Пређи на садржај

Ив Сен Лоран — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
== Ив Сен Лорaн (дизајнер) ==
= Ив Сен Лорaн (дизајнер) =
{| class="wikitable sortable mw-collapsible mw-collapsed"
⚫
'''Ив Хенри Дона Метју-Сен-Лоран''' (1. август 1936 - 1. јун 2008), <ref>{{Citation|title=Saint Laurent, Yves (Henri Donat), (1 Aug. 1936–1 June 2008), Officier de la Légion d’Honneur, 1995; couturier|date=2007-12-01|url=http://dx.doi.org/10.1093/ww/9780199540884.013.u33699|publisher=Oxford University Press|accessdate=2018-11-12}}</ref> познат као Ив Сен Лоран, је био француски модни дизајнер који је 1961. основао своју истоимену модну кућу. Сматра се да је један од најистакнутијих модних дизајнера двадесетог века.<ref>{{Citation|title=Bell, Walter George, (died 24 May 1942), Editorial Staff, The Daily Telegraph, 1899–1936|date=2007-12-01|url=http://dx.doi.org/10.1093/ww/9780199540884.013.u222480|publisher=Oxford University Press|accessdate=2018-11-12}}</ref> Каролин Ренолдс Милбенк је 1985. написала: „Најутицајнијем и прослављеном дизајнеру у последњих 25 година, могу се приписати заслуге за подизање високе моде из пепела шездесетих година прошлог века, као и враћање угледа конфекцијској моди.”<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Прилазио је моди из друге перспективе желећи да жене изгледају истовремено лежерно и елегантно. Приписују му се заслуге за увођење одела за жене, а такође је био познат и по коришћењу неевропских културних упута као и по раду са манекенкама које нису белкиње.<ref>{{Citation|title=Yves Saint Laurent|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa264|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-12}}</ref>
|+
! colspan="2" |Ив Сен Лоран
|-
| colspan="2" |
|-
!Пуно име
|Ив Хенри Дона Метју-Сен-Лоран
|-
!Датум рођења
|
# август 1936.

<span class="noprint ForceAgeToShow"><small></small></span>
|-
!Место рођења
|[[Оран]],
француски Алжир
|-
!Датум смрти
|[[1. јун|1. јун 2008.]]
|-
!Место см<small></small>рти
|[[Париз]][[Француска]]
|-
!Веб-сајт
|https://www.ysl.com/rs
|}
[[Датотека:1969 Yves Saint Laurent beaded evening dress.jpg|мини|Ив Сен Лоран, вечерња хаљина]]
[[Датотека:Saint Laurent Rive Gauche smoking evening suit.jpg|мини|Ив Сен Лоран Смокинг за жене]]
[[Датотека:Yves St Laurent early gown deYoung Museum San Francisco.jpg|мини|Ив Сен Лоран, трапез хаљина за Диор, 1958.]]
⚫
'''Ив Хенри Дона Метју-Сен-Лоран''' (1. август 1936 - 1. јун 2008), <ref>{{Citation|title=Saint Laurent, Yves (Henri Donat), (1 Aug. 1936–1 June 2008), Officier de la Légion d’Honneur, 1995; couturier|date=2007-12-01|url=http://dx.doi.org/10.1093/ww/9780199540884.013.u33699|publisher=Oxford University Press|accessdate=2018-11-12}}</ref> познат као Ив Сен Лоран, је био француски модни [[дизајнер]] који је 1961. основао своју истоимену модну кућу. Сматра се да је један од најистакнутијих модних дизајнера двадесетог века.<ref>{{Citation|title=Bell, Walter George, (died 24 May 1942), Editorial Staff, The Daily Telegraph, 1899–1936|date=2007-12-01|url=http://dx.doi.org/10.1093/ww/9780199540884.013.u222480|publisher=Oxford University Press|accessdate=2018-11-12}}</ref> Каролин Ренолдс Милбенк је 1985. написала: „Најутицајнијем и прослављеном дизајнеру у последњих 25 година, могу се приписати заслуге за подизање [[високе моде]] из пепела шездесетих година прошлог века, као и враћање угледа [[Конфекцијскa модa|конфекцијској моди.]]”<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Прилазио је [[Moda|моди]] из друге перспективе желећи да жене изгледају истовремено лежерно и елегантно. Приписују му се заслуге за увођење одела за жене, а такође је био познат и по коришћењу неевропских културних упута као и по раду са манекенкама које нису белкиње.<ref>{{Citation|title=Yves Saint Laurent|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa264|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-12}}</ref>


== Детињство ==
== Детињство ==
Ив Сен Лоран је рођен 1. августа 1936. у Орану, француском Алжиру<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref><ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>, родитељи су му Чарлс и Лусијен Андре Метју-Сен-Лорен.<ref name=":0">{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Одрастао је у кући крај Средоземног мора са две млађе сестре, Мишел и Брижит. <ref name=":0" /> Сен Лоран је волео да прави папирне лутке, а већ у тинејџерским годинама дизајнирао је хаљине за мајку и сестре. Са 17 година Лоран се преселио у Париз и придружио се Трговинском удружењу за високу моду где је његов дизајн брзо примећен. Мишел де Бруноф, уредник француског Вога, упознао је Сен Лорана са Кристијан Диором, великаном у свету моде. „Диор ме је фасцинирао”, присећао се Сен Лоран. „Нисам могао да говорим пред њим. Научио ме је основу за моју уметност. Шта год да се касније догодило, никада нећу заборавити године проведене крај њега”. Под Диоровим туторством, Сен Лоранов стил наставио је да сазрева и све више је бивао примећен.<ref>{{Cite web|url=https://www.biography.com/people/yves-saint-laurent-9469669|title=Yves Saint Laurent|website=Biography|language=en-us|access-date=2018-11-13}}</ref>
Ив Сен Лоран је рођен 1. августа 1936. у Орану, француском [[Алжир|Алжиру]]<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref><ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>, родитељи су му Чарлс и Лусијен Андре Метју-Сен-Лорен.<ref name=":0">{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Одрастао је у кући крај [[Средоземно море|Средоземног мора]] са две млађе сестре, Мишел и Брижит. <ref name=":0" /> Сен Лоран је волео да прави папирне лутке, а већ у тинејџерским годинама дизајнирао је хаљине за мајку и сестре. Са 17 година Лоран се преселио у Париз и придружио се Трговинском удружењу за високу моду где је његов дизајн брзо примећен. Мишел де Бруноф, уредник француског [[Воуг|Вога]], упознао је Сен Лорана са Кристијан Диором, великаном у свету моде. „Диор ме је фасцинирао”, присећао се Сен Лоран. „Нисам могао да говорим пред њим. Научио ме је основу за моју [[уметност]]. Шта год да се касније догодило, никада нећу заборавити године проведене крај њега”. Под Диоровим туторством, Сен Лоранов стил наставио је да сазрева и све више је бивао примећен.<ref>{{Cite web|url=https://www.biography.com/people/yves-saint-laurent-9469669|title=Yves Saint Laurent|website=Biography|language=en-us|access-date=2018-11-13}}</ref>


== Приватни живот и каријера ==
== Приватни живот и каријера ==
[[Датотека:YSL - Mondrian Dress.jpg|мини|Мондријан колекција, 1965.]]


=== Млади дизајнер ===
=== Млади дизајнер ===
Године 1953. Сен Лоран је предао своја три цртежа за такмичење младих дизајнера који је организовао Међународни секретаријат вуне. Сен Лоран је освојио прво место. Позван је да присуствује церемонији доделе награда у Паризу, у децембру исте године. Током свог боравка у Паризу Сен Лоран је упознао Мишел де Бруноф (тадашњег уредника француског издања магазина Вог). Де Бруноф је био инпресиониран Сен Лорановим скицама и предложио му да постане модни дизајнер. Сен Лоран је касније разматрао опцију студирања у оквиру Трговинског удружења за високу моду, савета који регулише индустрију високе моде и који пружа обуке за своје запослене. Сен Лоран је, пратећи савет, отпочео студије и дипломирао као један од најбољих ученика. Касније, те исте године, пријавио се за такмичење Међународног секретаријата вуне и освојио прво место победивши свог пријатеља Фернанда Санчеза, као и младог немачког студента Карла Лагерфелда. <ref name=":1">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/34839630|title=Yves Saint Laurent : a biography|last=Alice.|first=Rawsthorn,|date=1996|publisher=Nan A. Talese|isbn=0385476450|edition=1st ed. in the United States of America|location=New York|oclc=34839630}}</ref> Убрзо након победе однео је велики број скица Де Брунофу који је увидео сличности са скицама које му је то јутро показао Кристијан Диор. Знајући да је Диор направио скице тог јутра, и да их младић није могао видети, Де Бруноф га је послао код Диора који га је ангажовао на лицу места.
Године 1953. Сен Лоран је предао своја три цртежа за такмичење младих дизајнера који је организовао [[Међународни секретаријат вуне]]. Сен Лоран је освојио прво место. Позван је да присуствује церемонији доделе награда у Паризу, у децембру исте године. Током свог боравка у Паризу Сен Лоран је упознао Мишел де Бруноф (тадашњег уредника француског издања магазина Вог). Де Бруноф је био инпресиониран Сен Лорановим скицама и предложио му да постане модни дизајнер. Сен Лоран је касније разматрао опцију студирања у оквиру [[Трговинског удружења за високу моду,]] савета који регулише индустрију високе моде и који пружа обуке за своје запослене. Сен Лоран је, пратећи савет, отпочео студије и дипломирао као један од најбољих ученика. Касније, те исте године, пријавио се за такмичење Међународног секретаријата вуне и освојио прво место победивши свог пријатеља Фернанда Санчеза, као и младог немачког студента [[Карл Лагерфелд|Карла Лагерфелда]]. <ref name=":1">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/34839630|title=Yves Saint Laurent : a biography|last=Alice.|first=Rawsthorn,|date=1996|publisher=Nan A. Talese|isbn=0385476450|edition=1st ed. in the United States of America|location=New York|oclc=34839630}}</ref> Убрзо након победе однео је велики број скица Де Брунофу који је увидео сличности са скицама које му је то јутро показао [[Кристијан Диор]]. Знајући да је Диор направио скице тог јутра, и да их младић није могао видети, Де Бруноф га је послао код Диора који га је ангажовао на лицу места.


Иако је Диор одмах препознао његов таленат, Сен Лоран је своју прву годину рада провео обављајући обичне задатке попут украшавања студија и дизајнирања аксесоара. Међутим, након неког времена, било му је дозвољено да преда своје скице за предстојеће колекције. Диор је, са сваком следећом сезоном, прихватао све више његових скица. У августу 1957. Диор је упознао Лоранову мајку и рекао јој је да је изабрао да га Сен Лоран наследи. Његова мајка је касније рекла да је била збуњена овиме, с обзиром да је Диор имао тек 52 године. Она и њен син били су изненађени када је у окотбру те године Диор умро у бањи у северној Италији од срчаног удара. <ref name=":1" />
Иако је Диор одмах препознао његов таленат, Сен Лоран је своју прву годину рада провео обављајући обичне задатке попут украшавања студија и дизајнирања аксесоара. Међутим, након неког времена, било му је дозвољено да преда своје скице за предстојеће колекције. Диор је, са сваком следећом сезоном, прихватао све више његових скица. У августу 1957. Диор је упознао Лоранову мајку и рекао јој је да је изабрао да га Сен Лоран наследи. Његова мајка је касније рекла да је била збуњена овиме, с обзиром да је Диор имао тек 52 године. Она и њен син били су изненађени када је у октoбру те године Диор умро у бањи у северној [[Италија|Италији]] од [[Срчани удар|срчаног удара]]. <ref name=":1" />


Године 1957. Сен Лоран се у својој 21. години нашао на позицији главног дизајнера модне куће Диор. Његова пролећна колекција из 1958. је сасвим сигурно спасила модну кућу од финансијске пропасти. Права линија његових креација, мекша верзија Диоровог Новог изгледа, лансирала га је у међународну славу са оним што је касније било познато као „трапез хаљина”. Остале хаљине у колекцији имале су уска рамена и нежно су се шириле при дну. У то време скратио је своје презиме на само Сен Лоран јер је међународној штампи било тешко да спелује његово име.
Године 1957. Сен Лоран се у својој 21. години нашао на позицији главног дизајнера модне куће Диор. Његова пролећна колекција из 1958. је сасвим сигурно спасила модну кућу од финансијске пропасти. Права линија његових креација, мекша верзија Диоровог „Новог изгледа”, лансирала га је у међународну славу са оним што је касније било познато као „[[трапез хаљина]]”. Остале хаљине у колекцији имале су уска рамена и нежно су се шириле при дну. У то време скратио је своје презиме на само Сен Лоран јер је међународној штампи било тешко да спелује његово име.


Његова јесења колекција из 1958. није била толико добро прихваћена као претходна, а касније колекције за модну кућу Диор које су укључивале уске сукње и битничку моду биле су критиковане од стране медија.
Његова јесења колекција из 1958. није била толико добро прихваћена као претходна, а касније колекције за модну кућу Диор које су укључивале уске сукње и битничку моду биле су критиковане од стране медија.


Године 1959. Фара Диба, тадашња студенткиња у Паризу, тражила је да он дизајнира њену венчаницу за венчање са иранским шахом.<ref>{{Cite journal|last=Clar|first=Mimi|date=1963-04|title=Wedding Gown Superstition|url=http://dx.doi.org/10.2307/1497896|journal=Western Folklore|volume=22|issue=2|pages=129|doi=10.2307/1497896|issn=0043-373X}}</ref>
Године 1959. Фара Диба, тадашња студенткиња у Паризу, тражила је да он дизајнира њену венчаницу за венчање са [[Мохамед Реза Пахлави|иранским шахом]].<ref>{{Cite journal|last=Clar|first=Mimi|date=1963-04|title=Wedding Gown Superstition|url=http://dx.doi.org/10.2307/1497896|journal=Western Folklore|volume=22|issue=2|pages=129|doi=10.2307/1497896|issn=0043-373X}}</ref>


Године 1960. Сен Лоран је регрутован да служи француској војсци током Алжирског рата за независност.
Године 1960. Сен Лоран је регрутован да служи француској војсци током [[Алжирски рат за независност|Алжирског рата за независност]].


=== Регрутовање, болест и независност ===
=== Регрутовање, болест и независност ===
Сен Лоран је био у војсци 20 дана након чега су стрес и притисак довели до тога да буде примљен у војну болницу где је примио вести да је отпуштен из Диора. Ово је погоршало његово стање па је пребачен у болницу Вал де Грас где је добио велику дозу седатива и психоактивних лекова, а такође је подвргнут и електрошок терапији.<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Сен Лоран је сам указао на порекло својих менталних проблема и зависности од дроге повезујући их са боравком у војној болници у том периоду. <ref name=":1" />
Сен Лоран је био у војсци 20 дана након чега су стрес и притисак довели до тога да буде примљен у војну болницу где је примио вести да је отпуштен из Диора. Ово је погоршало његово стање па је пребачен у болницу Вал де Грас где је добио велику дозу [[Седативи|седатива]] и психоактивних лекова, а такође је подвргнут и [[Електроконвулзивна терапија|електрошок терапији]].<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref> Сен Лоран је сам указао на порекло својих менталних проблема и зависности од дроге повезујући их са боравком у војној болници у том периоду. <ref name=":1" />


Након што је отпуштен из болнице у новембру 1960. Сен Лоран је тужио Диор за нарушавање уговора и победио. Након периода опоравка он и његов партнер, индустријалац Пјер Берже, покренули су своју модну кућу Ив Сен Лоран уз помоћ средстава америчког милионера Мак Робинсона. <ref>{{Cite web|url=http://dx.doi.org/10.3886/icpsr06675|title=ABC News Bill Bradley Poll, August 1995|date=1998-05-11|website=ICPSR Data Holdings|access-date=2018-11-13}}</ref> Романтична веза се завршила 1976. али су остали пословни партнери. <ref>{{Cite journal|date=2007-12|title=Assessment Ad Hoc Reviewers|url=http://dx.doi.org/10.1177/1073191106310253|journal=Assessment|volume=14|issue=4|pages=433–434|doi=10.1177/1073191106310253|issn=1073-1911}}</ref>
Након што је отпуштен из болнице у новембру 1960. Сен Лоран је тужио Диор за нарушавање уговора и победио. Након периода опоравка он и његов партнер, индустријалац [[Пјер Берже]], покренули су своју модну кућу Ив Сен Лоран уз помоћ средстава америчког милионера Мак Робинсона. <ref>{{Cite web|url=http://dx.doi.org/10.3886/icpsr06675|title=ABC News Bill Bradley Poll, August 1995|date=1998-05-11|website=ICPSR Data Holdings|access-date=2018-11-13}}</ref> Романтична веза се завршила 1976. али су остали пословни партнери. <ref>{{Cite journal|date=2007-12|title=Assessment Ad Hoc Reviewers|url=http://dx.doi.org/10.1177/1073191106310253|journal=Assessment|volume=14|issue=4|pages=433–434|doi=10.1177/1073191106310253|issn=1073-1911}}</ref>


Током шездесетих и седамдесетих, популаризовали су модне трендове попут битничке моде, сафари јакне за мушкарце и жене, уске панталоне и чизме преко колена као и вероватно најпознатије одело за жене - смокинг. Мондирајн колекција из 1965. била је посебно чувена. Сен Лоран је почео да укључује идеју ношења силуета из двадесетих, тридесетих и четрдесетих. Ив Сен Лоран је увео нове промене у модној индустрији шездесетих и седамдесетих година. Француски дизајнер је отворио своју Прет-а-Порте модну кућу 1967. и пребацио је свој фокус са високе моде на конфекцијску моду. Један од циљева био је да се обезбеди шири спектар модерног стила који ће бити на располагању на ширем тржишту на приступачнији и јефтинији начин.
Током шездесетих и седамдесетих, популаризовали су модне трендове попут битничке моде, [[Сафари јакна|сафари јакне]] за мушкарце и жене, уске панталоне и чизме преко колена као и вероватно најпознатије одело за жене - [[смокинг]]. [[Мондирајн колекција]] из 1965. била је посебно чувена. Сен Лоран је почео да укључује идеју ношења силуета из двадесетих, тридесетих и четрдесетих. Ив Сен Лоран је увео нове промене у модној индустрији шездесетих и седамдесетих година. Француски дизајнер је отворио своју [[Прет-а-Порте]] модну кућу 1967. и пребацио је свој фокус са високе моде на конфекцијску моду. Један од циљева био је да се обезбеди шири спектар модерног стила који ће бити на располагању на ширем тржишту на приступачнији и јефтинији начин.


Он је први француски дизајнер високе моде који је прешао на прет-а-порте колекције, мада је Алисија Дрејк означила овај потез као Лоранову жељу да демократизује моду. <ref name=":2">{{Citation|title=Chanel Haute Couture, Karl Lagerfeld, Fall/Winter 1984|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa287|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-13}}</ref>
Он је први француски дизајнер високе моде који је прешао на прет-а-порте колекције, мада је Алисија Дрејк означила овај потез као Лоранову жељу да демократизује моду. <ref name=":2">{{Citation|title=Chanel Haute Couture, Karl Lagerfeld, Fall/Winter 1984|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa287|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-13}}</ref>


Многе његове колекције су добро прихваћене од стране фанова и штампе, као што је рецимо јесења колекција из 1965. којом је представљен чувени Смокинг. Остале колекције су биле контраверзне, као што је пролећна колекција из 1970. која је била инспирисана модом четрдесетих година. Неки су је окарактерисали као својеврсну романтизацију немачке окупације Француске током Другог светског рата, док су је други окарактерисали као враћање непривлачног утилитаризма тог времена. Француске новине Франс Соар су његову пролећну колекцију из 1971. означили као „Једну велику фарсу”. <ref name=":1" />
Многе његове колекције су добро прихваћене од стране фанова и штампе, као што је рецимо јесења колекција из 1965. којом је представљен чувени Смокинг. Остале колекције су биле контраверзне, као што је пролећна колекција из 1970. која је била инспирисана модом четрдесетих година. Неки су је окарактерисали као својеврсну романтизацију немачке окупације Француске током [[Други светски рат|Другог светског рата]], док су је други окарактерисали као враћање непривлачног [[Утилитаризам|утилитаризма]] тог времена. Француске новине Франс Соар су његову пролећну колекцију из 1971. означили као „Једну велику фарсу”. <ref name=":1" />


Током шездесетих и седамдесетих Сен Лоран је био сматран париским „џет сетом”.<ref name=":2" /> Виђан је често у клубовима у Француској и Њу Јорку, попут Режин и Студио 54, и био је склон употреби алкохола и кокаина.<ref name=":1" /> Када није активно надгледао припремање колекције, време је проводио у својој вили у Маракешу у Мароку. Касних седамдесетих он и Берже су купили вилу у неоготичком стилу, Шато Габријел, у Довилу близу Француске. Када су купили Шато Габријел, Сен Лоран и Берже су ангажовали жак Гранжа да га декорише темама инспирисаним Прустовим романом „У трагању за ишчезлим временом”. <ref>{{Cite journal|last=Chateau|first=Dominique|last2=Lefebvre|first2=Martin|date=2014-05|title=Dance and Fetish: Phenomenology and Metz's Epistemological Shift|url=http://dx.doi.org/10.1162/octo_a_00177|journal=October|volume=148|pages=103–132|doi=10.1162/octo_a_00177|issn=0162-2870}}</ref>
Током шездесетих и седамдесетих Сен Лоран је био сматран париским „[[Џетсет|џет сетом]]”.<ref name=":2" /> Виђан је често у клубовима у Француској и Њу Јорку, попут Режин и [[Студио 54]], и био је склон употреби алкохола и кокаина.<ref name=":1" /> Када није активно надгледао припремање колекције, време је проводио у својој вили у [[Маракеш|Маракешу]] у [[Мароко|Мароку]]. Касних седамдесетих он и Берже су купили вилу у [[Неоготика|неоготичком]] стилу, Шато Габријел, у [[Довил (Манш)|Довилу]] близу Француске. Када су купили Шато Габријел, Сен Лоран и Берже су ангажовали Жак Гранжа да га декорише темама инспирисаним [[Марсел Пруст|Прустовим]] романом „[[У трагању за изгубљеним временом|У трагању за ишчезлим временом]]”. <ref>{{Cite journal|last=Chateau|first=Dominique|last2=Lefebvre|first2=Martin|date=2014-05|title=Dance and Fetish: Phenomenology and Metz's Epistemological Shift|url=http://dx.doi.org/10.1162/octo_a_00177|journal=October|volume=148|pages=103–132|doi=10.1162/octo_a_00177|issn=0162-2870}}</ref>


Прет-а-порте колекција је постала изузетно популарна код јавности а и код критичара, и на крају је Сен Лорану и Бержеу донела много већу зараду него колекције високе моде. Међутим, Сен Лоран чије је здравље годинама било лоше, погоршало се под притиском креирања четири колекције годишње.
Прет-а-порте колекција је постала изузетно популарна код јавности а и код критичара, и на крају је Сен Лорану и Бержеу донела много већу зараду него колекције високе моде. Међутим, Сен Лоран чије је здравље годинама било лоше, погоршало се под притиском креирања четири колекције годишње.

== Касније године ==
Омиљен међу женском клијантелом, Сен Лоран имао је бројне музе које су инспирисале његов рад.


== Смрт ==
== Смрт ==
Ред 43: Ред 72:
Када је Сен Лорану дијагностикована терминална фаза болести, са још једном или две преостале недеље живота, Берже и доктор су се договорили да му не кажу ништа о неизбежној смрти. Берже је рекао: „Верујем да Ив не би био довољно јак да то прихвати”. <ref>{{Cite journal|last=Joanette|first=Yves|last2=Goulet|first2=Pierre|last3=Le Dorze|first3=Guylaine|date=1988-05|title=Impaired word naming in right-brain-damaged right-handers: Error types and time-course analyses|url=http://dx.doi.org/10.1016/0093-934x(88)90124-1|journal=Brain and Language|volume=34|issue=1|pages=54–64|doi=10.1016/0093-934x(88)90124-1|issn=0093-934X}}</ref>
Када је Сен Лорану дијагностикована терминална фаза болести, са још једном или две преостале недеље живота, Берже и доктор су се договорили да му не кажу ништа о неизбежној смрти. Берже је рекао: „Верујем да Ив не би био довољно јак да то прихвати”. <ref>{{Cite journal|last=Joanette|first=Yves|last2=Goulet|first2=Pierre|last3=Le Dorze|first3=Guylaine|date=1988-05|title=Impaired word naming in right-brain-damaged right-handers: Error types and time-course analyses|url=http://dx.doi.org/10.1016/0093-934x(88)90124-1|journal=Brain and Language|volume=34|issue=1|pages=54–64|doi=10.1016/0093-934x(88)90124-1|issn=0093-934X}}</ref>


Сен Лоран је сахрањен у цркви Светог Рока у Паризу. <ref>{{Cite journal|last=Engel|first=Max T|date=2013-03-19|title=When the Sisters Said Farewell: The Transition of Leadership in Catholic Elementary Schools|url=http://dx.doi.org/10.15365/joce.1602102013|journal=Journal of Catholic Education|volume=16|issue=2|doi=10.15365/joce.1602102013|issn=2164-0246}}</ref> Сахрани је присуствовала некадашња краљица Ирана Фара Палави, затим Бернадет Ширак, Кaтрин Денов, и тадашњи председник Николас Саркози са супругом Карлом Бруни. <ref>{{Citation|title=Yves Saint Laurent|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa264|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-13}}</ref>
Сен Лоран је сахрањен у цркви [[Светог Рока]] у Паризу. <ref>{{Cite journal|last=Engel|first=Max T|date=2013-03-19|title=When the Sisters Said Farewell: The Transition of Leadership in Catholic Elementary Schools|url=http://dx.doi.org/10.15365/joce.1602102013|journal=Journal of Catholic Education|volume=16|issue=2|doi=10.15365/joce.1602102013|issn=2164-0246}}</ref> Сахрани је присуствовала некадашња краљица Ирана [[Фара Палави]], затим [[Бернадет Ширак]], [[Катрин Денев|Кaтрин Денев]], и тадашњи председник [[Никола Саркози]] са супругом [[Карла Бруни|Карлом Бруни]]. <ref>{{Citation|title=Yves Saint Laurent|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa264|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-13}}</ref>


Његово тело је кремирано а пепео је посут у Маракешу, Мароку, у ботаничком врту Мајорела, резиденцији и башти коју је поседовао са Бержеом од 1980. и коју је често посећивао да пронађе инспирацију али и бег. <ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>
Његово тело је кремирано а пепео је посут у Маракешу, Мароку, у [[ботаничком врту Мајорела]], резиденцији и башти коју је поседовао са Бержеом од 1980. и коју је често посећивао да пронађе инспирацију али и бег. <ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>


== Завештање ==
== Завештање ==
Након Сен Лоранове смрти, Берже је на аукцији понудио колекцију уметничких дела коју је са Лораном годинама прикупљао. Колекцију је чинило преко 700 уметничких дела, а новац од продаје био је намењен за истраживање АИДС-а као и за Бержеове добротворне организације. <ref>{{Cite web|url=http://www.theguardian.com/artanddesign/2009/feb/24/ysl-art-auction-paris|title=YSL art auction sets new record|last=Chrisafis|first=Angelique|date=2009-02-24|website=the Guardian|language=en|access-date=2018-11-13}}</ref>
Након Сен Лоранове смрти, Берже је на аукцији понудио колекцију уметничких дела коју је са Лораном годинама прикупљао. Колекцију је чинило преко 700 уметничких дела, а новац од продаје био је намењен за истраживање [[Сида|АИДС]]-а као и за Бержеове добротворне организације. <ref>{{Cite web|url=http://www.theguardian.com/artanddesign/2009/feb/24/ysl-art-auction-paris|title=YSL art auction sets new record|last=Chrisafis|first=Angelique|date=2009-02-24|website=the Guardian|language=en|access-date=2018-11-13}}</ref>


Пре него што је продаја почела, кинеска влада покушала је да спречи продају статуе две бронзане главе узете из Старе Летње Палате у Кини током Другог Опијумског рата. Француски судија је одбацио оптужбе и две статуе, глава зеца и пацова, продате су за 15,745,000€.<ref>{{Cite journal|date=1995-07|title=Upcoming features|url=http://dx.doi.org/10.1016/0090-3019(95)90052-7|journal=Surgical Neurology|volume=44|issue=1|pages=104|doi=10.1016/0090-3019(95)90052-7|issn=0090-3019}}</ref> Међутим, анонимни купац је заправо био Цаи Мингцао, представник Kинеског Националног Фонда који је одбио да их плати на „моралној и патриотској основи”.<ref>{{Cite journal|date=2004-03-03|title=Brain Sabotages Sobriety, Right on Cue|url=http://dx.doi.org/10.1001/jama.291.9.1053|journal=JAMA|volume=291|issue=9|pages=1053|doi=10.1001/jama.291.9.1053|issn=0098-7484}}</ref> Статуе су остале у поседству Бержеа<ref>{{Cite web|url=http://dx.doi.org/10.1163/9789004181298_emp_sim_00002|title=Theft and Sale of Relics|website=Encyclopedia of Medieval Pilgrimage|access-date=2018-11-13}}</ref>, док их није купио Франсоа Пино, власник бројних луксузних брендова. Он је донирао статуе Кини на церемонији 29. јуна 2013. <ref>{{Citation|title=When legitimacy resides in beautiful objects|url=http://dx.doi.org/10.4324/9780203400302_chapter_10|pages=195–215|publisher=Taylor & Francis|isbn=9780203684580|accessdate=2018-11-13}}</ref>
Пре него што је продаја почела, кинеска влада покушала је да спречи продају статуе две бронзане главе узете из [[Стара Летња Палата|Старе Летње Палате]] у Кини током [[Други опијумски рат|Другог Опијумског рата]]. Француски судија је одбацио оптужбе и две статуе, глава зеца и пацова, продате су за 15,745,000€.<ref>{{Cite journal|date=1995-07|title=Upcoming features|url=http://dx.doi.org/10.1016/0090-3019(95)90052-7|journal=Surgical Neurology|volume=44|issue=1|pages=104|doi=10.1016/0090-3019(95)90052-7|issn=0090-3019}}</ref> Међутим, анонимни купац је заправо био Цаи Мингцао, представник Kинеског Националног Фонда који је одбио да их плати на „моралној и патриотској основи”.<ref>{{Cite journal|date=2004-03-03|title=Brain Sabotages Sobriety, Right on Cue|url=http://dx.doi.org/10.1001/jama.291.9.1053|journal=JAMA|volume=291|issue=9|pages=1053|doi=10.1001/jama.291.9.1053|issn=0098-7484}}</ref> Статуе су остале у поседству Бержеа<ref>{{Cite web|url=http://dx.doi.org/10.1163/9789004181298_emp_sim_00002|title=Theft and Sale of Relics|website=Encyclopedia of Medieval Pilgrimage|access-date=2018-11-13}}</ref>, док их није купио [[Франсоа Пино]], власник бројних луксузних брендова. Он је донирао статуе Кини на церемонији 29. јуна 2013. <ref>{{Citation|title=When legitimacy resides in beautiful objects|url=http://dx.doi.org/10.4324/9780203400302_chapter_10|pages=195–215|publisher=Taylor & Francis|isbn=9780203684580|accessdate=2018-11-13}}</ref>

Првог дана продаје [[Анри Матис|Анри Матисова]] слика „Невен на плавом и ружичастом тепиху” срушила је претходни светски рекорд постављен 2007. за Матисово дело, и продата је за 32 милиона евра. <ref>{{Citation|last=Unger|first=Abraham|title=The Structure of Bids: Public–Private Hybrids|date=2016|url=http://dx.doi.org/10.1007/978-3-319-32294-0_2|pages=29–51|publisher=Springer International Publishing|isbn=9783319322933|accessdate=2018-11-14}}</ref> Следећа аукција, одржана од 17. до 20. новембра обухватила је 1185 предмета из виле у Нормандији, мада није била тако импресивна као прва аукција, овде је представљен дизајнеров последњи [[Мерцедес-Бенц|Мерцедес]] аутомобил као и [[Ермес]] пртљажник. <ref>{{Citation|title=D. items created by J.K. Rowling specifically for sale at auction|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474297394.ch-005|publisher=Bloomsbury Academic|isbn=9781474297257|accessdate=2018-11-14}}</ref>

[[Форбс]] је Сен Лорана ставио у врх своје листе људи који су највише зарадили након своје смрти за 2009.<ref>{{Cite web|url=http://dx.doi.org/10.1163/9789004249028.b02246|title=CIA, Letter, Dulles to Hoover, October 27, 1956, Top Secret, CREST.|website=U.S. Intelligence on the Middle East, 1945-2009|access-date=2018-11-14}}</ref>

== Популарна култура ==

=== Филм ===

* 2002 - Ив Сен Лоран: Живот и време<ref name=":3">{{Cite news|url=https://www.nytimes.com/2004/01/07/movies/film-review-in-two-films-director-sees-saint-laurent-as-artist-and-human-being.html|title=FILM REVIEW; In Two Films, Director Sees Saint Laurent as Artist and Human Being|last=Mitchell|first=Elvis|access-date=2018-11-14|language=en}}</ref>
* 2002 - Ив Сен Лоран: 5. авенија Марко, 75116 Париз<ref name=":3" />
* 2009 - Луда љубав, Пјера Тортона <ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>
* 2014 - Ив Сен Лоран<ref>{{Cite book|url=http://dx.doi.org/10.1093/gao/9781884446054.article.t2081250|title=Saint Laurent, Yves|last=Font|first=Lourdes|date=2009-07-02|publisher=Oxford University Press|series=Oxford Art Online}}</ref>
* 2014 - Сен Лоран<ref>{{Cite web|url=https://www.rogerebert.com/reviews/saint-laurent-2015|title=Saint Laurent Movie Review & Film Summary (2015) {{!}} Roger Ebert|last=Wloszczyna|first=Susan|website=www.rogerebert.com|language=en|access-date=2018-11-14}}</ref>

=== Телевизија ===

* 1965 - Гост изненађења у америчком телевизијском квизу "Која је моја реплика" <ref>{{Citation|last=Macdonald|first=R. Loch|title=Vasospasm: My First 25 Years—What Worked? What Didn’t? What Next?|date=2014-08-02|url=http://dx.doi.org/10.1007/978-3-319-04981-6_1|pages=1–10|publisher=Springer International Publishing|isbn=9783319049809|accessdate=2018-11-14}}</ref>

=== Књиге ===

* 2014 - Ив Сен Лоран: Мароканска страст<ref>{{Citation|title=Yves Saint Laurent|url=http://dx.doi.org/10.5040/9781474260428-fpa264|publisher=Bloomsbury|isbn=9781474260428|accessdate=2018-11-14}}</ref>


== Референце ==
== Референце ==
<references />

== Спољашње везе ==

* [https://www.ysl.com/rs ysl.com]
* [http://digitalcollection.chicagohistory.org/cdm/search/collection/p16029coll3/searchterm/Trap%C3%A8ze Trapèze dresses at Digital Collections at Chicago History Museum]
* [https://www.theguardian.com/lifeandstyle/2008/jun/02/fashion.france1 The Guardian: retrospective article]
* [https://web.archive.org/web/20040925151538/http://www.thebiographychannel.co.uk/new_site/biography.php?id=931&showgroup=1087 Biography of Yves Saint Laurent]
* [https://web.archive.org/web/20130620015352/http://blogs.palmbeachpost.com/panthers/yves-saint-laurent-biography.html Yves Saint Laurent Biography]
* [http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/2383729.stm Yves Saint Laurent shuts its doors – BBC World 31 October 2002]
* [https://web.archive.org/web/20050319183624/http://archives.cnn.com/2002/SHOWBIZ/News/01/07/ysl.retires/ Yves Saint Laurent announces retirement – CNN 7 January 2002]

Верзија на датум 14. новембар 2018. у 13:17

Ив Сен Лорaн (дизајнер)

Ив Сен Лоран
Пуно име Ив Хенри Дона Метју-Сен-Лоран
Датум рођења
  1. август 1936.

Место рођења Оран,

француски Алжир

Датум смрти 1. јун 2008.
Место смрти ПаризФранцуска
Веб-сајт https://www.ysl.com/rs
Ив Сен Лоран, вечерња хаљина
Ив Сен Лоран Смокинг за жене
Ив Сен Лоран, трапез хаљина за Диор, 1958.

Ив Хенри Дона Метју-Сен-Лоран (1. август 1936 - 1. јун 2008), [1] познат као Ив Сен Лоран, је био француски модни дизајнер који је 1961. основао своју истоимену модну кућу. Сматра се да је један од најистакнутијих модних дизајнера двадесетог века.[2] Каролин Ренолдс Милбенк је 1985. написала: „Најутицајнијем и прослављеном дизајнеру у последњих 25 година, могу се приписати заслуге за подизање високе моде из пепела шездесетих година прошлог века, као и враћање угледа конфекцијској моди.”[3] Прилазио је моди из друге перспективе желећи да жене изгледају истовремено лежерно и елегантно. Приписују му се заслуге за увођење одела за жене, а такође је био познат и по коришћењу неевропских културних упута као и по раду са манекенкама које нису белкиње.[4]

Детињство

Ив Сен Лоран је рођен 1. августа 1936. у Орану, француском Алжиру[5][6], родитељи су му Чарлс и Лусијен Андре Метју-Сен-Лорен.[7] Одрастао је у кући крај Средоземног мора са две млађе сестре, Мишел и Брижит. [7] Сен Лоран је волео да прави папирне лутке, а већ у тинејџерским годинама дизајнирао је хаљине за мајку и сестре. Са 17 година Лоран се преселио у Париз и придружио се Трговинском удружењу за високу моду где је његов дизајн брзо примећен. Мишел де Бруноф, уредник француског Вога, упознао је Сен Лорана са Кристијан Диором, великаном у свету моде. „Диор ме је фасцинирао”, присећао се Сен Лоран. „Нисам могао да говорим пред њим. Научио ме је основу за моју уметност. Шта год да се касније догодило, никада нећу заборавити године проведене крај њега”. Под Диоровим туторством, Сен Лоранов стил наставио је да сазрева и све више је бивао примећен.[8]

Приватни живот и каријера

Мондријан колекција, 1965.

Млади дизајнер

Године 1953. Сен Лоран је предао своја три цртежа за такмичење младих дизајнера који је организовао Међународни секретаријат вуне. Сен Лоран је освојио прво место. Позван је да присуствује церемонији доделе награда у Паризу, у децембру исте године. Током свог боравка у Паризу Сен Лоран је упознао Мишел де Бруноф (тадашњег уредника француског издања магазина Вог). Де Бруноф је био инпресиониран Сен Лорановим скицама и предложио му да постане модни дизајнер. Сен Лоран је касније разматрао опцију студирања у оквиру Трговинског удружења за високу моду, савета који регулише индустрију високе моде и који пружа обуке за своје запослене. Сен Лоран је, пратећи савет, отпочео студије и дипломирао као један од најбољих ученика. Касније, те исте године, пријавио се за такмичење Међународног секретаријата вуне и освојио прво место победивши свог пријатеља Фернанда Санчеза, као и младог немачког студента Карла Лагерфелда. [9] Убрзо након победе однео је велики број скица Де Брунофу који је увидео сличности са скицама које му је то јутро показао Кристијан Диор. Знајући да је Диор направио скице тог јутра, и да их младић није могао видети, Де Бруноф га је послао код Диора који га је ангажовао на лицу места.

Иако је Диор одмах препознао његов таленат, Сен Лоран је своју прву годину рада провео обављајући обичне задатке попут украшавања студија и дизајнирања аксесоара. Међутим, након неког времена, било му је дозвољено да преда своје скице за предстојеће колекције. Диор је, са сваком следећом сезоном, прихватао све више његових скица. У августу 1957. Диор је упознао Лоранову мајку и рекао јој је да је изабрао да га Сен Лоран наследи. Његова мајка је касније рекла да је била збуњена овиме, с обзиром да је Диор имао тек 52 године. Она и њен син били су изненађени када је у октoбру те године Диор умро у бањи у северној Италији од срчаног удара. [9]

Године 1957. Сен Лоран се у својој 21. години нашао на позицији главног дизајнера модне куће Диор. Његова пролећна колекција из 1958. је сасвим сигурно спасила модну кућу од финансијске пропасти. Права линија његових креација, мекша верзија Диоровог „Новог изгледа”, лансирала га је у међународну славу са оним што је касније било познато као „трапез хаљина”. Остале хаљине у колекцији имале су уска рамена и нежно су се шириле при дну. У то време скратио је своје презиме на само Сен Лоран јер је међународној штампи било тешко да спелује његово име.

Његова јесења колекција из 1958. није била толико добро прихваћена као претходна, а касније колекције за модну кућу Диор које су укључивале уске сукње и битничку моду биле су критиковане од стране медија.

Године 1959. Фара Диба, тадашња студенткиња у Паризу, тражила је да он дизајнира њену венчаницу за венчање са иранским шахом.[10]

Године 1960. Сен Лоран је регрутован да служи француској војсци током Алжирског рата за независност.

Регрутовање, болест и независност

Сен Лоран је био у војсци 20 дана након чега су стрес и притисак довели до тога да буде примљен у војну болницу где је примио вести да је отпуштен из Диора. Ово је погоршало његово стање па је пребачен у болницу Вал де Грас где је добио велику дозу седатива и психоактивних лекова, а такође је подвргнут и електрошок терапији.[11] Сен Лоран је сам указао на порекло својих менталних проблема и зависности од дроге повезујући их са боравком у војној болници у том периоду. [9]

Након што је отпуштен из болнице у новембру 1960. Сен Лоран је тужио Диор за нарушавање уговора и победио. Након периода опоравка он и његов партнер, индустријалац Пјер Берже, покренули су своју модну кућу Ив Сен Лоран уз помоћ средстава америчког милионера Мак Робинсона. [12] Романтична веза се завршила 1976. али су остали пословни партнери. [13]

Током шездесетих и седамдесетих, популаризовали су модне трендове попут битничке моде, сафари јакне за мушкарце и жене, уске панталоне и чизме преко колена као и вероватно најпознатије одело за жене - смокинг. Мондирајн колекција из 1965. била је посебно чувена. Сен Лоран је почео да укључује идеју ношења силуета из двадесетих, тридесетих и четрдесетих. Ив Сен Лоран је увео нове промене у модној индустрији шездесетих и седамдесетих година. Француски дизајнер је отворио своју Прет-а-Порте модну кућу 1967. и пребацио је свој фокус са високе моде на конфекцијску моду. Један од циљева био је да се обезбеди шири спектар модерног стила који ће бити на располагању на ширем тржишту на приступачнији и јефтинији начин.

Он је први француски дизајнер високе моде који је прешао на прет-а-порте колекције, мада је Алисија Дрејк означила овај потез као Лоранову жељу да демократизује моду. [14]

Многе његове колекције су добро прихваћене од стране фанова и штампе, као што је рецимо јесења колекција из 1965. којом је представљен чувени Смокинг. Остале колекције су биле контраверзне, као што је пролећна колекција из 1970. која је била инспирисана модом четрдесетих година. Неки су је окарактерисали као својеврсну романтизацију немачке окупације Француске током Другог светског рата, док су је други окарактерисали као враћање непривлачног утилитаризма тог времена. Француске новине Франс Соар су његову пролећну колекцију из 1971. означили као „Једну велику фарсу”. [9]

Током шездесетих и седамдесетих Сен Лоран је био сматран париским „џет сетом”.[14] Виђан је често у клубовима у Француској и Њу Јорку, попут Режин и Студио 54, и био је склон употреби алкохола и кокаина.[9] Када није активно надгледао припремање колекције, време је проводио у својој вили у Маракешу у Мароку. Касних седамдесетих он и Берже су купили вилу у неоготичком стилу, Шато Габријел, у Довилу близу Француске. Када су купили Шато Габријел, Сен Лоран и Берже су ангажовали Жак Гранжа да га декорише темама инспирисаним Прустовим романом „У трагању за ишчезлим временом”. [15]

Прет-а-порте колекција је постала изузетно популарна код јавности а и код критичара, и на крају је Сен Лорану и Бержеу донела много већу зараду него колекције високе моде. Међутим, Сен Лоран чије је здравље годинама било лоше, погоршало се под притиском креирања четири колекције годишње.

Смрт

Сен Лоран је умро 1. јуна 2008. од рака на мозгу, у својој резиденцији у Паризу. [16]

Када је Сен Лорану дијагностикована терминална фаза болести, са још једном или две преостале недеље живота, Берже и доктор су се договорили да му не кажу ништа о неизбежној смрти. Берже је рекао: „Верујем да Ив не би био довољно јак да то прихвати”. [17]

Сен Лоран је сахрањен у цркви Светог Рока у Паризу. [18] Сахрани је присуствовала некадашња краљица Ирана Фара Палави, затим Бернадет Ширак, Кaтрин Денев, и тадашњи председник Никола Саркози са супругом Карлом Бруни. [19]

Његово тело је кремирано а пепео је посут у Маракешу, Мароку, у ботаничком врту Мајорела, резиденцији и башти коју је поседовао са Бержеом од 1980. и коју је често посећивао да пронађе инспирацију али и бег. [20]

Завештање

Након Сен Лоранове смрти, Берже је на аукцији понудио колекцију уметничких дела коју је са Лораном годинама прикупљао. Колекцију је чинило преко 700 уметничких дела, а новац од продаје био је намењен за истраживање АИДС-а као и за Бержеове добротворне организације. [21]

Пре него што је продаја почела, кинеска влада покушала је да спречи продају статуе две бронзане главе узете из Старе Летње Палате у Кини током Другог Опијумског рата. Француски судија је одбацио оптужбе и две статуе, глава зеца и пацова, продате су за 15,745,000€.[22] Међутим, анонимни купац је заправо био Цаи Мингцао, представник Kинеског Националног Фонда који је одбио да их плати на „моралној и патриотској основи”.[23] Статуе су остале у поседству Бержеа[24], док их није купио Франсоа Пино, власник бројних луксузних брендова. Он је донирао статуе Кини на церемонији 29. јуна 2013. [25]

Првог дана продаје Анри Матисова слика „Невен на плавом и ружичастом тепиху” срушила је претходни светски рекорд постављен 2007. за Матисово дело, и продата је за 32 милиона евра. [26] Следећа аукција, одржана од 17. до 20. новембра обухватила је 1185 предмета из виле у Нормандији, мада није била тако импресивна као прва аукција, овде је представљен дизајнеров последњи Мерцедес аутомобил као и Ермес пртљажник. [27]

Форбс је Сен Лорана ставио у врх своје листе људи који су највише зарадили након своје смрти за 2009.[28]

Популарна култура

Филм

  • 2002 - Ив Сен Лоран: Живот и време[29]
  • 2002 - Ив Сен Лоран: 5. авенија Марко, 75116 Париз[29]
  • 2009 - Луда љубав, Пјера Тортона [30]
  • 2014 - Ив Сен Лоран[31]
  • 2014 - Сен Лоран[32]

Телевизија

  • 1965 - Гост изненађења у америчком телевизијском квизу "Која је моја реплика" [33]

Књиге

  • 2014 - Ив Сен Лоран: Мароканска страст[34]

Референце

  1. ^ Saint Laurent, Yves (Henri Donat), (1 Aug. 1936–1 June 2008), Officier de la Légion d’Honneur, 1995; couturier, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2018-11-12 
  2. ^ Bell, Walter George, (died 24 May 1942), Editorial Staff, The Daily Telegraph, 1899–1936, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2018-11-12 
  3. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  4. ^ Yves Saint Laurent, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, Приступљено 2018-11-12 
  5. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  6. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  7. ^ а б Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  8. ^ „Yves Saint Laurent”. Biography (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-13. 
  9. ^ а б в г д Alice., Rawsthorn, (1996). Yves Saint Laurent : a biography (1st ed. in the United States of America изд.). New York: Nan A. Talese. ISBN 0385476450. OCLC 34839630. 
  10. ^ Clar, Mimi (1963-04). „Wedding Gown Superstition”. Western Folklore. 22 (2): 129. ISSN 0043-373X. doi:10.2307/1497896.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  12. ^ „ABC News Bill Bradley Poll, August 1995”. ICPSR Data Holdings. 1998-05-11. Приступљено 2018-11-13. 
  13. ^ „Assessment Ad Hoc Reviewers”. Assessment. 14 (4): 433—434. 2007-12. ISSN 1073-1911. doi:10.1177/1073191106310253.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  14. ^ а б Chanel Haute Couture, Karl Lagerfeld, Fall/Winter 1984, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, Приступљено 2018-11-13 
  15. ^ Chateau, Dominique; Lefebvre, Martin (2014-05). „Dance and Fetish: Phenomenology and Metz's Epistemological Shift”. October. 148: 103—132. ISSN 0162-2870. doi:10.1162/octo_a_00177.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  16. ^ „Tributes for Yves Saint Laurent” (на језику: енглески). 2008-06-02. Приступљено 2018-11-13. 
  17. ^ Joanette, Yves; Goulet, Pierre; Le Dorze, Guylaine (1988-05). „Impaired word naming in right-brain-damaged right-handers: Error types and time-course analyses”. Brain and Language. 34 (1): 54—64. ISSN 0093-934X. doi:10.1016/0093-934x(88)90124-1.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  18. ^ Engel, Max T (2013-03-19). „When the Sisters Said Farewell: The Transition of Leadership in Catholic Elementary Schools”. Journal of Catholic Education. 16 (2). ISSN 2164-0246. doi:10.15365/joce.1602102013. 
  19. ^ Yves Saint Laurent, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, Приступљено 2018-11-13 
  20. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  21. ^ Chrisafis, Angelique (2009-02-24). „YSL art auction sets new record”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-13. 
  22. ^ „Upcoming features”. Surgical Neurology. 44 (1): 104. 1995-07. ISSN 0090-3019. doi:10.1016/0090-3019(95)90052-7.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  23. ^ „Brain Sabotages Sobriety, Right on Cue”. JAMA. 291 (9): 1053. 2004-03-03. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.291.9.1053. 
  24. ^ „Theft and Sale of Relics”. Encyclopedia of Medieval Pilgrimage. Приступљено 2018-11-13. 
  25. ^ When legitimacy resides in beautiful objects, Taylor & Francis, стр. 195—215, ISBN 9780203684580, Приступљено 2018-11-13 
  26. ^ Unger, Abraham (2016), The Structure of Bids: Public–Private Hybrids, Springer International Publishing, стр. 29—51, ISBN 9783319322933, Приступљено 2018-11-14 
  27. ^ D. items created by J.K. Rowling specifically for sale at auction, Bloomsbury Academic, ISBN 9781474297257, Приступљено 2018-11-14 
  28. ^ „CIA, Letter, Dulles to Hoover, October 27, 1956, Top Secret, CREST.”. U.S. Intelligence on the Middle East, 1945-2009. Приступљено 2018-11-14. 
  29. ^ а б Mitchell, Elvis. „FILM REVIEW; In Two Films, Director Sees Saint Laurent as Artist and Human Being” (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-14. 
  30. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  31. ^ Font, Lourdes (2009-07-02). Saint Laurent, Yves. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  32. ^ Wloszczyna, Susan. „Saint Laurent Movie Review & Film Summary (2015) | Roger Ebert”. www.rogerebert.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-14. 
  33. ^ Macdonald, R. Loch (2014-08-02), Vasospasm: My First 25 Years—What Worked? What Didn’t? What Next?, Springer International Publishing, стр. 1—10, ISBN 9783319049809, Приступљено 2018-11-14 
  34. ^ Yves Saint Laurent, Bloomsbury, ISBN 9781474260428, Приступљено 2018-11-14 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ив_Сен_Лоран&oldid=21049119”