
Координате49° С; 89° И / 49° С; 89° И / 49; 89
КритеријумПриродно и културно добро: x
Упис1998. (24. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/768

Златне Алтајске планине је назив УНЕСКО-ве Светске баштине која се састоји од планинског венца Алтај, резервата природе Катуњ, језера Телецко, планине Белуха и висоравни Укок у средишњем Сибиру. Ово подручје, величине 16,175 км², налази се у руским републикама Алтај, Тува и Новосибирск. Оно представља најпотпунију измјену вегетацијских зона средишњег Сибира, од степе, шумовите степе, мијешаних шума, под-алпске до алпске вегетације[15]. Ово подручје има и велики значај за заштиту угрожених сисара као што су: снежни леопард (Uncia uncia или Panthera uncia) и дивља овца позната као Алтајски аргали[16] (Ovis ammon ammon).

Телецко језеро на висини од 424 метра је својом дубином од 325 метра једно од најдубљих на свету.

Планина Бјелуха је планински масив с два врха који се простире на граници Русије с Казахстаном. Планина има неколико ледника, а источни врх (4,506 м) јој је нешто виши од западног (4,440 м). Од Бјелухе се јужно протежу простране степе висоравни Укок, све до граница с Кином и Монголијом.

У долини Пазирик на Укочкој висоравни су пронађени многи тумули (курган) у којима су пронађени вредни остаци бронзане културе Пазирик, која личи Скитима на западу. Најславнији је курган тзв. „Сибирске ледене даме” из 5. века п. н. е. у којему су пронађени бројни предмети, али и јако добро сачувана мумија у лесу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Graeme, Worboys (2010). Connectivity Conservation Management: A Global Guide. Earthscan. стр. 247. ISBN 9781844076031. „The population of the Altai frontier regions is mostly represented by indigenous ethnic minorities of semi nomadic stockbreeders: Kazakhs, Altais (Telenghets), Tuvins, Dyurbets, and Ugyurs.” 
  2. ^ Olson, James Stuart (1994). An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires. Greenwood Press. стр. 32. ISBN 9780313274978. „The traditional Altai economy revolved around breeding cattle and hunting. They also bred deer and harvested the animals for their antlers, which were exported to China for use in the manufacture of folk medicines.” 
  3. ^ а б в Kropotkin 1911, стр. 758.
  4. ^ „Altai Republic :: official portal”. Eng.altai-republic.ru. 30. 6. 1999. Архивирано из оригинала 16. 3. 2012. г. Приступљено 13. 8. 2012. 
  5. ^ а б в г Colin Barras (23. 1. 2014). „Ice-age animals live on in Eurasian mountain range”. New Scientist. Приступљено 4. 3. 2014. 
  6. ^ Pritchard, Hamish (3. 8. 2011). „Ancient dog skull unearthed in Siberia”. BBC News. Приступљено 4. 8. 2011. 
  7. ^ Ovodov, Nikolai D.; Crockford, Susan J.; Kuzmin, Yaroslav V.; Higham, Thomas F. G.; Hodgins, Gregory W. L.; Plicht, Johannes van der (28. 7. 2011). „A 33,000-Year-Old Incipient Dog from the Altai Mountains of Siberia: Evidence of the Earliest Domestication Disrupted by the Last Glacial Maximum”. PLOS ONE. 6 (7): e22821. Bibcode:2011PLoSO...622821O. PMC 3145761 Слободан приступ. PMID 21829526. doi:10.1371/journal.pone.0022821 Слободан приступ. 
  8. ^ Druzhkova, Anna S.; Thalmann, Olaf; Trifonov, Vladimir A. (6. 3. 2013). „Ancient DNA Analysis Affirms the Canid from Altai as a Primitive Dog”. PLOS ONE. 8 (3): e57754. Bibcode:2013PLoSO...857754D. PMC 3590291 Слободан приступ. PMID 23483925. doi:10.1371/journal.pone.0057754 Слободан приступ. 
  9. ^ Keys, David (јануар 2009). „Scholars crack the code of an ancient enigma”. BBC History Magazine. 10 (1): 9. 
  10. ^ „Exploring the origins of skiing in China's Altai Mountains”. canadiangeographic.ca (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-19. 
  11. ^ „On the Trail with the First Skiers”. Magazine (на језику: енглески). 2013-12-01. Приступљено 2023-02-19. 
  12. ^ „Origin Story: Where did skiing begin? | International Skiing History Association”. www.skiinghistory.org. Приступљено 2023-02-19. 
  13. ^ „Chinese or Norwegian: the History of Skiing”. The Ultimate History Project (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-19. 
  14. ^ Diamond, Chaz (2014-03-18). „The First Skiers: Deep in Time, Deep in the Altai”. SnowBrains (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-19. 
  15. ^ UNESCO
  16. ^ „Велики Алтај”. Архивирано из оригинала 14. 3. 2007. г. Приступљено 3. 12. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ, Загреб 1977.
  • Српска породична енциклопедија, Народна књига Београд 2006.
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Kropotkin, Peter; Bealby, John Thomas (1911). „Altai”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 758—759.  Authorities cited:
  • P. Semenov and G. N. Potanin, in supplementary vol. of Russian ed. of Ritter's Asien (1877)
  • Ledebour, Reise durch das Altaigebirge (1829–1830)
  • P. Chikhatchev, Voyage scientifique dans l'Altai oriental (1845)
  • Gebler, Übersicht des katunischen Gebirges (1837)
  • G. von Helmersen, Reise nach dem Altai (St Petersburg, 1848)
  • T. W. Atkinson, Oriental and Western Siberia (1858)
  • Cotta, Der Altai (1871)
  • Adrianov, "Journey to the Altai," in Zapiski Russ. Geogr. Soc. xi.
  • Yadrintsev, "Journey in West Siberia," in Zapiski West Sib. Geogr. Soc. ii.
  • Golubev, Altai (1890, Russian)
  • Schmurlo, "Passes in S. Altai" (Sailughem), in Izvestia Russ. Geogr. Soc. (1898); xxxiv. 5
  • V. Saposhnikov, various articles in same periodical (1897), xxxiii. and (1899) xxxv., and, by the same, Katun i yeya Istoki (Tomsk, 1901)
  • S. Turner, Siberia (1905)
  • Deniker, on Kozlov's explorations, in La Géographie (1901, pp. 41, &c.)
  • P. Ignatov, in Izvestia Russ. Geog. Soc. (1902, No. 2).
  • Forsyth, James, "A History of the Peoples of Siberia", 1992.
  • Mountains of South Siberia in the book: Gvozdetsky N. A., Mikhailov N. I. Physical geography of the USSR. M., Thought, 1978.
  • (Mountains of South Siberia) (in Russian) from: Gvozdetsky N. A., Mikhailov N. I. Physical geography of the USSR. M., Thought, 1978.
  • „Golden Mountains of Altai”. UNESCO. Архивирано из оригинала 2007-08-18. г. Приступљено 2007-07-31. 
  • „Greater Altai—Altai Krai, Republic of Altai, Tyva (Tuva), and Novosibirsk—Crossroads”. Архивирано из оригинала 2007-03-14. г. Приступљено 2006-11-30. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Алтајске планине на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алтајске_планине&oldid=26245384”