Усташе (устаници)
Усташе или усташи[1] су српски називи за устанике против турске власти и Аустрије (Бокељски устанак) углавном на простору Херцеговине, Боке которске, Црне Горе и Србије.
Историја[уреди | уреди извор]
Лазар Томановић је писао о Србима који су ратовли против Турака у Грчкој: Од сњеговитог Макринора до Коринтског залива опет заваладаше усташе... [2] Након Топле и Игала је херцеговачка граница, раније звана Драчевица, а тада Суторина. Ту се бијеле зидине турске куле, што је Лука Вукаловић разрушио и ту је одржан састанак усташких вођа са Родићем, за вријеме Андрашијевог посредовања. Даље пише да су они на усташком земљишту до конца изджрали.[3] Пратилац Томановића од Рисна ка Грахову (1885. године) му је изнад Рисна показао мјесто докле су Кривојишани гонили аустријску војску у првој буни. Рекао је: доовле су усташи Прве буне гонили војнике. [4]
Зећанин из Подгорице Нешо Станић је о устаницима (које назива усташама) из 1875. године у Херцеговини, записао у својој књизи из 1907. године, да нису жалили своју драгоцјену крв пролити за крст часни и слободу златну. [5] Српски историчар Андрија Лубурић (племе Дробњаци) [6] спомиње 1940. године вође српских усташа на челу с Карађорђем. [7] Касније тај назив (Усташе), преузима терористички покрет хрватских шовиниста. Један од најистакнутијих представника таквих, каснијих усташа, био је саплеменик српског историчара Андрије Лубурића, Вјекослав Лубурић, заповједник концентрационог логора Јасеновца и ратни злочинац.
Глас Црногорца је писао о усташкој војсци и усташким побједама над Турцима у Херцеговни 1876. године.[8] Делфа Иванић је у говору Реч Југословенским сестрама одржаном на Сушаку и Бакру 1919. године, између осталога рекла: Отуда су наши прадедови своју стоку продавали и куповали џебану за усташе, своје жито млели и хранили војску. [9]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Томановић 2007, стр. 121.
- ^ Томановић, Лазар (1873). Српско-далматински магазин, XXX књига, Бокељи у рату за ослобођење грчко. Задар. стр. 23.
- ^ Томановић 2007, стр. 417, 418.
- ^ Томановић 2007, стр. 116.
- ^ Станић, Нешо (1907). Збирка примјера и поука. Велики Бечкерек. стр. 7.
- ^ Списак презимена покатоличених српских породица у Херцеговини.
- ^ Лубурић, Андрија (1940). Поријекло и прошлост династије Петровића,књига прва. Београд. стр. 212.
- ^ Глас Црногорца, бр. 3., 17. јануар. Цетиње. 1876. стр. 1.
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 279. ISBN 978-86-7403-172-8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.