Мароко

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 28°-36° СГШ, 1°-13° ЗГД

Краљевина Мароко
المملكة المغربية
Al-Mamlakah al-Maghribīyyah
Застава Марока Грб Марока
Застава Грб
крилатица: Бог, држава, краљ
Химна
Hymne Chérifien
Положај Марока
Главни град Рабат
Службени језик арапски, беpбеpcки
 — Краљ Мухамед VI
 — Премијер Абделилах Бенкиран
Независност: Од Француске
2. марта 1956.
Површина  
 — укупно 446.550 km² (57)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво  
 — 2014. 33.273.400 [1] (39)
 — густина 181/km² 
Валута Марокански дирхам (сентим)
Временска зона UTC 0
Интернет домен .ma
Позивни број +212

Мароко (арап. المغرب‎ ал-Магриб), или званично Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке[2]. Излази на Атлантски океан и Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Западном Сахаром на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Име[уреди]

Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство. Ал-Магреб значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи „Божија земља“ на берберском језику).

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Марока

Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а с истока и југа планине Атласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m). Уз обалу северног дела Марока клима је медитеранска, а у унутрашњости нешто оштрија, с хладнијим зимама и топлијим летима. Количина падавина опада од севера према југу; најјужнији делови земље припадају Сахари. Планински врхови на северу су током већег дела године прекривени снегом.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Марока

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем 7. века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У 11. веку подручје је постало део државе Алморавида, а у 12. веку Алмохада. У 16. веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка 20. века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година 20. века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед се прогласио краљем.

Мароканску независност обележила је дуга (1961—1999) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у савезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година 20. века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.

Становништво[уреди]

Map of Morocco from CIA World Factbook.png

Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Државна религија је ислам, којој припадају готово сви становници. Већина Мароканаца по вери су сунитски муслимани, којима припадају Арапи и Бербери.

Мароко је по броју становника четврта арапска земља, иза Египта, Судана и Алжира. Арапи су дошли у Мароко у 7. веку и ту успоставили своју културу. Јеврејска заједница у Мароку се значајно смањила, а тренутно броји око 7.000 становника.

Већина од 100.000 страних држављана којиживе у Мароку су Французи и Шпанци, од којих су многи учитељи или висококвалификовани радници. Све више има и пензионера, посебно у Маракешу.

Политика Марока[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Марока

Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :