Биолошко сузбијање штеточина — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 62: Ред 62:


Паук ''[[Пхилодромус цеспитум|раковица Пхилодромус цеспитум]]'' такође лови лисне уши и делује као биолошки агенс за контролу у европским воћњацима. <ref>Michalko, Radek; Dvoryankina, Viktoriya (1 June 2019). "Intraspecific phenotypic variation in functional traits of a generalist predator in an agricultural landscape". ''Agriculture, Ecosystems & Environment''. '''278''': 35–42. [[Doi (identifier)|doi]]:10.1016/j.agee.2019.03.018.</ref>
Паук ''[[Пхилодромус цеспитум|раковица Пхилодромус цеспитум]]'' такође лови лисне уши и делује као биолошки агенс за контролу у европским воћњацима. <ref>Michalko, Radek; Dvoryankina, Viktoriya (1 June 2019). "Intraspecific phenotypic variation in functional traits of a generalist predator in an agricultural landscape". ''Agriculture, Ecosystems & Environment''. '''278''': 35–42. [[Doi (identifier)|doi]]:10.1016/j.agee.2019.03.018.</ref>
[[Датотека:Organic-agriculture_biocontrol-cotton_polistes-wasp3.png|мини|[[Оса (инсект)|Оса]] [[Predacija|предаторске]] ''[[Папирна оса|Полистес]]'' тражи црве или друге [[Гусеница|гусенице]] на биљци памука]]
Неколико врста [[Ентомопатогена нематода|ентомопатогених нематода]] су важни предатори инсеката и других штеточина бескичмењака. <ref>{{Cite book|title=Nematodes and the Biological Control of Insect Pests|last=Kaya, Harry K.|publisher=CSIRO Publishing|year=1993|isbn=978-0-643-10591-1|editor-last=Bedding, R.A.|pages=8–12|chapter=An Overview of Insect-Parasitic and Entomopathogenic Nematodes|display-authors=etal|chapter-url=https://books.google.com/books?id=drhdg7UmNnAC&pg=PT8|archive-url=https://web.archive.org/web/20160512141401/https://books.google.com/books?id=drhdg7UmNnAC&pg=PT8|archive-date=12 May 2016}}</ref> <ref name="Capinera1992">{{Cite journal|last=Capinera|first=John L.|last2=Epsky|first2=Nancy D.|date=1992-01-01|title=Potential for Biological Control of Soil Insects in the Caribbean Basin Using Entomopathogenic Nematodes|journal=The Florida Entomologist|volume=75|issue=4|pages=525–532|doi=10.2307/3496134|jstor=3496134}}</ref> Ентомопатогене нематоде формирају стадијум отпоран на стрес познат као инфективни јувенил. Они се шире у тлу и инфицирају погодне домаћине инсеката. По уласку у инсекта они се крећу у [[Хемолимфа|хемолимфу]] где се опорављају од стагнирајућег стања развоја и ослобађају своје [[Пхоторхабдус|бактеријске]] [[Симбиоза|симбионте]] . Бактеријски симбионти се размножавају и ослобађају токсине, који затим убијају инсекте домаћина. <ref name="Capinera1992" /> <ref name="Campos2015">{{Cite book|title=Nematode Pathogenesis of insects and other pests|last=Campos|first=Herrera R.|date=2015|publisher=Springer|isbn=978-3-319-18266-7|editor-last=Campos-Herrera|editor-first=Raquel|edition=1|pages=4–6, 31–32|doi=10.1007/978-3-319-18266-7}}</ref> ''[[Пхасмархабдитис хермапхродита]]'' је микроскопска [[Ваљкасти црви|нематода]] која убија пужеве. Његов сложени животни циклус укључује слободно живућу, инфективну фазу у земљишту где се повезује са патогеном бактеријом као што је ''[[Моракелла ослоенсис]]'' . Нематода улази у пужа кроз подручје задњег омотача, након тога се храни и размножава унутра, али бактерије су те које убијају пужа. Нематода је комерцијално доступна у Европи и примењује се заливањем на влажно земљиште. <ref>{{Cite web|url=http://www.biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/phasmarhabditis.php|title=Biological control: ''Phasmarhabditis hermaphrodita''|publisher=Cornell University|archive-url=https://web.archive.org/web/20160618025012/http://www.biocontrol.entomology.cornell.edu/pathogens/phasmarhabditis.php|archive-date=18 June 2016|url-status=dead|access-date=15 June 2016}}</ref> Ентомопатогене нематоде имају ограничен [[рок трајања]] због њихове ограничене отпорности на високе температуре и суве услове. <ref name="Campos2015" /> Врста тла на коју се примењују такође може ограничити њихову ефикасност. <ref name="Capinera1992" />


== Референце ==
== Референце ==

Верзија на датум 25. фебруар 2022. у 15:48

Ларва Сирпхус (испод) храни се лисним ушима (горе), што их чини природним агенсима биолошке контроле.

Биолошка контрола или биоконтрола је метода сузбијања штеточина као што су инсекти, гриње, коров и болести биљака помоћу других организама . [1] Ослања се на предаторство, паразитизам, биљоједи или друге природне механизме, али обично укључује и активну улогу управљања људима. Може бити важна компонента програма интегрисаног управљања штеточинама (ИПМ).

Постоје три основне стратегије за биолошку контролу штеточина: класична (увоз), где се природни непријатељ штеточина уноси у нади да ће се постићи контрола; индуктивна (повећавање), у којој се даје велика популација природних непријатеља за брзу контролу штеточина; и инокулативна (конзервација), у којој се предузимају мере за одржавање природних непријатеља кроз редовно обнављање. [2]

Природни непријатељи инсеката штеточина, такође познати као агенси биолошке контроле, укључују предаторе, паразитоиде, патогене и конкуренте . Агенси биолошке контроле биљних болести најчешће се називају антагонистима. Биолошки агенси за сузбијање корова укључују предаторе семена, биљоједе и биљне патогене.

Биолошка контрола може имати нуспојаве на биодиверзитет кроз нападе на нециљне врсте било којим од горе наведених механизама, посебно када се врста уведе без темељног разумевања могућих последица.

Историја

Паразитоидна оса (Cotesia congregata) са кукуљицом на, дуванском црву (Manduca sexta, зелена позадина), пример агенса биолошке контроле опнокрилаца

Термин "биолошка контрола" први је употребио Хари Скот Смит на састанку Пацифичког огранка Америчког удружења економских ентомолога 1919. у Риверсајду, Калифорнија . [3] У ширу употребу увео га је ентомолог Пол Х. Дебах (1914–1993) који је током свог живота радио на штеточинама цитруса. [4] [5] Међутим, ова пракса се раније користила вековима. Први извештај о употреби врсте инсеката за сузбијање штеточина инсеката потиче из „ Нанфанг Цаому Зхуанг “ (南方草木狀Биљке јужних региона ) (око 304. не), који се приписује ботаничару династије Западни Јин Ји Хану (嵇含, 263–307), у коме се помиње да „ људи Јиаозхи продају мраве и њихова гнезда причвршћена за гранчице које личе на танке памучне коверте, при чему је црвенкасто-жути мрав већи од нормалног. Без таквих мрава, јужно воће агрума ће бити озбиљно оштећено инсектима “. [6] Мрави који се користе познати су као хуанг ган ( хуанг = жути, ган = цитрусни) мрави ( Оецопхилла смарагдина ). О тој пракси је касније извијестио Линг Биао Лу Ии (касна династија Танг или раних пет династија ), у Ји Ле Пиан од стране Зхуанг Јису ( Династија Јужна Сонг ), у Књизи о садњи дрвећа Ју Џен Муа ( династија Минг ), у књига Гуангдонг Шинг Ју (17. век), Линган од Ву Џен Фанга (Династија Ћинг), у Нањуе Мисцелланиес Ли Дијао Јуана и др. [6]

Технике биолошке контроле какве данас познајемо почеле су да се појављују 1870-их. Током ове деценије, у Сједињеним Државама, ентомолог из Мисурија ЦВ Рајли и ентомолог из државе Илиноис В. ЛеБарон започели су прерасподелу паразитоида унутар државе да би контролисали штеточине усева. Прву међународну пошиљку инсекта као биолошког средства за контролу направио је Чарлс В. Рајли 1873. године, отпремајући у Француску гриње предаторске Тироглипхус пхиллокера како би помогли у борби против филоксере винове лозе ( Дактулоспхаира витифолиае ) која је уништавала винову лозу у Француској. Министарство пољопривреде Сједињених Држава (УСДА) покренуло је истраживање класичне биолошке контроле након оснивања Одељења за ентомологију 1881. године, са ЦВ Рајлијем као шефом. Први увоз паразитоидне осе у Сједињене Државе био је браконид Цотесиа гломерата 1883–1884, увезен из Европе ради сузбијања инвазивног белог лептира из купуса, Пиерис рапае . 1888–1889 буба ведалиа, Родолиа цардиналис, буба дама, уведена је из Аустралије у Калифорнију како би контролисала вагу од памучног јастука, Ицериа пурцхаси . Ово је постало велики проблем за новоразвијену индустрију цитруса у Калифорнији, али до краја 1889. популација памучних јастучића је већ опала. Овај велики успех довео је до даљег увођења корисних инсеката у САД. [7] [8]

Године 1905. УСДА је покренула свој први велики програм биолошке контроле, шаљући ентомологе у Европу и Јапан да траже природне непријатеље циганског мољца, Лимантриа диспар диспар и смеђег мољца, Еупроцтис цхрисоррхоеа, инвазивних штеточина дрвећа и жбуња. Као резултат тога, девет паразитоида (усамљених оса) циганског мољца, седам смеђег мољца и два предатора оба мољца, постало је успостављено у САД. Иако ови природни непријатељи циганског мољца нису у потпуности контролисали, учесталост, трајање и тежина његових избијања су смањени и програм се сматра успешним. Овај програм је такође довео до развоја многих концепата, принципа и процедура за спровођење програма биолошке контроле. [9] [10] [11]

Ларве Cactoblastis cactorum се хране кактусима бодљикаве крушке Опунтиа

Кактуси бодљикаве крушке уведени су у Квинсленд у Аустралији као украсне биљке, почевши од 1788. Брзо су се проширили на преко 25 милиона хектара Аустралије до 1920. године, повећавајући се за 1 милиона хектара годишње. Копање, спаљивање и дробљење показало се неефикасним. Уведена су два контролна средства која помажу у контроли ширења биљке, кактусни мољац Цацтобластис цацторум и кукац Дацтилопиус . Између 1926. и 1931. десетине милиона јаја кактусовог мољца дистрибуирано је широм Квинсленда са великим успехом, а до 1932. већина подручја опунције је уништена. [12]

Први пријављени случај покушаја класичне биолошке контроле у Канади укључује паразитоидну осу Трицхограмма минутум . Појединци су ухваћени у држави Њујорк и пуштени у баште Онтарија 1882. од стране Вилијам Саундерс, школовани хемичар и први директор експерименталних фарми Доминион, због сузбијања инвазивне рибизле Нематус рибесии . Између 1884. и 1908. године, први ентомолог Доминиона, Џејмс Флечер, наставио је са увођењем других паразитоида и патогена за контролу штеточина у Канади. [13]

Врсте биолошког сузбијања штеточина

Постоје три основне стратегије биолошке контроле штеточина: увоз (класична биолошка контрола), повећање и очување. [14]

Увоз

Rodolia cardinalis, буба ведалија, увезена је из Аустралије у Калифорнију у 19. веку, успешно контролишући памучну љуску.

Увоз или класична биолошка контрола укључује уношење природних непријатеља штеточина на ново место где се они природно не јављају. Рани случајеви су често били незванични и нису засновани на истраживањима, а неке унесене врсте су и саме постале озбиљне штеточине. [15]

Да би био најефикаснији у контроли штеточина, агенс биолошке контроле захтева способност колонизације која му омогућава да држи корак са променама станишта у простору и времену. Контрола је највећа ако агенс има временску постојаност тако да може да одржи своју популацију чак иу привременом одсуству циљне врсте, и ако је опортунистички сакупљач хране, што му омогућава да брзо експлоатише популацију штеточина. [16]

Један од најранијих успеха био је сузбијање Ицериа пурцхаси (љуска од памучног јастука) у Аустралији, коришћењем предаторског инсекта Родолиа цардиналис (буба ведалиа). Овај успех је поновљен у Калифорнији користећи бубу и паразитоидну муву, Цриптоцхаетум ицериае . [17] Други успешни случајеви укључују контролу Антонине граминис у Тексасу од стране Неодусметиа сангвани 1960-их. [18]

Штета од Хипера постица, жижака луцерке, озбиљне интродуковане штеточине сточне хране, значајно је смањена уношењем природних непријатеља. 20 година након њиховог увођења, популација жижака у области луцерке третираних од луцерке жижака у североисточним Сједињеним Државама остала је мања за 75 процената. [19]

Инвазивна врста Alternanthera philoxeroides (алигаторски коров) сузбијена је на Флориди (САД) увођењем алигаторске буве .

Алигаторска корова је у Сједињене Државе унета из Јужне Америке . Укорењује се у плиткој води, ометајући пловидбу, наводњавање и контролу поплава . Алигаторска бува и две друге биолошке контроле пуштене су на Флориду, што је у великој мери смањило количину земље коју покрива биљка. [20] Још један водени коров, џиновска салвинија ( Салвиниа молеста ) је озбиљна штеточина, која покрива водене путеве, смањује проток воде и штети аутохтоним врстама. Сузбијање жижака салвиније ( Циртобагоус салвиниае ) и мољца салвиније ( Самеа мултиплицалис ) је ефикасна у топлим климатским условима, [21] [22] а у Зимбабвеу је постигнута контрола од 99% корова током две године раздобље. [23]

Мале комерцијално узгајане паразитоидне осе, [24] Трицхограмма остриниае, обезбеђују ограничену и несталну контролу европског кукурузног мољца ( Остриниа нубилалис ), озбиљне штеточине. Пажљиве формулације бактерије Бациллус тхурингиенсис су ефикасније. О. нубилалис интегрисана контрола ослобађа Трицограмма брассицае (параситоиод јаја) и касније Бациллус тхурингиенсис субс. курстаки (ефекат ларвицидае) смањују штету од штеточина боље од третмана инсектицидима [25]

Популација Левуана иридесценс, мољца Левуана, озбиљне штеточине кокоса на Фиџију, стављена је под контролу класичним биолошким програмом контроле 1920-их. [26]

Повећање

Хипподамиа цонвергенс, конвергентна буба, обично се продаје за биолошку контролу лисних уши .

Повећање укључује додатно ослобађање природних непријатеља који се јављају у одређеном подручју, повећавајући природно присутне популације тамо. У инокулативном ослобађању, мали број контролних агенаса се ослобађа у интервалима како би им се омогућило да се размножавају, у нади да ће се успоставити дугорочна контрола и на тај начин задржати штеточина на ниском нивоу, што представља превенцију, а не лечење. У инундативном ослобађању, насупрот томе, велики број се ослобађа у нади да ће се брзо смањити штетна популација штеточина, исправљајући проблем који се већ појавио. Повећање може бити ефикасно, али није гарантовано да ће деловати и зависи од прецизних детаља интеракције између сваке штеточине и средства за контролу. [27]

Пример инокулативног ослобађања јавља се у хортикултурној производњи неколико усева у пластеницима . Периодична ослобађања паразитоидне осе, Енцарсиа формоса, користе се за сузбијање стакленичке беле мушице [28] док се гриња грабљива Пхитосеиулус персимилис користи за сузбијање двопегаве гриње. [29]

Паразит јајета Трицхограмма се често ослобађа инундативно ради сузбијања штетних мољаца. Уведен је нови начин за инундативна издања, односно коришћење дронова. Паразитоиди јаја су у стању да пронађу јаја циљног домаћина помоћу неколико знакова. Каиромони су пронађени на љуски мољца. Слично томе, Бациллус тхурингиенсис и други микробни инсектициди се користе у довољно великим количинама за брзи ефекат. [30] Препоручене стопе ослобађања трихограма у повртарским или ратарским културама крећу се од 5.000 до 200.000 по хектару (1 до 50 по квадратном метру) недељно у зависности од нивоа заразе штеточинама. [31] Слично томе, нематоде које убијају инсекте (који су ентомопатогени) ослобађају се милионима, па чак и милијардама по јутру за контролу одређених штеточина инсеката који живе у земљишту. [32]

Конзервација

Очување постојећих природних непријатеља у животној средини је трећи метод биолошке контроле штеточина. [33] Природни непријатељи су већ прилагођени станишту и циљаној штеточини, а њихово очување може бити једноставно и исплативо, као када се биљке које дају нектар узгајају у границама пиринчаних поља. Они обезбеђују нектар за подршку паразитоидима и грабежљивцима штеточина биљки и показали су се да су толико ефикасни (смањење густине штеточина за 10 или чак 100 пута) да су фармери прскали 70% мање инсектицида и уживали у приносу повећаном за 5%. [34] Утврђено је да су грабљивице лисних уши на сличан начин присутни у травама које се налазе на граници поља у Енглеској, али су се ширили преспоро да би стигли до средишта поља. Контрола је побољшана засађивањем метар широке траке травнате траве у центрима поља, што је омогућило грабежљивцима лисних уши да тамо презиме. [33]

Преокренута саксија испуњена сламом да привуче уши

Системи усева се могу модификовати тако да фаворизују природне непријатеље, што се понекад назива манипулација стаништима. Обезбеђивање погодног станишта, као што је заштитни појас, жива ограда или обала буба где корисни инсекти као што су паразитоидне осе могу да живе и да се размножавају, може помоћи да се обезбеди опстанак популација природних непријатеља. Једноставне ствари као што је остављање слоја опалог лишћа или малча на месту обезбеђује одговарајући извор хране за црве и пружа склониште за инсекте, а заузврат је извор хране за такве корисне сисаре као што су јежеви и ровке . Компостне гомиле и гомиле дрвета могу пружити склониште за бескичмењаке и мале сисаре. Дуга трава и баре подржавају водоземце. Неуклањање мртвих једногодишњих и неотпорних биљака у јесен омогућава инсектима да искористе своја шупља стабљика током зиме. [35] У Калифорнији, стабла суве шљиве се понекад саде у виноградима да би се обезбедило побољшано станиште за презимљавање или уточиште за кључног паразитоида штеточина грожђа. [36] Понекад се предузимају и вештачка склоништа у облику дрвених сандука, сандука или саксија, посебно у баштама, како би се обрађена површина учинила привлачнијом за природне непријатеље. На пример, уши су природни грабежљивци који се могу подстицати у баштама тако што окаче наопачке саксије пуњене сламом или дрвеном вуном . Зелене чипке се могу подстаћи употребом пластичних боца са отвореним дном и ролом картона унутра. Кућице за птице омогућавају гнежђење птицама инсектоједа; најкорисније птице се могу привући одабиром отвора довољно великог за жељену врсту. [35]

У производњи памука, замена инсектицида широког спектра са селективним мерама контроле као што је Бт памук може створити повољније окружење за природне непријатеље штеточина памука због смањеног ризика од излагања инсектицидима. Такви предатори или паразитоиди могу да контролишу штеточине на које Бт протеин не утиче. Смањени квалитет и бројност плена повезани са повећаном контролом од Бт памука такође могу индиректно смањити популацију природних непријатеља у неким случајевима, али проценат штеточина поједених или паразитираних у Бт и не-Бт памуку је често сличан. [37]

Биолошка средства за контролу

Предатори

Предаторски лацевингс су доступни код дилера биоцонтрол.

Предатори су углавном слободноживуће врсте које директно конзумирају велики број плена током целог свог живота. С обзиром да су многе главне штеточине усева инсекти, многи предатори који се користе у биолошкој контроли су инсектоједи. Госпе, а посебно њихове ларве које су активне између маја и јула на северној хемисфери, прождрљиви су грабежљивци лисних уши, а такође конзумирају гриње, љускаве инсекте и мале гусенице . Пегава буба ( Цолеомегилла мацулата ) такође је у стању да се храни јајима и ларвама колорадске бубе ( Лептинотарса децемлинеата ). [38]

Ларве многих врста лебдећих муха углавном се хране лисним ушима, а једна ларва прождире и до 400 током свог живота. Њихова ефикасност у комерцијалним усевима није проучавана. [39]

Паук раковица Пхилодромус цеспитум такође лови лисне уши и делује као биолошки агенс за контролу у европским воћњацима. [40]

Оса предаторске Полистес тражи црве или друге гусенице на биљци памука

Неколико врста ентомопатогених нематода су важни предатори инсеката и других штеточина бескичмењака. [41] [42] Ентомопатогене нематоде формирају стадијум отпоран на стрес познат као инфективни јувенил. Они се шире у тлу и инфицирају погодне домаћине инсеката. По уласку у инсекта они се крећу у хемолимфу где се опорављају од стагнирајућег стања развоја и ослобађају своје бактеријске симбионте . Бактеријски симбионти се размножавају и ослобађају токсине, који затим убијају инсекте домаћина. [42] [43] Пхасмархабдитис хермапхродита је микроскопска нематода која убија пужеве. Његов сложени животни циклус укључује слободно живућу, инфективну фазу у земљишту где се повезује са патогеном бактеријом као што је Моракелла ослоенсис . Нематода улази у пужа кроз подручје задњег омотача, након тога се храни и размножава унутра, али бактерије су те које убијају пужа. Нематода је комерцијално доступна у Европи и примењује се заливањем на влажно земљиште. [44] Ентомопатогене нематоде имају ограничен рок трајања због њихове ограничене отпорности на високе температуре и суве услове. [43] Врста тла на коју се примењују такође може ограничити њихову ефикасност. [42]

Референце

  1. ^ Flint, Maria Louise; Dreistadt, Steve H. (1998). Clark, Jack K., ур. Natural Enemies Handbook: The Illustrated Guide to Biological Pest Control. University of California Press. ISBN 978-0-520-21801-7. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. 
  2. ^ Unruh, Tom R. (1993). „Biological control”. Orchard Pest Management Online, Washington State University. Архивирано из оригинала 6. 12. 2018. г. Приступљено 8. 11. 2017. 
  3. ^ „Biological Control: Harry Smith Fund”. Архивирано из оригинала 21. 4. 2017. г. Приступљено 2. 3. 2017. 
  4. ^ „Inventory of the Paul H. DeBach Papers, 1921–1989 (bulk 1955–1980)”. Online Archive of California. Архивирано из оригинала 8. 4. 2017. г. Приступљено 7. 4. 2017. 
  5. ^ DeBach P., Hagen K. S. (1964). P. DeBach, ур. Manipulation of entomophagous species. Biological control of insect pests and weeds. Reinhold. стр. 429—458. 
  6. ^ а б Peng, Shijiang (1983). „Biological Control – One Of The Fine Traditions Of Ancient Chinese Agricultural Techniques”. Scientia Agricultura Sinica. 1: 92—98. Архивирано из оригинала 2016-12-20. г. 
  7. ^ Coulson, J. R.; Vail, P. V.; Dix M.E.; Nordlund, D.A.; Kauffman, W.C.; Eds. 2000. 110 years of biological control research and development in the United States Department of Agriculture: 1883–1993. U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service. pages=3–11
  8. ^ „History and Development of Biological Control (notes)” (PDF). University of California Berkeley. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 11. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  9. ^ Coulson, J. R.; Vail, P. V.; Dix M.E.; Nordlund, D.A.; Kauffman, W.C.; Eds. 2000. 110 years of biological control research and development in the United States Department of Agriculture: 1883–1993. U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service. pages=3–11
  10. ^ „History and Development of Biological Control (notes)” (PDF). University of California Berkeley. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 11. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  11. ^ Reardon, Richard C. „Biological Control of The Gypsy Moth: An Overview”. Southern Appalachian Biological Control Initiative Workshop. Архивирано из оригинала 5. 9. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2017. 
  12. ^ „The Prickly Pear Story” (PDF). Department of Agriculture and Fisheries, Queensland. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  13. ^ McLeod J. H., McGugan B. M., Coppel H. C. (1962). A Review of the Biological Control Attempts Against Insects and Weeds in Canada. Technical Communication No. 2. Reading, England: Commonwealth Agricultural Bureau. 
  14. ^ „What is Biological Control?”. Cornell University. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  15. ^ „Classical Biological Control: Importation of New Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  16. ^ Follett, P. A.; Duan, J. J. (2000). Nontarget effects of biological control. Kluwer. 
  17. ^ „How to Manage Pests. Cottony Cushion Scale”. University of California Integrated Pest Management. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  18. ^ Caltagirone, L. E. (1981). „Landmark Examples in Classical Biological Control”. Annual Review of Entomology. 26: 213—232. doi:10.1146/annurev.en.26.010181.001241. 
  19. ^ „How to Manage Pests. Alfalfa”. University of California Integrated Pest Management. Архивирано из оригинала 25. 5. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  20. ^ „Indian River Lagoon Species Inventory: Alternanthera philoxeroides”. Smithsonian Marine Station at Fort Pierce. 1. 12. 2007. Архивирано из оригинала 28. 3. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2017. 
  21. ^ „Salvinia (Salvinia molesta)” (PDF). CRC Weed Management. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  22. ^ „A summary of research into biological control of salvinia in Australia” (PDF). 
  23. ^ Chikwenhere, Godfrey P.; Keswani, C. L. (1997). „Economics of biological control of Kariba weed (Salvinia molesta Mitchell) at Tengwe in north-western Zimbabwe: a case study”. International Journal of Pest Management. 43 (2): 109—112. doi:10.1080/096708797228780. 
  24. ^ „What is Biological Control?”. Cornell University. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  25. ^ „Featured Creatures. European corn borer”. University of Florida IFAS. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  26. ^ Kuris, Armand M. (март 2003). „Did biological control cause extinction of the coconut moth, Levuana iridescens, in Fiji?”. Biological Invasions. 5 (1): 133—141. doi:10.1023/A:1024015327707. 
  27. ^ „Augmentation: The Periodic Release of Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  28. ^ Hoddle, M. S.; Van Driesche, R. G.; Sanderson, J. P. (1998). „Biology and Use of the Whitefly Parasitoid Encarsia Formosa”. Annual Review of Entomology. 43: 645—669. PMID 15012401. doi:10.1146/annurev.ento.43.1.645. 
  29. ^ „Biological control. Phytoseiulus persimilis (Acarina: Phytoseiidae)”. Cornell University. Архивирано из оригинала 15. 11. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  30. ^ „Augmentation: The Periodic Release of Natural Enemies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  31. ^ Peter, K. V. (2009). Basics Of Horticulture. New India Publishing. стр. 288. ISBN 978-81-89422-55-4. Архивирано из оригинала 2017-04-07. г. 
  32. ^ Shapiro-Ilan, David I; Gaugler, Randy. „Biological Control. Nematodes (Rhabditida: Steinernematidae & Heterorhabditidae)”. Cornell University. Архивирано из оригинала 15. 12. 2015. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  33. ^ а б „Conservation of Natural Enemies: Keeping Your "Livestock" Happy and Productive”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  34. ^ Gurr, Geoff M. (22. 2. 2016). „Multi-country evidence that crop diversification promotes ecological intensification of agriculture”. Nature Plants (на језику: енглески). 2 (3): 16014. PMID 27249349. doi:10.1038/nplants.2016.14. 
  35. ^ а б Ruberson, John R. (1999). Handbook of Pest Management. CRC Press. стр. 428—432. ISBN 978-0-8247-9433-0. Архивирано из оригинала 2017-04-10. г. 
  36. ^ Wilson, L. Ted; Pickett, Charles H.; Flaherty, Donald L.; Bates, Teresa A. „French prune trees: refuge for grape leafhopper parasite” (PDF). University of California Davis. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  37. ^ Naranjo, Steven E. (8. 6. 2011). „Impacts of Transgenic Cotton on Integrated Pest Management”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 59 (11): 5842—5851. PMID 20942488. doi:10.1021/jf102939c Слободан приступ. 
  38. ^ Acorn, John (2007). Ladybugs of Alberta: Finding the Spots and Connecting the DotsНеопходна слободна регистрација. University of Alberta. стр. 15. ISBN 978-0-88864-381-0. 
  39. ^ „Know Your Friends. Hover Flies”. University of Wisconsin. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  40. ^ Michalko, Radek; Dvoryankina, Viktoriya (1 June 2019). "Intraspecific phenotypic variation in functional traits of a generalist predator in an agricultural landscape". Agriculture, Ecosystems & Environment. 278: 35–42. doi:10.1016/j.agee.2019.03.018.
  41. ^ Kaya, Harry K.; et al. (1993). „An Overview of Insect-Parasitic and Entomopathogenic Nematodes”. Ур.: Bedding, R.A. Nematodes and the Biological Control of Insect Pests. CSIRO Publishing. стр. 8—12. ISBN 978-0-643-10591-1. Архивирано из оригинала 12. 5. 2016. г. 
  42. ^ а б в Capinera, John L.; Epsky, Nancy D. (1992-01-01). „Potential for Biological Control of Soil Insects in the Caribbean Basin Using Entomopathogenic Nematodes”. The Florida Entomologist. 75 (4): 525—532. JSTOR 3496134. doi:10.2307/3496134. 
  43. ^ а б Campos, Herrera R. (2015). Campos-Herrera, Raquel, ур. Nematode Pathogenesis of insects and other pests (1 изд.). Springer. стр. 4—6, 31—32. ISBN 978-3-319-18266-7. doi:10.1007/978-3-319-18266-7. 
  44. ^ „Biological control: Phasmarhabditis hermaphrodita”. Cornell University. Архивирано из оригинала 18. 6. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биолошко_сузбијање_штеточина&oldid=24397380”